Еурипид (Ευριπιδής) је рођен 485. године п. н. е. на острву Саламина близу Атине, а умро 406. год. п. н. е. у Аретуси код Амфипоља у Македонији.

Еурипид спада у „велику тројицу“ старогрчких трагичара, уз Есхила и Софокла. Био је веома образован, а биографи као његове учитеље наводе Архелаја, Анаксагору и Сократа. Претпоставља се да је имао своју личну библиотеку. Није био политички активан, нити је улазио у државну службу.

Већи део свог живота провео је у Атини, бавећи се књижевним радом и дружећи се са савременим државницима, пре свега Алкибијадом, те с грчким песницима и филозофима. У дубокој старости (408. године) прихватио је позив македонског краља Архелаја, великог пријатеља књижевности, те је пошао на његов двор у Пелу где се састао с трагичким песником Агатоном, а можда и с Тукидидом. Краљу за вољу написао је Еурипид трагедију Архелај, у којој је славио оснивача македонске династије.

Еурипид је умро 406. године у Аретуси код Амфипоља, где је и сахрањен. Каже се да је Софокле, који је и сам нешто касније умро, у знак жалости за великим песником Еурипидом довео свој хор на позорницу без уобичајених венаца на глави. На предлог говорника и државника Ликурга постављен је касније у атинском позоришту уз Есхилов и Софоклов и његов лик.



Еурипида описују као озбиљног и мрког човека који је избегавао друштво и најрадије боравио код куће у својој великој библиотеци, где је могао несметано радити. Повученост су песникову тумачили његовим несрећним породичним животом: кажу да се песник двапут женио, али сваки пут несрећно. Тиме би се уједно могао објаснити и негативан став који песник понекад заузима у својим драмама према женама. Међутим, и то би могло бити само подметање његових противника, посебно комедиографа; човек који уме људе цртати онако као Еурипид свакако је морао људе око себе добро посматрати и пажљиво проучавати, а то није могуће ако се није и дружио с њима.

Данас се сматра да је написао између 75 и 92 драме. За живота је на драмским такмичењима победио четири пута, а постхумно једном. Прву победу однео је 441. п. н. е., тетралогијом која нам је сада непозната. Посмртну победу однео је тетралогијом коју су сачињавале следеће драме: Ифигенија у Аулиди, која нам је сачувана, несачувани Алкмеон у Коринту и сачуване Баханткиње; ову тетралогију приказао је његов син, који је носио очево име. Сачувано је следећих седамнаест Еурипидових трагедија (којима је као осамнаести придружен Рес, у чију се аутентичност сумња): Алкеста, Медеја, Хераклиди, Андромаха, Хекаба и Хикетиде, Хиполит, Електра и Херакле, Тројанке, Ифигенија на Тауриди, Хелена, Ион, Феничанке, Орест, Ифигенија у Аулиди, Бакханткиње, и сатирска игра Киклоп.

Основна обележја Еурипидове трагичке уметности јесу антроподицеја, психологија и реализам. Тројица великих трагичара разилазе се по питању односа људи и богова. Код Есхила богови управљају збивањима на сцени. Њихово деловање, које је понекад окрутно и силовито, има једну основну сврху – напредак људског друштва и рода. Код Софокла се чини да је свет људи и богова потпуно одвојен. Покретач радње је јунак који се држи онога што је одлучио, а одлуку доноси у складу са сопственом природом, по цену своје пропасти. Истовремено, Софокле не доводи у питање исправност поступака богова и њихову моралност. Код Еурипида радњом не управљају сурови, али суштински добронамерни богови, већ је усмеравају њихови необразложени и често окрутни поступци. Еурипид се супротставља традиционалним антропоморфним боговима, који су морално недоследни и превртљиви, те не могу да буду морални узор људима. Теономију и теодицеју замењује антропономијом и антроподицејом.

Еурипид највише пажње посвећује ономе што бисмо данас назвали „психологија ликова“. Сматра се зачетником психолошке драме. Трагичку радњу Еурипидових драма покрећу ирационалне силе и страсти које обузимају његове јунаке. Он пре свега осветљава душевну борбу која раздире трагичке јунаке. Приказује како осећања постепено прерастају у страсти, које јунаци више не могу да контролишу. Први је драмски писац који на сцени приказује махнитост са свим њеним симптомима, као и силовиту трагичну љубав. Откривајући људску душу, он приказује и њене тамне стране, њену патологију. Еурипид поручује да се борба за срећу одвија унутар човека, а не изван њега. Пресудан утицај на човеков живот имају индивидуалне особине ирационалне природе.

За Еурипида Софокле је рекао да приказује људе какви јесу, док их он приказује онакве какви би требало да буду. Еурипид, попут својих претходника, преузима грађу из митологије. Његови јунаци су митски краљеви и краљице, синови и ћерке високог рода. Његови јунаци су, међутим, лишени митске снаге и величине и приказани су као обични људи, слични Еурипидовим савременицима, са свим манама и врлинама. У митско градиво уноси грађанске проблеме и својим драмама даје актуалну, социјалну и политичку димензију, те покреће религијска и етичка питања. Својим реализмом, а посебно драмском обрадом перверзне еротике и приказивањем тамних страна женске чулности, саблажњавао је своје савременика. Аристофан га је сматрао рушитељем морала, а Аристотел – најтрагичнијим од свих песника.

Еурипид старе митове слободно мења, осветљава са друге стране, што му омогућава и да трагедију обогати новим ликовима. Он често користи поступак „препознавања“ као средство стварања нових ситуација или постизања посебних драмских ефеката. Зачеци ове технике су у Есхиловим Хоефорама, а Аристотел је у својој Поетици овако описује: „прелажење из непознавања у познавање, па затим у пријатељство или непријатељство с оним лицима која су одређена за срећу или несрећу“. Веома често се код Еурипида расплет заплета радње заснива на поступку познатом као деус еx мацхина: на позорницу излази неки од богова лично (приликом извођења за то су се користиле нарочите машине), те својом интервенцијом разрешава или спречава катастрофу.


Стубови културе

Баханткиње



Баханткиње представљају врхунац Еурипидовог стваралаштва. Једна од две трагедије изведене после његове смрти. Еурипид је у Баханткињама дао коначан облик свим променама које је у увео у драмски текст и тако обележио епоху грчке драме која је и данас предмет многобројних стручних и сценских проучавања.

Орест



Орест се својим садржајем надовезује на Електру. Претпоставка ове трагедије јесте етички проблем који извире из Орестовог злочина, а песников интерес уперен је на проблем гриже савести из чије мучне снаге полази други део трагедије, пун заплета и обрта. Еурипидов човек сноси пуну одговорност за своје поступке, а у његовој вештини да ту одговорност препозна и понесе састоји се његов трагички проблем.

Медеја



Старогрчка трагедија заснована на миту о Медеји и Јасону, у преводу Милоша Ђурића, који је први пут објављен 1948. године, а по коме је 1953. изведена представа у београдском Народном позоришту.

Dobri i mudri žive tihim životima.


Mudri taje svoje poraze.


Dobri prijatelji jasno se prepoznaju u nevolji.

Nije ljubavnik onaj koji ne voli zauvek.

Stare rane ne treba oplakivati svežim suzama.

U nevolji nam je miliji pouzdan prijatelj nego mornaru mirno more posle oluje.

Loš početak vodi lošem kraju.

Deca su za sve ljude njihov život.

Čovek je onakav kakvo je društvo u kome se kreće.

