Била је најмлађа српска краљица, чија је лепота, али и необична судбина, приказана на многим фрескама и сликама, опевана у песмама и романима и тумачена међу историчарима. Сама помисао да је као петогодишња девојчица постала краљева супруга, изнова заокупља пажњу и изазива знатижељу, како домаће, тако и стране јавности. Симонида Немањић симболизује жртвену улогу детета, лепоту, патњу, али и одрицање, посвећивање и узвишеност.
Симонида Пелеолог, кћер византијског цара Андроника Палеолога, живела је од 1294. до 1345. године. У то време необично име, добила је по свецу, испод чије иконе је, приликом њеног рађања, најдуже горела свећа. Отац ју је, у знак примирја између Византије и Србије, као једину неудату жену у породици, послао на спрски двор. Тако је Симонида постала српска четврта жена краља Милутина, који је био око 40 година старији од ње, што је сврстава у најпознатије српске владарке.

Кнегиња Милица је рођена 1335.године, у време владавине цара Душана, као кћи кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина Вукана.
Често је боравила у царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.

Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“.

Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом, (потоњом монахињом Јефимијом) удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању деце, којој је била друга мајка.

После велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику) изабрала тежи пут – остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу.
Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су били још увек малолетни), посвети државничким пословима, где јем иако у веома неповољним и тешким околностима, исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да, недуго после косовске трагедије (само три месеца после битке), угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема нападе на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.

Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.

МУДРОСТ И ДИПЛОМАТИЈА

Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успело да фебруара 1391.године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.
„Али не треба, много година. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. не само Исмаилћани, него и угарске земље и многа господа са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња са сином својим Стефаном, да је и он и српска земља у безнадежном удовишту, и да их одсвуда непријатељ напада и разграбљује, и да нема никог да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер“.
О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:
„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом ИИИ издала је 1392.године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацело манастир Љубостиња код Трстеника, где се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године свог живота.

Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.

Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успело после истинског подвига. По цичи зими, у већ позним годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спречила сукоб својих синова Стефана и Вукана.

Међу бројним њеним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.
Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.

Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година,11. новембра 1405.године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти.

Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.

Milunka Savić i Flora Sends: Heroine gvozdenog puka

Istoriju najslavnije jedinice srpske vojske ispisale su dve dobrovoljke. Milunka učestvovala u svim ratovima od 1912. do 1918, a Flora od 1914.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Milunka Savić i Flora Sends


I POSLE 100 godina, koliko je prošlo od kada su Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ i deo moravske divizije počeli odbranu otadžbine, legenda o njihovoj hrabrosti traje. Slavi puka, koji je zbog energičnosti, siline i neprobojnosti odbrane u bregalničkoj bici, od protivnika dobio epitet „gvozdeni“, donele su i dve žene dobrovoljci.

Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends, nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, stupile su ravnopravno u redove slavne jedinice. Milunka je učestvovala u svim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918, a Flora od 1914, kada je kao bolničarka stigla u Srbiju.

Moja baka Milunka Savić rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik. Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika - opisuje njeno junaštvo unuk Dejan Stankov.

Smrt nije htela Milunku Savić ni u proboju Solunskog fronta. Letela je kao na krilima. Francuska konjica nije mogla da sustigne srpsku pešadiju, koja je kao oluja grabila napred bacajući na kolena nemačke i bugarske divizije.

Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti,britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom. Bila je prijatelj Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

- Bila je obrazovana, govorila je francuski i nemački. I pored narodne i svetske slave - objašnjava njen unuk - Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Kralj Aleksandar i Tito je nisu cenili, a ni baba nije za njih marila.

Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena u čistačicu kancelarije direktora. U vreme okupacije, Nedićeva vlada ju je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. dodelila penziju.

- Bila je u kratkom braku u kome je dobila kćerku Milenu, koja se udala za inženjera Vojislava Stankova. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - seća se njen unuk. - Bila je divna, topla i nežna žena, iako je ponekad nosila pištolj. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga je jednim od svoje usvojene ženske dece.

NAŠA ENGLESKINJA

FLORA Sends je rođena 1876. u Jorkširu, gde se školovala za guvernantu. Kao bolničarka stigla je u Kragujevac 1914. sa još 36 žena. Negovala je ranjene i bolesne, i sama preležala tifus u bolnici u Valjevu.

Stupila je čak i u srpsku vojsku kao običan vojnik samo da bi ostala na frontu i učestvovala u borbama, u povlačenju preko Albanije, proboju Solunskog fronta i stigla do oficirskog čina i Ordena Svetog Save i Karađorđeve zvezde, kao i do zaslužene pune vojne penzije kod nas.

Narod ju je zvao „naša Engleskinja“. Umrla je 1956. u Engleskoj.


STANAR SA VOŽDOVCA

MILUNKA Savić sedamdesetih godina prošlog veka živela je sa ćerkom Milenom u naselju Braće Jerković. Imala je mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u 84. godini. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti.

Srpske Amazonke Velikog rata (1914‐1918)

Skromne dame gvozdenog srca

Dvadeset i osmog ovog meseca navršava se 97 godina od početka Prvog svetskog rata. Taj rat, nazivan još i Velikim ratom, sve dok nije izbio Drugi svetski rat, koji ga je nadmašio u svim stravičnim brojkama, trajao je od 28. jula 1914. do 11. novembra 1918. godine. Formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919. godine. U Prvom svetskom ratu su učestvovale 22 države. Broj poginulih i umrlih vojnika i civila procenjuje se na 16‐20 miliona, dok se broj ranjenih procenjuje na preko 20 milona. Bio je to rat velikih kolonijalnih sila za prevlast u tadašnjem svetu, ali su u tom ratu neke male države, poput Srbije ili Crne Gore, vodile i pravedne ratove za svoje oslobođenje i goli opstanak.

Kraljevina Srbija je u Prvom svetskom ratu, procentualno gledano, imala najveće ljudske gubitke. Izgubila je između 1,2 i 1,6 miliona stanovnika, a te brojke još nisu konačne. Procenjuje se da su gubici iznosili između četvrtine i trećine njene tadašnje populacije. Srbija je izgubila preko 50 % mobilisanih vojnika, više od 60 % muškog, radno sposobnog i reproduktivnog stanovništva, ranjeno je više od 1,2 miliona Srba, 114.000 su ostali teški invalidi, a više od pola miliona srpske dece ostali su siročići. Industrija, putevi i agrarni fond bili su devastirani. Materijalna šteta koju su centralne sile nanele Srbiji iznosila je više od polovine njene tadašnje nacionalne imovine. Pirova pobeda i stravična cena kojom smo platili slobodu i ujedinjenje. Jedina svetla tačka bila je neizmerna hrabrost i požrtvovanje srpskih vojnika i civila u Velikom ratu, njihovo poštenje i čast koju su nesebično položili na oltar Otadžbine.

Među srpskim vojnicima bio je za to vreme veliki broj žena, koje su sa puškom u ruci branile Otadžbinu. Francuski novinar i veliki prijatelj Srba, Anri Barbi, o srpskim ženama‐vojnicima zapisao je da su „one svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje Sveta“. Ovo je priča o nekoliko takvih div‐junakinja, nekoliko Srpkinja gvozdenog srca, kojih se s ponosom sećamo, na ovaj slavan i tužan jubilej.

.

Svedočanstvo Anrija Barbija o srpskim heroinama iz Prvog svetskog rata

„Ja sam ih gledao na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama , u kojima su na meterinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, i u kojima se masovno umiralo od gladi i zime...Gledao ih i divio im se! Ni staha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju Otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je Otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt... Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile Svet.“

Srpska Jovanka Orleanka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Milunka Savić, najpoznatija srpska žena‐ratnik, rodila se 1888. ili 1889. godine u selu Koprivnica u blizini Jošaničke Banje, u porodici zemljoradnika Radenka i Danice. Ratovala je kao dobrovoljac u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu, 1912‐1918. godine.

Prema priči, ova dvadesetčetvorogodišnja čobanica iz Raške prijavila se u dobrovoljce uoči Prvog balkanskog rata 1912. iz žarke želje da se s puškom u ruci bori za oslobođenje svog naroda. Prema drugim, nedovoljno proverenim i manje verovatnim pričama, to je učinila da bi od mobilizacije spasla jedinog brata, Milana. Prema svedočenju same Milunke (u knjizi „Žene‐Solunci govore“) Milan je bio učesnik Oslobodilačkih ratova Srbije, 1912‐1918.

Milunka je skratila kosu i prerušena u muškarca prijavila se u vojsku pod imenom Milun. Raspoređena je u Drinsku diviziju i u njenom sastavu bila u oba Balkanska rata. Učestvovala je u opsadi Skadra, krajem marta 1913. godine, i u Bregalničkoj bici, 30. juna ‐ 9. jula 1913. godine. Istakla se kao hrabar borac i izvanredan bombaš. Dobila je kaplarski čin, odlikovana je i postala komandir bombaškog odeljenja. Ipak, pošto je jednom prilikom ranjena u grudi, u bolnici je otkriveno da je hrabri Milun zapravo Milunka. Hteli su da je demobilišu, ali je Milunka pretila da će se odmetnuti u hajduke. Ostala je u Drinskoj diviziji i više nije morala da krije da je devojka. Zbog svoje hrabrosti i ratničke veštine, već je bila poznata u čitavoj Srbiji, uvažavana i voljena od svojih saboraca i starešina.

Kada se na oglas mobilizacije 1914. godine javila u svoju oblasnu komandu, odbio ju je lično budući vojvoda Stepa Stepanović. Ni načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir

Putnik, nije hteo da je mobiliše, osim kao bolničarku. Primljena je, kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja, tek na intervenciju četničkog vojvode majora Voje Tankosića. Tankosić ju je vojvodi Putniku opisao kao neustrašivu devojku, brzu, okretnu, snalažljivu, lukavu, kao vidru. Ratovala je naredne četiri godine rame uz rame sa muškarcima, svojim saborcima iz Drugog pešadijskog puka „Knez Mihailo“, nazvanog još i „Gvozdenim pukom“, i opet se isticala svojom hrabrošću. Naročito se istakla u toku Kolubarske bitke, 16. novembra ‐ 15. decembra 1914. godine, kao i u borbama na Solunskom frontu 1916‐1918. godine. Za ukupno šest godina ratovanja preživela je devet ranjavanja artiljerijskim šrapnelima, mecima i bajonetima. Teško ranjenu drugovi su je preneli i preko Albanskih planina sve do Krfa. Sa Solunskog fronta dva puta je zbog rana morala na oporavak u francuske vojne bolnice u severnoj Africi, ali se uvek vraćala na prve borbene linije. Unapređena je u čin pešadijskog narednika Srpske vojske i postala je legenda Velikog rata. Sama je govorila da je od oca Radoslava naučila da se bori za život, a ne da ubija ljude. Zato je često i zarobljavala veliki broj neprijateljskih vojnika. U bici kod Crne reke zarobila je dvadeset i tri bugarska vojnika. Jedan od njih ju je kasnije pronašao u Beogradu, sprijateljili su se, a Milunka ga je oženila jednom od svojih usvojenica. Prema nekim drugim pričama, reč je bila o jednom bugarskom studentu, sinu izvesnog bugarskog generala iz Prvog svetskog rata, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca, da mu Milunka pomogne dok se ne snađe, a koji je kod nje ostao svo vreme studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom‐Višnjom.

