Иван Ковачевић
Одељење за етнологију и антропологију
Филозофски факултет
Беогрaд


ИЗ ЕТНОЛОГИЈЕ У
AНТРОПОЛОГИЈУ
(Српска етнологија у последње
три деценије 1975-2005.)
Три деценије (1975-2005) су у српској етнологији у
потпуности промениле садржај дисциплине у предметном
(проблемском) и методолошком смислу. Традиционална
етнологија, зачета у деветнаестовековном романтизму, која је
као аветињски сурвивал трајала током прве три четвртине 20.
века, постепено је нестајала, да би на прелазу у нови
миленијум остала присутна у аматерском или полуаматерском
домену љубитеља традиције и старина или старијих
музеалаца. Main Stream српске етнологије, оличен у
високошколским и научним установама, учинио је заокрет
који је у центар интересовања поставио модерно друштво и
неке његове сегменте који нису били у директном фокусу
деветнаестовековне етнологије, као што су идеологија и
политика, економија, урбани живот, глобализација итд., а ако
се и бави традицијским моделима, то чини на начин који је у
светској науци елабориран у 20. веку и темељно
преиспитиван последње две деценије.

1. Kорени стања
19. век и прва половина 20. века
А) Романтичарски корени
национални задаци – реализација у Првом
светском рату.
Романтичарски корени српске етнологије
пресудно су детерминисали њене задатке, као и
њен замах и сутон који произилазе из остваривања
тих задатака, са једне стране, и престанка самог постојања тих задатака у
Кључне речи:
етнологија,
антропологизација,
крај 20. века,
сцијентификација,
предмет науке.Етнологија и антропологија: стање и перспективе
12
социјалном окружењу, са друге стране. Настала директно на основама идеологије
„Уједиње-не омладине спрске“, а посредно и на првој романтичарској линији код
Срба: Грим – Копитар – Караџић, етнологија је имала задатак да обезбеди научни
основ „ослобођења и уједињења српских земаља“. Постављање граница
ослобођења и уједињења било је основ сакупљања сваке етнографске грађе, чији
карактер и треба да одреди територију која је предмет националне пропаганде
или њене реализације.
1
Б) Између два светска рата
губитак националног задатка – време теоријске и методолошке обамрлос-
ти – бављење пуким бесмислицама.
Балкански ратови и резлутати Првог светског рата учинили су да „све
српске земље“ буду у једној држави, што значи да је посао за који је етнологија
конституисана, уз њену помоћ, и обављен. Трагови пређашњег национално-поли-
тичког задатка очитовали су се само у преобликованој и карикатуралној форми
оправдавања и „научног“ утемељења династичке идеологије југословенства.
2
Поставило се питање шта да ради етнологија која сакупља грађу о свом сопстве-
ном народу, када је смисао сакупљања те грађе, борба за територијално и
државно обједињење народа, престао да постоји.
Главни носиоци етнологије, интелектуално формирани у периоду њеног
конституисања, тј. пре Првог светског рата, било да су и сами учествовали у
завршној фази испуњења националног задатка (нпр. на версајској конференцији о
разграничењу) или не,
3
били су после 1919. године у могућности да се окрену
модерним етнолошким и антрополошким научним методама, насталим крајем 19.
и почетком 20. века, с обзиром на то да је ваннаучни посао обављен и да је
окретање интерпретативним поступцима био једини пут сцијентификације. То
значи да је одговор на питање докле се простиру културни елементи које
сматрамо нашим изгубио на политичком и социјалном значају, и да се једино
може отворити друга врста питања о томе зашто и како су те појаве настале и
које потребе задовољавају, уз учење и овладавање дифузионистичким или
функционалистичким поступком, будући да је еволуционистичко интерпретира-
ње културе већ припадало историји идеја. Једна полемичка расправа главних
носилаца етнологије између два светска рата
4
показала је бар полувековни зао-
статак у односу на светску науку, која је у том тренутку већ јасно формулисала и
