Vajarstvo kao umetnost

Egipatska skulptura


U Starom Egiptu religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, a osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine i vajarska dela:

Portretne statue i biste

Radile su se u slučaju da mumija propadne, a imale su smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure, sa izbačenaom nogom, koja ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture se oslanjala na zid, tako da te figure nikad nisu slobodne. Egipatske statue su bile bojene, ali se boja tokom vekova izgubila.

Reljefi

Reljefi imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog.
Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu.
Postoje dve vrste: Niski bareljef (blago ispupčeni oblici) i upušten reljef (urezan)

Reljef je blizak gravuri, obojen je, a zbog svoje plitkoće nema svetlosti i senke. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi.

Grčka skulptura


U doba Grčke, od 9. veka pre nove ere do 1. veka skulptura prolazi kroz faze koje prate i razvoj Grčke civilizacije, od arhajskog doba do Helenističke Grčke.

Arhajsko doba

U arhajsko doba egipatska umetnost vrši direktan uticaj na skulpturu Grčke: ruke priljubljene uz telo, stilizirane frizure, pripijena odjeća istaknuta plitkim reljefom. Zbog straha skulptora da ne polome kamen, plitko klesane skulpture su izgledale izrazito ukočeno.

Klasično doba

Skulpturi klasičnog doba su uspeli postići savršeno majstorstvo u obradi kamena. Opšta težnja grčke skulpture bila je idealizacija koja je dostigla svoj vrhunac u klasično doba. Ta potpuna idealizacija dovela je do toga da su sve grčke skulpture visoke, vitke i savršeno proporcionalne.

Helinističko doba

Helenistička skulptura se prepoznaje, bilo po slojevitoj i nepreglednoj kompoziciji, bilo po pokretu koji je jako naglašen, ili po dubokoj obradi površine kojom se dobiva veliki kontrast osvetljenih delova i senki što pojačava nemir sadržan u skulpturi i uzbuđenje koje prenosi na posmatrača.

Etrurska skulptura


Etrurska kultura se razvijala na području današnje centralne Italije od 9. - 3. veka p. n. e. kada Etrurski gradovi padaju pod vlast Rima koji preuzima i razvija ovu kulturu. U okviru antičke umetnosti etrurska umetnost stvara posebnu i osebujnu grupu, iako se uveliko oslanja na grčke izvore (posebno u slikarstvu i keramici, preko uvezenih predmeta iz grčkih kolonija na jugu Italije).

Značaj verovanja u zagrobni život, kod Etruraca pokazuje i izrada sarkofaga koji su sastavljeni od sanduka na kojima obavezno leži skulptura pokojnika. Na prednjoj strani sarkofaga najčešće se nalazi plitak reljef shvaćen kao crtež, a ne kao plastika

Grobove u unutrašnjosti su Etrurcii oslikavali. Zadatak tih crteža bio je ostvariti atmosferu sličnu domu u težnji da se od groba stvori okolina u kojoj je pokojnik živeo.

Realističku figuralnu i ornamentalnu dekoraciju hramova radili su uglavnom u terakoti, koju su često oslikavali (glava Hermesa iz Veija, mnogobrojni sarkofazi i stele), a postoje i izuzetno dela u bronzi (Kapitolska vučica, Himera iz Areza, Mars iz Todija, itd.)

Rimska skulptura


Počeci rimske skulpture oslanjaju se na etrursku skulpturu ili su doslovna kopija grčkih majstora u mermeru. Dok su u klasičnoj Grčkoj interesi bili usredsređeni na traženje, oblikovanje opšteg, idealnog ljudskog lika, u rimskoj je umetnosti akcent na prikazivanju pojedinačnog i karakterističnog. To najbolje dolazi do izražaja u mnoštvu portreta rimskih građana (14 000 skulptura). Na tim portretima se postižu meki prelazi svetla i senke mekanom obradom površine, a karakterizacija ponekad ide do potpune naturalizacije [3].

Jedinstveni su i rimski reljefi koji su obično bivali vezani za zavetne objekte - sarkofage, trijumfalne stubove ili slavoluke. Najbolji reljefi se nalaze na „Titovom slavoluku“ iz 81. godine, a predstavljaju osvajanje i razaranje Jerusalima. Utisak prostornosti na ovim reljefima postiže se kombinacijom visokog reljefa u prvom, i plitkoga u drugom planu

Trajanov stub, (Rim, 106. –113. godine, mermer, visina trake reljefa oko 1,27 m.) je najpoznatiji trijumfalni stub. On je ukrašen od baze do vrha narativnim reljefima koji u vidu spiralne trake obavijaju stub i u plitkom reljefu prikazuju pobedonosni rat protiv Dačana.

