Timočka buna je počela 20. oktobra 1883. godine
u Krivom Viru i proširila se celim timočkim regionom u istočnoj Srbiji.
Povod za bunu dala je apsolutistička vladavina kralja Milana
Obrenovića, Zakon o ustrojstvu vojske koji je kralj Milan doneo januara
1883. godine, kao i raspuštanje radikalne Skupštine odabrane od strane
naroda, septembra 1883. godine.

Zakon o ustrojstvu tj. reformi vojske podrazumevao je ukidanje
narodne i formiranje redovne stajaće vojske. Sam po sebi Zakon nije bio
sporan ali prvi korak ka njegovom sprovodjenju bilo je oduzimanje oruzja
od naroda i narodne vojske, sto je dovelo do pobune, najpre u Lukovu
gde su se početkom oktobra Krivovirci pobunili protiv predaje oruzja.
Ista situacija ponovila se i u Krivom Viru nekoliko dana kasnije, zbog
cega su dva eskadrona konjice i oko 20 čuvara javne bezbednosti poslati u
Krivi Vir sa zadatkom da ukoliko zatreba i silom nateraju Krivivirce i
žitelje ostalih sela da predaju oružje. Iz dana u dan situacija u Krivom
Viru bila je sve oštrija dok 20. oktobra nije kulminirala. Toga dana u
Krivi Vir je stigao Živan Nikodijević dovodeći sa sobom svoje
Jablaničane i usput prikupljene Lukovčane. Sviran je zbor, tako se pred
kafanom Dimitrija Nikolića – Cincarina, u kojoj su bili smešteni čuvari
javne bezbednosti takozvani "sejmeni", okupilo oko 500 naoružanih ljudi
iz Krivog Vira, Jablanice i Lukova. Naoružana gomila bila je
izrevoltirana prisustvom sejmena. Potpukovnik Mihajlo Srećković koji je
prethodnog dana preuzeo komandu nad odredom, naredio je da sejmeni
ostanu u svojim sobama kako ne bi dodatno iziritirali narod. Izgledalo
je kao da se situacija smirivala ali je narod nasrnuo na komandanta
sejmena u nameri da na njemu iskali svoj bes i mržnju prema policijskoj
vlasti. Zatim su se okrenuli prema sobama u kojima su sejmeni bili
smešteni i uperivši puške u njihove prozore, tražili su da sejmeni
predaju oružje. Samo ugled potpukovnika Srećkovića i njegov gest
sprečili su prolivanje krvi.

Videvši da nemaju šanse protiv kolikog naroda, rekao je komandantu
sejmena da naredi svojim ljudima da predaju oružje, sejmeni su odmah
bacilli puške u hodnik kafane. Narod je razgrabio oružje i zahtevao
dalje da vojske i sejmeni napuste Krivi Vir, što su oni i učinili, za
njima je krenula i isledna komisija zadužena za oduzimaje oružja. U
Krivom Viru trajalo je izvesno vreme slavlje zbog ovog uspeha. To je
zaista i bio najveći uspeh pobunjenika u celoj buni. Ovaj trenutak,
razoružanja sejmena, postao je istorijski događaj kojim se obeležava
početak Timočke bune. Sutradan, 21. oktobra u Boljevac je počeo da
pristiže narod iz okolnih sela, sakupilo se oko 2000 narodnih vojnika.
Podstaknuti vatrenim govorom sveštenika i bivšeg poslanika Marinka
Ivkovića krenuli su ka Čestobrodici gde su Krivovirci već bili
ulogoreni.Po naređenju popa Marinka u borbenom logoru na Čestobrodici
organizovan je odred takozvana „Leteća konjica". To je bio najbolje
organizovan odred Timočke bune. Vođe i članovi ovog odreda bili su
Dobrosav Petrović, Petar Antić i Živko Nikodijević, mladi boljevački
trgovci. Glavni štab pobunjeničke vojske nalazio se na „Straži" kod
Krivog Vira u prostranoj kolibi Ante Uroševića iz Krivog Vira.