Hipolit (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος) je drama koja je dobila ime po tome što Hipolit u prvom prizoru nosi venac Artemidi, a prikazana je 428. godine. Pesnik je ovom dramom postigao pobedu.Afrodita ljuta što joj Tezejev sin Hipolit, strastven lovac i poštovalac Artemide, ne iskazuje dužnu počast, pobudi u Fedri, drugoj Tezejevoj ženi, strastvenu ljubav prema njenom pastorku Hipolitu. Uzalud se Fedra trudi da obuzda svoja osećanja; napokon otkrije svoju tajnu staroj dadilji, a ona posreduje kod Hipolita. Mladić je, međutim, grubo odbija, a Fedra, bojeći se sramote ako se sve otkrije, počini samoubistvo. U ruci mrtve žene nalazi Tezej list u kome ona za svoju smrt okrivljuje Hipolita. Tezej zamoli Posejdona, koji mu je jednom obećao da će mu ispuniti tri želje, da mu ubije sina. Kad je Hipolit, braneći se, odbio da iznese pravu istinu i tako dokaže svoju nevinost, pošalje ga otac u progonstvo. Na putu, dok se vozio kraj mora, pošalje Posejdon strašnu neman, te su se konji uplašili, a Hipolit ispadne iz kola i zadobije smrtne rane. Uto sama Artemida otkrije Tezeju pravu istinu; otac se gorko kaje za svoj prenagljeni čin, a Hipolit, koga teško ranjena donose na pozornicu, umirući oprašta ocu.
Pesnik je izvrsno prikazao s jedne strane strastvenu,  patološku ljubav žene koja pazi na svoj dobar glas, a s druge je sjajno ocrtao značaj nepokvarenog, ponosnog i pravdoljubivog mladića. Protiv ljubavne strasti, grešne naklonosti prema pastorku, ona nema volje ni moralne snage, jer joj je duša slaba, ali ima stida i dostojanstva, i zato vodi računa o svom ugledu i ugledu kuće.
Euripid je napisao dva Hipolita. U prvom, nesačuvanom, Fedra se usudila iskazati mladiću svoju ljubavnu strast te je gotovo pomahnitala od svojih uzaludnih pokušaja. Na tu mračnu tragiku, datu bez moralnih predrasuda, publika je žestoko reagovala smatrajući pesnikovu koncepciju tragedije nemoralnom. Stoga je Euripid napisao i drugu verziju, ovu koja nam je sačuvana, u kojoj su Fedrine ljubavne patnje ocrtane mnogo većom snagom, a ona sama predstavljena kako im se pokušava snažno odupreti. Obe redakcije uživale su u antici veliku slavu. Rimski knjizevnik Senekau svojoj je Fedri bliži prvoj Euripidovoj redakciji. Senekina Fedra zajedno s drugom, sačuvanom redakcijom Euripidovog Hipolita poslužila je kao uzor za Racinovu Fedru, jednu od najboljih tragedija francuskog klasicizma.

Alkmeon u Korintu (starogrčki: Ἀλκμαίων Κορίνθου) naslov je jedne tragedije velikog grčkog tragediografa Euripida. Prikazana je na Dionisijskom festivalu nakon pesnikove smrti, najverovatnije 405. pne., kao deo trilogije u kojoj su još bile Bakhe i Ifigenija u Aulidi.[1][2][3] Ta je trilogija na dramskom nadmetanju i osvojila prvu nagradu.[3] Od Alkmeona u Korintu sačuvno je danas samo nekoliko fragmenata. Jednu moguću varijantu rekonstruisanog komada objavio je irski dramatičar Colin Teevan 2005. godine.[4][5] Postoji oko 23 fragmenata, koji zauzimaju nekih 40 stihova Alkmeona u Korintu, i Teevan ih je sve upotrebio u svojoj rekonstrukciji, premda nije za svaki od ovih fragmenata sa potpunom sigurnošću utvrđeno da pripadaju ovoj Euripidovoj tragediji.[5] Od Alkmeona u Korintu nije sačuvana nijedna potpuna scena, a nemamo ni celovitog popisa likova u drami.
Ono što nam je od zapleta Alkmeona u Korintu poznato temelji se na jednom sažetku u Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci.[5] Prema tom sažetku, kad je poludeo, Alkmeonu je Manto rodila sina Amfiloha i ćerku Tisofonu.[5][6] Alkmeon je decu na staranje poverio Kreontu, korintskom kralju, no Kreontova žena Meropa, ljubomorna na Tisifonu, prodala je ovu u ropstvo.[5][6] Alkmeon je, ne znajući koga kupuje, kupio Tisifonu te se s njom kao robinjom vratio u Korint da se ponovo sjedini s Amfilohom, koji će kasnije osnovati Amfilohijski Argos.[5][6][7]

Euripidova je tragedija počinjala prologom, koji je izgovarao bog Apolon, i u kome je rekao i to da, premda Manto s njim nije imala dece, imala je njih dvoje s Alkmeonom.[7] Za vreme Alkmeonovog boravka u Korintu verovatno je došlo do scene prepoznavanja, gde se otkrio identitet Tisifone, pri čemu je glavnu ulogu u prepoznavanju možda imala Meropa.[7] Na temelju jednog sačuvanog fragmenta zaključuje se da je Kreont otišao u izgnanstvo nakon što se otkrilo da je pravi otac Alkmeon, a ne Kreont.[7]

Hor je verovatno činila skupina ženskih lica.[8]

Britanska klasičarka Edith Hall smatra da je moguće ustanoviti tematsku povezanost sva tri komada koja su činila ovu trilogiju.[5] Ifigenija u Aulidi obrađuje mit o tome kako se kralj Agamemnon priprema žrtvovati svoju ćerku Ifigeniju.[5] Bakhe obrađuju priču o Agavi koja u dionisijskom transu ubija svog sina, kralja Penteja.[5] Slično tome, Alkmeon u Korintu sadrži priču o odnosu roditelja prema svom detetu u adolescentskim godinama.[5]