Jedini sačuvani konjanički spomenik je rimskog cara, Marka Aurelija, filozofa i pesnika. Na ovoj bronzanoj skulpturi veliki oblici su sitnim detaljima spojeni na krajnje prirodan način. Ovo delo bilo je uzor velikim konjaničkim skulpturama renesanse - (Donatelo i Andrea del Verohio).

Srednjovekovna skulptura

U ranom srednjem veku, arhitektura je predložila skulpturu i odredila mesta na kojima će ona moći da se prihvati i izrazi, ona određuje koje će se površine skulpturalno obraditi. Ovo je vreme nepostojanja skulpture. Koristi se jedino vrlo plitki reljef za sarkofage, grobne ploče, oltarske pregrade. Ukrasi su u kombinaciji rozeta i križeva, sve u strogoj geometriji


Renesansna skulptura

Sa sačuvanom skulpturom iz antike, skulptura je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo- slobodno stojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili drapreije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti, a javljaju se biste poznatih ličnosti a poznate su i sitne plastike i medalje

Gotska skulptura


Skulptura, u ovom periodu ima neodeljivi zadatak na ukrašavanju katedrala i upotrebljava se kao dopuna arhitekturi i ukrašavanje arhitektonskih elemenata, kapitela stupova, pilastera i konzola. Baldahinska plastika je bila osnovni elemenat razvoje skulpture kao samostalnog dela u umetnosti. U 12. i 13.-tom veku to je pre svega katedralska plastika, a motivi su iz života Hrista i device Marije, kao i iz života svetaca. Preko reljefa koji je bio u pre u upotrebi skulptura dolazi do izražavanju volumenoznosti i do tipa prostorne skulpture. Glavni značaj dobija prezentacija ljudskog tela koje se sve više konfrontira sa proporcijom i prirodnim oblicima, a momenat realizma označili su i oblici koji su od prvobitnog šematizmaa dobijali na individualnosti.

Barokna skulptura

U Baroku se skulpture odlikuju bujnom volumenoznošću tela i uznemirenim draperijama, pokrenutošću i snagom izraženom u kompoziciji, te dubokom modelacijom zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke (u dubokim reljefnim obradana kompozicije). Takva vajarska dela kao da bujaju na svim mogućim mestima – u unutrašnjosti građevina, u crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca, i spolja, izbijajući uz portale, podmećući leđa pod balkone, te vrve po krovovima, izranjaju iz fontana i brojnih javnih spomenika na trgovima gradova. Po svojoj tematici, skulpture najčešće obuhvataju hrišćanske teme i likove, zatim mitološke likove i grupe, a često su to i portretske skulpture, kao i nadgrobne skulpture.

Rokoko skulptura


Rokoko je u prvom redu dekorativni stil, pa se, opsednutost ornamentikom javlja i u skulpturi, kao i u arhitekturi i slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao kasno baroknog likovnog izraza, iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila. Posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV, rokoko donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki, osvežavajući ton, osmeh i umanjenu srazmeru. U vajarstvu najveći doprinos su dali Francuzi: Lemoan, Falkone i Klodion.

Azija

Na Dalekom istoku, religija je takođe dominirala u umetničkim stilovima i formama. U umetnosti Indije i Tibeta bile su posebno zastupljene obojene drvene, kamene i bronzane religiozne skulpture, kao i kamene skulpture koje su bile delovi velikih hramova.

Kineska umetnost se karakteriše rezbarenjem u žadu, bronzi, lončarstvu (uključujući neverovatnu glinenu vojsku ratnika Sjena cara Ćina. Kineski stilovi prilično variraju od perioda do perioda i tradicionalno se nazivaju imenom dinastije koja je u to doba vladala.


Glinena vojska



Nataraja



Kajuraho

Periodi u japanskoj umetnosti takođe su dobili ime po carskim dinastijama, i takođe, kao i kineska umetnost, veoma se razlikuje od perioda do perioda, a skulpture su monumentalne i gotovo uvek religiozne.

Afrika

Utvrditi tačan datum afričkih skulptura je veoma teško jer su to većinom drvene figure, a vreme trajanja drveta je od 150 do 250 godina. Većina skulptura su prilagođene valjkastom obliku debla drveta, i često su obojene jarkim bojama ili su pitanju inkrustracije - delići školjke, komadići obojenog stakla, zubi životinja i dr, utisnuti u drvo.