Za svoje podvige na bojnom polju odlikovana je najvećim srpskim i stranim odlikovanjima. Nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, više Zlatnih i Srebrnih medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice Srpsko‐Turskog rata 1912. godine „Osvećeno Kosovo“, Spomenice Srpsko‐Bugarskog rata 1913, Spomenice Rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914‐1918, Albanske spomenice 1915. godine, dva ordena francuske Legije časti, ruskim Krstom Svetog Đorđa Pobedonosca, engleskog Ordena Svetog Mihaila, i jedina je žena u istoriji nosilac francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom. U Milunkinu čast su podizane i srpske i savezničke zastave, počast su joj odavali i Arčibald Rajs, admiral Emil Geprat, maršal i vojvoda Franše Depere. Sredinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, uz naređenje da se pročita pred strojevima svih jedinica Antante u stavu mirno. Ovakva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu u Prvom svetskom ratu. Francuzi su je nazivali „Srpskom Jovankom Orleankom“.

Milunka je demobilisana 1919. godine, posle službovanja u Sarajevu. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i prima francusku vojnu penziju. Udala se 1923. godine u Mostaru i dobila kćer Milenu. Prema nekim izvorima muž ju je ubrzo napustio, dok drugi kazuju da je preminuo. U svakom slučaju, Milunka se sama snalazila kroz život. Borila se u miru hrabro i pošteno, kao i za vreme ratova. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje nedaleko od Novog Sada i tu sazidala kućicu, koju je ubrzo poklonila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Živela je prvo u Skadarskoj ulici, a potom je kupila kućicu na Voždovcu. Radila je kao krojačica u fabrici vojnih uniformi, potom bila kuvarica i na kraju spremačica u Hipotekarnoj banci. Milunka je, pored svoje ćerke, odgajila i tri usvojenice: Milku, dete koje je pronašla na železničkoj stanici u Stalaću, Radmilu‐Višnju, svoju sestru od ujaka i Zorku, siroče iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka je pored skromne plate primala i nešto invalidnine, kao i neka sredstva od francuske vlade, ali je zahvaljujući svojoj darežljivosti i humanosti, uvek živela skromno, neprestano pomažući druge.

Neki izvori tvrde da je Milunka Savić, zbog odbijanja saradnje sa Nemcima ili Nedićevom vladom, 1941. ili 1942. godine, bila zverski pretučena pred svojom decom i da je provela 10 meseci u Banjičkom logoru. Njen unuk Dejan(*1955) je u nekim novinskim intervjuima demantovao te priče.

I posle rata nastavila je da živi skromno u Beogradu. Radila je kao spremačica u privatnoj kafani u Pop Lukinoj ulici broj 6, sve do njenog zatvaranja 1954. godine. Nikada se nikom nije žalila i nikada ni od koga nije tražila pomoć. Sredinom 1972. godine u Politici su objavljeni članci čitalaca iz njenog rodnog kraja o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima ona živi. Neposredno posle toga, gradska Skupština Beograda joj je dodelila garsonjeru u naselju Braća Jerković, u zgradi bez lifta.

Milunka Savić umrla je u Beogradu, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

.

Samo da me ne rane
„Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane, neka to bude u nogu, ili u ruku. Može, mislim, i u glavu. Samo da ne bude u grudi. Otkriće da sam žensko. Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi. Osvestila sam se u previjalištu. Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć. Mislim, šta je‐tu je. ne mogu više da se krijem. Nisam Milun nego Milunka.“ Milunka Savić, Žene Solunci govore

(Crno) gorske vile

Vasiliju Vukotić, kćer čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac serdar Janka u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916), sve do propasti Crnogorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Lepa Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije. Zahvaljujući Vasilijinom pamćenju ostale su zabeležene reči njenog rođaka Đura Vukotića, izgovorene u Kolašinu, na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka: „Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“.
Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.

Milica Miljanov (udata Lazović), bila je još jedna od kćeri čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Kći Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom diljem Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine.

Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Uoči Prvog svetskog rata završila je učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica. Već 1917. godine kredu i školsku tablu zameniće puškom, da u komitskim četama Koste Vojinovića u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom,

Jelena je bila strah i trepet za zulumćare širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Narodna tradicija i istorijski izvori pamte podvige Jelene Šaulić, a naročito one u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a streljala ga je lično Jelena.

Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu. Ostala je uzrečica u ovim krajevima ‐ „lepa k'o Jelena Šaulić”. Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Posthumno je odlikovana Krađorđevom zvezdom s mačevima. Tek 2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju, gde i počiva Jelena Šaulić „heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora“.

Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao.

Vitez iz Mariborske gimnazije

[You must be registered and logged in to see this image.]

Antonija Javornik se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.

U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju srpskog Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata.

Jedan od četničkih agenata kojima je Lenka prenosila poruke bila je i lepa učiteljica iz Užica, Ljubica Čakarević. Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci. Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini.

Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj rodni grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se vaskrsloj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije.

.

Srbija i London

„Najlepše godine svoga mlađanog života provela sam u Srbiji. Deo sebe ostavila sam u Srbiji. Deo Srbije živi sa mnom u Londonu.“ Lejdi Izabela Haton, šef Bolnice Škotskih sestara 1915‐1919.

Naša Engleskinja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Flora Sends se rodila u malom mestu Neder Poplton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. Porodica joj se kasnije preselila u Merlsford u Safolku. U mladosti je Flora učila da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Po završetku školovanja zaposlila se kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke.

Po izbijanju rata prijavila se u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala Amerikanka Mejbl Grujić, medicinska sestra i aktivistkinja Crvenog krsta, udata za Srbina, dr Slavu Grujića. Sa ovom bolnicom je stigla do Kragujevca. U prvoj godini rata Flora je radila kao bolničarka u Drugom pešadijskom „Gvozdenom“ puku „Knez Mihailo“. U toku povlačenja ka Albaniji odvojila se od jedinica Crvenog krsta pa se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić. Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima.

Na Solunskom frontu Flora je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.

Flora se ubrzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda. Objavila je tada kratku autobiografiju „Engleskinja, žena‐narednik u srpskoj vojsci“, pisanu na osnovu njenih pisama i dnevnika. Sa Evelinom Haverfild osnovala je Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima. U listu Morning star, Flora je objavila jedan potresan članak o stradanju Srbije u velikom ratu, pod naslovom „Šta zaslužuje srpski vojnik“.

Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (septembar‐novembar 1918). Kraj rata dočekala je u činu pešadijskog narednika srpske vojske. Odlikovana je većim brojem odlikovanja, između ostalog i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bila je jedina Engleskinja koja je aktivno, kao borac učestvovala u Velikom ratu.

Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević,

Flora Sends je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, i tako postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.

Demobiliosana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča (prema nekim izvorima u okolini Zrenjanina), ali Flora, kao ni mnogi drugi dobrovoljci, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira. Objavila je 1927. godine Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku. Ostatak života provela je u Safolku, gde je i preminula 1955. ili 1956. godine. Njen život zabeležio je Alen Burdžes u romansiranoj biografiji pod naslovom Ljupka narednica Flora Sends, 1963. godine. Radio televizija Srbije ovekovečila je Florin život u TV drami „Naša Engleskinja“. U ovom ostvarenju iz 1997. godine, lik Flore Sends oživele su Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović.

Do skora je samo jedna ulica na Voždovcu u Beogradu, gde se nalazila kuća u kojoj je živela Milunka Savić, nosila ime po njoj. U poslednjih nekoliko godina svoje ulice u Beogradu dobile su i Flora Sends, Sofija Jovanović i Vasilija Vukotić, a jedna ulica u Užicu nosi ime Ljubice Čakarević.

Ako ništa drugo, barem povodom ovakvih jubileja, valjalo bi da se setimo ovih heroina koje su osvetlale obraz i svome narodu i ženskom rodu. Neka im je večna slava i hvala.

Knjeginja Dolgorukova lečila Srbe

U Prvom balkanskom ratu u Srbiju je došlo 185 lekara i nekoliko stotina medicinskih radnika iz Rusije, Austrougarske, Nemačke, Poljske, Italije, Holandije


[You must be registered and logged in to see this image.]
Hirurško osoblje Vojne bolnice u Nišu 1912.

Kad je došlo vreme za oslobodilački rat, u jesen 1912. godine, u Srbiji je bilo svega 370 lekara, od toga 60 aktivnih oficira. Za potrebe vojske mobilisano je 296 lekara, kojima je trebalo obezbediti sanitetsku pomoć za 286.800 vojnika u 11 divizija, 2 vojske, 30 rezervnih bolnica po Srbiji i 24 u Beogradu. Među njima i 18 žena lekara. Za sve ostale poslove po srezovima i okruzima ostalo je 74 lekara, neki stari i nesposobni.

U takvoj situaciji Srpsko društvo Crvenog krsta obraća se preko ženevske centrale svim nacionalnim društvima za pomoć. I ona stiže, prvo ruska (moskovska iverska) u Beograd i knjeginje Jelene Petrovne Romanove (kći Kralja Petra) u Vranje, zatim mnoge druge bukvalno iz svih zemalja Evrope, sa ukupno 185 lekara, nekoliko stotina članova medicinskog osoblja i bogatom sanitetskom spremom, uključujući i tri rendgen aparata (dva u Beograd i jedan u Vranje).

Pored njih dolazi još oko 20 dobrovoljaca, najvećim delom Rusa, koji će kasnije ostati u srpskoj vojsci. Ostali su i Poljakinja Slava Sipnjevska, Italijan Luiđi Lavadino i Nemac Frank Mižo. Ukupno je stiglo 16 misija, koje su raspoređene po najvećim centrima (Beograd, Niš, Valjevo, oslobođeno Skoplje).

Najviše je bilo Rusa, Čeha, Slovenaca i drugih slovenskih lekara s teritorije Austrougarske, ali i drugih – Austrijanaca, Nemaca, Italijana, Holanđana, Skandinavaca. Njihova pomoć bila je više nego dragocena, zapravo spasonosna, naročito u pogledu hirurške pomoći. Tako su ruski lekari operisali u Skoplju i Prilepu, a švajcarski pri osvajanju Jedrena.

U toku „Jadranske operacije” u severnoj Albaniji, u Lješu su radile dve ruske bolnice, a iz Medove je ruski bolnički brod „Peterburg” evakuisao 550 srpskih ranjenika i 250 pegavičara.
I u drugom ratu koji je započet napadom Bugarske noću 16/17. juna 1913. po starom kalendaru , našavši se pred masom ranjenika i eksplozivnom epidemijom kolere, srpski Crveni krst ponovo traži stranu pomoć.

Odaziva se 10 zemalja (Engleska i Škotska, Danska, Belgija, Holandija, Švedska, Norveška, Nemačka , Rusija, Mađarska i Austrija) sa 85 lekara. Posebno su bile dragocene ekipe lekara bakteriologa i infektologa, među njima jedna austrijska i jedna ruska ekipa za kolerične bolesnike.

Rusku je vodila knjeginja dr Sofija Aleksejevna Dolgorukova, koja se smestila u centar epidemije u Kočane s dva lekara i pet sestara, lečeći 2.000 koleričnih bolesnika (preživelo 1.200), zajedno s tri srpske poljske bolnice i dr Pšihodom iz Beča. Austrijska je radila u Čačku za građanstvo.

U toku rata profesor dr Vojislav J. Subotić je organizovao u Beogradu 13 stručnih sastanaka u kojima su učestvovali svi strani lekari koji su se u Beogradu nalazili. Tu su se čule mnoge novine primenjene u lečenju, najveća od svih Subotićeva o šivenju povređenih krvnih sudova po kojoj je postao poznat u svetu.

Bez ove strane medicinske pomoći, bogate kako u kadru, tako i u opremi i materijalu, veliki broj ranjenika i koleričnih bolesnika ostao bi bez adekvatne pomoći, i ne samo oni, već i mnogobrojno građanstvo, čiji su lekari bili angažovani u operativnoj vojsci.