Hall iznosi tezu da je kroz Alkmeona u Korintu provejavao bar delimično komičan ton.[5] Ta se pretpostavka zasniva na jednom fragmentarno sačuvanom dijalogu, u kome jedan lik ― možda Alkmeon ― kaže: "Da skratim priču, ubio sam svoju majku", a drugi lik mu odgovara: "Je l' to bio sporazumni čin ili ste oboje oklevali?
Prema Christopheru Collardu i Martini Croppu, za samo četiri fragmenta od nekoliko reči može se pouzdano tvrditi da pripadaju Alkmeonu u Korintu.[7] U fragmentu 73a, Apolon kaže da Manto s njim nije imala dece, ali da je s Alkmeonom imala dvoje.[7] U fragmentu 74, kad Alkmeon dolazi u Korint, hor se pita ko je taj stranac koji je upravo stigao.[7] U fragmentu 75, neki lik ― možda Tisifona ili Alkmeon ― kaže Amfilohu: "Kreontov sine, kako se istinitim pokazalo da od plemenitih se očeva plemenita deca rađaju, i od samog početka deca očevoj priodi nalikuju".[7] Fragment 76 govori o tome kako Kreont odlazi u izgnanstvo nakon što se otkrilo da je Amfiloh Alkmeonov sin, a ne Kreonotov.[7]

Osim ovih fragmenata, postoje još neki koji možda pripadaju ovoj tragediji, a možda jednoj Euripidovoj ranijoj tragediji, koja se zove [[Alkmeon u Psofidi] (438. pne.), no precizna atribucija koji bi bila opšteprihvaćena nije se pokazala mogućom

Prema Christopheru Collardu i Martini Croppu, za samo četiri fragmenta od nekoliko reči može se pouzdano tvrditi da pripadaju Alkmeonu u Korintu.[7] U fragmentu 73a, Apolon kaže da Manto s njim nije imala dece, ali da je s Alkmeonom imala dvoje.[7] U fragmentu 74, kad Alkmeon dolazi u Korint, hor se pita ko je taj stranac koji je upravo stigao.[7] U fragmentu 75, neki lik ― možda Tisifona ili Alkmeon ― kaže Amfilohu: "Kreontov sine, kako se istinitim pokazalo da od plemenitih se očeva plemenita deca rađaju, i od samog početka deca očevoj priodi nalikuju".[7] Fragment 76 govori o tome kako Kreont odlazi u izgnanstvo nakon što se otkrilo da je Amfiloh Alkmeonov sin, a ne Kreonotov.[7]

Osim ovih fragmenata, postoje još neki koji možda pripadaju ovoj tragediji, a možda jednoj Euripidovoj ranijoj tragediji, koja se zove [[Alkmeon u Psofidi] (438. pne.), no precizna atribucija koji bi bila opšteprihvaćena nije se pokazala mogućom.

Pribjeglice ili Pribjegarke je drama koju je godine 423. pne. napisao znameniti grčki dramatičar Euripid. U njoj se opisuju posljedice bitke koju je Polinik vodio protiv svog brata Eteokla uz argivsku pomoć, odnosno odluke teba (Grčka)|tebanskog kralja Kreonta da se poginuli ostave nesahranjeni. Radnja pokazuje nastojanje argivskih majki da uvjere atenskog Tezeja da im pomogne sahraniti svoje sinove. Dio historičara smatra kako je ovom dramom Euripid komentirao suvremene događaje, odnosno krvavi i iscrpljujući peloponeski rat.

Mudri taje svoje poraze.

Svakim se danom nešto novo nauči.

Nema goreg zla od loše žene, a ništa nije bolje stvoreno od dobre žene.

Mudrome je i ćutanje odgovor.

Nije ljubavnik onaj koji ne voli zauvek.

Stare rane ne treba oplakivati svežim suzama.

Nikad se nemoj zamoriti u davanju domovini.

Čovek je onakav kakvo je društvo u kome se kreće.

Dobri i mudri žive tihim životima.

Deca su za sve ljude njihov život.

"Čovjek je onakav kakvo je društvo u kojem se kreće."

"Dobri i mudri žive tihim životima."

"Dobri prijatelji jasno se prepoznaju u nevolji."

Djeca su za sve ljude njihov život."