U nekim delovima afričkog kontinenta rezbare se kljove slona i životinjske kosti. Kamena skulptura je veoma retka, kao i primena metala, jer je znanje o livenju bronze bilo jedino u zapadnoj Africi, i to u skulpturama iz Benina iz 13. -14. veka koja su se izvedila tehnikom „cire perdue“ - livenje uz pomoć modela od voska.


Makonda



Makonda



Makonda

Posebnu kategoriju afričke likovne umetnosti, a to je i dio religijsko-magijskog folklora, čine maske - ratničkog ili kultnoga značenja (totemizam, animalizam, mistične inicijacije i dr.), od obične imitacije životinjskih glava do neverovatnih fantastičnih i zastrašujućih skulptorskih oblika, koji se oblikuju od najraznovrsnijih materijala - rezbare se, inkrustriraju, farbaju sa obilatim dodacima perja, lišća, komada drveta, kostiju životinja, krzna i sl.

Afrički antinaturalizam i jednostavnost, sažetost, kao i široka paleta boja i oblika su izbršili veliki uticaj na jedan deo slikara i vajara iz doba ekspresionizma i foviszma, posebno na kubiste Matisa i Pikasa).

Pretkolumbijsko doba

Severna Amerika

U Severnoj Americi su živela mnoga nomadska plemena „severnoameričkihh indijanaca“ koji, zbog svog načina života, nisu ostavili zidane građevine i monumentalne skulpture, a jedina skulptorska dela „severnoameričkih indijanaca“ su drveni, često obojeni totemi i živopisne maske sa životinjskim i ljudskim likovima. Danas se mogu videti ti totemi, gotovo netaknute kulture, u severozapadnoj obali Amerike (Kanada, Oregon, južna Aljaska).

Srednja Amerika

Kultura Ocmeka

Svojevrsna kamena plastika (velike kamene glave, oltari, ljudske figure sa velikim obrazima), figurine od žada i nefrita, božanstva sa crtama jaguara, potvrđuju postojanje jednog raslojenog društva, sa jedne strane vladari i sveštenici, a sa druge strane zanatlije i seljaci.

Kultura Maja

Proizvodili su višebojnu keramiku s realističnim motivima, skulpture u krečnjačkom kamenu, kamene stele sa reljefima i natpisima, ceremonijalne kamene sekire i dr. U skulpturi Maja je vladao groteskni - naturalistički stil koji je naročito prepoznatljiv u dugačkim i celovitim reljefima na kojima dominiraju likovi čudovišnih ljudi i neverovatnih i fantastičnih životinjskih oblika.


Kultura Asteka

Asteci, narod koji je u 14. veku došao sa severa Amerike i naselio Meksikansku visoravan gde je, na ostrvu u sredini jezera sagradio svoju prestonicu Tenočtitlan (današnji Meksiko). Asteci su od svojih suseda preuzeli staru srednjoameričku kulturu čije su osnovne odlike piramidalni hramovi i kamene skulpture.



Tenočitlan



Koatlike



Čovek sa kakaom

Južna Amerika

Kultura Inka

Osim što su bili veoma vešti graditelji, Inke, su bili i vešte zanatlije – njihova je grnčarija vešto oslikana geometrijskim šarama, ili je ukrašena portretima i likovima životinja. Oruđe i oružje je bogato izgravirano ornamentima, a izrađeno je od srebra, zlata, bakra i bronze. Arheolozi su pronašli i mnogobrojne ostatke skulptura koje su u pravilu prikazivale božanstva.



Kamene figure iz Karaia



Figurine Inka



Figura posuda

Moderna skulptura


Koreni moderne umetnosti se obično vežu za drugu polovinu 19. veka, kada se javlja otpor i žestoka kritika klasicizma i akademskog shvatanja umetnosti, kako od strane umetnika tako i od strane kritičara umetnosti. Prvi umetnički pokret koji je praksom iskazao svoje nezadovoljstvo prema akademskim učenjima i shvatanjima, bio je Impresionizam, kasnih 1860-ih godina. Impresionisti su zagovarali oslobađanje umetnika od tiranije podređivanja umetničkog dela temi ili predmetu predstavljanja i takođe slobodu u istraživanju likovnih elemenata, kao što su boja, potez, kompozicija i forma. Taj stav je ostvario snažan, revolucionaran uticaj i na vajarstvo. Francuski vajar Ogist Roden bio je prvi koji je usvojio neke od stavova impresionista u svom delu, naročito po pitanju slobode forme i krenuo u istraživanje preko studija živih modela, za razliku od prethodne skoro dvovekovne akademske tradicije koja se bazirala pre svega na studijama klasika grčke, rimske i umetnosti Renesanse, sa tačno definisanim kanonima o tome kako treba da izgleda završeno umetničko delo.



