Pol Elijar

Пол Елијар

Рођен је у Сент Денису крај Париза, 14. 12. 1895. године. Био је француски песник.
У Првом светском рату је био војник и објавио је плакету противратних стихова "Дужост и немир". После рата истакао се у покрету надреалиста. За време Грађанског рата у Шпанији активно је помагао антифашистичке снаге, а за време немачке окупације Француске најпознатији је песник покрета отпора. Пева о љубави и лепоти, братству међу људима, а изнад свега уздиже слободу.

Написао је уводну песму за француско издање "Јаме" од Ивана Горана Ковачића.

Пол Елијар је био у браку са Хеленом Дмитријевном Ђаконов, ћерком московског службеника, познатијом као Гала, од 1917. до 1932.године, иако је до истинског раздвајања дошло изненада, 1929. године, приликом сусрета Гале и Салвадора Далија у Кадакесу. Луис Буњуел, који је присуствовао том сусрету, прича у “Последњем уздаху”, да је видео Далија како трчи, узбуђен, говорећи : “Стигла је једна необична жена!” У Елијаровим писмима Гали налазимо само ехо овог сусрета и понекад горчину, али су та писма пре свега била пуна љубави која је била јача од раздвајања и пуна бриге за Галину срећу. Та срећа је важнија од свега. Елијар то говори, понавља, као да је желео да најпре сам себе увери у то. А та је срећа, очигледно била неодвојива од Далија.
Пол Елијар је писао Гали писма са својих путовања док је скупљао уметнине како би их продавао колекционарима, и то између 1924.године (дванаест година након њиховог првог сусрета, седам година након венчања, када је започела надреалистичка битка) и 1948.г. (четири године пре Елијарове смрти). Пронашла их је њихова кћер Сесил после мајчине смрти 1982. године. Гала је чувала та писма преко 30 година.
Пол Елијар Умро је 18. 11. 1952.године.

Дела:
"Умрети од неумирања",
"Престолница бола",
"Јавна ружа",
"Моћи све рећи",
"Феникс".

Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

ZBOG LJUBAVI

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih:nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.

VOLIM TE

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama

ODSUTNOST

Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih vjeđa.
Ona je ljepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dolje s kamenjem i sa sjenama.
Ja sam joj se pridružio.
Tu jasnoća gubi svoju posljednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.
O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovdje da bi predstavljali cvjetove,
Cvjetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gdje da spustim usne, prirodo bez obala?
Žena je ljepša od svijeta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
I sjene me čekaju.

OSEĆANJA

Ako ništa drugo ono svetlost
Svetlost ovoga jutra
Vratiće te na zemlju

Svetlost ovoga jutra
Igla je zabodena u tamnu svilu
Bela trunka na crnini
Oko otvoreno nad riznicom

U lišću tvojih dlanova
Kliziće igra darivanja
Toplog
Velika opasnost odbijanja
Bledog

Na putu slučajnosti
Grubi zid kruni svoje kamenje

Svetlost ovoga jutra
Razgolićuje preda mnom tvoje grudi
I sve mirise jednoga buketa
Od ljubičice do jasmina

Prolazeći kroz sunce
Prolazeći kroz misao

Šum mora šum je obalskog šljunka
Mahovina i miris šumskog cveta
Med miris vrućeg hleba
Paperje mladih ptica

Svetlost ovoga jutra
Plamen je koji me je stvorio
Rađa se plavkast a umire zelen
Pogled prvi prva je kap krvi

Na polju uzbudljive puti
Prva reč sreće
Osvežava svoju žestinu
Velovima rose

Nebo je na tvojim usnama

Intima

Hoću samo da te volim
Oluja ispunja dolinu
Jedna riba rijeku

Stvorih te po mjeri svoje samoće
Čitav svijet da se sakrijemo
Dane i noći da bismo se razumjeli

Da ništa više ne vidim u tvojim očima
Osim onoga što mislim o tebi
I o jednom svijetu nalik na tvoj lik

I o danima i noćima upravljenim tvojim vjeđama.

