Ако нам је име динар стигло преко мора, перпер је дошао копном, из Византије. Везује се за новчану реформу цара Алексија I и по пореклу речи значи пречишћено, прерађено злато. Перпер је заправо било народно име за номизму, византијски златник.

По угледу на византијски новац, српски краљ Стефан Радослав започиње ковање свог новца од сребра и бакра, што је и почетак богате историје ковања новца у средњовековној Србији. Био је чанкастог облика с натписима на грчком језику, али је сачуван у малом броју примерака. Ако је судити по недостатку материјалних и писаних трагова, његови наследници - Стефан Владислав I и Стефан Урош I - нису ковали сопствени новац. Али, краљ Драгутин јесте, и то 1276. године у Брскову, поред данашњег Мојковца, а по угледу на млетачки матапан. А кад је поделио власт с братом Милутином, ето га на Руднику где настају динари веће тежине и финоће од брсковских. На њима је, први пут, натпис исписан ћирилицом као и приказ владара који у руци држи скиптар са крстом. Отуд и појам „крстасти динари” који ће до изражаја доћи посебно у време краља Милутина, када Србија постаје најмоћнија држава на Балкану.

У држави Немањића ковање новца први пут је озакоњено члановима 168, 169. и 170. Законика цара Душана, усвојеним на Сабору у Серу 1354. године. У слободном преводу, први српски Закон о ковању новца гласи:
„Златари у жупама и на царским земљишним поседима да се не настањују, већ само у градовима које је цар одредио за ковање динара.”
„Ако се настани златар у селу уместо у граду и на тргу царском, да се то село расели и златар спали. Ако се утврди да златар кује динаре тајно, да се златар спали и град да плати глобу колику одреди цар.”
„У царским градовима да раде златарске радионице и да производе и за своје потребе.”

За време владавине Немањића није било државне ковнице, него је новац кован у златаријама, како су називане ковнице у којима су радили златари, у више градова и на више тргова. Један од разлога био је свакако тај што тадашња држава никада није имала сталну престоницу. Она се налазила тамо где је боравио двор владара. Други разлог је био економске природе јер се руда вадила на више места, па је отварање ковница новца у рударским средиштима омогућавало уштеде у трошковима превоза метала неопходног за израду новца.

За доба цара Душана установљено је и посебно јавно занимање - каматник. То је могао да буде сваки поданик, осим црквених људи, који се бавио позајмљивањем сребрног кованог новца под интерес. Реч је изведена од старогрчке речи камата која значи принос или добит. У то време била је распрострањена установа поклада, односно поставе. Она се састојала у давању драгоцености на чување приватном лицу, општини или граду који се бавио тим послом. Зашто? Једноставно, није било имовинско-правне сигурности: у миру се стрепело од разбојника, у рату од непријатеља. Поклади у кованом новцу називали су се поставе, а корист је била обострана, попут данашњих камата на орочену штедњу, рецимо. Власник кованог новца наплаћивао је годишњи принос од примаоца поставе - углавном пет процената - а овај је, у међувремену, могао да се користи тим новцем. Владари и властела свој ковани иметак најчешће су поверавали Дубровчанима, али и Млечанима.

Необичност изгледа новца у Душаново време је да он, први пут, нема две дотад уобичајене фигуре - владара и св. Стефана - него се, у доба кад се титулисао за цара, уместо свеца појављује фигура царице. Његов син, цар Урош, наставља с ковањем новца по узору на оца, али се разликује по честом одступању од правила да једна страна носи представу Христа.

Један цар и два краља смутно је време након смрти Душана Силног. Урош Нејаки је и заслужио тај надимак јер Вукашин Мрњавчевић и његов син Марко тада носе (легитимне) титуле краља. И дотад моћна и јединствена држава распада се на мноштво области о чему сведоче и ковања сопственог новца на које је сваки иоле знатнији властелин мислио да полаже право. Из тог времена је и податак да је на новцу који је ковао Вук Бранковић, владар простора око Приштине и Скопља, први пут у историји назив динар исписан на новцу једног средњовековног владара.

У време Деспотовине, односно господарења Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, први пут се на новцу појављује име града где се кује новац. Тако читамо називе Смедерево, Скопље, Призрен, али и Рудиште, Ново Брдо, Котор.


На нашим просторима наши преци, они имућнији, били су често у прилици да кроз прсте пропуштају цекине. Овај млетачки златни новац, назван по дворцу Цека, познатији је по имену дукат - од речи дуцатус, војводство или дуждевина - који се налази у његовом натпису и био је изузетне чистоће злата, те не чуди што се кроз векове одржао широм Европе. А најпознатија бакарна монета, честа у нашим крајевима, звала се газета. По њој су и све новине света добиле име јер је цена новина у Венецији износила тачно један новчић, једну газету.