питања дифузије културних елемената и питање њихове функције, као и
целокупну проблематику односа културе и личности. Једном речју, требало је
сести у клупу и учити азбуку научног објашњења. Уместо тога, дошло је до пот-
пуне теоријске и методолошке обамрлости. Технике прикупљања података
остале су на нивоу стручно усмераваних аматера који су живели у испитиваним
срединама, са једне стране, и амбулантно-путничког теренског рада, са друге.
Интерпретативна наука, којом је требало напорно овладавати, замењења је
прегруписавањем података о обичајима, веровањима итд. У етнографским
монографијама грађа је била распоређена једним редоследом, да би се онда из
њих извлачили подаци о неком микрокултурном елементу, поређали се један за
другим и тако би се добила „научна расправа“. Радови тог типа су још крајем 19.
века, током порођајних процеса етнологије код Јужних Словена, названи
„механичким беспослицама“
5
. И поред тог раног упозорења, доступног на
разумљивом језику, такав тип „научне расправе” остао је крајњи домет
етнологије између два светска рата. Стога и не чуди што је трагање за „старијим
религијским слојевима“, без обзира на то колико успешно и настало ван
етнолошког образовног тока, представљало врх интерпретативне етнологије још
задуго послеДругог светског рата.
2. Од Другог светског рата до 1975.
неуспех марксизма у српској етнологији – континуитет
методолошког и теоријског неиновирања
Почетак Другог светског рата етнологија је сачекала у стању хибернације
и потпуног одсуства било какве рецепције сазнања модерне антрополошке науке
у свету. Завршетак рата је донео долазак нове идеологије, која је у свом саставу
имала и сектор еволуције друштвених установа (породице морала, религије) –
преузет из раног еволуционизма 19. века, што се директно тицало етнологије.
Теоријска невиност етнологије, као последица одсуства теоријског и методолош-
ког образовања, могла је да буде плодно тло за развој брзих и простих објашње-
ња какве је нудио дијалектички материјализам. Међутим, ограничавајући фактор
дијалектичког материјализма састојао се у томе што је „све већ објашњено“,
друштвене науке (социологија и антропологија) су „грађанске“ и самим тим
непотребне, те би снажнија рецепција марксизма заправо докинула саму дисцип-
лину, што се и десило у неким земљама социјализма – где је етнологија са
академског нивоа редукована на институски ниво. Агресивни марксизам, са
интерпретативним идеолошким императивом, још више је гурнуо етнологе, и
онако методолошки и теоријски неедуковане, у правцу континуитета бављења
„народном културом“ на нивоу самодовољне дескрипције.
6
Индустријализација и егзодус сеоског становништа у градове довели су
до тога да се етнолозима предмет проучавања налазио у бекству са локација на
којима су га налазили скоро читав један век. Тај процес је довео до додатне
„примитивизације“ етнологије, која се огледа у преференцији појединачног сеос-
ког порекла за бављење етнологијом, чиме се какво-такво систематско прикуп-љање грађе замењује писањем етнографије на основу примарног искуства. У
томе су предњачили етнолози на положајима који су омогућавали усмеравање
целокупне дисциплине.
7
У том периоду је сеоско порекло било гарант успешног
бављења етнологијом, а примарно искуство преточено у етнографију – образац
научног рада и стицања академских звања.
Апендиксални карактер апликације дијалектичког материјализма у
српској етнологији, готово на нивоу појединачног случаја8
, са једне стране, и
примитивизација, која је резултирала све мањом и све лошијом етнографијом, са
друге стране, довели су до стања из кога су излази само на бочним странама, с
обзиром на то да су главна врата, врата светске антропологије, која је у
међувремену – уз дифузиону и функционалну анализу, анализу односа културе и
личности – била обогаћена за стурктуралну анализу, била и даље потпуно
затворена на академском, а делимично и на општем социјалном нивоу.

