Vespa-ikona slobode i elegancije

"La dolce vita" na dva točka


Mala i okretna, bučna i temperamentna, „vespa“ je motor koji podseća na Italijane. Način života, statusni simbol, pečat posleratne kulture pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, „vespa“ je više od sredstva koje prevozi od jedne do druge tačke. Ona je član porodice i sinonim slatkog života.



Kada je italijanski proizvođač motocikala „Pjađo“ 1946. napravio prvu „osu“, cilj mu je bio da se kompanija oporavi od finansijskog šoka izazvanog Drugim svetskim ratom.


La dolce vita na dva točka

Danas, skoro sedam decenija kasnije, „osa“ još uvek zuji. Štaviše, „vespa“ je simbol romantike, ljubavi, mode, ali za mnoge i više od toga.

Kompanija „Pjađo“, osnovana krajem 19. veka u Đenovi, u početku je proizvodila delove za brodove. Vremenom, delatnost se proširila i na proizvodnju vagona, tramvaja, luksuznih kamiona i brodova.

Nakon kataklizme koju su donele ratne godine, italijanska, kao i većina industrija širom sveta, doživela je krah. Međutim, vlasnik firme Enriko Pjađo našao je način da kompaniju postavi na noge, a mušterijama pruži više od prevoznog sredstva.

Poznati preduzetnik angažovao je Koratina d'Askana, do tada glavnog inženjera u „Pjađu“. Njegov zadatak bio je da redizajnira prototip „vespe“, takozvani „paperino“ (italijanski naziv za Paju Patka), koji se Pjađu nije svideo.



Prototip „vespe“ – „paperino“

D'Askano je morao da kreira atraktivno, ekonomično i moderno prevozno sredstvo koje bi privuklo mlade. Kada ju je prvi put čuo, Enrika Pjađa je zvuk vespe podsetio na zujanje ose, a i njen spoljašnji izgled bio je poput velikog insekta. Mala i prefinjena, „osa“ je napravila svoj prvi điro (krug).

Iako dostiže samo 60 kilometara sa sat, s udobnim sedištem i vetrobranom koji štiti vozača, „vespa“ je ubrzo postala omiljeno prevozno sredstvo mladih i statusni simbol posleratne generacije. La dolce vita, iliti slatki život, glavni je moto svih onih koji pedesetih godina „điraju“ ovim dvotočkašem.



U Velikoj Britaniji, veoma zatvorenoj za uticaje posleratne Evrope, mladi ubrzo postaju zaljubljeni u „osu“. Prema navodima kulturologa, najveći uticaj ima na mlade „revolucionare“ – poseban pokret u Britaniji oformljen kao kontrast pankerima. Suprotno buntovnim i nesređenim pankerima, ovi mladi su elegantni, nose odela i kravate. „Ko vozi 'vespu', taj je pobednik“, govorili su revolucionari. To su bili gradski mangupi, koji su na dva točka vratili romantiku u svakodnevni život.

„Osa“ je polako postajala i jedna od filmskih zvezda. Najveću popularnost ostvarila je davne 1953. godine, kada je slavni Gregori Pek „vespom“ provozao Odri Hepbern ulicama Rima u filmu Praznik u Rimu. Brojne poznate ličnosti zavolele su ovaj dvotočkaš – glumac Marlon Brando, slikar Salvador Dali i prelepa glumica Rakel Velč.




Gregori Pek i Odri Hepbern na „vespi“ u filmu „Praznik u Rimu“

Ipak, prema navodima Mome Kapora, „vespa“ je u Beograd stigla kada je diplomatski službenik Simo Martinović 1958. godine prvi provozao „osu“ ulicama Beograda. Kažu, ko je provozao „vespu“ od Terazija pa kroz Knez Mihailovu, mogao je da ima najlepšu devojku u Beogradu.

Od kada je 1946. proizvedeno prvih deset „vespi“, ovaj skuter osvojio je gotovo sve metropole na svetu. Postoji na stotine klubova ljubitelja „vespe“, a među njima je i „Vespa klub Srbija“, koji je otvorio i „Vespa muzej Srbija“.



Postavka u "Vespa muzeju Srbija"

U muzeju mogu se videti različiti modeli ovog dvotočkaša, od najstarijeg iz četrdesetih godina prošlog veka, do „vespe pe-iks“, poslednjeg modela sa ručnim menjačem.


RTS.