Jose Eduardo Agualusa

José Eduardo Agualusa Alves da Cunha (rođen 13. prosinca 1960.) je angolski novinar i pisac portugalskog i brazilskog podrijetla. [1] Studirao je agronomiju i uzgoj šuma u Lisabonu , u Portugalu . Trenutno živi na otoku Mozambiku , radeći kao pisac i novinar. Također je radio na osnivanju javne knjižnice na otoku. [2]

José Eduardo Agualusa
Slika Agualusa
Slika Agualusa
Rođen
José Eduardo Agualusa Alves da Cunha
13. prosinca 1960. (58. godina)
Nova Lisboa , prekomorska provincija Angola
Jezik
Portugalski
Nacionalnost
Angole
Žanr
Angolska povijest
Značajni radovi
Opća teorija zaborava
Značajne nagrade
2007. Nezavisna nagrada za inozemnu fantastiku
2017. Međunarodna književna nagrada u Dublinu
Agualusa piše uglavnom na svom materinjem jeziku, portugalskom . Njegove knjige prevedene su na dvadeset i pet jezika, od kojih je najpoznatiji prevoditelj Daniel Hahn , često njegov suradnik. Velik dio njegova pisanja usredotočuje se na povijest Angole . [4]

Došlo je do određenog uspjeha u književnim krugovima koji govore engleski, većinom za opću teoriju zaborava . Taj roman, napisan 2012. godine i preveden 2015., ušao je u uži izbor za Međunarodnu nagradu Man Booker 2016., [5] i bio je dobitnik Međunarodne književne nagrade Dublin za 2017. godinu . [6]

Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige
U znak sećanja na angolskog anarhistu
Inosensija Kamaru Pireša
Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta
de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorišta, naravno.




PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje malo ko primeti.

Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih, uzvišene su i nežne orhideje.
Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha, nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate, ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika. Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i prizivaju nove izraze.

Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim, pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet- stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje. Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio, kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

- Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
- Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i enfadonhos.

Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
- I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama, budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica: „Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove, kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa: „Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme, kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo gore, odakle je potekla.
- Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
- Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
- Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik


Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa. Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su tajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:

„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na rumbu.“

„Nedelja, 6. jul 2008.

Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina. Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke i rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni sjaj.“
Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio. ‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo daleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa. Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se mnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
- Ne verujem! Dajte da vidim.
- Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš. Moja lična čuda.
- Lična čuda?
- Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati malim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram da pocrveni.
- Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je udarila u rame i vratila se neologizmima: - Veoma mi se sviđa taj vaš Lični čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to. Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi, zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti, rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove? Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi. Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama, i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije progovarala. Njena tišina je blistala.

U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari, oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na kraju, same uplitale.

Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram, posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga, samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:
- Pogledajte, profesore, nisam luda!
- Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost često pati od psihotičnih pojava.

Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene, razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme, kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek koristili.

Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i aristokratske mačkice.

Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice. Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već integrisane u jezik.

- Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
- Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da se nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
- Da li si još sa nekim razgovarala?
- Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam. Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
- Ja? Zašto ja?...
- Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.

Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam. Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima foto-aparata. Kasnije,kako sam stario, počeo sam da tražim drugu vrstu ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
- I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
- Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili, stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva, dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao, tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

- Misliš da je izvor isti, zar ne?
- Da, profesore. Sigurno je isti.
- Neki genijalni um?
- Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka vrsta akademije logoteta.
- Vidim. - Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina, crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo, Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u jeziku:
U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,
Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koji su bili
Kamenje koji su bili.


- Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo nekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:
- Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim zato što mi je nagli nemir spopao duh.

- Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam čega te je strah.
- Kako to?
- Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
- Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna, ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
- Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju, takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
- Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
- Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi misle.
- Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.

Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada. Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
- Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem. Profesore, hoćete li mi pomoći?

Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam da bi mi ovo prijalo.

Žene mog oca - odlomci


Dorotejino pismo Lorentini

D raga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom.

Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja jegreška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti.

Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubilasvoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvuMozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nijpreživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sampristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći.

To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala.

Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imalsmo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga premanjemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškaracu mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci.


Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario.

Tvoja majka,

Doroteja

Greh je ne voleti



Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu, kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se nastranicama posvećenim kulturi.


„Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvezvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.

“Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustin Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža, Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase:

"Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignemdo kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim."

Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoa(Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.
" Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta nije predaleko od tvog zagrljaja.“

Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potrešena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne:

„Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“

U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči:

„Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca:Babera i Smirnof.“
Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala:

„Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi. “Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htelada prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što soptuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu. Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja.

„Kao mačak?“
Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguć je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica.

„A Mandum, šta to ime znači?“Mandum?

Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji jizvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilšta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je:

„Marijano. Marijano Masijel.“

A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, i stanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se:

„Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.

“Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala.

„Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?
To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac, čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko.

Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno.

„Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?

“Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasio život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem.

Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi.

Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, mojmlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi.
Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“
„Nisi iz Angole?!“
„Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga– sto posto Portugalac, ja...“
„Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..."
„Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“
„Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“
„Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.

Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje.

„Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.

Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku.

„Dođi!“Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niz stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar ponudio:
„Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“
„Kako se zoveš?“
„Alfonsina."
„Gde živiš?“
„Na plaži.“
„A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“
„Ostali su u ratu...“
„Gde su ostali?“
„Tamo. U ratu...“

Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh.

„Ti si Portugalac, je l’ tako?“
„Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“
„Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“

Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom.Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške.

„Da li je tvoja, ta kokoška?
Da!“
„Ponaša se kao pas.“
„Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintad je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je itome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“

Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu.Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku.

„Ti snimaš filmove?“
„Tako je.“
„I ja sam bila u jednom filmu...“
„Stvarno?“
„Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“

S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu,divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.


Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu.Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji.

„U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“

Alfonsina je ustala:
„Ja idem...“
Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala,što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima.
Imaš li cigaretu?“
„Ne. Ja ne pušim.“
„To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. ********* ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“
„Tako je. Ja sam kamerman.“
„Vidi se. Čiji si ti sin?“
„Molim?!“
„Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je angolac, jesam li u pravu?“
„Zašto vas to zanima?“
„Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom– da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova,pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“
„Tri dana.“
„Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se?Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene....