Viktor Igo

**Elita** **Poruka** : 1160 **Učlanjen** : 12.05.2011

Viktor Igo

Kao sjajan pesnik i pisac, Viktor Igo je obeležo 19. vek. Autor je Jadnika, Notre-dame de Paris, Ernani i Razmišljanja.
Mešao je žanrove, prelazio sa poezije na istorijski roman i na pozorišne komade. Igo je najznačajnija ličnost romantičarskog pokreta u Francuskoj.

Visoki ciljevi

Viktor Igo je rođen 26. februara 1802. godine u Bezansonu. On je najmlađe dete u porodici sa troje dece. Njegov otac Lopold je bio general u Napoleonovom carstvu. U njegovom odrastanju glavnu ulogu je imala njegova majka Sofija.
Dok je bio u gimnaziji Luj Veliki, Viktor Igo je već imao jasnu ideju šta želi da radi u budućnosti. Sa 14 godina je izjavio da želi da bude Šatobrijan ili ništa. Sa 19 godina je već pisao i štampao svoje prve pesme, Ode. Zapaža ga kralj Luj XVIII i daje mu platu.
Oženio se Adelom Fuše 2. oktobra 1822. godine, a dve godine kasnije dobijaju ćerku Leopoldinu, a ukupno su imali petoro dece.

Romantičarski počeci

Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali Cénacle. Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma. Tokom 1827. godine, objavljuje delo Kromvel, koji se smatra manifestom romantizma u kome se jasno izkazije želja da se raskine sa klasicističkim pravilima (jedinstvo vremena, mesta i radnje). Ernani je bila konkretizacija ove ideje. Les orientals i Poslednji dan osudjenog pojavljuju se 1827. godine.
Sa 27 godina, Viktor Igo predstavlja novi komad, Ernani i pristalice klasicizma prigovaraju što nisu ispoštovana tri dramska jedinstva. Tada počinje sukob izmedju mladih i modernih pesnika i starih. Dve godine kasnije, 1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Notre-Dame de Paris. Otkako se pojavila u knjižarama, knjiga je doživela veliki uspeh. Publika koja je volela rad romantičara je pre svega bola zavedena svetom srednjeg veka koji je doveden do perfekcije Igoovim pisanjem.
U februaru 1833. godine je bila pemijera Lukrecije Bordžije i medju glumcima se nalazi i Žulija Drue i Igo se zaljubljuje u nju. Godine 1841. je izabran za Akademiju. Njegova ćerka Leopoldina umire 1843. godine i taj događaj ga je veoma pogodio. Mnogi smatraju da se zbog toga okrenuo politici.

Politički život

Luj-Filip je 1845. godine odlikovao Igoa Perom Francuske. Igo je započeo političku karijeru i pridružio se republikancima. Izabran je za zamenika Ustavotvorne Skupštine 1848. godine. Osudio je državni udar princa Luja-Napoleona (nećaka Napoleona Bonaparte) od 2. decembra 1851. godine. Zbog toga je primoran da izbegne u Belgiju.

Vreme u izgnanstvu

Igo je dobro iskoristio vreme tokom koga je bio izgnan i van Francuske da nastavi da piše. Nastaju zbirke pesama: Kazne (1853), Razmišljanja (1856). Tokom 1862. godine završava Jadnike.
Od nastanka republike 1870. godine, Igo se vratio u Francusku. U očima naroda je predstavljao republikanski otpor Drugom carstvu. Izabran je u Narodnoj Skupštini 1876. godine za senatora.
Ni starost ga nije odvojila od pisanja, i sa 75 godina nastavlja da piše Legende vekova i Umetnost očinstva (1877).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset trećoj godini života. Mtrvačka kola siromašnih su, kako je želeo, odneli njegovo telo. Njegov kovčeg je položen ispod Trijumfalnog luka a posle odnesen u Panteon. Oko 2 miliona ljudi je bilo u povorci.
Priznat za svoga života od strane svojih kolega i naroda, Viktor Igo je jedan od najvećuh francuskih i svetskih pesnika. On je pokrenuo sukob sa klasičarima i zalagao se za raskid sa starim pravilima i za uvođenje slobode u književnost. Kao političar se borio za mir i bio protiv smrtne kazne.
Poput La Fontena i Molijera je obogatio francusku kulturnu baštinu.

navidiku.rs

**Učlanjen** : 28.03.2011

POSLEDNjA PESMA

Uvek kažem: neću više da pišem o njemu. Ovo je poslednja pesma, poslednji stih.
A opet, setim se tih očiju i ruka mi sama krene.
Kažem: zaboraviću na njega. Ima i drugih, možda i lepših... možda u duši i boljih... Ima!
A onda se setim tog osmeha, i misli ka njemu prosto same polete!
Nije jedini, znam.
I drugi me prate, gledaju. Žele moje društvo, moju ljubav. Zovu me, pitaju kako sam, šta radim. Skidaju zvezde sa neba i čine sve što ja kažem.
Upravo sve ono što on ne čini.
A tada se setim naših dana, našeg druženja i suza mi sama krene. Poslednja suza za njega, kažem. Poslednja.
A za njom potoci bola liju.

**Učlanjen** : 06.06.2011

~Ko god je živeo osamljen taj zna kako je razgovor sa samim sobom urođen čoveku.

~~Usamljenik je deminutiv od divljaka koga je prihvatila civilizacija.

~~U osmehu ima odobravanja dok je smejanje često negodovanje.

~~Ne potcenjuje se uvek ono što se prezire.

~~Pogrešno je reći da se noć spušta,trebalo bi reći : noć se diže , jer sa

Zemlje dolazi mrak.

~~Imati suviše osećanja isto je što i imati suviše ulja :

misao se zaguši.

~~Dešava se da neko ispadne izdajnik i obmanut u isto vreme.

~~Preterivanje u savesti izrodi se u slabost.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Viktor Igo 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

~~Izgledati lako osvojiva a biti nesavladiva , to je pravo remek – delo.

~~Brak je očajničko rešenje.Beležnik vam isporuči ženu,kakvo poniženje !

~~Niskost rukovodi.Odozdo se voda greje.

~~Nema male mržnje.Svaka mržnja je potpuna mržnja.

Slon koga mrzi mrav , takođe je u opasnosti.

~~Biti obavezan iz zahvalnosti , znači biti iskorišćen.

~~Nije dovoljno samo hteti , treba moći.

~~Sa sudbinom se prethodno ne dogovara.

~~Dogodi se da srce katkad i ne zna kako se neosetno isprazni ,

jer je primilo udarac nepromišljene reči.

~~Prezrenje je šamar izdaleka.

~~Svaki je filozof njuškalo.

~~Istinska ljubav nikad ne otupi. Kako je sva od duše , ona ne može da se rashladi.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Viktor Igo 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

Žar se pokriva pepelom , ali zvezda ne.

~~O maštanju se može reći ono isto što i o igri. Najpre bivaš prevaren ,

a zatim i sam postaješ varalica.

~~Ne govoriti o nekome znači odstraniti ga.Raspitujući se o nekome ,

strah te je da ga time prizivaš.

~~U ljubavi nema ništa lepše od navike.Ceo se život kreće oko toga.

Izlazak Sunca navika je vasione.

~~Kičmena moždina sanjari. . .

~~Zaborav nije ništa drugo nego preko izbrisanog

ispisan novi rukopis.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Viktor Igo 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

~~Nesanica je zlostavljanje koje noć vrši nad čovekom.

~~Nema ništa dvoličnije od onoga kada neko kaže ~Hoću da znam na

čemu sam~U suštini , to je baš ono što se ne želi.Strah ga je od tog.

~~Slatko je činiti neko pravedno delo kada je to neprijatno

nekome koga ne voliš.

~~Iz bede izađeš celovitiji nego iz obilja.

~~Te spoljašnje promene , ponekad su promene duše.

~~Plakao je za sve što se smejao.Platio je ceo zaostali dug.

Pravo čoveka na suze ne zastareva.

~~Biti bez mane ne znači biti bez nedostataka.

~~Sve objasniti znači umanjiti.

~~Misaoni čovek je često pasivni čovek.

~~Budala se postaje iz očajanja.

Viktor Igo Kul-viktor-igo

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Viktor Igo 2294901356

Gost

Viktor Igo 4c5f17d1cb1a3a21f8449e27a62ad65b

Govoreći sve jezike,ulazio je u sve duše.

Greh je teža zemljina.

Pogreške žena,dece,slugu,slabih,nevoljnih i neukih,
pogreške su muževa,očeva,gospodara,jakih,bogatih
i učenih.

Čovek,to vam je jegulja.

