Око 85 одсто генске вариjабилности чине индивидуалне разлике, а само 15 одсто разлике међу популациjама. Да ли је то одговор на конторверзно питање хуманих раса?



Kолико пута чуjете некога да каже: „Ми звездаши, ми Београђани, ми Eвропљани, ми студенти, ми хедонисти, спортисти, генетичари…“ Изгледа да људи воле поделе. Mогуће jе да желе да осете како припадаjу одређеноj групи.

Људе можемо груписати на много начина. Глобалну хуману популациjу, ипак, наjчешће делимо на расе. Сматра се да термин раса потиче од арапског „рас“, које има више значења – глава, порекло, срж, есенциjа. Арапска номадска друштва користила су оваj термин да би означилa племенско порекло поjединца.

Kласификациjа људи обично се врши на основу одређених фенотипских карактеристика за коjе се веруjе да су присутне код свих припадника дате групе. Kарл Лине jе 1735. поделио све људе на основу боjе коже на четири групе или подврсте и доделио им одређене типове личности.

Homo sapiens americanus – црвенокошци, колерици
H. s. europaeus – Eвропљани или белци, сангвиници (активни)
H. s. asiaticus – Aзиjати, меланхолици
H. s. afer – негроиди, флегматици (лукави, лењи и немарни)

Јохан Фрајдрих Блуменбах је у делу Тhe Нatural Vareties of Мankind, обjављеном 1775, предлагао сличну класификациjу, али не и хиjерархиjу. Такође, приметио jе да jедан вариjетет људи постепено прелази у други и да jе стога немогуће поставити jасна разганичења. Исте године Кант у делу Über die verschiedenen Rassen der Мenschen, (О различитим расама људи) пише: „Индиjанци поседуjу бедан таленат, црнци су далеко испод њих.“

Томас Џеферсон сматрао jе да су Aфриканци инфериорни у односу на белце, посебно када jе интелигенциjа у питању и да поседуjу неприродне сексуалне апетите, али jе описао Индиjанце као jеднаке белим људима.

Чарлс Ваjт, хирург коjи jе живео краjем 18. века, веровао jе да су белци и црнци различите врсте, а броjни антрополози покушавали су да научно докажу да сy црнци друга врста и да су потомци из расно мешаних веза физички слаби и стерилни. Након америчког цивилног рата (1861–1865) лекари са jуга писали су текстове у коjима су тврдили да црнци изумиру, jер нису навикли на слободу, те да ће заправо имати користи од поновног враћања у статус робова.

Научни расизам

Колико год чудно звучало, научноj заjедници ниjе увек полазило за руком да се дистанцира од оваквих расистичких идеjа. Jедан од наjекстремниjих примера научног расизма jесте драпетоманиjа – ментално обољење које је описао Семјуел Картраjт 1851, а испољава се код црних робова у виду (гле чуда!) покушаjа бежања од своjих господара и ослобађања од ропства. Реч потиче од грчких речи drapetes δραπετης – бег i mania μανια – лудило.

Као превенциjа ове болести препоручивано jе бичевање робова до изнемоглости. Док jе ово епохално откриће било широко прихваћено на jугу и чланак са одушевљењем прештампаван, на северу jе био предмет подсмеха. Поjавила се и сатирична анализа чланка Фредерика Олмстеда коjи jе приметио да jе познато да и слуге белци беже, па jе поставио хипотезу да су заправо бели, европски трговци донели ту болест у Африку.

Не постоjи широко прихваћена дефинициjа расе, бар кад је о људима реч. Када потражите дефинициjу расе на интернету наићи ћете на броjне предлоге, често уз подугачко обjашњење да jе поjам раса проблематичан, како са научне тако и са социолошке тачке гледишта. Антрополози су предлагали различите системе класификациjе на расе засноване на видљивим карактеристикама као што су боjа коже, пропорциjе тела, тип косе, облик очиjу и носа, облик лобање, али никад нису постигли сагласност ни о броjу раса. Таj броj jе варирао од три па до чак 200.

Кожа у нијансама



Ако покушамо расу да одредимо на основу боjе коже, што jе наjчешће и случаj, наилазимо на огроман проблем. У свакоj популациjи постоjи велики броj вариjетета у ниjанси коже. Неко кога би у Африци сматрали бледоликим био би окарактерисан као тамнопут у северним пределима! Иако неке карактеристике показуjу тенденциjу да се групишу у одређеним регионима, практично све наше карактеристике присутне су у многим популациjама и различитим географским просторима. Тамна боjа коже, на пример, не jавља се само у Африци већ у свим регионима око екватора.

Карактеристике се у генетици често деле на менделовске (по Грегору Менделу) или квалитативне и квантитативне. Код прве групе ситуациjа jе недвосмислена – дата особина jе присутна или не, условљена jе jедним или врло малим броjем гена и утицаj средине jе занемарљив (фенилкетонуриjа или Хантингтонова болест), док квантитативне особине континуирано варираjу у популациjи, детерминисане су великим броjем гена (полигенски карактер) и утицаj средине jе значаjан (висина, интелигенциjа, боjа коже). Што jе више гена коjи одређуjу неку особину, то jе она правилниjе дистрибуирана у популациjи.

Наjвећи броj карактеристика коjе се узимаjу као основа за класификациjу људи на расе показуjе континуирану вариjабилност. О генетици видљивих особина данас се поуздано зна то да су оне кодиране комплексним генетичким системима. Нпр. процењено jе да броj гена коjи значаjно утичу на боjу коже иде и до 20. Сваки од тих гена вероватно има више функционалних алела. Вариjациjа у боjи коже jе, дакле, мултифакториjална одлика са броjним главним детерминишућим генима, неколико гена модификатора и утицаjима средине као што jе UV зрачење.

Врло вероватна jе и теориjа да jе различита боjа коже резултат природне селекциjе коjа jе фаворизовала тамну боjу у пределима са доста сунца како би се тело заштитило од опекотина, рака коже, а светлу кожу у пределима сиромашним сунчаним данима како би се омогућило телу да производи довољно витамина D.

Боја гена

Како меримо степен генетичке диференциjациjе? Односно, како квантификовати колико се на нивоу гена заиста разликуjемо? У популационоj генетици наjчешће се барата поjмом фреквенциjе генотипова коjи нам говори колико jе нека генска вариjаната заступљена у одређеноj групи jединки.

Индекс фиксациjе (Fst) увео jе Раjт 1965. као параметар коjи мери сва одступања учесталости генотипова од очекиване тзв. Харди-Ваjнбергове равнотеже. Другим речима, то jе показатељ степена смањења хетерозиготности услед генетичких разлика између субпопулациjа у односу на очекивану хетерозиготност када популациjа ниjе структурирана.

Fst= 1-(Hdobijeno/Hočekivano)=1-(Hdob/2pq)

2pq – очекивана пропорција хетерозигота у популацији у равнотежи

Дакле, битно jе уочити да што jе индекс фиксациjе већи, то jе и генетичка структурираност популациjе већа. Fst се може лако проценити користећи генетичке маркере. За људе је просечна вредност овог параметра релативно мала, између 0,10 и 0,15. У поређењу са популациjама других сисара генетичка диференциjациjа између људских популациjа спада у ред наjнижих вредности. На пример, сличне анализе за слонове дале су вредности Fst од 0,4, а за популациjе коjота и муфлона варирале су између 0,2 и 0,3.

Свакако треба имати на уму и то да смо ми релативно млада врста код коjе ниjе било довољно времена за већи степен међупопулационе диференциjациjе, као и то да jе присутна висока стопа протока гена између људских популациjа услед огромне мобилности људи. Такође, познато jе да процес специjациjе (диференцирање врста и подврста) у наjвећоj мери узрокуjе изолациjа локалних популациjа и природна селекциjа коjа делуjе у различитим стаништима. На основу броjних палеонтолошких и генетичких података знамо да ниjедна људска популациjа ниjе била изолована довољно дуго или бар не у потпуности изолована како би се у оквиру ње створиле независне генетичке промене.

Загледани у ДНК

Ако на нивоу ДНК посматрамо два човека, разликуjу се на jедном месту у 1300 базних парова, што значи да су 99,9% идентични по ДНК секвенцама. Оваj параметар назива се просечни нуклеотидни диверзитет π и за људе, дакле, износи 1/1300. Мишеви и винске мушице (омиљени модел организми генетичара) имаjу око десет пута већи нуклеотидни диверзитет. И ови подаци указуjу на скорашње порекло наше врсте од мале оснивачке популациjе. Шимпанзе се разликуjу у jедноj бази на сваких 750, а гориле на 650 базних парова. Људи показуjу далеко мањи генетички диверзитет у поређењу са другим врстама.

И на краjу, научници су дали одговор и на питање колико од укупне генске вариjабилности чине међугрупне разлике – око 85% генске вариjабилности одлази на индивидуалне разлике припадника исте популациjе, а само 15% на разлике између популациjа. Да поjедноставимо, више се разликуjемо међусобно, уколико поредимо било коjе две особе из неког нпр. разреда ученика, него што би се разликовали када упоредимо таj разред са разредом из Кине.

На основу ових разлика генетика даје јасан одговор – ниjе могуће извршити успешну класификациjу популациjа људи на расе!

елементариум.