3. Стање 1975.
„eтногенеза“ и „етнички“ процеси – аматерска компаративна
митологија – културноисторијски приступ – правна етнологија
У таквој ситуацији долази до оправданог и неоправданог, свесног и
несвесног става о крају, нестајању, угрожености.
Почетком шездесетих година настаје антропологија на основама
„хуманистичког марксизма“, уз доста утицаја правца „култура и личност“ у пог-
леду успостављања антропологије као науке.
9
Само је инхерентна неинтерпрета-
тивност конкретног учинила да се тако конципирана антропологија не прошири
на упражњено поље, практично непостојеће, етнологије. Неспособност уочавања
овог ограничења такве антропологије, са једне стране, и њена стварна актуал-
ност, када је реч о релевантној светској литератури, били су фактори додатног
страха да етнологија, онаква каква је, као дисциплина нема будућност.
Континуитет са идејом из 19. века о етничком карактеру културе као
еманације „народног духа“, изврнуо се у бастардне текстове о „етничким карак-
теристима“, „етничким одредницама“, „етничком опредељењу“, при чему су
најкарактеристичнији управо они о „етничким карактеристикама“ неког краја,
регије, места са околином, општине и сл. У њима се полази од палеолингвистич-
ких радова о првим становницима Балкана, да би се прешло на приказивање
археолошких и историјских истраживања антике и средњег века одређене тери-
торије и закључило прикaзом антропогеографског истраживања тога краја,
уколико је неко из Цвијићеве школе такво истраживање учинио. Овакав преглед
„етничких карактеристика“ разликује се од аматерских или полупрофесионалних
општинских монографија, намењених поклонима у пригодним приликама,
утолико што нема одељке о локалном партизанском одреду и социјалистичкој
„изградњи“.
У проучавању обичаја и веровања, као стожерне теме српске етнологије –
уз недостајање класичарске ерудиције као могуће бране, настају пансловенско
пантеонство, присутно и код школованих етнолога, са једне стране, и пуки наив-
ни реализам, са друге стране, где се у интрепретацији појединог обичаја етноекс-
пликацијa изједначава са научним објашњењем.
10
У ситуацији у којој је главни водоток затворен наслагама муља отварају
се бочни путеви којима теку покушаји научног бављења етнолошким
проблемима. На првом месту ради се о проучавању материјалне културе, првен-
ствено одевања, где се услед немогућности сталног и опетованог описа једног те
истог корпуса одевних предмета из деветнаестог века, одавно тезаурисаног у
музејима, нужно кренуло у културно-историјско проучавање трансформација
одређених предмета, за шта је било нужно овладавање занатом историчара,
старим језицима и изворима који су на њима писани.
11 Сличан је пут правне
етнологије, која се налазила између романтичарске историјске школе права прве
половине 19. века и историје права, упуштајући се у историју правних иснститу-
та у мери могућег језичког владања изворима
12
, као и пут историјске анализе
социјалних институција – такође лимитиран овладавањем историчарским зана-
том и неопходним језицима.
13 Сва ова настојања представљају индиректну
критику „народне културе“ као безвременске, а просторно експанзионе еманац-
ије „народног духа“.