Recimo,uzgred,mržnja prema luksuzu ne bi bila
inteligentna mržnja.Ta bi mržnja podrazumevala i
mržnju prema umetnosti.

Ne smeta što si ništa ako si nešto.Običan čovek je
stari Narcis koji obožava samog sebe i koji pljeska
običnom čoveku.

Po karakteru je bio zamišljen,ali ne i žalostan.A to
je svojstveno prirodama koje vole.

Osetio je da ojačati inteligenciju znači ojačati svoju
mržnju.U izvesnim slučajevima obrazovanje i znanje
mogu poslužiti kao oružje zla.

San lakše dolazi nego što se povrati.

Savest,to je haos od himera,požuda i pokušaja,žarište snova,
pećina ideja kojih se stidimo;to je pakleno sedište sofizma,to je
bojište strasti.
Nama malih događaja čovečanstva,niti malog lišća u
vegetaciji.Iz fizionomije godine sastavlja se oblik vekova.

Ima poneki način izbegavanja koji liči na traženje.

No čujte dobro,šećer je so.Svaka so suši.

Lepa je žena prestup koji se vrši otvoreno.Sve najezde
u istoriji izazivale su suknje.

Slavuj je besplatni operski pevač.

Pristajem da živim.Nije sve svršeno na ovoj zemlji kad se
još može ludirati.

Prijatelji,upamtite što ću vam reći,niti ima rđave trave
niti rđavih ljudi.Ima samo rđavih odgajivača.S malo truda
kopriva bi bila korisna;kada se zapusti postaje štetna.Zato
se zatire.Koliko je ljudi koji liče na koprivu !

Niko tako ne vreba šta drugi rade kao oni kojih se to ne tiče.

Radoznalost je neka vrsta proždrljivosti.Videti,to je kao
žderati.Mračan je onaj beskraj koji svaki čovek nosi u sebi i prema
kome odmerava sa očajanjem napore svoga mozga i radnje
svoga života.

I zapamtite ovo : svaka od naših strasti,čak i ljubav,ima stomak
koji ne treba prepuniti.Mudrac je onaj koji ume u danom času da izvrši svoje sopstveno
hapšenje.

Cvet treba da miriše a žena da bude duhovita.

Nemojte se udavati;brak je kalem,on se primi ili ne primi,
izbegnite tu opasnost.

Jadnici ( citati )

Gost

Snovi stvaraju budućnost.

Viktor Igo Snovi_putovanja_u_srediste_duse-600x305

Gost

Gost

Viktor Mari Igo bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Rođen je 26. februara 1802. u Francuskoj, umro je 22. maj 1885. godine. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.

Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.

Gost

“Sve njegove knjige čine samo jednu knjigu, knjigu živu, sjajnu, duboku, gdje vidimo kako se kreće i komeša uznemirena, usplahirena, onakva kakava jeste, cijela naša savremena civilizacija; knjiga čudesna, kojoj je pjesnik dao naziv komedije, a koju je mogao nazvati i historijom, koja obuhvata sve oblike i sve stilove…; knjiga koja je posmatranje i koja je maštanje; iz koje se preliva istinitost, prisnost, obazrivost, sitničarstvo, ono što je materijalno, a koja dopušta da se kroz sve naglo i široko pocjepane stvarnosti ugleda najmračniji i najtragičniji ideal… Ona se hvata u koštac sa modernim društvom. Svakome otima pošteno, jednima iluziju, drugima nadu, ovima uzvik bola, onima masku. Ona pretresa život, raščlanjava strast; ona rije i ispituje dušu, srce, utrobu, mozak, bezdan koji svako ima u sebi… Takvo je djelo koje nam je on ostavio, djelo uzvišeno i snažno, čvrsto granitno postolje, monument! djelo sa čije visine blista njegovo ime.”
Viktor Igo

Gost

“Snovi stvaraju budućnost.”
Viktor Igo

Gost

“Prava pravda je savjest.”
Viktor Igo

Gost

“Onaj koji svakog jutra planira dnevne poslove i pridržava se plana, u ruci ima nit koja će ga provesti kroz labirint i obavezama najopterećenijeg života. Pravilno raspoređeno vrijeme nalik je zraci života koja prodire kroz sve njegove zanimacije. No, gdje nema plana, gdje se raspolaganje vremenom predaje tek pukom slučaju, ubrzo će zavladati haos.”

