Srpkinje u istoriji

Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

„Песмотворка и списатељка српска". Тако су је називали њени романтичарски савременици. Рођена у свештеничкој породици у сремском селу Буковцу, прву песму написала је као тринаестогодишња девојчица, a прву објавила у Сербском народном лисшу 1847. У време кад су писмене жене биле права реткост, она је својим романтичарским саставима изазивала дивљење. Оставила је дубок траг, не само тиме што је била прва српска нововековна песн-киња, већ и својом улогом у националном препороду.

Вук Караџић називао ју је „моја кћи из Фрушке", Његош je o лепој девојци говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори!" Кнез Михаило јој је био заштитник и одан пријатељ. Кад је долазила у Београд, књижевници су је дочекивали раширених руку. Уважавали су је и угледни странци (Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст Франкл, Божана Њемцова) којима је, као свом пријатељу Франклу, умела да o свом народу напише и ово: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен несрећом, која још притискује понеки лепи његов део." Славу је стекла збиркама под једноставним насловом Песме, штампаним у три књиге, 1850, 1855. и 1869. Трајан спомен оставила је и својим песничким дневником У Фрушкој Гори, објављеним у три свеске (1861, 1862, 1866). Веома занимљива је и њена преписка са Вуком Карацићем, Мином Вукомановић Љубомиром П. Ненадовићем.

„Врдничка вила", како су је још звали, није само стиховима већ и акцијом исказивала страсно родољубље. Кад су Турци 1862. почели да бомбардују Београд, она је као на крилима одлетела преко Саве. Из вароши по којој су још лежала тела пострадалих и где је ваздух мирисао на барут, свом пријатељу Ћорђу Рајковићу овако пише: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике сербске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела... Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они. Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам." Тада је још једном постала део српске историје као прва жена ратни репортер. Репортажу из Београда „Срце и барикаде" објавио је Маџарски дневник.

Пред крај живота из Врдника долази у Београд, где је умрла 25. јула 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Сахрањена је у дворишту манастира Сремска Раваница, на улазу у Врдник. О њој je напнсано више вредних књига, укључујући и романе (најбољи је, свакако, Последњи заноси МСС Милице Мићић Димовске). Сећање на њу чува песничка манифестација "Милици у походе", сваког октобра, као и престижна књижевна награда за поезију названа њеним именом.

Надежла Петровић (1873-1915)

Родоначелник српске модерне, сликарка и ратница. Урадила је прве експресионистичке слике 1905, истовремено с главним представнииима овог овог уметничког правца у Немачкој и Француској. Није дуго живела, али је урадила много: као наставница цртања у Вишој женској школи, организатор ликовног живота Београда и Србије, оснивач и први секретар Кола српских сестара, један од утемељивача Друштва српских уметника „Лада", ликовни критичар, надасве као сликарка. Уз то, прва је Српкиња поклоник фотографије, нове гране уметности.

Прво од деветоро талентоване деце Димитрија Мите Петровића и Милеве Зорић (међу њима је и Растко, један од најомиљенијих српских песника), прве сликарске подуке примила је од Стеве Тодоровића, касније и Ћорђа Крстића и Кирила Кутлика. Следе четворогодишње студије у Минхену. Прву самосталну изложбу има у Београду 1900, затиму Љубљани, Загебу, Паризу, Риму. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, a објава рата 1914. затиче је у Италији, где се опорављала од тифуса прележаног у Скопљу годину дана раније. И поред тога, одмах се враћа у отаџбину и прикључује Дунавској дивизији. A онда. 4. априла 1915. Прва резервна болница издаје саопштење следеће садржине: С изразима дубоке и искрене туге, објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца..."

C подједнаким жаром сликала је српске манастире и бојишта, баш као и Париз, обале Сене, Булоњску шуму, Венецију, Призрен... У њену част се од 1960. у родном јој Чачку сваке друге године одржава ликовна смотра која носи њено име. На новчаници од 200 динара је њен лик, a на полеђини је чувена фотографија ње као болничарке 1913.

Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

„Једна од првих жена теоретичара физике на свету, најближа сарадница Алберта Ајнштајна." Била је и прва жена овог славног научника, имала са њим кћи и двојицу синова. Рођена у Тителу, као најстарије од троје деце у богатој породици официра аустроугарске војске, имала је пех да јој јс врло рано ишчашен кук и лева нога остала краћа. Прво признање указано јој је још током школовања у Загребу, кад су јој дозволи да као једина „приватискиња" (студенткиња) присуствује предавањима из физике. Потом је на Политехничкој школи у Цириху уписала студије физике и математике, и упознала три и по године млађег Алберта Ајнштајна. Трећи семестар завршила је у чувеном Хајделбергу, где је била веома цењена и упамћена као врстан физичар и математичар (иако на политехници није дипломирала). У то време је затруднела и, због Албертове неодлучности за брак и притиска његових родитеља, била присиљена да њихово прво дете - кћи Лизерл, рођену у Новом Саду - да на усвајање. Венчали су се 6. јануара 1903. у Берну. У доба брачне идиле, Милева је „редовно, дан за даном, најчешће увече, радила заједно са супругом Албертом за истим столом, сакривена од погледа људи, тихо и скромно, тако да њен стварни удео у стваралаштву Алберта Ајнштајна вероватно никада неће бити прецизно доказан. Али, ако узмемо у обзир да је била изврстан математичар и одличан физичар, као и чињеницу да је и она добила Нобелову награду - и то од свог, тада већ бившег мужа - онда морамо да претпоставимо да је њен допринос био велики. Уосталом, ваља се сетити да је Ајнштајн добио Нобелову награду 1922, и то за рад из 1905, дакле из времена „срећног бернског периода" са Милевом који је трајао од 1903. до 1909. Уз то, Милева је знала да каже како су она и Алберт „један камен" (игра речима у презимену Ein stein).

Извесно je да је њена улога у раду човека кога је угледни Тајм прогласио за најзначајнију личност XX века - и коме је после развода мало шта на истраживачком плану полазило за руком - обавијена мноштвом непознаница. Све више излази на видело да су после њене смрти ишчезла многа њена писма и документи који би, несумњиво, могли да дају реалнију слику жене „најгенијалнијег човека" века за нама.

Умрла је у Цириху, a за њен гроб шира јавност сазнала је тек 2003. Гроб нема спомен-плочу, a изнад њених земних остатака налази се неколико костура непозна-тих људи.

Исидора Секулић (1877-1958)

По многима, најобразованија и најумнија Ср-киња свог времена. Зналац више језика, различитих култура и области уметничког изражавања, она је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена у бачком селу Мошорин, детињство је провела у Руми и Зрењанину, a учила у Сомбору и Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница, прво у Панчеву, затим у Шапцу, од 1919. у Београду. Обе окупације провела је у Београду.

Књижевни рад започела је касно, објавивши прву књигу 1910. Четири године касније излазе Писма из Норвешке, по многима најлепши путопис наше књижевности. Занимљиво је како је настала њена Кроника паланачког гробља. После једне за другом смрти оца и брата, обојица су сахрањена на земунском православном гробљу. Исидора је ту проводила сате и дане. Ту се упознала и спријатељила са старим гробаром Николом, који јој је причао историје многих земунских породица и судбине личности које су ту почивале. Најзанимливије је уобличила и објавила у својој Кроници... Њени есеји убрајају се у највише домете те врсте не само у српској него и у европској модерној књижевности. У њима централно место заузима Његош, коме је и посветила књигу: „Његошу књига дубоке оданости".

Прва је жена изабрана за академика САНУ (дописни 1939. редовни 1950). У једном интервјуу, годину дана пред смрт, рекла је: „Волим тишину... Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, a ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Ваља подсетити да je А. Г. Матош за њен виртуозни стил срочио израз „плес ријечи".

Жанка (Живана) Стокић (1881-1947)

Највећа српска глумица прошлог века, како је назвала Мира Ступица. И вероватно највећи српски драмски писац Бранислав Н-шић, одушевљен њеним глумачким умећем, већину својих женских улога написао је управо за њу. Поводом стотог извођења Госпође министарке послао јој овакав телеграм: „Драга Жанка. Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас сс кризе не могу дотаћи. Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка."

A њена биографија налик је једном од најромантичнијих, али и најтрагичнијих романа. Рођена је у Великом Градишту од оца Богосава, полицијског писара или пекара, и мајке Јулке. Рано оставши сироче, удаје се у четрнаестој години. али напушта мужа, неугледног абаиџју из Зајечара, и креће у авантуру с путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврге. У почетку трупи пере веш и спорадичмо статира. Прву значајнију улогу остварује у комаду Брачна ноћ. Потом следе нове путујуће дружине, да би се 1911. коначно обрела на сцени београдског Народног позоришта. Тада започиње њена блистава каријера. Постаје звезда у Молијеровим и другим драмама, али јој несумњиво највећу славу доносе Нушићеви ликови. Очаран њеном игром, велики писац је тврдио да је подједнако узбудљива у класичним костимима, народним ношњама и модерним хаљинама. У Другом светском рату, у окупираном Београду тешко оболева од опаког дијабетеса. Свакодневно се тешко борећи за набавку инсулина, принуђена је да учествује у програмима радио-станица и да наступа у такозваним естрадним позориштима. Нова власт је због тога, 1945, осуђује на осам година губитка националне части, без обзира што је на суду тврдила да је током рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), те породицу Флоре.