Beskrajni stub, Brankuzi



Pred kupanjem, Štursa



Građani Kalea, Roden

Roden je uspeo da bude novi i drugačiji, bez prekidanja sa tradicijom vajarstva. Ali, ipak su njegova dela izazivala silovite diskusije među kritičarima, mnogi od kojih su ih svrstavali u impresionistička. Razlog zbog kojih se to dešavalo, nalazi se u činjenici da je Roden nekada samo sugerisao forme, ostavljajući mašti posmatrača da ih dopuni, a u nekim slučajevima je ostavljao netaknute delove kamena, (na primer, skulptura u mermeru „Božija ruka“ iz 1898. godine).

Rumunski vajar Konstantin Brankuzi, jedno vreme pomoćnik Rodena, a kasnije zajedno s njim, smatran začetnikom moderne skulpture, takođe je u svojim delima iskazao kostantno interesovanje za formalne probleme vajarstva. Istražujući ideju krajnje jednostavnosti forme, duži niz godina je radio na skulpturi „Poljubac“, koja se sastoji od grupe u formi kubusa. Iako je ideja bila radikalna za vreme u kojem je delo nastalo i čak nas može podsetiti na karikaturu, u suštini problem koji je naizgled pokušavao da reši Brankuzi i nije tako nov. Još je Mikelanđelo imao ideju po kojoj je zadatak vajarstva „oslobađanje forme koja je zatvorena u mermernom bloku“. Verovatno je Brankuzi hteo da priđe problemu sa suprotne pozicije, pokušavajući da definiše oblike figure, ali zadržavajuću što je više moguće prvobitnu formu mermernog bloka.


wikipedija

Vajarstvo ili skulptura (lat. sculpere - klesati, urezivati) je umetnost oblikovanja trodimenzionalnih oblika (kipova) u materijalima kao što su kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Vajarstvo, kao slikarstvo i arhitekturu ubrajamo u likovnu, ali i u plastičnu ili prostornu umetnost, jer vajar - čovek koji kreira sklupturu - umetnički oblikuju prostor.
Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, i kada se tome pridoda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da se pretoči u skulpturu. Takve skulpture pripadaju nefigurativnom - apstraktnom vajarstvu.

Tipovi skulpture

Svaku skulpturu koja stoji u prostoru nazivamo puna plastika, a od pune plastike se razlikuje reljef.

* Reljef su ispupčenja i udubljenja izvedene na ravnoj površini koja služi kao podloga, tako da se reljef može promatrati samo sa prednje strane.

Skulptura se može, po tipu podeliti na: Biste - Minijaturne figure - Statue

* Bista je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni gornji deo čoveka, od pojasa pa na gore, a to podrazumeva, grudi, ramena i glavu. Ovaj tip skulpture se najčešće radi u prirodnoj veličini, a materijali su: mermer, kamen, drvo, bronza...
* Minijaturna figura - figurina, statueta je skulptorsko delo (Biste i Statue) manjeg formata koje prikazuje ljude, božanstva, predmete ili životinje. Ovaj tip skulpture je i najstariji oblik skulptorskog dela - Vilendorfska Venera, a materijali od kojih se rade su: terakota, keramika, metal, staklo, porcelan, drvo, kamen, plastika...
* Statua je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni prikaz jedne celine, bilo da su u pitanju ljudi, božanstva, predmeti ili životinje. Statue se mogu biti sastavni deo nekog enterijera ili da se nalaze u slobodnom prostoru - spomenici, fontane, spomen obeležja...

Skulptura koja prikazuje samo trodimenzionalni lik čoveka se može podeliti na: Statua, Kip, Figura - Trodimenzionalni prikaz celokupna čovekova figura, Portret - Trodimenzionalni prikaz glave, Bista ili Poprsje - Trodimenzionalni prikaz od pojasa na gore, Konjanik - Trodimenzionalni prikaz ljudske figure na konju

Skulptorski elementi u arhiktekturi - fasada, friz, stub, - se nazivaju fasadna plastika i to se kao elementi mogu naći:figura,reljef,bista,ornamentarna plastika
Kao i svaka vrsta umetnosti i vajarstvo je prolazilo kroz različite periode i dobijalo poseban pečat zavisnosti od kontinenta i kulture u kojoj je nastajalo. To je oblik umetnosti koji od umetnika zahteva fizičku snagu i veliku veštinu.