Buna se 25. oktobra proširila i na banjski srez, na čelu banskih
pobunjenika bio je Ljuba Didić a dan kasnije buna zahvata i knjaževački
okrug sa poslanikom Acom Stanojevićem na čelu. U ličnostima ovih triju
predvodnika Marinka Ivkovića, Ljube Didića i Ace Stanojevića, oličen je
ceo pokret. Borba na Čestobrodici je trajala od 21. do 27. oktobra kada
jeMarinkova vojska poražena. Stajaća vojska izvršila je žestok napad na
narod i narodne vojnike. I vojska Ljube Didića poražena je kod Banjske
klisure. Nakon neuspelih borbi, vođe pokreta sa svojom vojskom, odlazili
su u Knjaževac Aci Stanojeviću. On je postao centar celog pokreta. Aca
Stanojević je iz Knaževca dalje raspoređivao narodnu vojsku ali su
doživeli još jedan slom kod Vratarnice. Dobrosav Petrović sa delom svoje
vojske i pobunjenicima iz Vratarnice, osvojio je Kraljevicu 29.
oktobra. Ali sam napad na Zejčar bio je neuspešan, iako je tu bilo
jezgro radikalne stranke koja je pozivala ljude na pobunu. Po slomu
poktera 31. oktobra usledilo je hvatanje pobunjenika. A još 27. oktobra
izdata je prva poternica za vođama pobunjenika u kojoj su se nalazila
imena: popo Marinka, pop Milije, Dobrosava Petrovića i učitelja Milenka
Prvulovića iz Krivog Vira i, kako je navedeno, „druge za koje budete
saznali".

Preki sud koji je, inače, formiran samo za svrhe sudjenja
pobunjenicima u Timočkoj buni, počeo je sa radom 4. novembra. U periodu
od 4. novembra do 6. decembra koliko je zasedao Preki sud streljano je
20 pobunjenika, 8 njih bilo je iz Boljevačkog sreza, među njima je bio i
glavni kmet iz Krivog Vira Milosav Stevanović – Tomić kao i učitelj u
Krivom Viru Milenko Prvulović. Timočka buna je tragično završena, ali
ipak nije bila neuspela, ono što je bitno postignuto jeste ulazak
običnog čoveka u institucije državne vlasti.


A Krivi Vir je postao značajan ne samo za
lokalnu istoriju, već je postao deo nacionalne istorije i kao takav
Krivi Vir je ušao u istoriju Srbije kao mesto početka Timočke bune 20.
oktobra 1883. godine. Sto godina kasnije apsana u Boljevcu, u kojoj su
tokom bune bili zatvoreni pobunjenici pretvorena je u Muzej Timočke
bune.


Izvor:
Kustos Muzeja Timočke bune
istoričar umetnosti Dragana Dragotić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oktobra 1883 godine u Aleksinačkom okrugu počela je buna u tri sreza istovremeno boljevačkom,crnorečkom i banjskom.Neposredni povod bune je bio oduzimanje oružija od naroda jer je reformom vojske kralj Milan ukunuo takozvanu narodnu vojsku i uveo stajaću odnosno regularnu vojsku koja bi mu bila odana.Istovremeno pre bune su održani izbori za narodnu skupštinu u kojoj su radikali osvojili veliku većinu i samim tim ostvarili pravo na vladu.Kako to nije odgovaralo kralju Milanu zbog netrpeljivosti prema Nikoli Pašiću i samim radikalima kralj pravi presedan i vladu poverava Nikoli Hristiću koji postaje i premijer i ministar unutrašnjih poslova. Kadar već proveren od strane dinastije Obrenović kao čovek veran dinastiji i diktaturi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nikola Hristić

Početak bune kreće iz Boljevačkog sreza a zatim se širi u Knjaževac gde su bile glavne vođe Buna je zahvatila i neke delove zaječarskog sreza, a sam grad Zaječar igrao je važnu ulogu u rešavanju sudbine ove bune. Vođi pobune bili su lokalni radikalski prvaci: u boljevačkom srezu pop Marinko Ivković, Dobrosav Petrović i pop Milija Petrović; u sokobanjskom srezu Ljuba Didić, a u Knjaževcu Aca Stojanović, Gavra Aničić i drugi. Novembar 1883. godine je bio najtragičniji mesec u istoriji Zaječara. Nazvan je "mesecom smrti". Preki sud je izricao smrtne kazne, koje su već sutradan izvršavane na Kraljevici. Preki sud je u Zaječaru osudio 825 učesnika bune (94 na smrt, ostale na robiju, zatočenje i zatvor, dok je 70-oro uhapšenih oslobođeno).


[You must be registered and logged in to see this image.]

Laza Paču ,Pera Todorović i Nikola Pašić

U Beogradu su pohapšeni članovi Glavnog odbora Narodne radikalne partije i sprovedeni pred Preki sud u Zaječaru. Neki od njih su pred sudom pokazali slabost, kukavičluk i izdajničko držanje. Deo ih je osuđen na smrt, deo na zatvorske kazne, a deo oslobođen. Nikola Pašić, vođa stranke, uspeo je da prebegne u Bugarsku, odakle je nastavio političku borbu protiv režima kralja Milana.
Nikola Pašić se 1889. godine, nakon abdikacije kralja Milana, vraća u zemlju. Već 1890. godine je izabran za predsednika Narodne skupštine, a 1891. godine sastavio je svoj prvi kabinet Vlade

[You must be registered and logged in to see this image.]