У августу 1947, три дана након што је добила дозволу да може да наступа у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, умрла је од инфаркта. Споменик јој је на Топчидерском гробљу подигла кућна помоћница: „Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благородна Магда". Пола века после смрти установљена је награда која носи њено име и додељује се „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког живота". Одлуком Окружног суда у Београду, рехабилитована је З.марта 2009.

Мага (Марија) Магазиновнћ (1882-1968)

Оснивач модерног плеса у Србији, прва жена новинар у тек основаном листу Подитика, немачки ђак који глуму похађа код Макса Рајнхарта, претходно филозофију завршила код Бране Петронијевића...

Њен живот неки означавају као „драму преурањених петлова". A историја породице Магазиновић из Метковића (кад су били Смиљанићи) део је приче o нашим сеобама које се, обично, завршавају у Београду, одакле и започиње живот девојчурка Маге. И то из позоришта где јој отац Ристо ради као терзија, a она упија „светлости позорнице", марљиво учи, и игра и пева у КУД-у „Обилић". У Политици уређује рубрику „Женски свет", где се подсмева проводаџисању, али и сновима девојака да се удају за „добре партије", тражи за њих више слободе и права у избору животног пута. Она сама за тим путем трага одлазећи у Минхен и Берлин, где од Елизабете и Исидоре Данкан учи o модерном балету и то преноси у Београд, отварајући 1910. школу за декламацију, естетску гимнастику и иностране језике. И дешава се нешто што никад нигде пре није било: десетак година пре класичног, Београд добија модерни балет, чија кореографија се ослања на националну играчку баштину, делове фолклора. A Mara, уз то, четрдесет година у Првој женској гимназији ради као професор филозофије, немачког и српског језика.

У међувремену, одвијала се њена узбудљива љубавна прича са знаменитим Герхардом Геземаном, немачким научником и писцем, доцније важним карактерологом Балкана и сведоком овдашње историје. Изродила je ц њим двоје деце, он је због ње прешао у православле и са српском војском кроз страхоте Албаније. Свет је напустила у дубокој старости, оставивши значајан траг у српској култури, практично у свему чега се такла.

Милунка Савић (1888-1973)

Хероина Првог светског рата, наредник Српске војске, једина жена у свету одликована француским орденом „Ратни крст са златном палмом", носилац „Карађорђеве звезде са мачевима" и „Ордена Легије части".

Рођена у селу Копривници код Рашке, она се на почетку Првог балканског рата, одсечене косе, преобучена у мушкарца, пријавила за борбу уместо свог брата јединца. У Брегалничкој бици добила је капларски чин и прву медаљу за храброст, a онда је, последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су јој раскопчали копоран да превију рану, схватили да је њихов друг Милутин женско. Сама се пријавила и кад је Аустроугарска објавила Србији рат 1914. Сведоци кажу да је два низа реденика носила преко груди, један око паса, и да без бомби није улазила у борбу. Прву „Карађорђеву звезду" стекла је на Дрини, другу као поднаредник после Горничанске битке 1916. У борби против Бугара, заробила је двадесет тројицу. Следеће борбе донеле су јој два ордена француске „Легије части" и „Ратни крст са златном палмом", сад већ с чином наредника. Носилац је и руског „Георгијевског крста", енглеског „Светог Мајкла", златних „Обилића"... Преживела је девет ратних рана, рањену су је пренели преко Албаније, али се она после опоравка на Крфу и у Бизерти вратила у јединицу.

На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије стизале су на насловне странице европских листова. Кад је рат завршен, поново је обукла хаљину, убрзо се удала и родила кћи Милену. Занемарена и напуштена од свих, пензију је стекла радећи двадесет година као чистачица у Државној хипотекарној банци у Београду, али је ипак одбила понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Живела је у трошној кућици на Вождовцу и умрла у осамдесет петој години, сама. Тек недавно добила је улицу у Београду.