Ribnikari ranjeni u bitkama za Kumanovo i Jedrene

Sva tri osnivača „Politike”, lekar dr Slobodan i njegova braća Darko i Vladislav Ribnikar, učestvovali u balkanskim ratovima. Dvojica su bila i ranjena, Darko 10/23. oktobra 1912. u Kumanovskoj bici, a Vladislav 12/25. marta 1913. pri osvajanju Jedrena.
Prim. dr Aleksandar S. Nedok
objavljeno: 21/10/2012
Politika

Надежда Петровић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Једна од највећих и најистакнутијих личности у историји Кола, широј јавности свакако најпознатија, призната и позната у уметности, је Надежда Петровић. Рођена је 11. октобра 1873. године у Чачку. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године, а наредне године положила је испит за наставницу цртања. Учење је наставила код познатог учитеља цртања Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика. Године 1898. наставља своје школовање сликарства у Минхену, одакле се враћа 1903. године, (3). Из света сликарства Надежда се укључује у буран политички живот Београда. Једна је од покретача и оснивача рада Кола српских сестара, чији је први секретар била. До почетка балканских ослободилачких ратова бавила се уметничким радом, организовала изложбе у земљи и иностранству, а 1912. године у Београду је основала прву сликарску школу. Једна од полазница курса је и Ана Маринковић (1882-1973), болничарка у Првом светском рату.

Када је 1912. године почео Први балкански рат, Надежда Петровић је кренула с војском као добровољна болничарка. Уз све страхоте рата и лична преживљавања ова храбра и неустрашива жена, као што је већ носила своју дубоку емотивност, умела је све то снажно да пренесе и на платно. А на својим дописницама пренела и овековечила страдања и борбу једног народа: “Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак, све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици „Сестро, сестро!“ — истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи...“, (3).

За време Првог светског рата Надежда Петровић је била добровољна болничарка Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену. Надежда је свеколиким својим радом, како као болничарка, тако и својим писмима овековечила то страдање: “... Господе, зар не видите, изгинусте сви! Боже, што казни овако нашу нацију!... Ниједан рат прошли не пружаше нам толико јада и страхоте...“ Она не говори о томе да је њој тешко, да је уморна да једва може да издржи. Из њених писама извиру најузвишенија осећања према својој отаџбини, оданост борби, саосећања у патњама свих. Она је несебичним давањем себе у тим страшним данима учинила све да умањи бол и патњу оних којима је било најтеже.

У затишју, по завршетку Церске и Колубарске битке, Надежда одлази у Скопље са својом породицом. И, уместо да прихвати понуду за одлазак на конференцију у Рим, или да ради у државној болници у Београду, она са одважношћу храбре жене, одлази у болницу у Ваљеву. „Тада је Ваљево било једна велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...“ У тој болници препуној рањеника, Надежда је радила на инфективном одељењу.

У пролеће 1915. године, после Сувоборске битке, ваљевском болницом харао је пегави тифус, односећи многе људске животе. Међу зараженима нашла се и Надежда Петровић. Боловала је седам дана. Умрла је 03. априла 1915. године, (5).

Њено херојство и несебично жртвовање у пружању помоћи овековечено је у српској литератури (Време смрти, Верник, Отпадник — романи Добрице Ћосића).

У њену част, а у знак сећања на једну хероину једног херојског доба, сваке друге године се у Чачку, њеном родном граду, одржава Меморијал Надежде Петровић. Надежду Петровић поколења препознају по њеним сликама, књижевним критикама, а најпознатија је као ратна болничарка. Она је оличење српске духовне елите тога времена. Служења је српском народу жртвујући се до смрти

Делфа Иванић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Личност Делфе Иванић, једне од оснивача Кола српских сестара, и прве потпредседнице Кола, врло је посебна а мало обрађена у нашој публицистици и историографији.

Делфа Иванић рођена је 6. марта 1881. године у Подгорици — као кћер војводе Ивана Мусића. Рано је остала без родитеља, па ју је усвојио Михаило Богићевић, председник Београдске општине. Основну и Вишу женску школу завршила је у Београду (1887. до 1897.). Студирала је хемију у Женеви, али се убрзо вратила у Београд. Године 1900. постављена је за наставницу у Скопљу, где се 1901. године удала за Ивана Иванића (српског вицеконзула у Скопљу), (4). Потом је напустила наставнички позив и цео свој будући живот посветила хуманитарном раду. Била је једна од иницијатора и оснивача Кола српских сестара и на оснивању Кола изабрана за прву потпредседницу. Као врло образована жена бавила се преводилачким радом (са француског), а служила се и немачким, објављивала своје радове у домаћим часописима Вардар, Домаћица, Зора, Женски свет, Жена. Била је члан редакције листа Женски покрет, а у рукопису је оставила своју Аутобиографију. Широм Европе држала је предавања о раду женских хуманитарних друштава (у Прагу, Лондону, Ници, Паризу, Риму), (5).

У време Првог балканског рата, 1912. године, заједно са Леди Пеџет, основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду. Следеће године (1913) у Драчу, основала је болницу за војнике, где је као болничарка прележала пегавац. „У албанском приморју где је била највећа невоља... од огромне помоћи ми је била истинска милосрдна сестра Делфа ..“, изјавио је у анкети др Сима Петровић, датој др Субботићу, (4, 5).

Јаша Продановић (српски политичар, публициста, књижевник) рекао је за Делфу Иванић: “из далека лепа жена, изблиза — установа“. Ово је најприближнија карактеристика ове чувене жене, која је на питање из којих разлога жена најлакше приноси на жртву себе саму одговорила: „Жртве, оне истинске и невидљиве у највише случајева, не чине се ни због новца, ни због стида, ни услед урођене бојажљивости, ни због хипокризије.... Само љубав и херојство умеју да принесу себе и у сваком оном, ко се свесно или несвесно даје, ма како био велики страдалник и ма како његов положај, спољашност, интелект и друге особине изгледали безначајни и скромни, живи истински херој. ... Да ли после учињене жртве осећа радост, задовољство и смиреност, или је растрзана очајањем и жаљењем, то су питања тек другостепеног значаја“, (5). Ово су речи жене која је дубоко мисаоно и свесно свој живот подредила заједничком, хуманом раду, на добробит свога народа.

Због таквог става и избора начињених у животу, за неуморни рад на помоћи и еманципацији жена, због пожртвованости и храбрости испољене током Голготе, због избора да део младости проведе поред рањеника и тифусара, због топлог срца које је „било толико топло да је било у стању да загреје прво један цео народ, а кроз њега и народе цивилизованог света“ (објавио часопис „Жена и свет“, поводом доделе „Медаље Флоренс Најтингејл“), Делфа Иванић је1920. године постала прва жена у Краљевини Југославији која је добила ово високо међународно признање, „Медаљу за милосрђе Флоренс Најтингејл“. Ово признање Делфа Иванић је поклонила Српском лекарском друштву 1962. године, где се и данас чува.

Године 1922. Делфа Иванић је изабрана за председницу Кола српских сестара, на чијем челу је остала до окупације 1942. године, када су Немци распустили удружење и одузевши му сву имовину,

Анка Ђуровић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Анка „Ђуровићка“, како су је звали, рођена је 1850 године, била удата за Михајла Ђуровића, директора крушевачке гимназије, у младости је остала удовица са три сина. Живела је тешко и у немаштини. Умрла је 1925. године у Београду.

Већ по избијању српско-турског рата, 1876. године, Анка се ангажује као добровољна болничарка у војној болници у Крушевцу. Болница је била смештена у згради гимназије, слабо опремљена и материјалом и медицинским кадром. У болници је радио само један лекар и разнолико помоћно санитетско особље. Завоји, тзв. „туфтици“, прављени су од кучине обавијене платном, и углавном су их правиле вредне руке жена у кућној радиности.

Када су Турци заузели Крушевац, Анка Ђуровић одлази за Београд, где наставља да ради као болничарка у болници кнегиње Шаховске, (5, 6).

У годинама великих преврата, како у самој српској држави (смена династија на власти) , тако и у окружењу (анексија БиХ од стране Аустро-Угарске), поучени негативним искуствима лошег организовања војног санитета у претходним ратовима, Црвени крст организује курсеве за добровољне болничарке. Као чланица Кола српских сестара, међу првим полазницама јавила се Анка Ђуровић. По завршеном курсу Анка прелази на Хируршко одељење београдске болнице код др Војислава Субботића (1859-1923, син Савке Субботић, прве председнице Кола, и др Јована Субботића), (6, 7).

По избијању српско-турског рата 1912. године, и ослобођењу Скопља и Призрена, Анка Ђуровић, на лични захтев, одлази у Скопље, где је радила као добровољна болничарка. На истом задатку била је и 1913. године (српско-бугарски рат), када је као болничарка организовала дочек рањеника и болесника на железничкој станици у Београду. У Београду је затиче и почетак Првог светског рата. Огромно знање и искуство добровољне болничарке Анке Ђуровић, спојено у жени — борцу, велике и неисцрпне енергије и жеље да помогне другима, огледа се у организацији прихвата рањеника — бранилаца Београда. Од трећепозиваца и са нешто мало санитетског материјала, она је самоиницијативно формирала „батаљонско завојиште“, као нови вид организовања Санитета у тадашњој српској војсци, (6,7).

Потом одлази у Ваљево, Пожаревац и Скопље. У јесен 1915. године, преко Црне Горе и Албаније, стиже у Љеш, а одатле одлази у Француску, (5).

Иако је већ скоро 10 година рата било за њом, иако је већ дубоко у седмој деценији живота, Анка је следила свој хумани позив — своје животно опредељење. Није одустајала!

Године 1917. отишла је у Солун, као добровољна болничарка Прве болнице Престолонаследника Александра.

Сагледавајући њена деловања, као добровољне болничарке у ратовима, можемо спознати величину њеног дела, њено херојство, пожртвовање и одрицање за дуги низ година. Није духом клонула ни у најтежим данима, на дугом путу, на који је кренула као млада жена са три сина, које је инстинктом, снагом и љубављу мајке пратила.

Анка Ђуровић је светли пример најлепшег споја српске патријархалне традиције у коју је уграђено много знања, а проткане са много љубави према људима и отаџбини.

На свечаности уручења медаље „Флоренс Најтингејл“, 5. октобра 1923. године, Анка Ђуровић је рекла: “И зато ме је Бог наградио највећим доличјем — оставио ми је сва три сина, после страшних рана на бојишту — жива!“

Наталија Мунк


Прва српска Добровољна болничарка Наталија Нети Мунк, рођена је 1864. године у Београду, у породици Натана Тајтачака, сиромашног београдског занатлије. Преминула је у Београду, 8. априла 1924. године.

Као дете, Нети је запамтила Српско-турске ратове (1876-1878), и можда је баш то преживљавање определило њен будући добровољни рад. Као двадесетогодишња девојка Нети се јавила као добровољна болничарка у Београду, у време Српско-бугарског рата 1885. године.

Била је удата за Гутмана Мунка и имала је са њим седморо деце, (.

У болници у Доњем Граду, својом сестринском љубављу, неговала је рањенике и болеснике, те је уз самопрегоран добровољни рад убрзо постала главна надзорница. Била је члан Управног одбора Јеврејског женског друштва, Добровољачког удружења и српског Црвеног крста.

