Аргентина








Аргентина, званично Република Аргентина (шп. República Argentina, Nación Argentina) је јужноамеричка држава, друга по величини на континенту после Бразила, и осма по величини на свету. Аргентина заузима површину од 2,766,890 km² и протеже се између планинског венца Анди на западу и Атлантског океана на истоку и југу. Главни град je Буенос Ајрес.


Граничи се са Парагвајем и Боливијом на северу, Бразилом и Уругвајем на североистоку, и Чилеом на западу и југу. Аргентина полаже право на прекоокеанске територије Уједињеног Краљевства, Фокландска острва или Малвине (шп. Islas Malvinas) и острва Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка острва. Аргентина такође сматра да јој припада 969,464 km² територије на Антарктику, под именом „Аргентина Антартика“. Чиле и Уједињено Краљевство такође полажу право на ову територију.

Реч „Аргентина“ потиче из латинског језика, тачније од латинске речи argentum што значи сребро. Када су први шпански конкистадори открили реку Ла Плата, назвали су рукавац на који су наишли Слатко море (Mar Dulce). Након бродолома шпанских конкистадора, предвођених Хуаном Диаз де Солисом, домороци су преживелима дали поклоне направљене од сребра. Легенда о Сијера дел Плата, планини богатој сребром, дошла је до Шпаније око 1524. године. Име Аргентина је први пут поменуто на штампаној мапи у Венецији 1536. године. Извор сребра је лоциран близу данашњег боливијског града Потоси који је основан 1546. Шпанска експедиција је пратила траг сребра у планини и низ ток река Парана и Пилкомајо. Ова експедиција је дошла до области коју су већ заузели конквистадори и Лиме, престонице Перуа.

Назив Аргентина је први пут употребљен 1612. године у књизи „Историја открића, насељавања и заузимања области око реке Ла Плата“ (Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata) аутора Руј диаз де Гузмана, који је назвао територију Аргентине - Земља сребра (Tierra Argentina).

Најранији докази о људском присуству у Аргентини су пронађени у Патагонији и сматра се да су настали једанаест хиљада година пре нове ере. Ови докази припадају домородачким племенима Дијагита, Уарпе и Санавироне. Царство Инка, под вођством Пачакутека, је 1480. поразило племена Омагвака, Атакама, Уарпе и Дијагита и освојило данашње делове северозападне Аргентине. Освојене области су припојене провинцији Коласују.

Остала племена, као што су Санавироне, Лулу-Тонокоте и Комечингоне, су успела да очувају своју независност. На северу данашње Аргентине развијена је култура народа Гварани. За централне и јужне делове Аргентине карактеристично је било присуство номадских народа, од којих су најбројнији били Мапуче.[1] Насеље Тастил племена Атакамењо са две хиљаде становника је било највеће насеље у преколумбовској Аргентини. Најнапреднија становници данашње Аргентине у то време су били народи Чаруа и Гварани. Они су имали развијену пољопривреду и грнчарство.

Први европски истраживачи су стигли 1516. Шпанија је основала Вицекраљевство Перу 1542. које је обухватало скоро све територије под шпанском влашћу у Јужној Америци. Прва шпанска насеобина на тлу данашње Аргентине било је утврђење Санкти Спириту основано 1527. поред реке Паране. Буенос Ајрес, као стална насеобина, основан је 1536. међутим уништен је од стране урођеника. Поново је изграђен 1580. као део губерније Рио де ла Плата.

Област која је обухватала већи део данашње Аргентине је у томе време био настањен шпанским имигрантима и њиховим потомцима креолима, местицима, домородцима и потомцима афричких робова. Током колонијалног раздобља једна трећина насељеника је живела у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у пампасима, као гаучоси. Домородци су живели у другим деловима земље углавном у Патагонији и Гран Чаку.

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата, које је настало на неким од бивших територија Вицекраљевства Перу. Након добијања статуса главног града Буенос Ајрес постаје битан трговачки центар. Током 1806. и 1807. Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате. Отпор је пружен под вођством Француза Сантијага де Линијеа, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.

Вест о свргавању шпанског краља Фернанда VII током Шпанског рата за независност изазвала је велику забринутост у Вицекраљевству. Након Мајске револуције 1810. у Буенос Ајресу, са власти је збачен вицекраљ Балтазар Идалго де Сиснерос а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв. Примера хунта (шп. Primera Junta).

Хосе де Сан Мартин, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа


Током наредне деценије рат за независност се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842. Горњи Перу је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране Бразилско-португалског царства 1817. да би након Аргентинско-бразилског рата, споразумом у Монтевидеу 1828. била проглашена независна држава Уругвај.

Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу патриотама. Током само четири године Примера хунту је заменила Хунта гранде, затим Први Тријумвират, па Други Тријумвират и први Врховни управник. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је грађански рат у Аргентини између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства. До 1816. Уједињене провинције Јужне Америке су биле изложене великим унутрашњим и спољашњим претњама. У јулу 1816. Конгрес је прогласио независност и именовао Хуана Мартина де Пејредона за Врховног управника. За војне походе био је задужен Хосе де Сан Мартин, који је предводио војску преко Анда и 1817. поразио ројалисте у Чилеу. Након те победе преузео је контролу над чилеанском морнарицом и помоћу ње поразио је ројалисте у Лими. Војни походи Сан Мартина су се надовезали на оне које је предузео Симон Боливар у Великој Колумбији, и довели су до победе суверениста у Борби за независност Латинске Америке.

Битка за Сепеду из 1820, која је вођена између централиста и федералиста означила је крај централне власти. Нови устав је ступио на снагу 1826. током Рата са Бразилом, када је Бернардо Ривадавија изабран за првог Председника Аргентине. Ускоро су овај устав одбациле провинцијске власти јер је био централистички, а Ривадавија је убрзо након тога поднео оставку. Након тога провинције су се окупиле у Аргентинску Конфедерацију. Ова конфедерација провинција је била веома лабава и није имала заједничког шефа државе. Уместо тога нека важна овлашћења је добијао гувернер провинције Буенос Ајрес, као што је отплата дуга и спољни послови. Гувернер Хуан Мануел де Росас је владао од 1829. до 1832, и од 1835. до 1852. Током свог првог мандата склопио је тзв. федерални пакт и захваљујући ком је поразио Унитаристичку лигу. Након 1835. донео је (шп. Suma del poder público). Суочио се са Аргентинским грађанским ратом и константном ратном опасношћу која се огледала у блокади Рио де ла Плате од стране Француске од 1838. до 1840, Рату Конфедерација, енглеско – француској блокади Рио де ла Плате од 1845. до 1850, и устанку у провинцију Коријентес. Током свих ових сукоба Росас није претрпео ни један пораз и успео је да спречи губљење државне територије. Међутим због одбијања да донесе устав који ће заменити Федерални пакт, гувернер провинције Ентре Риос Хусто Хосе де Уркиза је затражио самосталност ове територије. У бици код Касероса, де Уркиза је поразио Росаса, и присилио га да оде у егзил. Након тога склопљен је Споразум у Сан Николасу 1853. на основу ког је донет аргентински устав. Након отцепљења Државе Буенос Ајрес од Конфедерације, и њеног каснијег прикључења, Бартоломе Митре је 1862. изабран за председника Аргентине. Национално јединство је још више ојачало током Парагвајског рата,[2] током ког је погинуло вие од 300.000 људи, док је Парагвај разрушен.[3] Након 1875. уследио је талас страних инвестиција и велика имиграција из Европе. Ови догађаји су допринели развоју привреде, првенствено пољопривреде, и оснаживању аргентинског друштва. Генерал Хулио Аргентино Рока је током 1870-их у војним походима успоставио власт Аргентине над јужним Пампасом и Патагонијом, потчинивши преостало урођеничко становништво.

Модерна историја

У раздобљу између 1880. и 1929. број становника Аргентине се повећао петоструко, док је друштвени производ увећан за 1.500 процената. Раст броја становника је остварен највише захваљујући великој имиграцији, док је економски раст био подстакнут британским и француским инвестицијама, и извозом пољопривредних производа. Захваљујући овим резултатима Аргентина се сврстала међу десет најјачих светских привреда.[6] Конзервативна елита је доминирала политичком сценом Аргентине све до 1912. када је председник Роке Саенз Пења донео тзв. Саенз Пењин закон по ком је уведено право гласа за све мушкарце, као и тајно гласање. Ово је омогућило центристима окупљеним око Радикалне грађанске уније (шп. Unión Cívica Radical) да победе на првим слободним изборима 1916. године. Председник Иполито Иригојен је увео друштвене и привредне реформе и проширио видове помоћи породичним газдинствима и малим привредницима. Збачен је са власти пучем из 1930, када на управљање Аргентином поново преузимају конзервативци. Нове власти су потписале трговински Споразум Рока – Рансиман са Британском империјом. Аргентина је током Првог светског рата и већег дела Другог светског рата била неутрална, што јој је омогућило да снабдева Савезнике храном.[6]

Генерал Хуан Перон је 1946. изабран за председника, чиме је створен популистички покрет познат као перонизам. Његова супруга Ева је била омиљена у народу и имала је главну политичку улогу све до своје смрти 1952. Свој утицај у друштву је остваривала помоћу Фондације Ева Перон (шп. Fundación Eva Perón) и Женске перонистичке партије (шп. Partido Peronista Femenino)[7], она је утицала и на стицање права гласа за жене, што је остварено 1947. године.