Попут некада моћног Рима, и Турска царевина ковала је свој новац на подручју Србије. Султан Сулејман I Величанствени (1520-1566), један од 37 султана у историји Отоманског царства, у Београду је ковао сребрни и златни новац, а турски царски новац кован је и у Новом Брду, Кратову, Кучајни, Скопљу, Охриду, Сребрници, Сарајеву, а могуће и у Бањалуци. Подразумева се да су га користили и наши преци.

Новац је одувек био синоним за државу, односно владара, те не чуди да се на простору данашње Србије плаћало и угарским, доцније аустроугарским парама. Из тог доба потиче и права реткост, новац који се ковао у апоенима - од 12, 24, 30, 60, 75 и 150 кројцера. Најчувенији и најпопуларнији, за оне који су могли да га приуште, био је талир царице Марије Терезије који се ценио не само у Европи него и у многим деловима Азије и Африке где се најдуже задржао у Етиопији.

После два устанка и година борбе за потпуну независност Србија није имала свој новац. За владавине књаза Милоша Обреновића трговало се са 43 разне врсте новца који се могу поделити у две основне групе: турски и цесарски, с тим што је ова група представљала првенствено аустријски, али и новац других европских земаља. Два пута годишње, на Ђурђевдан и Митровдан, одређивана је курсна листа свих ових монета, такозвано теченије. Тек од 1868. године, од времена владавине књаза Михаила, у обновљеној Србији појављује се њен први новац. Од легуре бакра, с ликом књаза, у Бечу је, у апоенима од 1, 5 и 10 пара, искован први новац Књажевине Србије.

Након стицања пуне независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија приступа изради нове серије новца. Тако је годину дана касније искован новац у апоенима од 5 и 10 пара у бакру, а од 50 пара, 1, 2 и 5 динара у сребру. Истог лета искован је и први новац од злата, у номиналној вредности од 20 динара. Тиме је Србија уобличила своју националну монету.

Поводом проглашења Србије за краљевину, а кнеза Милана за њеног краља, 1882. године кују се златници од 10 и 20 динара. Златници с именом и ликом краља Милана ковани су у Бечу, а по његовом имену названи су Миланови златници или миландори, попут наполеондора. Последњи новац с ликом владара из династије Обреновића потиче из 1897. године, када је у сребру искован новац од 1 и 2 динара, с ликом краља Александра I Обреновића. Смена династија донела је и ликове нових јунака на новом новцу.

Прве новчанице у Кнежевини Србији штампане су 1876. године у Државној штампарији у Београду, а служиле су за финансирање српско-турског рата. Издате у апоенима од 1, 5, 10, 50 и 100 динара никада нису постале средство плаћања у Србији јер је држава у међувремену одустала од њиховог пуштања у оптицај. Године 1884. пуштена је у промет прва новчаница Привилеговане народне банке Краљевине Србије, она од 100 динара наплатива у злату. Од тада па до 1. децембра 1918. године, када је Краљевина Србија ушла у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, у Србији су пуштене у оптицај 44 различите врсте кованог новца државног издања и 9 новчаница издања Привилеговане народне банке Краљевине Србије.


По завршетку Првог светског рата упоредо су се користили српски динар, црногорски перпер, аустроугарска круна, али и новац који се користио у савезничким земљама.

Прве новчанице које, 1920. године, издаје Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца израђују се у Њујорку, односно у Паризу. Десет година касније почиње с радом Завод за израду новчаница Народне банке Краљевине Југославије. Следећег лета из погона у Топчидеру излази једна од најлепших новчаница. Реч је о хиљадарки за коју је ликовно решење урадио Паја Јовановић а с ликом краљице Марије, док је на воденом жигу приказан портрет краља Александра I Карађорђевића. Последња новчаница издата у Краљевини Југославији била је од 500 динара с датумом рођења малолетног краља Петра II Карађорђевића - 6. септембар 1935. године.

Од 1945. до 1992. године у Југославији је емитовано укупно 12 серија новчаница. Следећа година избацила нас је на недостижно прво место у историји новчарства по обезвређивању сопственог новца. Национална валута потпуно је замењена страном, немачком марком. У новембру 1992. године скок цена износио је 20.000 одсто, у децембру 180.000 одсто, а већ у наредном месецу више од 300.000.000 одсто... па смо, бар они који хоће да памте, векну хлеба морали да плаћамо и новчаницом од 500 милијарди динара...
Остало је прича из наших (бушних) џепова.

Политикин забавник

Петар Милатовић

Снимио Анђелко Васиљевић