Zastava




Grb


Himna - Zdravljica

Zdravljica je ime poznate poeme Francea Prešerna, napisane 1844. godine.
Od 27. septembra 1989. godine njena sedma strofa je postala slovenačka
državna himna. Stanko Premrl je komponovao muziku. Cela poema je
napisana u stilu carmina figurata.

Državna himna Slovenije od 1945. do 1991. godine je bila himna Hej, Sloveni na slovenačkom.

Tekst (na slovenačkom)

1.
Prijat'li! obrodile
so trte vince nam sladkó,
ki nam oživlja žile,
srce razjasni in oko,
ki utopi,
vse skrbi,
v potrtih prsih up budi!

2.

Komu narpred veselo
zdravljico, bratje! č'mo zapet?
Bog našo nam deželo,
Bog živi ves slovenski svet,
brate vse,
kar nas je
sinov sloveče matere!

3.

V sovražnike 'z oblakov
rodu naj naš'ga trešči grom;
prost, ko je bil očakov,
naprej naj bo Slovencov dom;
naj zdrobe
njih roke
si spone, ki jih še teže!

4.

Edinost, sreča, sprava
k nam naj nazaj se vrnejo;
otrok, kar ima Slava,
vsi naj si v roke sežejo,
de oblast
in z njo čast,
ko pred, spet naša boste last!

5.

Bog živi vas Slovenke,
prelepe, žlahtne rožice,
ni take je mladenke,
ko naše je krvi dekle;
naj sinov
zarod nov
iz vas bo strah sovražnikov!

6.

Mladen'či, zdaj se pije
zdravljica vaša, vi naš up;
ljubezni domačije
noben naj vam ne vsmrti strup;
ker zdaj vas
kakor nas
jo srčno branit' kliče čas!

7.

Žive naj vsi narodi,
ki hrepene dočakat' dan,
da koder sonce hodi,
prepir iz sveta bo pregnan,
da rojak
prost bo vsak,
ne vrag, le sosed bo mejak!

8.

Nazadnje še, prijat'lji,
kozarce zase vzdignimo,
ki smo zato se zbrat'li,
ker dobro v srcu mislim;
dokaj dni
naj živi
vsak, kar nas dobrih je ljudi!

https://youtu.be/w-WuhiuEOQc

Izvor: Danas


Nad dolinom Soče stolećima bdi planina Gora, koja je pre 650 godina
postala Sveta gora sa crkvom Svete Marije na vrhu. U proteklih šest i po
vekova izgled Svete gore neretko je menjan, jer su građene i rušene
bogomolje i prateći objekti, vijugavi put do njenog vrha menjan i
poboljšavan, dok je jedino ostala nepromenjena nadmorska visina - 682
metra, kaskadna zaravan na kojoj je građeno i rušeno i mesto/selo
Skalnica.



U prvom dokumentu u kome se pominje Sveta gora iz 1368. koji je
pohranjen u Bečkom arhivu označena je kao „gora naše Gospe pri Solkanu“.
Drugi dokument je iz 1376. o poklonu srebrnog krsta „crkvi Svete Marije
na gori blizu Gorice“, dok je treći iz 1470. o tome kako su je rušili
Turci.

Plato na Gori ostaje pust sledećih pola veka, kada se Gospa, sveta
Marija, prikazala Uršuli Ferligojnici i poručila: „Reci ljudima da mi
ovde izgrade kuću i mole me za milost“. Bilo je to 1539, a crkva je bila
izgrađena već1540. Najvažniji datum u novom životu Marijine crkve na
Svetoj gori je 1544. kada je na oltar stavljena ikona iliti sveta slika
Matere Božije koju je naslikao Jakob Palma stariji čije je pravo ime
bilo Jakopo Negreti. Ova sveta slika dobiće narodsko ime Svetogorska
Kraljica posle 1717. pošto su Marija i mali Hrist dobili zlatne krune
(slici nadodate krune od pravog zlata). Najdramatičniji deo istorije
Svete gore bio je kraj 18. veka (1786) kada je reformista Jožef II
ukinuo crkvu i čitav kompleks prodao na „javnoj aukciji“, mada su
vernici uspeli prethodno da iz crkve iznesu i sakriju Svetogorsku
Kraljicu. Crkva i samostan na Svetoj gori ponovo je oživeo i Svetogorska
Kraljica vraćena na svoje mesto 1793.

Tokom celog 20. veka dešavanja na Svetoj gori bila su više nego
dinamična. Već1901. vratili su se franjevci (otišli sa nje posle
ukidanja 1786), dok je 1907. papa Pije X crkvi „unapredio“ u - baziliku.
Pred početak Prvog svetskog rata ponovo je iz crkve izneta i sakrivena u
Ljubljani „sveta slika“ - Svetogorska Kraljica, da bi se ponovo vratila
1922. Dve godine kasnije počela je izgradnja bazilike i pratećih
objekata (samostan, dom za hodočasnike, škola, kafana), a radovi
okončani 1928. Autor katedralne crkve sa zvonikom visokim 50 metara je
arhitekta Silvano Barič. Osvećenje je bilo 1932, a kompleks je i danas u
nepromenjenom stanju. Do ozbiljnije „promene“ umalo nije došlo krajem
Drugog svetskog rata kada je partizanska avijacija pripretila
bombardovanjem, a nemačke jedinice u povlačenju - miniranjem svih
objekata, ali niko nije istrajao u svojim pretnjama, pa je Sveta gora
ostala netaknuta.

Tokom trajanja Druge Jugoslavije, Sveta gora je živela mirno i
intenzivno. Istini za volju 1948. nacionalizovan je Dom hodočasnika, u
kome je otvoren Muzej Soške fronte. Pola veka kasnije vraćen je u
crkveni posed, ali je u njemu ostao muzej ne samo Soške fronte nego svih
stradalih u Drugom svetskom ratu.

Svetu goru svakodnevno obilazi veliki broj hodočasnika i namernika, ali
je najznačajniji u poseti bio 2. maja 1992 - Jovan Pavle II, kao jedini
papa koji je udostojio Svetu goru Primorsku dolaskom. Jedan od
kurioziteta Svete gore postojanje kafane-gostionice u samostanskom
kompleksu već400 godina. Naravno, objekat je još češće od bogomolje
menjan (zidan, rušen, proširivan), ali svih tih stoleća obaveza vlasnika
gostionice je bila da bude nastanjen uz objekat. Naime, 1672. car
Leopold I dao je pravo samostanu da bira, postavlja i menja gostioničara
koji je morao da živi na Svetoj gori kako bi 24 sata dnevno bio na
usluzi hodočasnicima. U carskom ediktu se kaže da „hodočasnici posle
dobijanja duhovne hrane u hramu, mogu da zadovolje i apetit za jelom u
gostionici i to svakog dana“.

Legenda zabeležena u bedekerima kaže da se sa Svete gore pruža predivan
pogled na dolinu Soče, na obe Gorice (Goricija u Italiji i Nova Gorica u
Sloveniji), a kad je lepo vreme može se ugledati i Benedetka, što će
reći Venecija. Iako je bio prekrasan oktobarski dan, sunčan i bez
oblaka, istini za volju sa malo izmaglice, Benedetku ne ugledasmo.