Током Перонове владавине дошло је до знатног пораста плата и услова живота, подстицано је деловање синдиката, стратешке привредне гране су национализоване, развијана је индустрија којом би били замењени увозни производи а развој пољопривреде је постао приоритет.[8] Међутим, у истом периоду дошло је до пораста инфлације, која је 1951. достигла 50 процената, док је песо изгубио 70 посто своје вредности од 1948. до 1950.[9] Спољна политика је постала више изолационистичка јер је дошло до заоштравања односа са САД, појачана је цензура и репресија[10] а велики број опозиционара је затворен и мучен.[11]

Развијајући култ личности Перон је сменио бројне утицајне и способне саветнике да би се окружио послушницима. Смењен је пучем 1955. у тзв. Слободарској револуцији (шп. Revolución Libertadora). Након тога отишао је у егзил у Шпанију.



Хуан Перон са супругом, Евом.

Након покушаја деперонизације и лустрације перониста, на изборима 1958. победио је Артуро Фрондизи. Део Перонових присталица је подржавао Фрондизија који је спроводио политику подстицања инвестиција у енергетику и индустрију. Захваљујући томе Аргентина је успела да у спољнотрговинској размени оствари суфицит. На изборима 1963. изабран је Артуро Илија који је наставио политику развоја. Упркос напретку земље, његови покушаји да укључи перонисте у политичке процесе су завршени преузимањем власти од стране војске у пучу 1966. године. Иако репресиван, нови режим је наставио са да подстиче развој домаће привреде и инвестирао је рекордне суме новца у јавне радове. Привреда је снажно расла а број сиромашних је до 1975. смањен на седам посто. Репресија војне хунте је довела до ескалације политичког насиља и Перон, иако у егзилу, је вешто кооптирао са студентским и радничким протестима што је на крају приморало војну хунту да распише слободне изборе 1973. и дозволи његов повратак из Шпаније.[1] Хуан Перон је 1973. ступио на дужност а умро је у јулу 1974. На месту председника наследила га је његова трећа супруга Изабела коју је он поставио за потпредседника. Она је изабрана као компромисно решење између завађених перонистичких фракција. Сукоб који је уследио између левичарских и десничарских екстремиста, довео је до крвопролића, финансијског хаоса и пуча у марту 1976.



Власт је преузела војну хунта под именом Национални реорганизациони процес (шп. Proceso de Reorganización Nacional). Она је појачала борбу против екстремних левичара као што је Народна револуционарна армија (шп. Ejército Revolucionario del Pueblo) и Монтенероса (шп. Monteneros) који су од 1970. вршили убиства и отмице.[12] Убрзо се репресија пренела и на опозицију па је током тзв. Прљавог рата (шп. Guerra Sucia) нестало на хиљаде дисидената. Репресију је потпомагала ЦИА у Операцији Кондор јер је велики број војних главешина обучаван у Форт Бенингу у Школи Америка (енгл. School of the Americas).[13] Иако је овај режим у почетку донео извесну стабилност и организовао велики број јавних радова, замрзавање плата и дерегулација финансијског тржишта довели су до великог пада животног стандарда и рекордног спољног дуга.[6] Деиндустријализација, колапс песа, незапамћена корупција, јавно незадовољство због Прљавог рата и на крају пораз од Велике Британије у Фокландском рату 1982, довели су до пада режима и слободних избора 1983.

Административна подела Аргентине

Аргентина је савезна република и подељена је у 23 провинције (шп. provincia), и једнан савезни округ (шп. ciudad autónoma) Буенос Ајрес. Сваки субјект федерације има свој устав, према којем влада.

Провинције су подељене на одељења (шп. departamentos), осим за покрајину Буенос Ајрес, који је подељен на 134 округа (шп. partidos). Главни град Буенос Ајрес је подељен на 48 четврти, који се сједињују у 15 општина.


Провинције Аргентине

1.Аутономни град Буенос Ајрес
2.Провинција Буенос Ајрес
3.Ентре Риос
4.Катамарка
5.Кордоба
6.Коријентес
7.Мендоса
8.Мисионес
9.Неукен
10.Огњена Земља, Антарктик и острва у јужном Атлантику
11.Пампа
12.Рио Негро
13.Риоха
14.Салта
15.Сан Луис
16.Сан Хуан
17.Санта Круз
18.Санта Фе
19.Сантијаго дел Естеро
20.Тукуман
21.Формоса
22.Хухуј
23.Чако
24.Чубут

Buenos-Aires

Buenos Aires Plaza de Mayo

Patagonia