Аница Савић Ребац (1892-1953)

Књижевница, историчар филозофије, бриљантни хелениста, професор Универзитета у Београду. Рођена у Новом Саду, као једино дете књижевника Милана Савића, још као гимназијалка читала је у оригиналу античке и модерне писце, преводила, с тринаест година објавила прве песме у Бранковом колу, a ca седамнаест написала први есеј. „Цео је Нови Сад говорио o њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком..." записао је Милан Кашанин.

Пошто ју је од најраније младости привлачила антика, 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултсту у Бечу, a дипломира, после рата, у Београду, где и докторира. Друговала je с Исидором Секулић, Десанком Максимовић, Андрићем, Винавером, a Црњански у оквиру чудесне Лирике Итаке објављује и песму „Рељеф ca ликом Данта" посвећену Аници. A у једном писму каже: „Радовао бих се кад бисте ми допустили да са Вама са Калемегдана гледам на далеке шуме." На немачки и енглески преводи захтевну Његошеву Лучу микрокозма, са латинског на Аутопортрет српски Лукрецијеве стихове, a с немачког дела Томаса Мана (с којим води и занимљиву преписку).

Након смрти свог мужа Хасана Репца, после година љубави o којој је брујала земља, села је на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце. У путопису из Југославије Црно јагње и сиви соко, енглеска књижевница и њена пријатељица Ребека Вест једно поглавље посвећује Аници и Хасану, дајући им имена Милица и Мехмед. Доживљава их као „стубове на којима почива кућа која нам је неопходна да се у њу склонимо уколико не желимо да нас ветрови природе одувају".

Десанка Максимовић (1898-1993)

Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца. Академик (дописни 1959, редовни 1965). Још за живота добила је споменик у Ваљеву, 1990. Њено основно песничко гесло било је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворсна према човеку и животу.
Прве стихове објавила је 1920. у часопису Мисао, a потом за собом оставила педесетак књига поезије, као и песама и прозе за децу и омладину, приповедачких, романсијерских и путописних редака. Међу песмама чији се стихови и данас говоре и слушају су, између осталих, и Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Немам више времена, Покошена ливада... Њена Крвава бајка, поетско сведочење o страдању ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, неизоставни је део школске лектире.

Дугогодишња професорка књижевности, до последњих дана дружила се са својим читаоцима, и малим и одраслим. Дан после њене смрти, 11. фебруара 1993, Влада Србије донела је одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује истоимену награду.

Милена Павловић Барили (1909-1945)

Најзначајнија српска сликарка између два светска рата. Српкиња по мајци (Даница Павловић), по оцу италијанске крви (Бруно Барили). Мајка је „у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање". Касније, „када је отворена Меморијална галерија "Милена Павловић Барили" у Пожаревцу допринела је стварању њене помало бајколикости чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се с познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња".

Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену, прву изложоу приредила у српском и јужнословенском главном гра-ДУ- затим у (родном) Пожаревцу, Лондону, Паризу. Риму, Њујорку. Вишеструко обдарена, писала је и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Описивали су је као радозналу, привлачну, шармантну особу живог духа, дубоког алта, тамнопуту, високу, увек елегантну, екстравагантну, у златним сандалама с високим потпетицама и цигаретом у руци. Говорили да је грациознија и лепша од својих слика. Била је уметник целим својим бићем, a припада ствараоцима овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури, пре свега као модни дизајнер радећи за познате модне часописе, козметичке и текстилне фирме.

Умрла је у Њујорку, a урна с њеним пепелом похрањена је на гробљу за странце Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, 1962. отворена је Спомен-галерија „Милена Павловић Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије, бијенално (сваке друге године) одржавају се две значајне ликовне манифестације: „Сан и машта" и „У светлости Милене".

Љубица Марић (1909-2003)

Обележавање стогодишњице њеног рођења Унеско је уврстио у свој капендар значајних културних догађаја. Тиме је потврдио да она није само велики композитор, већ и једна од најзанимљивијих уметничких личности XX века, која се - поред музике и дириговања - бавила и писањем, сликањем и вајањем.

Била је, дакле, не само један од највећих уметника у српској историји, већ и стваралац чије је дело одмах препознато као део светске културне баштине. Њена музика се и данас радо изводи у великим европским музичким центрима, нарочито у Холандији, Немачкој и Великој Британији. Истражујући српску народну и црквену музику, у својом композицијама примењивала је неке принципе народног музичког стваралаштва и византијске црквене музике, коју је прва у историји употребила за стварање нелитургијских дела.