4. Процеси антропологизације (1975-1990)
А) Новаметодологија
утицај структуралне антропологије Леви-Строса и Едмунда Лича –
структуралисти неетнолошке провенијенције – Rite dе passage као обред
прелаза српске етнологије – рецепција структуралног приступа међу
традиционално едукованим етнолозима
Насупрот оваквом стању домаће етнологије, српска научна јавност је већ
почетком седамдесетих година 20. века била у прилици да се на разумљивимјезицима упозна са важним делима светске антрополошке мисли (М. Мид, К.
Леви-Строс, Б. Малиновски)
14
. У почетку ретко, а потом све фреквентније појав-
љивање важних дела светске антропологије, у окружењу тадашње српске
етнологије, само је повећавало уочљивост постојећег јаза. Истовремено су се
појављивала и дела из опште лингвистике, дела која представљају основ за развој
структуралне антропологије која је од друге половине 20. века постала водећи
иновативни правац у светској науци,
15
као и дела из семиологије, дисциплине
настале из структуралне лингвистике и структуралне антропологије16
. Превод
Леви-Стросове „Структуралне антропологије“
17
излази 1977. године, а што је још
значајније, бар за рецепцију структуралне анализе у српској етнологији, књига
Еднмунда Лича „Култура и комуникација“, појављује се годину дана раније и
врло брзо постаје прави приручник за употребу структуралне анализе.
18
Нова, структурална антропологија, са императивним задатком
објашњавања појава и са струкурално-семиолошком анализом као средством
научног објашњења, стигла је из окружења у српску етнологију у разним
формама: као структурално истраживање обичаја, базирано на Леви-Стросу и
Едмунду Личу (И. Ковачевић), као семиолошко проучавање модерне народне
књижевности, назване „дивља књижевност“ (И. Чоловић), као истраживање
фолклорних тесктова из угла руске семиотичке школе (Љ. Раденковић).19
Полазне претпоставке нове интерпретативне методологије врло брзо су
акцептиране и аплициране од стране млађих етнолога (М. Прошић-Дворнић, Д.
Бандић, М. Малешевић, Д. Братић, Д. Антонијевић и др.). Ванетнолошка
едукација доносилаца структуралне антропологије условила је да се тек кроз
њихову формалну и темељну етнологизацију (стицањем академских звања
унутар етнологије), као и кроз центрифугално ширење основних методолошких
постулата, формира main stream модернизације и сцијентификације српске
етнологије. Једно од обележја овог периода јесте истраживање обреда прелаза,
који су били добра показна вежба из које се види да:
а) обичаји немају значење које зна свака стара баба и само је треба брзо, на
време, за живота питати, тј. да се структура и значење обичаја налазе испод
опажљивог нивоа и етноекспликације, иб) да структурална анализа није само тешко разумљива и директно неаплика-
тивна мисао Клод Леви-Строса, већ и далеко разумљивије и иницијантима
примереније уочавање елемената одвајања, извртања нормалности и
поновног спајања.
20
Б) Нова поља – нови предмети
од најмањег меланезијског племена до метрополе – урбане теме – од
првих радова до main stream-a – реформа наставе и нова концепција
етнологије (антропологије) на Универзитету – симпозијуми Етнолошког
друштва Србије и „Етнолошке свеске“ – етаблирање урбане етнологије у
истраживачкој пракси Етнографског института САНУ
Акцептирање структуралне антропологије у било којој форми или мери
нужно подразумева, осим прихватања експликације као основног задатка науке,
кидање било каквих просторних или културних граница у одређивању предмета
истраживања. Стога је „урбана“ тематика врло брзо постала саставни део бројних
појединачних и колективних истраживачких пројеката. Први радови, који су у
себи спајали „нову“ методологију (објашњавање) и нов „простор“ (модерну
цивилизацију, град), односили су се на полагање испита на факултету, легенде о
модним предметима или туристичким местима, пријем у пионирску
организацију, одлазак индустријских радника у пензију, понашање у
канцеларији, фабрички ритуал пуштања у погон производне траке, првомајску
прославу у Београду, понашање фудбалских навијача.
21
Тематика годишњих скупова Етнолошког друштва Србије током
осамдесетих година и њихов садржај, где доминирају радови који настоје да
објасне предмет изучавања, показују да је створена основа за премошћавање
огромног временског, али и сазнајног јаза који је делио српску етнологију од
светске науке. Реформа наставе на Универзитету, која је довела до потпуне
несамерљивости програма из 1975. и 2005. године
22
, праћена и променом самогназива наставне јединице – која сада садржи оба назива дисциплине (етнологија
и антропологија), и пројекти Етнографског института са урбаном тематиком
представљали су израз пуне институционализације „нове“ етнологије или
антропологије.
23
5. Време антропологије (1990-2005)
Тематско и методолошко револуционисање етнологије у антропологију,
тј. у антрополошку разноврсност, практично је завршено у претпоследњој
деценији 20. века. Уместо архаичног полазишта, нове генерације су већ тада
имале отворено широко и неструктурирано поље антропологије у свету – поље у
коме се могу препознати индивидуална интересовања и домети. У овом периоду
пад експликативног нивоа српске етнологије (антропологије) може бити
узрокован само спољним узроцима, нпр. медиокритетским и аутодеструктивним
постмодернизмом, који може послужити као позив два века старим вампирима да
почиње нови пир. Међутим, свеже успомене на мизерну позицију у којој се
српска етнологија налазила у епистемолошком, али и у социјалном смислу
омогућиће брзо препознавање опасности коју носи лењошћу заводљива
реетнографизација.