David (Mikelandjelo)




Izvor:Net

Skulptura baroka

U Baroku se skulpture odlikuju bujnom volumenoznošću tela i uznemirenim draperijama, pokrenutošću i snagom izraženom u kompoziciji, te dubokom modelacijom zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke (u dubokim reljefnim obradana kompozicije). Takva vajarska dela kao da bujaju na svim mogućim mestima – u unutrašnjosti građevina, u crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca, i spolja, izbijajući uz portale, podmećući leđa pod balkone, te vrve po krovovima, izranjaju iz fontana, a svuda su u perivojima, ili kao brojni javni spomenici na trgovima gradova. Po tematici, vajarstvo najčešće obuhvata hrišćanske teme i likove, zatim mitološke likove i grupe, a česte su portretske skulpture i nadgrobne skulpture.


Ekstaza sv. Tereze, Đan Lorenzo Bernini, 1644.

Glavni predstavnici barokne skulpture su

Italija

Đanlorenzo Bernini, (Gianlorenzo Bernini)
S. Moderno, (S. Moderno)
Frančeslo Boromini, (Francesco Borromini)
A. Algardi; (A. Algardi)

Francuska

P. Pužet, (P. Puget)
Žan Batist Pigale, (Jean Battiste Pigalle)
E. M. Žirardon; (E. M. Girardon)

Flandrija i Holandija

H. De Keiser, (H. De Keyser)
A. Kuelinus; (A. Quellinus)

Austrija i Nemačka

J. R. Doner, (J. R. Donner)
A. Šliter. (A. Schlüter)



wikipedija

Italijansko vajarstvo

Svakako najveći vajar baroka je Đanlorenzo Bernini; Njegove skulpture su najbliži helenističkom majstorstvu antičkih Grka, čak bliži od Mikelanđelovih skulptura. U poređenju sa Mikelanđelovim, njegov David je mnogo dinamičniji i praktično nam dočarava prisutnost neprijatelja – Golijata. Ova skulptura je nabijena energijom, dotad neviđenom u vajarstvu i ujedno je prototip barokne skulpture. Bernini je bio upoznat s renesansnim humanizmom i teorijom, pa u njegovim skulpturama veliku važnost ima gest i ekspresija emocija.

Barokna skulptura je u saodnosu s prostorom oko nje, dinamična i puna energije u kombinaciji sa slikarstvom stvara iluziju kao onu na pozornici. To se možda ponajbolje vidi iz drugog Berninijevog remek-dela – Ekstaza Sv. Tereze u Crkvi Sv. Marije od pobede u Rimu. Bernini postiže osjećaj verskog ushićenja i bola na licu Sv. Tereze i njenom prenaboranom haljinom, uz očitu vezu sa božanskim prikazano nježnim anđelom sa strelom i snopom zlatnih linija koje se spuštaju sa svoda. Ovaj teatralni prikaz je pojačan iluzionističkom freskom koja se meša sa arhitekturom iznad oltara.


Blažena Ludovika Albertoni, 1671.-1674., Rim.

U ovim teatralnim delima, površina zida je tretirana kao jedna površina na kojoj su freske slikane jakim kontrastom svetla i senke i prosipaju je iz okvira arhitekture i spajaju s istinskim trodimenzionalnim skulpturama. Krajnji izraz baroknog iluzionizma postiže se na svodu prve isusovačke crkve u Rimu, poznate kao Il Džezu. Zajednička karakteristika tih skulptura je njihova nadmoć nad arhitekturom koja odlazi potpuno u drugi plan. To je najočitije na prebogatoj fontani Di Trevi u Rimu.


Fontana di Trevi u Rimu započeta je 1735.



wikipedija

Evropski stil


Apolonova fontana u dvorcu Versalju iz 17. veka

Bernini portretira francuskog kralja Luja XIV, ali biva odbijen od francuskog dvora, što ipak neće sprečiti njegov ogroman uticaj na francusku skulpturu. To je najočitije na brojnim skulpturama Versalja i u delima francuskih vajara Koisevoksa i Pužeta.


Konjanički spomenik Petra I. Velikog u Petrogradu iz 1782.