Рођена у Крагујевцу, још није пошла у школу кад је у Другом балканском рату изгубила оца Павла, зубара. Живела je с мајком Катарином. Њену посвећеност и одлучност да кћерки омогући да се бави оним чиме жели, композиторка је током целог свог века доживљавала као нешто најузвишеније. Свако њено музичко дело носило је посвету „Мојој мајци", a после мајчине смрти (1964) двадесетак година није компоновала... Прва је, 1929, понела диплому композиције стечену школовањем у Србији, потом се усавршавала у Прагу. Прву композицију написала je с деветнаест година (Tyгa за ђевојком), прва је жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија (док јој је мајка радила по кућама имућних Чеха да би јој омогућила даље усавршавање) написала je, 1931, прву српску атоналну композицију Музика за оркесшар. Била је дугогодишњи професор Музичке академије у Београду и редовни члан САНУ.

Мира Траиловић (1924-1989)

Позоришни редитељ, оснивач и дугогодишњи управник „Атељеа 212" у Београду, оснивач (заједно с Јованом Ћириловим) Битефа и истоименог позоришта на скверу који данас носи њено име. Уз све то, и још много тога, држала је професуру на Факултету драмских уметности у Београду, била радо виђен гост, погдегде (као у француском Нансију) и домаћин многих светских театаских фестивала.

Рођена у Краљеву, каријеру је почела као спикерка Радио Београда. После неколико година истакла се изузетним талентом за позориште и постала један од најзначајнијих редитеља у историји српског и југословенског театра. Режијом Фауста (1956), пред 212 столица у згради некадашње „Борбе", отворила је "Атеље 212" и на његовом челу била низ година, подижући га на светски ниво. Ту је, по први пут у једној од земаља источне Европе, играна представа Чекајући Годоа Семјуела Бекета, те комади Сартра, Јонеска, Жарија, Капија, Пинтера, Хавела... A с њеном представом Ко се боји Вирџиније Вулф „Атеље 212" представио се у Њујорку на отварању „Метрополитен опере". He сме се заборавити ни њена поставка мјузикла Коса (1969) у „Атељеу". По-највише захваљујући „булдожеру у бунди", како су још звали Миру Траиловић, било је то прво позориште у Европи које је добило право на ову поставку. У њено време Битеф је био важна карика, својеврстан мост између Запада и Истока, место где су радо стизали сви важнији светски писци и редитељи. Носилац је и највиших одликовања Француске. јер је део живота провела у Паризу, у „Театру нација".

Борислав Михајловић Михиз, њен пријатељ и сарадник: „Она има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно кориговаи домаћичком упорношћу."

Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva žena docent i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija)
Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.

„Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[2] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije
Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci.“

Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“.
U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema. [4]

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Atanasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih „zemnih ostataka“ i obeležja.
Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.

Talentovana graditeljka čije građevine i dalje krase prestonicu
Odvažna dama Jelisaveta Načić odabrala je za sebe umnogome neobičan i nesvakidašnji životni put. Rođena je u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici u Beogradu 1878. godine, školovala se s uspehom i nakon gimnazije odlučila da upiše fakultet. To je bila velika retkost u zemlji u kojoj je u vreme smene vekova jedva sedam procenata žena bilo elementarno pismeno.

Baš te, 1896. godine, kada je Jelisaveta stasala za studije, u Beogradu je otvoren poseban arhitektonski odsek na novoosnovanom Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo, u velike srednjoevropske univerzitetske centre, pa se vraćali u domovinu i zapošljavali u Ministarstvu građevina.

Tako Jelisaveta Načić postaje prva žena koja je u Srbiji upisala ovaj tipično muški fakultet, a 1900. deo prve generacije diplomiranih studenata i prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji, i to sa samo 22 godine.

Bila je i prva žena urbanista u Srbiji, a ujedno i prva žena zaposlena u državnoj upravi - Ministarstvu građevina. U Beogradskoj opštini se zapošljava nakon Ministarstva, i tu ostaje sve do 1916. godine. Te godine je na Terazijama postavila slavoluk u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova, na kome je pisalo „Nisu svi Srbi oslobođeni“. Tada biva proterana u logor Nedžider u Mađarskoj, gde kasnije upoznaje svog budućeg muža, Albanca Luku Lukaja, sa kojim dobija ćerku Luciju.

Nakon rata živela je s porodicom u Beogradu i Skadru, gde je učestvovala u podizanju ustanka, a zatim u Dubrovniku. Umrla je 1955. u Dubrovniku.