Izmislio sam te

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na tebe samu
Spavaj detinjstvo moje – zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti

Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć

Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji
Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim – živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla

Izmislio sam te ja

Ljubav Poezija - Pol Elijar



Kazao sam ti to radi oblaka
Kazao sam ti to radi drveta na moru
Radi svakog vala radi ptica u lišću
Radi poznatih ruku
Radi oka što postaje lice ili pejzaž
A san mu vraća nebo njegove boje
Radi cele ispite noći
Radi rešetke puteva
Radi otvorenog prozora radi jednog otkrivenog čela
kazao sam ti to radi tvojih misli radi tvojih reči
Svako se milovanje svako se poverenje nadživljava

Pol Elijar- Sećanje na šetnju sa Andre Bretonom

Video sam najboljeg prijatelja
kako dubi ulicama grada
Svim ulicama i gradom jedne veceri
Dugacak tunel svoje tuge

On je nudio
Zenama
Ruzu jednu odabranu
Ruzu nad ruzama
Slicnu pijanstvu zedj nezasicena

Molio ih je smerno
Da prime
taj mali nezaboravak
Ruzu blistavu i smesnu
U ruci koja misli
Ruci rascvetanoj

“Rođen sam da te upoznam
Da ti dam ime koje ti pripada
Sloboda.”
Paul Eluard (Pol Elijar), predstavnik prve generacije francuske nadrealističke poezije, rođen je 1895. godine u Sent Denisu u blizini Pariza.
Njegov antiratni angažman nezaobilazan je dio njegove biografije. Učestvovao je u Prvom svjetskom ratu, za vrijeme Španskog građanskog rata je pomagao antifašiste, a kasnije je prozvan pjesnikom francuske Resistence (pokreta otpora).
Iako po poetskoj orijentaciji nadrealista (uz Aragona, Soupaulta, Bretona…), Eluard je najpoznatiji po svojim ljubavnim stihovima, oslobođenim patosa, sa tako iskrenim i dubokim emocijama da je do danas ostao jedan od najomiljenijih pjesnika ljubavi. Još jedno osjećanje i ideja koja dominira u Eluardovoj poeziji je sloboda (što je već tipično za nadrealizam), kao i posmatranje stvari i pojava iz drugog i drugačijeg ugla, što je najočitije u njegovoj čuvenoj pjesmi „Neprimijetno ružna“ (eng. „Barely Disfigured“), a kod nas najpoznatija pod naslovom „Dobar dan tugo“. Navedena pjesma poznata je i kao moto prvog romana istovjetnog naziva „Dobar dan tugo“ još jednog francuskog pera – književnice Fransoaz Sagan.
Paul Eluard je objavio preko 70 knjiga, među kojima su najpoznatije zbirke poezije: „Umrijeti od neumiranja“, „Prijestolnica bola“, „Javna ruža“, „Moći sve reći“, „Feniks“…
1917. godine, Eluard se vjenčao sa Helenom Dmitrijevnom Đakonov.
Paul Eluard umro je 1952. godine od srčanog udara u bolnici Charenton-le Pont u Parizu.
TVOJA NARANDŽASTA KOSA U PRAZNINI SVETA

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,
U praznini teških stakala tišine
I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica,
Oblik tvoga srca je varljiv
I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji
O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.
Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje
Još uvek u tami jer vide gde dolaziš
I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

Sa nama će sve živeti

Životinje moje prave zlatne zastave
Ravnice doživljaji moji
Korisno zelenilo osetljivi gradovi
Vama će se na čelo staviti ljudi

Ljudi premlaćeni i obliveni znojem i suzama
Ali koji će pobrati sve svoje snove

Ja vidim kako pravi ljudi osetljivi dobri korisni
Odbacuju teret sitniji od smrti
I spavaju od radosti u žuboru sunca

Meka tvoja put ubrana danas
Pre noći sve velove ljupko gubi
Dok je svetlost njena gotovo večna



Kada se mi gledamo
Razdaljine otvaraju vene
Talasi dodiruju sva pribrežja

VOLIM TE

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama