У дугој византијској историји царски престо је неретко попуњаван након преврата, атентата, политичког или војног пораза владајућег цара. Судбина збачених владара никада није била лака. Лишавање слободе, тортура, прогонство, затирање читавих породица, јавно понижавање у узврелом Цариграду и слични догађаји нису били реткост. Па ипак, изузетан је случај Михаила II Аморијца који је 820. владавину почео у ланцима. Један други владалац, „цар“ Кипра Исак Комнин је своју владавину завршио у ланцима, додуше у ланцима који су приличили његовом владарском достојанству.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Михаило Аморијац


Животни пут Михаила Аморијца, оснивача Аморијске или Фригијске династије био је врло необичан. Родом из неугледне провинцијске породице која је оптуживана за припадност јеретичкој секти атингана, Михаило, необразован и са израженом говорном маном због које је понекад погрдно називан и Михаило Муцавац, узнео се на друштвеној лествици захваљујући војној служби. Уз свог ратног друга Лава Јерменина, Михаило је учествовао у побуни војсковође Вардана Турчина 803, да би, после неколико преокрета, помогао Лаву да се домогне царске круне 813. године. Наводно, у одсудном тренутку Аморијац је запретио Јерменину да ће га убити ако не збаци цара Михаила I Рангабеа и сам не преузме престо. Као цар, Лав V Јерменин (813—820) је Михаила поставио за заповедника дворске гарде ескубитора и доделио му почасни чин патрикија. Двојица војничина били су повезани на многе начине, укључујући и кумство. Међутим, њихову најчвршћу породичну везу представљале су њихове жене, две сестре, ћерке Вардана Турчина, Барка, удата за Лава, и Текла, Михаилова супруга. По доласку на престо, Лав је пожелео да има угледнију супругу од ћерке некадашњег узурпатора. Да би се развео, цар је оптужио супругу за неверство што је у пракси био довољно добар разлог да византијска црква одобри развод. Михаило Аморијац, веома посвећен својој жени Текли и ригидном поимању верских закона, Лавов развод од Барке доживео је као породичну увреду.

Као владар, Лав V Јерменин је створио себи доста непријатеља међу провинцијским заповедницима и, због иконоборачке политике, престоничким свештенством и дворанима. Михаила Аморијца је пак упозорио да не износи своје критике гласно. На крају је, сумњајући са разлогом у Михаилову лојалност, наредио крајем 820. да се Аморијац утамничи. Михаило је признао постојање завере, али није хтео да ода своје саучеснике. Јаросни цар је наредио да се његов стари саборац жив спали. Цара је, наводно, само молба друге супруге Теодосије да не изриче смртне казне током божићних празника спречила да погуби Михаила Аморијца. Ипак, завера је била добро скована. Један од уротника био је и дворски великодостојник папија, чувар кључева свих одаја у палати. Преко њега је Михаило наложио осталим завереницима да га сместа ослободе ако не мисле да их изда цару. Папија је одмах окупио наоружане људе и увео их у палату.Током божићне литургије 25. децембра 820. године, цареви противници, прерушени у чланове црквеног хора, ушли су у дворску капелу Св. Стефана и усмртили Лава Јерменина. Михаило Аморијац је ослобођен из тамнице и у зору одведен на цариградски трг Августеон где је театрално извикан за цара. У рано јутро празничног дана завереници нису могли да пронађу вештог ковача који би ослободио новог цара неугодних окова, те је наводно нови цар Михаило II први пут сео на царски престо огрнут царским пурпуром и са оковима на ногама. Ујутру је уприличено крунисање у саборној цркви Свете Софије које је обавио патријарх Теодот. Четворица синова Лава Јерменина су били кастрирани и послати у прогонство на Принчевска острва, традиционално место изгона за неуспеле претенденте или сроднике збачених владара. Историјска позорница остала је отворена за потомке Михаила II Аморијца (820—829) који су византијским царством владали до 867. године.

Исак Комнин

[You must be registered and logged in to see this image.]

Исак Комнин није имао ништа мање буран живот, али је његово порекло било неупоредиво племенитије. Иако имена његових родитеља нису позната, Исак је, у почетку, носио веома угледно презиме Дука. По женској линији припадао је владарском роду Комнина. Севастократор Исак, рођени брат моћног цара Манојла I Комнина (1143—1180) био му је деда по мајци и по њему је изгледа и добио име. Цар Манојло га је поставио за намесника Киликије око 1174/5. где се Исак лоше показао у борби са Јерменима који су га заробили и утамничили. Откупнину је платио 1182. цар Андроник I Комнин по наговору своје љубавнице Теодоре, Исакове тетке. Исак је затим извео једну дрску, али успешну обману. Појавио се на Кипру 1183. или 1184. носећи са собом фалсификована царска писма у којима је писало да је управо био наименован за гувернера острва. Када су га Кипрани прихватили за намесника, Исак се брзо прогласио за цара. Мада га се сурови цар Андроник Комнин прибојавао, Исак није показивао амбиције да из свог острвског царства крене у освајање власти у Цариграду. Како је владао Кипром тешко је рећи јер га извори редом приказују као тиранина који се по свирепости могао мерити и са Андроником I. Андроник је убрзо 1185. изгубио и круну и главу у немирима у Цариграду чиме су Комнини заувек били лишени византијског престола. Нови цар постао је Исак II из породице Анђела. Владар Кипра Исак је од свргавања Андроника редовно користио презиме Комнин како би истакао своје претензије и легитимитет у односу на релативно неугледне „скоројевиће“ из династије Анђела. Најпосле је Исак II Анђео послао флоту да поврати Кипар (1186. или 1187), али је вешти Исак Комнин склопио савез са сицилијанским адмиралом Маргаритоном захваљујући коме је ромејски покушај да подвргну Кипар скиптру Цариграда неславно пропао.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ричард I Лавље Срце (1157—1199), краљ Енглеске 1189—1199, саркофаг у опатији Фонтевро (Fontevraud), недалеко од Шинона, у Анжују у Француској.

У међувремену, услед пада Јерусалима у руке Саладина 1187. године почеле су припреме у Западној Европи да се покрене нови, трећи по реду, крсташки рат. Енглески краљ Ричард I Лавље Срце кренуо је поморским путем у Свету земљу. Енглеска флота је 10. априла 1191. напустила Месину на Сицилији, да би крајем месеца у близини Родоса флоту раздвојила велика олуја. Неколико великих бродова се на крају домогло Исаковог Кипра. У близини Лимасола један од великих бродова, натоварен краљевском ризницом, доживео је бродолом, а преживели бродоломници су били опљачкани и утамничени. Ван луке у Лимасолу усидрио се енглески брод који је превозио Ричардово благо друге врсте: његову сестру Џоану, удовицу норманског краља Сицилије Вилијама II Доброг, и вереницу Беренгарију, ћерку краља Наваре Санча VI Мудрог.

Исак је покушао да се домогне две угледне даме, али су Џоана и Беренгарија дискретно одбијале његове позиве да напусте свој брод. Нелагодна ситуација била је разрешена 6. маја доласком краља Ричарда и главнине његове крсташке војске. Исак Комнин је одбио да врати опљачкани плен и ослободи краљеве људе, па је тиме навукао Ричардов гнев. Енглески краљ, који је оправдано важио за једног од најбољих војсковођа свог времена, систематски је повео рат против цара Исака. Успут, 21. маја Ричард је оженио Беренгарију од Наваре у локалној византијској цркви у Лимасолу посвећеној Св. Ђорђу. Затим, после извесних перипетија са ћудљивим Исаком Комнином, Ричард је, у савезу са јерусалимским краљем Гвидом Лузињаном покорио Кипар. Никозија и Фамагуста, као и низ других утврђења, предали су се без правог отпора. У једном од кипарских тврђава Лузињан затекао је Исакову ћерку, чије нам име није остало забележено.

Сада су се прилике потпуно промениле. Напуштен од свих, Исак Комнин се предао Ричарду под условом да га енглески краљ не окује у гвожђе. Ипак, Исак Комнин није избегао окове, али је и Ричард испунио задату реч. Ричард Лавље Срце је наредио да се за побеђеног цара искују сребрни окови достојни Исаковог владарског достојанства. На крају, енглески крсташи су 5. јуна 1191. напустили Кипар и запловили ка Акри да се огледају са Саладином. Кипар, трајно изгубљен за Византинце, остао је под управом двојице Ричардових поверљивих велможа. Ричард је острво прво продао темпларима, а затим га је предао краљевској породици Лузињан. Заједно са крсташима острво је заувек напустио и његов цар у сребрним ланцима.

Но, то није био крај авантура немирног Исака Комнина. Једно време био је затворен у Акри и Маргату у Сирији под будним оком хоспиталаца, али је на крају ослобођен око 1194. године. Овога пута отишао је селџучком султану у Коњи одакле му се византијски царски престо у Константинопољу чинио близу. Наиме, свргавање Исака II Анђела 1195. године распалило је Исакове царске амбиције. Покушавао је да стекне присталице и међу Византинцима и међу Турцима. Препреденом цару Алексију III Анђелу, коме није било тешко ни да свргне и ослепи рођеног брата Исака II, ово је било довољно. Исак Комнин је убрзо умро у Коњи где је 1195/6. наводно отрован по налогу Алексија III. Његова неименована ћерка, која је још на Кипру била предата на бригу Ричардовој сестри Џоани живела је, после боравка у Светој земљи, у Западној Европи где се три пута удавала. Умрла је нешто после 1204. године

Цар Матија Кантакузин

[You must be registered and logged in to see this image.]

Цар Матија Кантакузин, син Јована Кантакузина и савладар Јована V Палеолога, напао је у љето 1357. град Сер, средиште области царице Јелене, удове цара Стефана Душана. Сакупивши војску, коју су већином сачињавали Турци Османлије, дошао је до Сера, гдје се сукобио са српском војском. Поход је завршио неславно, а цар је био срамно заробљен…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зидине Филипа из византијског периода

Како саопштава Јован Кантакузин, цар Матија Кантакузин је у споразуму са кесаром Војихном, господарем Драме, и архонтом Сера, који су били вољни да пређу на његову страну, испланирао поход на град који је држала царица Јелена. Пошто није имао довољно војске за овај подухват, обратио се за помоћ свом зету, османском емиру Орхану. Овај му је послао дио своје војске, која је првобитно била намијењена за извођење пљачкашких похода у Бугарској. Када је сакупио војску, цар је, према ријечима Нићифора Григоре, прошао Волерон и кланце код Христопоља, а затим је опљачкао област око Филипија и упутио се ка Серу. Ту се сукобио са српским снагама које је послао цар Урош, али није имао много успјеха. Како се дио његове војске већ раније одао пљачкању, морао је да се повуче. Тада га је напустио и кесар Војихна, Срби су напали његове неспремне одреде и Матија је код Филипија претрпио пораз.

Град Филипи је био антички и средњовјековни град у подножју Пангајске горе, с једне стране окружен кланцима и врлетима, а с друге мочваром. Како су становници града били против њега, Матији није преостало ништа друго до да се бори како зна и умије. Јован Кантакузин каже да му је у борби настрадао коњ, али га је спасао један слуга, извесни Капарисиот, који му је уступио свог коња. У овој тешкој ситуацији, цар је побјегао у мочвару сву обраслу трском, мислећи да ће ту остати непримијећен док не падне ноћ. Ипак, становници Филипија су са ловачким псима пронашли сакривеног цара и заробили га.

Након заробљавања Матија је био одведен код кесара Војихне у Драму. Овај га је, уз сагласност царице Јеленe, уз откуп вратио цару Јовану V Палеологу. Међутим, то није био крај Матијиних мука — цар Јован га је послао на острво Тенедос, а Матија се убрзо одрекао и царске титуле.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Римски цар Константин I Велики (306—337) је своју победу над Францима
прославио 307. у Триру тако што је у градском амфитеатру двојицу њихових
краљева бацио дивљим зверима.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Римског претора Ветилија 147. пре наше ере заробили су Лузитанци а потом
и погубили с осталим заробљеним римским војницима јер су мислили да је
неважна личност пошто је био стар и гојазан.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Византијски војници су у Влашкој 594. напали и погубили словенског
поглавара Мусокија у тренутку када је овај са својом пратњом био потпуно
пијан после погребних свечаности организованих у част његовог брата.