Antropologija

Antropologija je znanstvena disciplina koja proučava čovjeka i kulturu, te sličnosti i razlike među ljudima: kako ljudi žive, što rade, što misle i kako se odnose prema okolini. Osim toga, antropologija proučava kako se razvijala ljudska vrsta, te kako su nastajala i nestajala ljudska društva, ali je okrenuta i sadašnjosti i budućnosti ljudskog roda. Mogli bismo reći da se predmet antropologije svodi na jedno pitanje: što to znači biti čovjek?

Ljudi koji se ozbiljno bave antropologijom zovu se antropolozi.

Riječ antropologija dolazi od grčke riječi "antropos" što u prijevodu znači čovjek ili onaj koji gleda prema gore.



Osi antropologije
Antropologija se kreće po tri osi:

odnos između prirode i kulture,
veza između prošlosti i sadašnjosti,
jedinstvo ljudskog roda unatoč raznolikosti njegovih oblika.

Odnos između biologije i kulture

Čovjek ima dvostruku narav - prirodnu, koja ga veže uz životinje, i kulturnu, koja ga čini humanim. Antropologija smatra da su priroda i kultura isprepletene u čovjeku i definiraju ga kao kulturnu životinju.

Ljudski se rod razvio kroz specijalizaciju mozga, točnije, moždane kore. Moždana kora nam omogućuje da shvaćamo, komuniciramo i učimo. Čovjek uči kako se treba ponašati, i to u mjeri koja je daleko ispred svih drugih životinja, a naučeni se sadržaj naziva kulturom.

Kultura je temeljni pojam antropologije. Ona ima mnogo definicija, ali možemo reći da kultura čini skup ponašanja koja ljudi uče i zajednički dijele u određenom razdoblju i prirodnom i društvenom okolišu. S obzirom da antropologija tvrdi kako se ljudska kultura treba uzeti kao biološka činjenica (jer moždane radnje prevodi u društvene pojave i između ostaloga se javlja unutar prilagodbe okolišu), ona ne suprostavlja biologiju i kulturu, nego ih smatra nerazdvojnim vidovima ljudske prirode. Tako se usprotivila tradicionalnom antropocentrizmu humanističkih znanosti.

Veza između prošlosti i sadašnjosti

Antropologija kaže da se ljudska evolucija ne razlikuje od evolucije drugih bića jer slijedi ista prirodna pravila, ali ljudima je usadila izvanrednu sposobnost učenja. Prenošenje znanja iz generacije u generaciju ubrzalo je kulturnu evoluciju koja je postala brža od biološke.

Ljudi se ne razlikuju samo u pogledu anatomije i fiziologije, nego i u pogledu kulturnih navika. Dapače, kulturno se toliko razlikuju da se više gotovo i ne vidi duboko jedinstvo ljudskog roda. Rasizam i etnocentrizam, koji teže izolaciji, podižu zidove između tjelesnih i kulturnih razlika, dok antropologija stalno iznosi dokaze o jedinstvu svih ljudi.

Jedinstvo ljudi i raznolikost oblika

Antropologija kaže da se ljudi razlikuju zbog različitog biološkog i društvenog razvitka. Biološki se razlikuju zbog prilagodbe različitih skupina različitom okolišu, pa imaju različitu boju kože, visinu, boju i oblik kose. Društveno se razlikuju jer su uspostavili vrlo velik broj različitih društvenih ustroja, od malih skupina lovaca i sakupljača do velikih svjetskih ustroja kao što je bilo Kinesko carstvo.