У време балканских ослободилачких ратова, 1912-1913 године, Наталија Мунк поново се нашла на народном послу. У Четрнаестој резервној болници, као добровољна болничарка, неговала је оболеле од тифуса и колере, па је и сама оболела од тифуса. Чим је мало прездравила, прва је почела са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила свој хумани посао добровољне болничарке. 1914. године поново се разболела од тифуса, али се није предавала, нити одустајала. Већ наредне године (1915.), у време повлачења српске војске, Нети је, без ичије помоћи, сама прикупила нешто материјала и средстава и организовала у Крушевцу војну болницу, где је покушала да се задржи до повратка српске војске у земљу. Међутим, за време окупације, због присмотре и анонимних дојава да је „прикупљала прилоге за снабдевање српских комита“, била је привођена и затварана.

По завршетку Великог рата, Нети Мунк, иако већ у поодмаклим годинама, и даље је радила на општем добру народа, пуне четири деценије помагала је народ који је толико волела.

Наталија Нети Мунк за свој предани рад одликована је Златном и Сребрном медаљом краљице Наталије, два пута Орденом Светога Саве, Споменицама свих ратова од 1885. до 1918. године, медаљом Црвеног крста, Крстом милосрђа. Београдски дневни лист „Политика“, дао је објаву о смрти Нети Мунк: “..данас (у десет часова) Наталија Мунк мирно ће лећи у топлу груду оне земље, коју је она, не само искрено љубила, већ којој се у пуној мери и одужила“, (9).

„Када је 8. априла 1924. године заклопила своје уморне очи, до њене вечне куће у парцели палих ратника, испратили су је многобројни преживели ратници које је она сестрински лечила... истакли су њено родољубиво пожртвовање, изванредну скромност и све друге врлине које су красиле ову ретко племениту, велику жену“,

Марија Магазиновић

[You must be registered and logged in to see this image.]


Мага (Марија) Магазиновић рођена је у Цетини (код Ужица), 1. октобра 1882. године, у породици Ристе Смиљанића (касније Магазиновића), пореклом из Метковића (Херцеговина). Мајка стана Исаиловић била је из Дервенте. Умрла је 1968. године у Београду, (10). Мага је у родном крају завршила четири разреда реалке, а онда је породица преселила у Београд и ту остала. Младост јој је била испуњена немаштином, али узбудљива и пуна очекивања. Живог и веселог духа, Мага је прва жена у Србији која је дипломирала на Филозофском факултету 1904. године и прва жена новинар. У то доба „када је највећи женски успех добра удаја... пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет“, (10).

Напредних схватања и идеја, Мага, загледана у достигнућа Европе, одлази у Немачку 1909. године, где током 4 године похађа глуму, усавршава немачки језик, похађа школу модерног балета Исидоре Дункан. По повратку у Србију, 1913. године, у Балканском рату, Мага постаје добровољна болничарка. Записивала је пакао ратне болнице, кроз који је пролазила. Касније, своје записе објавила је у аутобиографији „Мој живот“, где каже: “Радиле смо као кртице, од глачања паркета, прања прозора, посведневног спремања постеља рањеницима — па до праве болничарске дужности: мерења температуре, развијања и сечења завоја, превијање рана по лекарском упутству, дељења оброка, помагања онима који се нису сами могли хранити“, (10). „А када су стигли рањеници са Мердара и Куманова, тридесет и шест часова смо непрекидно превијали и смештали рањенике. Крепили смо се само болничким чајем и властитим бисквитима. Јаук и вапај тешких рањеника, са разнесеним шакама, лактовима и стопалима, са ужасним трбушним повредама пролазили су ми кроз срж у костима. Крви се нисам грозила ни плашила, али сам је осећала као страшну оптужбу на свеколику цивилизацију и културу човечанства у XX веку“, (11).

Године 1914. у Саборној цркви у Београду Мага Магазиновић се удала за немачког слависту Герхарда Геземана. Убрзо у бегу кроз Србију, на путу према Албанији, Мага се породила и вратила за Београд, а Герхард је са српском војском прешао Албанију.

Кроз свој живот Мага Магазиновић није одвајала хуманитарни од професионалног рада. Била је посвећени борац до краја живота,

Na ponos zavičaju


Rodjena Beogradjanka, Katarina A. Jovanovic citav život posvetila upoznavanju sveta sa stvaralaštvom svoje zemlje. Prevela na nemacki jezik "Gorski vijenac", idobila prestižnu Humboltovu nagradu


LjUDSKO pamćenje je kratkotrajno, a istoriju, uglavnom, pišu muškarci. Možda zbog toga u svetskoj a naročito u srpskoj istoriji o ženama koje su čitav svoj život posvetile nacionalnom radu ima malo napisanih knjiga i uglavnom su stavljene u zapećak vremena kao da nisu ni postojale. Samo ponekad, poneki istraživač pokuša da ukaže da to nije u redu i da je srpska istorija bogata ženama koje su za Srbiju puno uradile, i da je neoprostivo što sadašnje generacije to ne znaju.


BEOGRAĐANKA Katarina A. Jovanović, prevodilac, književni istoričar, filozof, novinar i humanista pripada grupi takvih žena.
Prevela je na nemački jezik Njegoševa dela "Gorski vijenac" i "Luču mikrokozmu", sastavila i prevela na nemački "Antologiju jugoslovenske književnosti" i pesme "Kosovskog ciklusa". Za prevod "Gorskog vijenca" Jovanovićeva je 1939. godine dobila prestižnu Humboltovu nagradu za najbolji prevod, koju dodeljuje Minhenska akademija nauka.
U Cirihu gde je živela 42 godine, Katarina Jovanović je organizovala pomoć Srbiji kako u balkanskim ratovima, tako i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. U tom cilju je napisala i veliki broj članaka, održala bezbroj konferencija i predavanja, i to ne samo kada je u pitanju sakupljanje materijalne pomoći. Njena je zasluga i odlazak na Balkan velikog broja švajcarskih lekara i lekarskih misija (dr Arčibald Rajs, dr Viktor Kin, dr Ernest...)
POMAGALA je i pri osnivanju "Ciriškog biroa za traženje nestalih", u Prvom svetskom ratu, koji je radio i u toku Drugog svetskog rata.
Katarina se rodila u Beogradu, u Kosovskoj ulici, 8. aprila 1869. godine u porodici Anastasa Jovanovića. Kad se rodila, njen otac imao je 52 godine. Bio je prvi srpski fotograf, slikar i litograf. On je izradio veliki broj crteža, akvarela i fotografija, a čuvena je njegova zbirka "Znameniti Srbi 19. veka", u kojoj su sačuvani likovi gotovo svih naših znamenitih ljudi. Osim toga, izradio je i veliku zbirku crteža predela i gradova Srbije. Katarinin otac bio je još i upravnik dvora kneza Mihaila Obrenovića. I, do dna duše odan Obrenovićima. Katarinina majka Marija, Austrijanka, rodila se 1838, a umrla u Beogradu sa nepune 43 godine. U monografiji "Katarina Jovanović" Milice Đurić-Topalović, autorka piše da se njena majka preziva Bezendorfer, dok drugi izvor - "Istorijski leksikon Švajcarske" navodi da je njeno prezime Štenc. Katarinin otac bio je vrlo vredan, razborit, pošten i kulturan čovek i svoju decu je vaspitavao u nacionalnom duhu, uputio ih u srpske narodne običaje i pravoslavnu veru. Katarinina majka bila je nežna, dobra i vrlo umna žena, koja je Katarini ostavila u nasleđe ljupkost, lepotu duše, osećajnost. Katarina je imala dvojicu braće - Konstantina, koji se rodio 1859. godine u Beču, dok se mlađi brat Jovan rodio 1878. godine u Beogradu.
KATARINA je rasla okružena ljubavlju i pažnjom. Bila je vredna i radoznala, logičkog duha, stalno u nekom traženju i bezbroj pitanja upućivala je majci i ocu. Roditelji su njenu potrebu za učenjem podržavali, a pošto u Srbiji tog doba za žensko dete nije bilo mesta u školi, svoje obrazovanje stekla je kroz privatne časove koje su njeni roditelji plaćali, učeći od svoje braće i čitajući njihove knjige. Posebno mesto na njenom putu da što više sazna bili su svakodnevni razgovori s ocem i majkom. Njena majka je insistirala da i ženska deca moraju da steknu solidno obrazovanje i da im nije samo u kući mesto.
Kao dete, pričala je Katarina svojim poznanicima kasnije, da je proživljavala srećne i vesele dane, naročito u velikoj bašti roditeljskog doma, gde je njen otac sam kalemio i negovao stotine najlepših ruža i gde su u šumarcima mirisnih jorgovana pevali slavuji svoju opojnu pesmu.
Tu, ležeći u travi, divila se tokom letnjih predvečerja zvezdanom nebu, toj neshvatljivoj tajni vasione i već tada je naslućivala da je i ona sama samo jedna majušna čestica tog nedokučivog svemira.

Љубица Луковић


[You must be registered and logged in to see this image.]


Љубица Луковић рођена је 1858. године у чиновничкој породици у Београду, умрла је јануара 1915. године у Ваљеву. Школовала се у Београду, завршила је Вишу женску школу. Удала се за Стевана Луковића, тада младог официра, живела је са њим по многим местима ондашње Србије. Селећи се из места у место, оснивала је женске подружнице и радничке школе, активно учествујући у њиховом раду. Када је муж са службом прешао у Београд, Љубица Луковић постала је активан члан у Женском друштву, Друштву кнегиње Љубице, а од самог оснивања Кола српских сестара, августа 1903. била је једна од најактивнијијх чланица и дугогодишња председница Кола (1905 до 1915.), после Савке Субботић. Коло је одмах по оснивању, у своја правила је унело и оснивање болничког реда. 1906. године, на иницијативу Љубице Луковић, као председнице Кола, отворен је први тромесечни болничарски курс у београдској Војној болници. Љубица Луковић је била образована жена свог времена, преводила је чланке и фељтоне са француског, писала је савете и упутства за просвећивање младих нараштаја, објављивала своје радове у Домаћици, Босанској Вили и Вардару.

По избијању ратних сукоба у Првом балканском рату, октобра 1912. године, у болницу Кола почело је допремање рањеника. Љубица Луковић тих дана није одлазила кући, неуморно је радила и бринула око рањеника. За свих десет и по месеци, колико је болница Кола радила у време Балканских сукоба, она је само неколико дана изостала са своје дужности. Почетак 1914. године протекао је у убрзаном раду чланица кола на прикупљању и организовању помоћи. Љубица Луковић је донела одлуку да се архива Кола спали, ради безбедности чланова и сарадника. Половином године Љубица Луковић одлази у Ниш, где неуморно ради на организовању и прикупљању помоћи за српску војску. Почетком 1915. године Љубица Луковић одлази из Ниша за Ваљево „ по таквом, пасјем времену и кијамету, када је на земљи пакао био, ...“ (5).

29. јануара 1915. године, Љубица Луковић написала је своје последње писмо. Оно је било упућено њеној дугогодишњој пријатељици, Делфи Иванић, које је чудом прилика остало сачувано, јер га је Делфа уза се пренела преко Албаније. Овде дајемо део писма: “На путу смо остале дванаест дана, намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност, како смо знале и могле!“, (5). То је било последње путовање Љубице Луковић, посвећено племенитом позиву ове јединствене жене, која је на крају, као жртву, принела и саму себе. Преминула је 11. фебруара 1915. године у ваљевској болници, од пегавог тифуса. Љубица је сахрањена у Нишу, по жељи породице.