Sa 25 godina podigla je čuvene Zelene barokne stepenice na Kalemegdanu, preko puta Francuske ambasade. Tri godine nakon toga, podiže Osnovnu školu Kralj Petar Prvi koja se nalazi iznad Saborne crkve i koja je i danas, nakon više od jednog veka, jedna moderna građevina. Kao urbanista je uredila Terazije, Kalemegdan, projektovala Crkvu Sv. Aleksandra Nevskog na Dorćolu i crkvu u Štimlju na Kosovu.

Skromna naučnica iz senke supruga genija
Mileva Marić-Ajnštajn bila je srpska matematičarka, prva supruga Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.

Rođena je u Titelu u Vojvodini, koji je tada bio deo Austrougarske. Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.

Studije je nastavila u Cirihu na medicini, a potom i na Državnoj politehničkoj školi na studijama matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike bio je Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina.

Jednom prilikom nikako nije mogao da dobije rezultat do kojeg je ona došla putem eksperimenta. Po prvi put, Albert je prišao tihoj i povučenoj koleginici, a ona mu je mirno i jasno objasnila postupak rada kojim je došla do rešenja. Bio je to njihov prvi kontakt.

Ljubav je ubrzo planula, a Mileva je rodila dete nezavršivši fakultet, zbog čega ju je porodica odbacila. Njihova ljubav bila je i više nego turbulentna, prvo dete, ćerka Lizerl, preminulo je (ili dato na usvajanje, o tome i dalje postoje polemike), ali su nakon toga dobili dva sina.

Čitavog života njih dvoje su zajedno istraživali, vodili naučne rasprave, ipak ona je sve svoje znanje nakon rođenja dece stavila u njegovu službu.

Njen život nije bio nimalo lak, ljubav je polako isparila, a Albert Ajnštajn je posle razvoda otišao da živi sa svojom rođakom ljubavnicom kojom se oženio.

Mileva je umrla u bolnici i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm.

Dama koja je stvarala remek-dela srpskog slikarstva XIX veka

Ratna heroina o kojoj se ispredaju legende

Žena čije su akrobacije ostavljale bez daha

Mahabharata".

"Gde se žene poštuju,
tamo je bogovima ugođeno;
gde se ženama ne iskazuje poštovanje,
tamo ni jedno delo ne donosi ploda."

Draga Dejanović (1840-1871) bila je naša prva feministkinja, spisateljica i glumica. Smatrala je da su same žene dobrim delom krive za položaj u kojem se nalaze jer robuju predrasudama koje im vaspitanjem usađuju. Jedino moguće rešenje videla je u jednakom vaspitanju muške i ženske dece i pođednakom pripremanju i osposobljavanju i za „umni“ i za „fizički“ rad. Pisala je da žene, jednako kao muškarci, treba da izučavaju zanate – krojački, sajdžijski, pekarski, cipelarski, staklarski
[You must be registered and logged in to see this image.]

Marta Jorgović je naša prva devojka sa završenom srednjom školom. Završila je prvu srpsku gimnaziju u Novom Sadu koju su do tada, a i mnogo decenija nakon nje, pohađali isključivo mladići. Naime, prema arhivskim podacima nijedna devojka se čak i decenijama posle Marte nije upisala u srednju školu. Zbog karijere udala se, po tadašnjim standardima, kasno – sa 25. godina.

Vilhelmina – Mina Karadžić Vukomanović jedna od naših prvih slikarki, prevodilac srpskih narodnih umotvorina i pesama i jedno od trinaestoro dece Vuka Stefanoviča Karadžića. Poliglota, portretistkinja. Njeni najpoznatiji radovi su „Autoportret“ i portret brata Dimitrija (koji je uz Minu jedino Vukovo dete koje je preživelo detinjstvo).

Mitra Mitrović bila je prva ministarka u istoriji Srbije (od 1945. do 1949), spisateljica, učesnica Narodnooslobodilačke borbe tokom Drugog svetskog rata. Borila se za rodnu ravnopravnost i bolji položaj žene u društvu. 1936. godine učestvuje u osnivanju časopisa „Žena danas“ i za te novine je pisala tekstove o rodnoj ravnopravnosti. Pisala je i za „Borbu“. Učestvovala je u osnivanju Antifašističkog fronta žena Jugoslavije (AFŽJ). 1945. godine objavljuje knjigu „Pravo glasa žena dokaz i oruđe demokratije“.