Barok je prvi stil koji prelazi Atlantik, te obuhvata gotovo celi globus i pojavljuje se na svim kontinentima. Npr. ogromne barokne crkve i manastire, te palate i utvrđenja u Meksiku ili Brazilu. Pa čak i u državama Evrope koje su gajile tradiciju vizantijske umetnosti javljaju se veliki dometi baroka. Petar Veliki koji je otvorio Rusiju zapadu čak gradi celi jedan barokni grad po uzoru na zapadnoevropske prestolnice – Petrograd, a carica Katarina II. Velika tamo podiže jedan od najveličanstvenijih konjaničkih spomenika, koji prikazuje upravo Petra Velikog na propetom konju na strmom postolju poput stene.

wikipedija

Вајарство или скулптура (лат. sculpere - клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар - човек који креира склуптуру - уметнички обликују простор.

Већина скулптура има чисто естетски или уметнички циљ. Када тродимензионални објекат - скулптура има, осим уметничког и употребни аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, називамо га функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више место употребном, вајарство постаје дизајн.

Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном - апстрактном вајарству.



Скулптура

Типови скулптуре

Сваку скулптуру која стоји у простору називамо пуна пластика, а од пуне пластике се разликује рељеф.

Рељеф су испупчења и удубљења изведене на равној површини која служи као подлога, тако да се рељеф може проматрати само са предње стране.

Скулптура се може, по типу поделити на: Бисте - Минијатурне фигуре - Статуе

Биста је скулпторско дело које приказује тродимензионални горњи део човека, од појаса па на горе, а то подразумева, груди, рамена и главу. Овај тип скулптуре се најчешће ради у природној величини, а материјали су: мермер, камен, дрво, бронза...



Биста

Минијатурна фигура - фигурина, статуета је скулпторско дело (Бисте и Статуе) мањег формата које приказује људе, божанства, предмете или животиње. Овај тип скулптуре је и најстарији облик скулпторског дела - Вилендорфска Венера, а материјали од којих се раде су: теракота, керамика, метал, стакло, порцелан, дрво, камен, пластика...

Статуа је скулпторско дело које приказује тродимензионални приказ једне целине, било да су у питању људи, божанства, предмети или животиње. Статуе се могу бити саставни део неког ентеријера или да се налазе у слободном простору - споменици, фонтане, спомен обележја...



Статуа

Скулптура која приказује само тродимензионални лик човека се може поделити на:

Статуа, Кип, Фигура - Тродимензионални приказ целокупна човекова фигура
Портрет - Тродимензионални приказ главе
Биста или Попрсје - Тродимензионални приказ од појаса на горе
Коњаник - Тродимензионални приказ људске фигуре на коњу



Коњаник

Скулпторски елементи у архиктектури - фасада, фриз, стуб, - се називају фасадна пластика и то се као елементи могу наћи:

фигура
рељеф
биста
орнаментарна пластика


Скулпторски концепти

Амбијентална скулптура - Акт - Арматура - Асамблаж - Бронза - Биста - Фаунд-арт - Инсталација - Клесана скулптура - Кинетичка скулптура - Ленд-арт - Мермер - Мобилије - Одливак - Рељеф - Теракота

Елементи вајарског дела



Фигура, Х. Мур



Две форме, Б. Хепворт



Композиција, Н. Габо

Два најбитнија елемента вајарског дела (или скулптуре), масу и простор, једино је могуће виртуелно раздвојити. Свако вајарско дело је настало од материјала који имају масу и егзистирају у тродимензионалном простору.

Маса скулптуре је материја која заузима одређени дио простора. Простор као елемент скулптуре се манифестује на три основна начина: материјалне компоненте скулптуре шире се и простиру у и кроз простор; материја затвара или омеђује неки простор, стварајући шупљине и празнине у скулптури; и материјалне компоненте скулптуре се повезују у и преко простора у једну скулптуралну, односно уметничку целину.

Количина важности која се придаје маси или простору приликом стварања скулптуре значајно варира. У египатским скулптурама, али и у већини скулптура, на пример модерног вајара Константина Бранкузија, маса је од велике, или готово апсолутне важности, и већина идеја египатских уметника и Бранкузија су уско повезане са тражењем одређених, јасно дефинисаних облика форме масе материјала. У делима неких других модерних вајара, као што су Антоан Певзнер или Наум Габо, с друге стране, маса је сведена на минимум, и чине је транспарентне пластичне плоче или танки метални штапови. Чврста форма самих компоненти је од мање важности, пошто је њихов главни задатак да створе утисак кретања кроз простор, или да затворе, омеђе, одређени простор. У делима вајара као што су Хенри Мур и Барбара Хепворт, елементи као што су простор и маса су третирани као више или мање равноправни партнери.