Познаваоци Љубице Луковић говорили су: “Да је хармонија њена најлепша, најјача и најдубља црта. Све је код ње било у границама, у такту, у лепом, истинитом, реалном. Нико јој није изгледао безначајан и за њу је сваки створ имао вредности... За више од дванаест година, колико је управљала Колом, никада, тврдили су они који су је знали, нико није чуо да је и за пола тона подигла глас.“

Љубица Луковић постхумно одликована је медаљом „Флоренс Најтингејл“, на свечаној академији Кола српских сестара, у дворани Дома Кола, 22. фебруара 1925. године,

Zasenjena kruna Dušanova
Lepota kraljičina slavila se u pesmama

Panta Marković-Beograđanin spevao je 1923. godine pesmu, a nju mi je iz svoje zaostavštine predao Ljuba Veljović, solunac, s naslovom "Prstenovanje kraljice Marije". Ova pesma puna je poleta i oduševljenja - slavi lepotu kraljičinu i predočava ushićenje Beograda novom vladarkom. "Štono sunce razgonilo tamu, to Beograd čeka Mariolu! - kaže pesnik Panta Marković i dodaje: - Nad Dunavom plavim leprša s or'o beli, a pod njim kraljevi svatovi veseli"...

Onda sleduje, istina ponekad već korišćeno poređenje u našim i epskim i lirskim pesmama, ali ovde sasvim odgovarajuće:
"Dva se sunca sastala na reci:
božja iskra s Marijom kraljicom.
Sav Beograd blešti u zrakama
- još: od krune Aleksandra kralja!

Raspevani Panta Marković potom slika ambijent u kome će se obaviti venčanje kraljevskih supružnika i radost cele Srbije:
- Zvona zvone na svakome hramu,
narod kliče kraljici i kralju.

A Avala plava sva u cveću
- da s narodom poželi im sreću".

Lepota kraljičina izazivala je opšti ushit. Tako ni Panta "Beograđanin" ne odoleva, već peva:
- A kakva je mlada nam kraljica?!
Bela halja - k'o jutro... uz kralja,
dva uvojka pod krunu savita
kao da su od zlata salita!
Osmeh joj je k'o dva cveta rada,
stas visoki k'o kad slaplje pada,
korak sitan - ravno kralju gazi,
dok polako oltaru prilazi"...

Pesnik je uočio i sve, bitne detalje samog venčanja, to jest, stavljanje zlatne burme na prst rumunske princeze:
"Odjeknuše topovi ubojni
i zasvira tad orkestar vojni -
kad kralj Srba, Hrvata, Sloven'ca,
na prst Mari zlatan prsten stavi
... i za sebe i svoj tron je venča!"
Hodite 'amo-uz svatovca zvuke!...

Glasoviti pesnik Vojislav J. Ilić-Mlađi napisao je pesmu "Nek vam je srećno", a objavljena je u "Ratničkom glasniku" jula 1922. godine, dakle odmah po venčanju viteškog kralja Aleksandra i kraljice Marije. Zanimljiv je sam početak pesme, jer se pesnik najpre seća običnih ljudi, kaže:
"Vi, čija srca još plam sveti pali,
vi, prostodušni, nevini i mali,
hodite amo, uz svatovca zvuke!
Dečice mila, dajte čiste ruke;
svadbenom stazom kud povorka kreće
bacajte vence i sipajte cveće!
Dočekajte ih pred Crkvom i Dvorom,
s detinjskom pesmom k'o anđelskim horom:
- Neka je plodna dična Veza sveta!
Živeli složno, na mnogaja ljeta!
Nek Vam je srećno!"

Naglašavajući da je kraljica Marija došla u dom junačke dinastije i slobodnog naroda, pesnik Vojislav J.Ilić-Mlađi, još u pomenutoj pesmi peva:
- Ratnici! Borci iz Pobedne Vojne,
vi puške svoje dignite ubojne;
da pod tim sjajnim, pobednim svodom,
svatovi dični prolaze hodom.
Sad nema više ratne strahote,
danas je život posle golgote,
danas su delo naša nadanja,
danas je trijumf posle stradanja,
Što Karađorđe nekada poče,
to Aleksandar Veliki doče,
čuvari verni kralja i doma
grmnite glasom pobednog groma,
pozdravite ponos naših zemalja:
srpsku kraljicu i srpskog kralja!"
"Sa Avale vila zapevala"...

Gotovo da i nije moguće prikazati zanos koji je izazvalo venčanje kralja Aleksandra i kraljice Marije. Ogroman je broj pesama o njihovoj svadbi i samom činu venčanja. Jedna od pesama baš i ima naslov "Svadba kralja Aleksandra", a spevao je Mladen St. Đuričić 1922. godine. Iz nje navodim samo jedan deo:
"... Kad su svati stigli pred Beograd,
ugleda ih Avala planina,
sa Avale vila Ravijojla,
čuvarica svete Šumadije,
i besmrtne slave Srbinove,
posestrima kralja Aleksandra.

Ko su bile zvanice
Poziv je bio upućen mnogim krunisanim ili uglednim i nekrunisanim glavama

"Moj Dunave, moje more plavo,
blago tebe, moj lepi Dunave,
jer si veće svate sagledao
od svatova Silnog Car - Dušana!
Jer si veću slavu dočekao
od Vardara i od Drima stara!"

NIKOLA J. MARINOVIĆ

Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama građana Kraljevine Jugoslavije
"Kosovo" - ilustrovani kalendar za 1923. godinu, objavilo je pesmu Pere Đurića-Lepavića "Ženidba kralja Aleksandra Prvog". U njoj nalazimo, prema autorovom redosledu, svojevrsni spisak zvanica za venčanje viteškog kralja Ujedinitelja i rumunske princeze Mariole, buduće naše kraljice.

Po već klasičnom obrascu, kralj Aleksandar "sitne knjige piše" budućim svatovima. Takav je, podsetimo se bio običaj i u narodnih pevača: "Sitnu knjigu piše Radivoje, u visokoj gori Romaniji", "Knjigu piše Bajo Pivljanine" i tako dalje. I Aleksanar Prvi Karađorđević, dakle, "na sve strane sitne knjige piše". Pesnik Đurić-Lepavić navodi da je skorašnji maldoženja iz Beograda poslao pozive za svoje svadebeno veselje "svetlom kralju od zemlje Britanske i caru od zemlje Indijske" - kralju Džordžu u London, onda "predsedniku Saveznih država" Amerike, pa francuskoj prvoj ličnosti Poenkareu, zatim kralju Italije i suverenu Španije. Pozvan je bio, razume se, i kralj Grčke Konstantin, a potom i ceo niz drugih uglednih, mada nekrunisanih, glava iz Evrope.

Kralj Aleksandar je, takođe, pozvao i nebrojene predstavnike Srba, Hrvata i Slovenaca, takozvane "domaće svatove".
Odazvali su se mnogi. Beograd, nikada pre, ni dugo zatim, nije u radosti video toliko uglednika. O tome sam pesnik Pera Đurić-Lepavić u rečenoj pesmi piše:

- Bože mili, čuda velikoga,
kada dođe dan venčanja Kralja,
take svate niko ne viđaše,
take goste niko ne imaše;
pun Beograd sveta sa svih strana"...

Došli su bili, kaže Đurić-Lepavić, princeza Kira od Španije, i Irena sa princem Alfonzom, i naslednik prestola Rumunskog, pa kum Alberto - vojvoda od Jorka (u ime kralja Džordža), pa nebrojeni drugi uglednici...

Nije, na žalost, poznat pisac pesme "Ženidba kralja Aleksandra" koju je 1922. godine na svet izneo Danilo Tunguz-Perović, ali se vredi i njome pozabaviti, jer predstavlja u pesnički nadahnutom maniru lepotu oboje supružnika - i Aleksandra i Marije. S tim što pesnika "zatičemo" u opisu Aleksandrovom kao prosca rumunske princeze, a Mariju kao onu koja je odlučila da se prikloni, u toj prosidbi, svom budućem mužu, krunisanoj glavi iz Beograda...

Verzija prosidbe je slična prethodno u ovom rukopisu pominjanoj pesmi kada se Pašić i Aleksandar konsultuju o izboru buduće kraljice za tron Karađorđevića. Jer, nepoznati autor kaže kako je Aleksandar poslušao Pašićev savet da isprosi rumunsku princezu:
- Moj je zavet tvoj slušati savet".

Zatim sledi živopisan izgled mladog našeg kralja, koji odlazi da prosi rumunsku princezu:
- Metnu na se divu i kadivu,
čisti skerlet i žeženo zlato,
na bedrima crvene čakšire,
od čuvene čohe venedičke;
što j' na suncu čoha crvenija,
a na kiši čoha rumenija,
širitima o ptočene zlatnim.
Na prsima zelenu dušanku,
od kineske svile i kadive,
izvezenu gajtanima zlatnim, potkićenu
bisernim kitama, i ordenjem od
kamena dragog.

Na ramena zlatne epolete,
do kolena čizme sahtijanske,
na petama od srebra mamuze,
a na glavi kalpak od samura,
s perjanicom noja 'tice krilom
i kićankom od suhoga zlata,
s tepelukom do junačka vrata.
Još prigrnu zibelin-azdiju,
i pripasa sablju dimiskiju,
pa pojaha konja ognjevita"...

"Ah, kakva je - vesela joj majka!"
Zanimljivo je da Petar Đurić-Lepavić u svojoj pesmi iz koje ovom prilikom navodimo stihove, kazuje da se rumunski kralj, otac lepe Mariole, naziva Ferdinand, a ne Karol. No, to ne smeta, jer pred lepotom sledećih stihova prosto dah zastaje:

Darovi kraljevskim mladencima
Pesmu "Svadba kralja Aleksandra" objavio je Mladen Đuričić

Pesma "Svadba kralja Aleksandra", koju je spevao i objavio Mladen St. Đuričić 1922. godine u Beogradu, zanimljiva je iz više razloga: ne veliča samo kraljevski par i ne uznosi samo njihovu lepotu već se, uveliko, dotiče i značaja toga venčanja, jer pesnik kaže:

- Blago tebi Srbijo herojska,
blago tebi naša otadžbino,
prođe vreme tvojih muka veljih,
ratovanja i borbe velike,
vreme dođe mira i odmora,
odmaraj se sa svojim vencima".

Mladen St. Đuričić, inače ratnik-dobrovoljac i znamenit, mada nesrazmerno poznat srpski pesnik, urednik, docnije, "Dobrovoljačkog glasnika" na primer, posle ovih stihova peva i sledeće:

"Odmaraj se krunisan Mladenče,
grli mladu kraljicu Mariju,
I kad god je budeš zagrlio-
Aleksandre Karađorđeviću,
zagrlićeš obije države
-Rumuniju i svoju Srbiju;
grlićete obadva naroda
i voleti do suđenog danka"...

Pesnik ne napušta idilu bračnog početka, kao deo sudbine samih mladenaca, pa će ispevati i ove lepe stihove:

"Kralj zagrli kraljicu Mariju,
pa joj, vako stade besediti:
- Ljubo moja, moje sunce lepo!
Krasan darak na prvom uranku,
niko lepši poželet, ne može;
vile su me darivale njime!
Ako Bog da i sreća od Boga,
muško čedo prvo ćeš roditi,
mojoj kruni dična naslednika!"
(Kako rek,o - tako mu se steklo!)
"Svojoj prvoj voljenoj kraljici!"...

Mladen St. Đuričić, poštujući proverenu vrednost i tradiciju deseterca, u pesmi "Svadba kralja Aleksandra", kaže: - Sad da vidiš, pobratime dragi, kad kraljevske dare iznosiše, da svatovi vide dare sjajne"... Da bi emocija, a ne samo utisak, bio pojačan, sjatio se sav narod, a ne samo svatovi, a pesnik kaže kakvi su darovi: - Kavim nisu kralji darivani, od Kosova, a ni pre Kosova".
- Ej, zar se, dakle, i u časima opijenosti slobodom i povraćenom slavom, igda, Kosovo da zaboraviti?!

"Prvo beše zlatali trpeza,
salivena od čistoga zlata,
deset oka u nju utrošeno:
"Nerodimlje sa Kosova ravnog
- svome kralju i svojoj kraljici"!