kralj Milan Obranović

Zaključak

Pokušaj vladavine demokratije u kraljevini je osujećen i zabranjen.Iako su postojali svi preduslovi za vladavinu prava pokazalo se da je ipak kralj jedini stvarni vladar a da sve ostale institucije koje su prepisane iz za to vreme demokratski uređenih država ustvari samo fikus koji treba samo da pokaže na papiru ozbiljnost i demokratičnost jedne zemlje bez stvarne volje da te institucije zaista rade svoj posao za koji su i namenjene.
Nije slučajno što je vladar naredio da se razoruža narodna vojska jer je ona zaista i bila jedina koja je mogla da zaštiti demokratiju, odnosno u to vreme narod nije ni znao šta je demokratija ali je znao šta je pravo i šta su bespotrebni nameti kraljevih činovnika i zakona koje je on donosio.Sve se to dešavalo pod izgovorom napretka i boljitka svih a u stvari samo su se stvarali uslovi da se učvrsti vlast jednog čoveka to jest kralja.Parlamentarna monarhija već u početku nastajanja je bila osuđena na propast a to je nastavljeno i kasnije kroz istoriju

oktobra 1883 godinu u Aleksinačkom okrugu počela je buna u tri sreza istovremeno boljevačkom,crnorečkom i banjskom.Neposredni povod bune je bio oduzimanje oružija od naroda jer je reformom vojske kralj Milan ukunuo takozvanu narodnu vojsku i uveo stajaću odnosno regularnu vojsku koja bi mu bila odana.Istovremeno pre bune su održani izbori za narodnu skupštinu u kojoj su radikali osvojili veliku većinu i samim tim ostvarili pravo na vladu.Kako to nije odgovaralo kralju Milanu zbog netrpeljivosti prema Nikoli Pašiću i samim radikalima kralj pravi presedan i vladu poverava Nikoli Hristiću koji postaje i premijer i ministar unutrašnjih poslova. Kadar već proveren od strane dinastije Obrenović kao čovek veran dinastiji i diktaturi. Početak bune kreće iz Boljevačkog sreza a zatim se širi u Knjaževac gde su bile glavne vođe Buna je zahvatila i neke delove zaječarskog sreza, a sam grad Zaječar igrao je važnu ulogu u rešavanju sudbine ove bune. Vođi pobune bili su lokalni radikalski prvaci: u boljevačkom srezu pop Marinko Ivković, Dobrosav Petrović i pop Milija Petrović; u sokobanjskom srezu Ljuba Didić, a u Knjaževcu Aca Stojanović, Gavra Aničić i drugi. Novembar 1883. godine je bio najtragičniji mesec u istoriji Zaječara. Nazvan je "mesecom smrti". Preki sud je izricao smrtne kazne, koje su već sutradan izvršavane na Kraljevici. Preki sud je u Zaječaru osudio 825 učesnika bune (94 na smrt, ostale na robiju, zatočenje i zatvor, dok je 70-oro uhapšenih oslobođeno). U Beogradu su pohapšeni članovi Glavnog odbora Narodne radikalne partije i sprovedeni pred Preki sud u Zaječaru. Neki od njih su pred sudom pokazali slabost, kukavičluk i izdajničko držanje. Deo ih je osuđen na smrt, deo na zatvorske kazne, a deo oslobođen. Nikola Pašić, vođa stranke, uspeo je da prebegne u Bugarsku, odakle je nastavio političku borbu protiv režima kralja Milana.
Nikola Pašić se 1889. godine, nakon abdikacije kralja Milana, vraća u zemlju. Već 1890. godine je izabran za predsednika Narodne skupštine, a 1891. godine sastavio je svoj prvi kabinet Vlade

Zaključak

Pokušaj vladavine demokratije u kraljevini je osujećen i zabranjen.Iako su postojali svi preduslovi za vladavinu prava pokazalo se da je ipak kralj jedini stvarni vladar a da sve ostale institucije koje su prepisane iz za to vreme demokratski uređenih država ustvari samo fikus koji treba samo da pokaže na papiru ozbiljnost i demokratičnost jedne zemlje bez stvarne volje da te institucije zaista rade svoj posao za koji su i namenjene.
Nije slučajno što je vladar naredio da se razoruža narodna vojska jer je ona zaista i bila jedina koja je mogla da zaštiti demokratiju, odnosno u to vreme narod nije ni znao šta je demokratija ali je znao šta je pravo i šta su bespotrebni nameti kraljevih činovnika i zakona koje je on donosio.Sve se to dešavalo pod izgovorom napretka i boljitka svih a u stvari samo su se stvarali uslovi da se učvrsti vlast jednog čoveka to jest kralja.Parlamentarna monarhija već u početku nastajanja je bila osuđena na propast a to je nastavljeno i kasnije kroz istoriju