Немогуће је одједном, у потпуности сагледати тродимензионалну форму скулптуре. Посматрач једино може сагледати целину, ако обиђе око скулптуре, или се окрене око себе, у случају да се налази у унутрашњости неког од монументалних модерних вајарских дела. Из тог разлога, понекад се погрешно подразумева, да скулптуру треба конструисати с циљем представљања серије задовољавајућих пројекција или погледа, као и да вишеструки погледи представљају главну разлику између вајарства и сликарства. Такав приступ игнорише чињеницу да је могуће схватити чврсте форме као заобљене волумене, конципирајући идеју заобљења из било које пројекције или угла погледа. Велики дио скулптура је креиран тако да на првом месту буде схваћен као волумен.

Волумен је фундаментална јединка тродимензионалне чврсте форме коју је могуће конципирати. Неке скулптуре се састоје од само једног волумена, друге чини више њих. Људска фигура је међу вајарима обично схваћена као композиција више волумена, сваки од којих одговара неком од већих делова тела, као што су глава, врат, торзо и екстремитети.

Шупљине и удубљења у скулптури, које су пажљиво дефинисане као и чврсте форме, су од једнаке важности за целину, и понекад их се назива негативним волуменом.

Површине скулптуре су у суштини, оно што је видљиво. Преко промена форме површина долазимо до закључака о унутрашњој структури скулптуре. Стога, површина има два аспекта: обухвата и дефинише унутрашњу структуру маса скулптуре и уједно је део скулптуре који је повезује са простором.

Експресивни карактер различитих врста површина је од највеће важности за скулптуру. Конвексне површине сугеришу пуноћу, уздржаност, затварање, спољашњи притисак унутрашњих сила. У индијском вајарству, такве површине имају посебно метафизичко значење. Представљањем „инвазије“ простора у масу скулптуре, конкавне површине сугеришу деловање спољашњих сила које су индикатор колапса и ерозије. Равне површине имају тенденцију да дају утисак тврдоће и ригидности материјала. Равне површине су стриктне и нефлексибилне, и не дају утисак унутрашњих и спољашњих притисака. Површине које су конвексне у једној кривини, а конкавне у другој, могу сугерисати утицај унутрашњих сила и притисака, али у исто време су рецептивне за спољашње силе и притиске. Асоцирају на раст форме, односно експанзију волумена у простору.

За разлику од сликара који ствара светлосне ефекте у свом делу, вајар обликовањем форми скулптуре индиректно манипулише светлост. Дистрибуција светлости и сене преко форми скулптуре зависи од правца и интензитета светлости из спољашњих извора. Тако да, до одређене границе вајар може одредити врсту ефеката коју ће та спољашња светлост имати на његову скулптуру. Ако зна место где ће његово дело бити изложено, вајар може адаптирати форме скулптуре врсти светлости којој ће бити изложена. На пример, бриљантна сунчева светлост Египта и Индије, захтева другачији третман од слабе светлости интеријера једне средњовековне катедрале на северу Европе. Могуће је створити ефекте светло-сена (или клароскуро), усецањем или моделирањем дубље, где усечене форме стварају утисак дубоке сене, а избочења примају светлост. Многи вајари Готике су у својим делима користили светло и сену као упечатљив експресивни елеменат, потенцирајући мистериозну тамноћу, са формама које се ломе преко сене која долази из тамне позадине. Грчки, индијски и многи скулптори италијанске Ренесансе, моделирали су форме својих скулптура тако да приме светлост на начин на који ће волумен и маса скулптуре да оставе утисак радијантне светлосне јасноће.

Боја скулптуре може бити природна, или настала вештачким путем, односно бојењем материјала који чине скулптуру. У блиској прошлости, прецизније са почецима модерне скулптуре, вајари су више него икада раније у историји, постали свесни лепоте многих материјала који се користе у вајарству, покушавајући да искористе њихове природне особине, боју и текстуру. У савремено доба, постоји тенденција коришења чистих вештачких боја и индустијски већ обојених материјала, као битног елемента скулптуре.

Вајарске технике

Разлика између техника моделирања, клесања и изливања је од фундаменталне важности за вајарство, које уједно кроз историју представљају три основен технике вајарства. Конструисање склапањем истих или различитих материјала, као и склапање варењем делова метала, такође припадају основним техникама, али су оне настале у 20. веку. Моделирање је техника у коју се одлично уклапају глина и восак, пошто се ради о материјалима које је због њихоих природних карактеристика, могуће лако обликовати, додавањем, или скидањем материје.