Zastanimo! Zar ovo nije onaj plavi, srpski, luk Crnjanskog? Ili -Desankin? Koji povezuje Nemanjiće i Karađorđeviće, vekovnu slavu i patnju naroda našega i krune njegove? Nerodimlje na svadbi pobedonosnog kralja Aleksandra Prvog! Kakva pesma, kakav pesnik!...

"Zatim Prizren ruho skrojio je,
ko što nose Prizrenke devojke;
čistim zlatom vezeno na svili,
šest nedelja, dvanaest majstora,
kapalo je oči na jeleku
- da kraljici sjajni dar opremi".

Avaj... Prizren! Silnoga cara srpskoga. Na vezivu Sveti Arhangeli, pod iglama sve naše mladosti, u srcima iznova radosti... za Mariju, princezu rumunsku, za Mariju - kraljicu Karađorđević!

Onda sledi novi dar za kraljicu, iz Bitolja "s vezovima od srme i zlata", a natpisom:
- Svojoj prvoj voljenoj kraljici"!

Koji su, još, bili darovi kraljevskim mladencima? Iz mnoštva, izdvajamo što i pesnik Đuričić izdvaja:
- Hercegovci sablju sakovali,
od čelika i žeženog zlata,
iskitili balčak vezovima,
od biljura i kamena dragog,
"Svome kralju Oslobodiocu!"

Crna Gora, kao ujčevina kralja Aleksandra poslala je - šta? Kolevku! Pesnik peva:

- Crna Gora sa gradom Cetinjem,
od šimšira zdeljala kolevku,
izvezla je srmom i kadifom,
više glave krunu urezala,
ispod krune slova ispisala:
"Đedovina, budućem unuku!"

Vojvodina je dala "dve tapije na dva banovluka", grad Dubrovnik poklanja kraljevskim mladencima, "Dvor starih gospara", a Zagreb je poslao "kalpak i čelenku, što je nekad banovima davao", dok je dar Slovenije bio sledeći:

Cvet belji od snega
Mnogo se pričalo o njenoj prirodnoj lepoti

Nisu pesme o kraljici Mariji, osobito one o njenoj prirodnoj, fizičkoj, lepoti bile isključivo "portret" Njenog kraljevskog veličanstva. Ima i toga, ali su one, što se da zaključiti iz gotovo svake pesme, bile izraz sreće samog autora, dakle pesnika; ima i onoga manje literarno značajnog, što je na tronu uz viteškoga kralja Aleksandra jedan takva osoba kao što je njegova mlada supruga Marija: dobra, bez zla, požrtvovana, iskrena, odana narodu svoje Kraljevine, uslišna njegovim potrebama, jadima i - idealima.

Doktor Vojislav. V. Rašić peva u pesmi "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", a o kraljičinom rođendanu 1934. godine, i ovo:
"Rumunijo, zemljo mila,
i poprište od megdana,
budi i sad milostiva:
i vekove očarava"...

Zna dobro doktor Rašić da je izmučena Srbija zaslužila da na tron njene dinastije ne sedne bilo ko, ne daj Bože - neka razorna goropad. Otuda pesnik i kaže: "Onu zoru sa Karpata.....od roda nam čestitoga, viteškoga, kraljevskoga, što poleće kao vila, o, da bi nas usrećila"...

Srećan je narod koji je dočekao takvu "svoju kraljicu", pa je i pesnik srećan koji speva:
"I Ti dođe svetla lica,
sa lica se skromnost vije,
pouzdana uzdanica,
a naravi golubije.
A s očiju neba plava,
sama blagost prosijava!"

Srbija, rekosmo, umorna, u ranama iz tri rata - dva balkanska i Prvog svetskog - Srbija slobodna tek posle pet vekova, Srbija ispunjena grobovima i lelecima, ratnom siročadi i praznim zdelama, bila bi navek, nesrećna, da nije bilo i takvih duša plemenitih sa "srcima k'o oltar", kako zapisa jedan ratnik-dobrovoljac, kao što je bila kraljica Marija Karađorđević. Zato doktor Vojislav V. Rašić, u pomenutoj pesmi, još piše:

"Ti gde staneš s puno plama,
Ti otvaraš dveri hrama;
gde je slabost Ti pomažeš,
gde se pada Ti podižeš.
Gde je suza - Ti ih brišeš,
gde se moli - i tu stižeš,
"Gde još treba"? - sama pitaš,
Za sve brineš, svuda hitaš!
I s očaja gde se pati,
i tu letiš, kao Mati!
Mati - celog roda svog!
Živeo Te Gospod Bog!"

Srbija je zahvalna Bogu, dakle, što je takvu dušu podario tronu Karađorđevića i samom narodu. To ne peva samo rečeni dr Rašić, već slične stihove nalazimo i u "Domovini" iz marta 1934. godine; u pesmi "Kraljici Mariji".
"Ljiljan među cvijećem
ti si među ženama;
harni smo Bogu
- što Te dade nama".

U "Domovini", na žalost, nije naveden pisac pesme, ali je vidno da je napisana povodom dolaska kraljevskog para u Zagreb. Stoga slede stihovi:
- Zagreb sav očaran,
kraljevski Te prima,
dolazak Tvoj, Majko,
drag je nama svima.
Hiljada Te bezbroj
čekao čeznućem,
hiljada Te bezbroj
pratilo ganućem.
"Dođi često k nama,
čekamo Te, Majko,
za Te srca biju
cijelog roda, jako!"

Evo da je, u pesmi "Kraljica Marija - naša majka", koju sam dobio od hadži-Todora Dimitrijevića, nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednik "Biltena", privatnog jezikoslovnog lista (s Karaburme u Beogradu), kraljica Marija bila, može se reći idol, za one koji su se divili njenoj lepoti i dobroti...

"Cvet belji od - snega... nik'o o Božiću". Pesnik, na žalost, ostao je nepoznat, misli na rođenje kraljice Marije - devetog januara 1899. godine. Zatim, ona je "izvor-penušav i laki, što februar "gradi", pa je lat martovska, prvootvorena, a ruke "naše Marijane" su "prvi lahor kroz aprilske grane". Kraljica Marija je, potom, "ran jorgovan iz vrtova maja", a "Zelen-gora koju zora mije, to su oči kraljice Marije". "Jun miriše... da leto uzdiše" i tada "Perivoji Maru izmamiše". Svukud su žetve na poljima jul, a k'o sunce se Kruna rasplinula pa "zlati lice Marije kraljice. I dok "žarko sunce avgust sagoreva". Njoj (kraljici Mariju) bulka na usnama peva".

Neće, na sreću, ništa od lepote i dobrote mlade Kraljice ništa oduzeti, prema pesmi koju citiramo, ni takozvani "hladni meseci", jer je kraljičina lepota, vidimo, opevana "za celu godinu".
"Septembar je zabreknuo plodom,
Njena kosa nad njim titra svodom".
Oktobar je dni magle i - gnezda
... po granama gde se mrzne inje,
al' nad svima sija Njena zvezda,
mesec srmen vozdiže joj ime!"

Sada, o dobroti kraljice Marije, a stihovima iz iste pesme nepoznatog pesnika:
"U novembru nema osmeha, ni žara,
laste krstare iznad mora topli'
- ali vatra srca kraljice Marije,
oko studi srpske siročadi zgara
i ledove duša ubogije' topi!"

Prosto nisam mogao da izostavim ni sledeće stihove o kraljici Mariji iz pesme "Kraljica Marija - naša Majka"...
"Decembarske staze pogažene
i utrte leje...
Sav je svemir beo, a osama veje.
Ćute kuće selske, ćute usta bedni'
- svi sanjaju sunce. I mrvicu 'leba.
Al' iz grudi Majke što Srbiju voli
stiže ruka puna - kao dar sa neba!
I ponude druge - svakom' što mu treba,
k'o iz božje kuće... deli Srpstvu, Sveta!
Tešeć' suze vruće samo'ranih majki,
pojući molitve - Mara naša, lepa!"...

Čuvaj Bože, svoje čedo bajno
Njena dobrota i lepota izazivali su narodno oduševljenje

O, dok je Marije - poživi je, Bože! Ni munja, ni grom... niti Sunce sjajno,
zgoditi nas neće, spržiti ne može;
našu dobru Majku - Kraljicu Mariju
... taj cvetak najlepši! I - čuvaj Srbiju!"

Evo, dakle, ovako pesnik peva dobroj srpskoj majci, supruzi viteškoga kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ali ovo nisu ni približno jedini, ni najprisniji, stihovi posvećeni ovoj divnoj ženi. Ovom prilikom uzećemo u obzir stihove koji su nastali povodom putovanja po Kraljevini Jugoslaviji ne samo kao izraz opšteg narodnog oduševljenja kraljevskim parom, posebno kraljičinom lepotom i dobrotom, već i kao dokaz čarobnosti trenutka kada "vasceli narod ovu radost deli"...

U pesmi S. Marčića, objavljenoj u Zagrebu povodom 30. rođendana kraljice Marije, a čiji je tvorac S. Marčić, piše:
"Kroz našu zemlju bruje zvuci zvona,
čuje se usklik mnogih miliona
i svaki cvećem kiti skromni stan;
srca su sviju radosna i puna -
Kraljica naša - naša sjajna Kruna,
proslavlja danas jedan velik' dan.

Uz pesme gromke, uzvike i zvuke,
na molitvu se sastavljaju ruke:
Bogu se mole otac, mati, sin,
Bogu se mole i stari i mladi,
rođendan slavi Majka siročadi,
Kraljica-Majka, dobrotvor je njih"...

S. Marčić potom piše gotovo himnično, zaključujući pesmu:
"Top neka grmi, neka bruje zvona,
Nek' usklik leti do Kraljeva Trona,
usklik koji šalje jugoslovenski rod,
narodna ljubav u njemu se slila:
"Kraljice dična, zemlje Majko mila,
Srećan Ti bio trideseti god!"...
Hiljade zastava po gradu se vije...

U "Vojnom vesniku", za jul i avgust 1931. godine, pesnik potpisan kao Drag. I. Panjković, narednik, objavio je pesmu "Odjek narodne duše". Vredelo bi je celu navesti (i ona se odnosi na posetu kraljevskog para Zagrebu), ali za ovu priliku citiramo samo sledeće strofe...

"Zbijeni u masu, sto hiljada stoji,
omladine bujne ulicama gradskim,
užarena oka, zadnje minute broji,
kad će pustit' izliv osećajima bratskim.
Nacija cela otkrivene glave,
pozdravlja Kralja i Kraljicu svoju,
nosioce slobode, jedinstva i slave,
kako u miru, tako i u boju.
Hiljade zastava po gradu se vije,
patriotske pesme - iza kojih svako,
plemenitu suzu radosnicu krije,
razležu se, kao nikad dosad tako"...
Molba Ante Istranina...

U martu 1932. godine list "Domovina" objavio je pesmu pod naslovom "Kraljevskom uzvišenom paru", a njen je autor Ante J. Belanić - Istranin. Pesma je, što je zanimljivo, objavljena povodom desetogodišnjice braka Aleksandra i Marije Karađorđević, ali četiri meseca pre toga kraljevskog jubileja. Kao da pesnik iz Istre prosto nije mogao u sebi da zadrži ushićenje i odanost prema lepoj kraljici Mariji i viteškom kralju Ujedinitelju?...

"Deset godina sada prolazi,
što Vas spaja vez ljubavi,
koji ljudski ovaj život,
sav pretvara nam u raj!
Molimo Te zato Bože,
Aleksandra našeg čuvaj,
i Mariji zdravlje daj!
Aleksandra i Mariju,
Petra - nadu roda mog,
Tomislava i Andreja,
neka čuva dobri Bog!"