Razlike u načinu života ne postoje samo u različitim vremenima i prostorima, nego i unutar istog društva. Današnje države imaju regionalne posebnosti zasnovane na gospodarstvu i različitim životnim uvjetima. Čak i unutar istog grada postoje razlike u načinu života određenih zajednica. To ne vrijedi samo za doseljenike, nego i za razlike među spolovima, seksualne navike, te etničke, dobne i klasne skupine.

Antropologija bilježi sve te razlike, ali traži dokaze i o temeljnom jedinstvu svih ljudi.

Grane antropologije

Paleoantropologija
Ova disciplina želi utvrditi porijeklo ljudi i putove njihova biološkog razvoja. Ona proučava fosilne ostatke ljudi i primata srodnih ljudima. Osim toga, nastoji rekonstruirati način života prvih ljudi.

Lingvistička antropologija

Fizička antropologija

Bioantropologija

Ova disciplina proučava jedinstvo i raznolikost bioloških vidova ljudskog roda. S obzirom na razlike u fizičkom izgledu ljudi, koristio se pojam "rasa" kako bi se ljudi lakše sistematizirali. Međutim, danas se taj pojam izbjegava. Također obrađuje odnose između biologije i kulture, gena i ponašanja. Ima veze i s epidemiologijom, zdravljem društva i komparativnim studijama o duševnom zdravlju.

Arheologija prethistorije

Ova disciplina se bavi izumrlim društvima čija se povijest ne može odrediti putem pisanih dokumenata, nego samo kroz materijalne ostatke. Proučava velike civilizacije, kao što su Egipat, Maje i Inke, ali i male zajednice, kao što kanadski Indijanci ili prva ljudska društva.

Etnologija i kulturna antropologija

Etnologija uspoređuje različita svjetska društva i kulture nastojeći napraviti teoretsku sintezu. Prakticira se zajedno s etnografijom, koja popisuje njihove različite osobine. Etnologija se zasniva na današnjim društvima. Tu spada i etnolingvistika, usporedno proučavanje živih jezika i njihove primjene u društvu.

Teološka antropologija

Teološka antropologija je bogoslovna disciplina koja poštuje doprinose drugih antropologija, kao što su biološka, filozofska, kulturološka, religijska, sociološka i dr., ali ima svoju viziju čovjeka, koja se ne podudara uvijek s prethodnima.

(Wikipedija)

Etnologija

Etnologija (narodoznanstvo) je specifična znanost koja se bavi proučavanjem kulture pojedinih naroda. Na engleskom govornom području ona je donedavno nazivana kulturnom antropologijom. Opisni, terenski dio etnologije (etnografija), zahtijeva rad na terenu, često u teško pristupačnim predjelima urođeničkih kultura, pa su uz europsku etnologiju, koja se bavila opisom europskog seljaka, nastale amerikanistika, afrikanistika i oceanistika. Materijalna, socijalna i duhovna kultura tri su teme istraživanja etnologije.

Materijalna kultura

Istraživanje oblika privređivanja ili gospodarstva: lov, ribolov, poljodjelstvo, stočarstvo, sakupljanje, voćarstvo i slično. Ovdje naravno pripada i sve ono što je čovjek napravio svojim rukama, tu spadaju: graditeljstvo, odijevanje, nakit, rukotvorstvo, obrti, oružje, jelo i piće, prometna sredstva i trgovačka platežna sredstva.

Socijalna kultura

Istraživanja obitelji i socijalne organizacije, tajna i totemska društva, dobni razredi, spolni život, običajna prava.

Duhovna kultura

Sastavni dio ovog oblika kulture je vezan uz umni rad, tu su običaji vezani uz razne poslove, razne igre, ples, razni oblici domorodačke religije, vjerovanja, folklor, usmena književnost, predodžbe o životu i različita znanja.

(Wikipedija)