Клесање је вајарска техника која се користи са материјалима, које због њихове трвдоће није могуће обликовати без употребе алата и вајарског оруђа. Материјали који се најчешће обликују овом методом су: камен, дрво, марфил и мермер.

Изливање је вајарска техника у којој завршене скулптуре настају преко калупа који се праве на основу претходно урађених модела, обично у глини.

Када се направи модел у глини, у глину се забадају танке лимене плочице да би се направило више одвојених комада калупа. За портрет, калуп је обично састављен од пет делова. Горњи део главе, задњи део главе, и предњи део из два или три дела. Након тога, модел прекријемо текућим гипсом како би након стврдњавања добили гипсани калуп. Калуп тако постаје негатив модела. Након што смо из готовог калупа извадили сувишну глину и очистили га, унутрашњи дио се премаже специјалном смесом (вазелин, сапуница), која онемогућава да се материјал од кога лијемо скулптуру не лепи за подлогу калупа.

Најчешће коришћен материјал за изливање кроз историју скулптуре су бронза и гипс, мада постоје примерци у гвожђу, а у модерно доба развојем индустрије и технологије и нових материјала, овом методом се праве и скулптуре у резини и пластици

Вајарски материјали



Скулптура од камена

Вајарски материјали: Глина - Глинамол - Гипс - Легуре - разни метали - Бронза - Дрво - Камен - Мермер - Жица - Цеви - металне и пластичне - Метал - Стакло - Слонова кост - Лим, алуминијска и бакрена фолија - Папир - Папир маше - папир-пластика - Пластика - Акрил - Клирит - Битумен и други материјали - Песак - Лед - Снег - Со - Комбинована техника - разни материјали



Скулптура од стакла

Глина - земља, иловача, је најједноставнији, али истовремено и најсуптилнији вајарски материјал. Глина се обликује рукама и додатним алаткама и са њом започињу свој вајарски израз предисторијски и примитивни народи, као и деца, али и сами вајари који прављењем глиненог модела, и узимањем гипсаног калупа са њега, изливају своје склуптуре у разним материјалима, као што су бронза, пластика итд.



Скулптура од метала

Глину, као вајарски материјал су употребљавали Египћани, Грци, Ертрурци, Индијци, Кинези, Јапанци, Астеци, Маје, али свака култура на себи својствен начин. Глина као вајарски материјал, разноврсном термичком обрадом поприма нове карактеристике, тако да су Грчки вајари на теракотама - „печена глина“, приказивали призоре из свакодневног живота, а Етрурчани су цело своје вајарство, посебно ликове на рељефима саркофага, моделирали у глини.



Скулптура од дрвета

Мајолика и фајанса је печена, бојена и глазирана Глина. Мајолику су познавале већ мезопотамска и касније, исламска архитектура.



Скулптура од бронзе

Порцелан настаје печењем посебне врсте беле глине на врло високој температури. Техника прављења порцелана потиче из Кине и Јапана. У доба рококоа у Европи је порцелан постао популаран и тражен, а индустрије порцелана су се развила у француском граду Севресу и немачком граду Мајсену.



Скулптура од соли

Камен и мермер су скупи скулпторски материјали, а спадају у сам врх пластичних материјала. У каменом добу човек је класао камен пешчар и направио прву камену фигурину у част жене. Месопотамци су ликове својих владара клесали у граниту, Египћани у базелиту. Грци су своја божанства клесали од камена, а Римљани своје цареве. Клесање камена је замрло у средњем веку, али су се вајари готике поново вратили камену, камену слабије тврдоће и у њему су радили рељефе, фризове и склуптуре у катедралама.



Водена скулптура



Скулптура од бетона

Вајарски алати и оруђа

Да би се једно вајарско дело - скулптура - извело, постоје неопходни вајарски алати који су потребни за рад. Када је у питању моделовање скулптуре (глина, восак), неопходно је имати вајарски штафелај на коме се ваја модел који се касније одлива.

На штафелај се поставља „арматура“ - обично је то комад дрвета обавијен и обложен жицом - која ће да држи материјал са којим се ваја, а затим се наноси, део по део, вајарски материјал. За наношење материјала се користе дрвене и жичане шпахтле, разних величина и облика са којима се додаје или скида материјал у коме се ради. Вајарски штафелај се користи за моделовање биста и фигурина, а за моделе већих димензија се користе дрвени подијуми на којима се, у зависности од облика и величине фигуре, поставља арматура.



Арматура - фигура, биста



Длето за дрво



Длета за дрво



Прибор за клесање



Длета за камен



Вајарски штафелај



Шпахтле жичане



Шпахтле дрвене