Jedan drugi pesmi vičan čovek, profesor iz Požarevca Aleksandar Milićević, ali povodom 32. rođendana kraljice Marije, u pesmi pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", uz naglašavanje da je velika majka svojoj deci, piše i ovo:

"Još jednu ljubav, još jednu brigu,
srce te majke u sebi krije;
palih heroja sirota deca
Nikad ni jedno da gladno nije!
I topla ljubav majčine duše
sirotane ove k'o sunce greje:
milosnom rukom obilne dare,
svud oko sebe Kraljica seje.

I mnoga suza presta da teče,
iz oka dece - jadne sirote,
To divno srce Majke i Žene,
i za njih kuca puno dobrote.
Zato nek' deca uzvikom zvonko,
iz svojih mladih, zahvalnih grudi:
"Dobrotvorko! Naša draga Mati!
Kralj, deca i Ti nam vazda srećna budi!"...

Crni san u belom dvoru
Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra

Jedan srećan brak i jedna sve uspešnija država doživeli su slom ubistvom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marseju u Francuskoj 1934. godine. U crno je zavijena osobito porodica Njegovog kraljevskog veličanstva - supruga Marija i tri maloletna sina: Petar, Tomislav i Andrej.

Zanimljivo je kako Milosav D. Bogosavljević, u zbirci pesama "Pesme o Kralju mučeniku Aleksandru ú", Kragujevac 1935. godine, a u pesmi "San Nj. V. Kraljice Marije", nagoveštava udes Dvora Karađorđevića i tragediju u Marseju.

"San usnila Gospođa Kraljica,
u Belom dvoru na Dedinju,
san usnila i u snu videla
da se zida prebijela crkva"...

Ne bi bilo, razume se, ničega "sumnjivog" u kraljičinom snu da se nije u istom snu "jedan čudan prizor pojavio, od kog' može da s' čovek prestravi"... A radi se o sledećem:

"Sa severa dim se gusti diže
pa istoku primače se bliže,
koluti se za kolutom viju
i u sebi strašnu zmiju kriju!
Iza zmije dvoglava aždaha;
ta prokleta stanovnica mraka,
od svuda se tamom zaklonila,
da se njena ne bi vid'la krila.
U gnjevu se od bola previja,
što se crkva, ukrašena, sija!

Sama sebi govori ovako:
- O, kako me ova svetlost mori,
o, kako mi ova crkva smeta,
kako ću je skinuti sa sveta?"

Ta predivna crkva iz sna kraljice Marije bila je obnovljena Srbija i sve uspešnija Kraljevina Jugoslavija. A snevanje guja i aždaha je samo slutnja da će se dogoditi atentat u Francuskoj na viteškog kralja Aleksandra. Pesnik Bogosavljević, doduše, pri kraju pesme, naglašava da se glava najboljeg srpskog sina uzima po pravdi božjoj "zbog greha naroda srpskoga", gde na prvom mestu stavlja - bezbožnost naroda...

Bolan odjek kraljeve smrti

Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Računa se da je već u godini atentata i sledećoj - 1935. objavljeno oko osam hiljada prilika u domaćim listovima, časopisima, knjigama i drugim publikacijama. Ovom prilikom doneću izvode iz samo nekoliko pesama "od Triglava do Đevđelije"...

Marijana Željeznova-Kokalj iz Ljubljane objavila je 1936. godine pesmu "Kraljici Mariji". To je niz strofa potresnog bola, gotovo jedna kog samom bolu kraljičinom, ali ću citirati sam kraj pesme gde i pesnikinja Marijana i kraljica Marija, na neki način, postaju - jedno: čelični borac da se prevaziđe tragedija, skupi snaga i stane uz decu i državu...

"Neka se Tvoje strpljenje
pretvori u sreću
naroda, dece, države...
To od Tebe zahteva
život i slava!
Kraljica Marija!
Ti tiho živiš,
Ti tiho trpiš...
Ti sreću nam čuvaš,
Ti sreću deliš.
Pozdravljena, Mati-Kraljica!..."

Udar je strašan! Još kako strašan! - uzvikuje i pesmom zapisuje dr Vojislav V. Rašić u "Domovini" od avgusta 1935. godine u stihovima pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji-Mati".

"...Svetla Kraljice!
Stišaj se malo, za jedan časak
i čuj jedan, al' iskren glasak;
stišaj se, stišaj... sve tiše i tiše,
I - Boga radi, ne tuži više!"...

Dr Vojislav V. Rašić nastavlja u pomenutoj pesmi:
"Seti se samo i Tvog rođenja,
i Tvog detinjstva, mladosti Tvoje,
pa nek' Ti srce ipak propoje.
Neka Te mine seta i tuga,
u zlatnoj deci sagledaj Druga!
On je u njima, kroz njih je s Tobom
- sada i uvek i pred Bogom!
S njima oživi! S Petrom se digni!
Na sreću roda čelo podigni,
i budi uvek silna i jaka,
budi nam svima... Otac i Majka!"
Strašna vest u hladnom vozu

Bili su i inače hladni dani, početak oktobra 1934. godine. Kraljica Marija je stigla u Lion, gde je trebalo da se, 10. oktobra priključi kralju Aleksandru u daljem putovanju Francuskom. O atentatu u Marseju i strašnoj činjenici da je Aleksandar ubijen, ministar Dvora Antić obavešten je tek u Bezansonu. Evo kako su francuski hroničari zapisali te trenutke...

"Bio je slomljen, ali ipak dovoljno priseban da dovede jednog lekara u voz, jer se plašio šoka koji bi mogao zadesiti kraljicu-udovicu. On je (gospodin Antić, primedba: N. J. M), osetio da mu treba nekoliko časova da zagospodari svojim osećanjima i da se pripremi za ovaj bolni zadatak; tek oko 11 časova zatražio je da ga kraljica primi. Ona je ležala i bila je začuđena tako poznom posetom. Ne gledajući u nju i okrenuvši lice u stranu da se nesrećna žena ne zbuni pred njim, obavestio je o atentatu u Marseju.

"Umro je na dužnosti", rekla je kraljica. "A to je smrt koje je on dostojan. Zahvalimo Bogu što se atentat nije dogodio u Jugoslaviji, ili u Bugarskoj", dodala je kraljica, a zatim nastavila: "Zna li narod kod nas za strašnu vest? Treba im što je moguće pre doneti posmrtne ostatke njihovog kralja, oni ga čekaju, oni na to imaju pravo!"

Baba Višnja -zaboravljena srpska heroina[You must be registered and logged in to see this image.]
Вишња Мосић

ВИШЕГРАД ГОРЊЕ ДУБОВО Горње Дубово је одвајкада било погранични планински крај вишеградске општине према Бајиној Башти и Србији. Шкрта, испарцелисана земља, најпогоднија за сточарство, овдашње становнике је природно усмјерила на горштачки начин преживљавања, а граница, која је час била строга, а опет временом и формална, упућивала их је једне на друге, на размјену, породичне везе, а понекад и на ситни шверц, од кога су многи преживљавали. Граница у овом планинском крају, са безброј козијих стаза, а мало путева, поткрај деветнаестог вијека била је путоказ за многе путнике намјернике, који су туда ходили разним пословима и разлозима. Најчешће скривено од стража и граничара. А да би прошли ово међугранично подручје многи су се обраћали чобанима, који су знали сваки пут и путељак, чак и кроз најгушћу шуму. Негдје с почетка 1906. године домаћица Вишња Мосић оста без мужа Пера, са којим је изродила четверо дјеце. Разбоље се Перо на пречац и ваљда, од тешког рада у шуми и надничења по њивама, оде на живцима. Вишња се одједном нађе у нерјешивим проблемима. Дјеца ситна, ваља их нахранити, а муж тешко болестан. Једном је, чак, насрнуо на најмлађег сина Милутина, док је био у бешици, а затим га је Вишња, заједно са братом Милисавом Марковићем једва спријечила да не запали омалену кућу. Чували су Пера данима, али је ипак на Сретење Господње отишао у оближњи шумарак, наводно да накреше буковог листа за стоку. Већ се смрачило, а ни њега ни листа. Скупе се комшије па у потрагу. Нису дуго ишли. У мјесту званом Буковик скочио је или се оклизнуо са високе стијене.
Никад није тачно утврђено, али је зато народ ову стијену назвао по њему. По православном обичају нису га сахранили ни у сеоско гробље, већ недалеко од стрмих стијена. Уз „Перову стијену“ и омалену хумку прозваше „Перин гроб“. Тако је Перо Мосић окончао свој кратки, али тежачки живот, оставивши супругу Вишњу да се сналази како зна и умије са ситном дјецом. А Вишња, виспрена и природно надарена за разне послове, чак и мушке, преузе бригу о домаћинству, кући, дјеци, стоци и њивама. Људи су је поштовали и помагали, колико су могли, и због њене мудрости и савјета које им је давала, како би им олакшала муке и свакодневне проблеме. Помагали су јој рођаци и комшије, али је било и оних који су једва чекали да све напусти и врати се својима. Да се рашире по њеном омаленом имању, да се окористе њеном муком. Дјеца полако пристигоше, па свако поче помагати. Око чувања стоке највише. Само, није их смјела саме пуштати, већ је ишла са њима. Тако упозна све стазе и путељке, сусрета путнике намјернике, прекограничаре, како су их најчешће звали. Упућивала је многе на прави пут, ако би залутали, а многи су свраћали у њен омалени, скромни дом. Посебно кад би се задесили за лошег времена, зими, али и у касну јесен и рано прољеће.
[You must be registered and logged in to see this image.] Кућа баке Вишње Мосић
 
Како јој је кућа била задња на путу према Србији, многи су је користили као одмор и неку врсту припреме за прелазак границе. Након што би били послужени, обично водом и шећером, настављали би даље. Дуго се препричавало да је, једном приликом, на питање пролазника: „Чија је ово кућа – млада“, кратко одговорила: „Ово вам је свратикућа, ето чија је. Свратите и ви, ако желите“! Мало, помало Вишња се прочу као један од најсигурнијих водича преко границе. Није то радила ни за какве паре. Једноставно, ишла је људима на руку, осјећала је да им треба помоћи, не питајући их којим поводом и послом туда ходе. Аустроугарске окупационе власти посебно су контролисале гранична подручја према Србији. Њихове патроле учесташе и на подручју Горњег Дубова, али је Вишња знала за тајне пролазе кроз густу шуму. У предвечерје Првог свјетског рата, још током 1913. године, у оба правца, најчешће ноћу почеше се кретати младићи. По облачењу, али и васпитању видјело се да су образовани, пуни идеала и младалачких снова. Вишња им је била толико повјерљива да су је убрзо примили у своју организацију. И тако Вишња Мосић поста члан „Младе Босне“, револуционарне омладинске организације, која се, како су јој објашњавали, борила против Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама.
У то тешко вријеме одиграла је значајну улогу, вјешто проводећи чланове „Младе Босне“, али и преносећи њихове усмене и писмене поруке које су размјењивали са члановима тадашње Народне одбране у сусједној Србији. Пролазећи неопажено поред, до зуба наоружаних Аустроугарских граничара, најчешће је поруке преносила чувајући стада оваца на пашњацима уз саму границу. А кад би их сусрела знала је писане поруке ставити испод језика, глумећи зубобољу или чак да је глувонијема. За преношење порука често је користила и своју кћеркицу Цвијету, тако што би их сплела у њене плетенице, а понекад ушила и у овчије руно, којим је била обучена. На граници између Горњег Дубова и Заовина једне прилике, идући кроз мјесто звано Мичаилов крст, превела је и голобрадог црномањастог младића, за кога је убрзо сазнала да се зове Гаврило Принцип. Знала је да долази већа група Младобосанаца, међу њима и Гаврило, а као знак распознавања на договореном мјесту у једном густом шумарку, држала је бијелу марамицу у руци. Када се увјерила да је пут чист, кренула је напријед. Стигавши близу границе само је скренула у страну показујући им руком да наставе даље према Србији. Сјећала се Баба Вишња да су тамо остали подуго, да би јој једног дана најавили повратак у Босну.
Убрзо сазнаде за Сарајевски атентат. Једно вријеме се примири, али онда дођоше Аустроугарски војници по њу. Колико год да је била конспиративна и чувала се ухода очито да су у истрази, након атентата над престолонасљедником Францом Фердинандом и његовом супругом, сазнали за њене међуграничне везе. Одводе је у затвор у Сарајево, са осталим Младобосанцима. Након двије године тамновања пребацују је у Беч, а од тешке робије спасио је затворски љекар, Јеврејин. Причало се да је и он био симпатизер „Младе Босне“. Савјетовао је, приликом прегледа у ординацији, да на суђењу уопште не одговара на постављена питања, глумећи психички попремећену особу. Придржавајући се докторових савјета Вишња је вјешто убједила судије да она, као убога сељанка, није имала никакве везе са члановима „Младе Босне“. Нерадо се касније сјећала тог тамновања и суђења, јер није жељела да јој се враћају слике тешких мучења у истрази. И њеног брата Милисава су, након атентата у Сарајеву, ухапсили. Око двије године тамновао је у сарајевском затвору, али га је својим свједочењем спасио даљег робијања Неђо Којадиновић из засеока Баре у Заовинама. Причало се у народу да је овај одважни сељак, из домаћинске куће Рашка Којадиновића, отишао у суд у Сарајево и тамо прислужио свијећу, прекрстио се и рекао да ће пред Богом и народом говорити истину. Његово свједочење га је избавило из сарајевског казамата, али је због нарушеног здравља од посљедица мучења убрзо умро.
По завршетку Првог свјетског рата Вишња Мосић је, заједно са другим заслужним и признатим људима, позвана у Београд на свечаност у краљевој резиденцији. Након што је краљ Петар информисан о њеном изузетно лошем имовном стању понудио јој је новчану или материјалну помоћ. Као мудра и виспрена домаћица, не размишљајући дуго, рекла му је да би жељела да јој се ријеши стамбено питање и да јој држава додијели још мало земље, јер је она са којом је располагала била неплодна и мала.  Убрзо су јој дали на коришћење земљу у сусједним Мушићима, земљу у сусједним Мушићима, након чега су се мјештани муслимани побунили, жалећи се да они немају гдје чувати стоку. Не желећи неспоразуме са комшијама прихватила је имање у Мотиковој равни, које је након привременог коришћења убрзо постало њено власништво. Након што доби боље и квалитетније имање, отеже се обећана градња нове куће, све до 1929. године. Разочарана због неиспуњеног краљевог обећања Вишња одлучи, па пут под ноге, у Бајину Башту, у тамошњу пошту. Телефоном назове канцеларију краљеве владе у Београду, гдје су је информисали како су паре за градњу њене нове куће у Горњем Дубову, у износу од тадашњих 200.000 динара, на вријеме и уредно уплаћене на рачун тадашње општине у Вишеграду. Услиједила је финансијска контрола која је утврдила да су те намјенске паре одавно потрошене и да им се, практично, није могло ући у траг. По налогу краљевске владе вишеградске власти су морале под хитно ријешити њено стамбено питање, тако да су у недостатку потрошених пара почеле скупљати добровољне прилоге, чак одбијањем процената од зарада радницима. Успјели су сакупити тек десети дио те суме, око 2.000 динара, од чега су, користећи бесплатан грађевински материјал тадашњих фирми, негдје око 1932. године Вишњи саградили нову кућу. А када је кућа била завршена општина је, да би се некако искупила због трошења пара, у Горњем Дубову приредила велику свечаност којој су присуствовали високи краљеви официри, који су Вишњи Мосић предали тапије за добровољачку земљу у Мотиковој Равни и кључеве од нове куће.
Истинска Српска хероина Вишња Мосић је 13. новембра 1937. године предала душу Господу Богу. Живјела је часно и поштено, храбро се стављајући у службу Србији, којој је цијелог свог живота била одана свом душом. О баби Вишњи Мосић и њеним подвизима у тешким временима Аустроугарске окупације хроничари нису превише писали. Њени племенити и храбри подвизи помињу се у књизи „Вишеград и околица“, коју је 1934. године објавио Азиз Ресулбеговић- Дефтедаревић. У тој књизи, на страни 51, између осталог кратко пише: “Позната баба Вишња из Дубова, која је још жива, преносила је повјереничка писма и додавала их људима из Народне одбране“. Вишња Мосић се помиње и у књизи „Вишеградска жупа и Боричка висораван“, Јелисија- Јела С. Новаковића. На страницама 208-209, наводи се „Да је за вријеме Аустроугарске владавине над Босном, тадашњим властима највише живот загорчавала позната храбра и лукава жена, Вишња Мосић из Дубова. Она је примала и остављала писма и усмене поруке са једне на другу страну „суве границе“. Упућивала добровољце и друге патриоте на најсигурније стазе, за прелаз преко границе“.
За живота Вишња Мосић се прочула и као народни љекар, справљајући мелеме и чајеве од љековитих трава, којима је овај крај изузетно богат. Никоме ништа није наплаћивала, али су је у знак захвалности излијечени даривали прилозима које су остављали на оближњој источној води, која се налазила недалеко од њене куће. Тим даровима је подизала своју дјецу. Ова храбра жена оставила је дубоког трага у ово погранично подручје, чак и након смрти. Тако је 1941. године група усташа кренула у Горње Дубово, из касарне у Гостиљи, тражећи Вишњу Мосић, означивши је као непријатеља број један за тадашњу ратну муслиманску власт. Сазнавши да је умрла тражили су њен гроб, али га нису нашли, јер је њен син Маринко прије доласка усташа избрисао надгробни натпис.
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Вишњин други син Милутин је, као краљев војник, 1941. године мобилисан. Заробљен је у борбама на граници према Албанији, након чега је четири године провео у злогласном логору Аушвиц, гдје је ипак жив дочекао крај Другог свјетског рата. Али као бившем краљевом војнику комунистичке власти нису додјелиле никакву помоћ у храни. Изашавши из воза, између Кремана и Мокре Горе, кренуо је преко Заовина пјешице до Горњег Дубова пјевајући наглас: „Ој дјевојко Милијана, прошетај се планинама“ и „Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пјешке“. Колико год да су били обрадовани његовим повратком, укућани су се додатно забринули како ће прехранити још једна гладна уста, јер је у то поратно вријеме владала велика глад. У то вријеме о Вишњи Мосић се говорило само кришом и шапатом, међу четири зида, а њени насљедници су наставили да живе скромно и сиромашно, након чега их комунистичке власти 1948. године раздвајају.
Њен син Маринко Мосић, као колонизатор са супругом и двоје дјеце депортован је у Семберију, гдје је засновао ново домаћинство, а млађи Милутин са супругом Милијаном и дјецом остаје да живи у Горњем Дубову, које је по њиховој смрти наслиједио син Благомир са супругом Миленом, дјецом Дикосавом, Драгом, Драгославом, Вишњом и Ранком. Након Благомирове смрти, Вишњино и Перово имање данас одржавају снаја Милена, Блашкова супруга и Вишњини праунуци Драго и Драгослав Мосић, са породицама.
[You must be registered and logged in to see this image.] Драго Мосић
 
СЛАВКО ХЕЛЕТА АЛЕКСАНДАР САВИЋ
(Ова скромна прича о баби Вишњи Мосић и њеним заслугама написана је захваљујући сјећањима њених потомака, Драга и Иване Мосић. Аутори су, овим текстом, жељели да за трајно оставе пристојан запис о њеном животу и изузетној улози на помагању члановима „Младе Босне“. У Вишеграду и са друге стране границе, у сусједној Бајиној Башти, нема никаквог званичног биљега који би подсјећао на ову Српску хероину. А требало је то одавно учинити. За исправљање те неправде је, можда управо сада право вријеме, када обиљежавамо 100 година од почетка Првог свјетског рата) …………………………. /Поводом 100 година од почетка Првог свјетског рата прича објављена у часопису „Дабар“ Митрополије дабробопсанске, мај 2014. године и „Историјским свескама“ Андрићевог института, Вишеград-Андрићград, септембра 2014. године/ ……………………………..
Родослов потомака бабе Вишње Мосић
Вишња Мосић, од оца Перише Марковића и мајке Маре, дјевојачки Ђурић (поријеклом из села Заовине, заселак Костићи, звани Домишљани, општина Бајина Башта), рођена је 1870. године у селу Горње Дубово, заселак Марковићи, општина Вишеград. Имала је браћу: Милисава и Стојана. Милисав је имао сина Лазара и кћерку Гоју. Лазар је са Цвијетом Голубовић изродио дјецу: Петка, Милована, Луку, Милојку, Јелу и Милену, а Гоја се удала у Лазиће и имала синове: Михајла и Милована и кћерке Винку, Новку, Петру и Милијану. Милован је имао синове: Миломира и Радована, а Михајло Зорана и Слободана, док им се кћерка Милијана удала у село Јелашце за Станимира Савића, са ким је родила сина Александра и Зорана. Други Вишњин брат Стојан је имао сина Ивка, који је са супругом Пауном Марић изродио синове: Милорада, Стојана и Тому, као и кћерке Славку, Славојку и Стојку. Славка се удала у Пецикозе. Њена су дјеца: Вида, Милојка, Слободан и још један брат који живи у Београду. Славојка се удала у Рујевце за Видоја Воисављевића, Вукомановог стрица. Изродили су синове Милана и Драгана, који живе у Обреновцу. Стојка се удала за Васа Шимшића у Горње Дубово. Имали су сина Верољуба и кћерку Виђенку. Вишња Мосић је имала двије сестре. Цвијету, која се удала у Вардиште за Стевана Томића, те Леку, која се удала у Тасиће за Вељка Тасића. Имали су сина Раденка, који се жени са Анђом, са којом је имао сина Николу. Никола се жени са Добрином Плећић из Горњег Дубова. Добили су дјецу: Раденка, Миленка, Станимира, Милену и Косу. Вишња Марковић се удала 1889. Године за Пера Мосића у Горње Дубово. Живјели су у старој кући-брвнари. Између 1890. и 1896. године добили су кћерку Цвијету, која се удала у Растиште код Бајине Баште. Син Маринко им је рођен 1904. године. Оженио се са Стојанком из Вељег Поља и са њом добио петоро дјеце: Анђу, Мару, Миодрага, Новака и Ратка. Син Милутин им је рођен 1906. године, који се жени са Милијаном Шимшић, родом из Тасића. Изродили су дјецу: Раду, Душанку и Благомира, чији је син Драго Мосић.
Легенде о подвигу
О баби Вишњи и њеним подвизима мало се писало, једино су народом колале приче о њој. У књизи „Вишеград и околица“ Азиза Ресулбеговића пише “ да је позната баба Вишња која је преносила повереничка писма и додавала их људима Народне одбране.“ Јелисије Новаковић у књизи „Вишеградска Жупа и Боричка висораван“ пише да је „живот аустријским властима загорчавала позната, храбра и лукава жена Вишња Мосић из Дубова.“
На стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата хроничари из Вишеграда Александар Савић и Славко Хелета објавили су у медијима опширан чланак о овој храброј жени. Занимљиво је јда у Србији и општини Бајина Башта нема публикација о Вишњи Мосић.