Gost

“Najveća sreća u životu je uvjerenost da smo voljeni – voljeni zbog toga kakvi jesmo ili još više, usprkos tome kakvi jesmo.”
Viktor Igo

Gost

Tmina je davala okvir onome što je nekad bilo čovek.
Bilo je to nešto što više nije.
Biti ostatak - to ljudski jezik ne može da izrazi.
Ne postojati, a ipak trajati, biti u ponoru i van njega, ponovo se kao nešto nepotopljivo pojaviti iznad smrti - u svemu tome ima nečeg nemogućeg što se meša s takvom stvarnošću. Otuda dolazi ono što se ne može iskazati. Ovo biće - da li je to bilo neko biće? - ovaj crni svedok bio je ostatak, strašan ostatak. Ostatak čega? Prirode najpre, društva potom. Ništa i sve.
Bio je prepušten na milost i nemilost, okružavao ga je dubok zaborav osame. Bio je izručen ćudljivostima nepoznatog. Nije imao ničeg za odbranu protiv mraka, koji je od njega činio šta je hteo. Za svu večnost paćenik. Orkani su se okomili na njega. Pretužna uloga vetrova!

Gost

Leš je džep koji smrt izvrne i isprazni. Ako je imao svoje Ja, gde je to Ja? Možda je još tu. Ta pomisao užasava.

...

Bio je to neki čudan žitelj noći. Nalazio se u ravnici i na brežuljku i opet ni tamo nije bio. Opipljiv, a uništen. Svojom senkom upotpunjavao je tamu. Kada bi dan zamro i prosula se nema pomrčina, on se pretužno mirio sa svime. Samo zbog toga što je bio tu činio je još većom žalost oluje i tišinu zvezde. Ono neizrecivo što se nalazi u usamljenosti sažimalo se u njemu. On, ostatak nepoznate sudbine, slio se sa svim surovim prećutkivanjima noći. U njegovoj tajanstvenosti nejasno su se odražavale sve zagonetke.'

Viktor Igo - Čovek koji se smeje

Gost

BOGORODIČNA CRKVA U PARIZU

Iako je sav u političkoj groznici, Igo se 1. septembra vraća
Bogorodičinoj crkvi u Parizu. “Kupio je bocu mastila i veliki vuneni
triko, odijelo zaključao, kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i
sav se predao svom novom romanu. Toliko je obuzet svojim stvaralaštvom
da ne osjeća ni umor ni hladnoću, i usred zime radi pored otvorenog
prozora. Poslednjim kapima mastila završio je posljednje redove romana
14. januara (1831). Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i
po mjeseca.napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih djela. On se
toliko bio saživeo sa ličnostima svoga romana da je, po završetku, bio
tužan, kao da se rastao od starih prijatelja”.

Roman je objavljen 16 marta, usred mučne političke atmosfere. Julska
monarhija već je stvorila nezadovoljnike među kojima je i Viktor Igo,
koji oštro napada novi poredak. Dolaskom na vlast Kazimira Periea, koji
je protiv sebe imao napredne liberale i revolucionarne elemente,
pojačano je nezadovoljstvo i zaoštrena politička borba. Ipak, djelo
značaja i vrijednosti Bogorodičine crkve u Parizu nije moglo ostati
nezapaženo i ono je za godinu dana doživjelo sedam izdanja. Opšti utisak
je bio, kaže Pjer Moro, „zasjenutost i zadivljenost pred jednim takvim
raskošem umjetničkih bogatstava."

Bogorodična crkva istorijski je roman. Radnja se zbiva 1482. u Parizu, a
izvanredno je opisana katedrala Notre-Dame - koja simboliše
romantičarski shvaćen duh srednjeg vijeka - i raspojasana svečanost na
trgu pred katedralom.

Glavni lik je nakazni grbavac Kvazimodo, kojeg je kao ostavljenog
dječačića našao arhiđakon Frolo, vaspitao ga i postavio za zvonara, pri
čemu je Kvazimodo ogluvio od zvukova gigantskih zvona. Siže počinje kada
se Frolo zaljubi u ljupku Ciganku Esmeraldu, zapravo dijete koje su
Cigani ukrali. Esmeraldu noću napadaju dva muškarca, no spašava Febus
de Šatoper, u koga se ona smrtno zaljubljuje. Prvi je napadač pobjegao, a
drugi je uhvaćen; to je Kvazimodo, kojeg je poslao Frolo. Kvazimodo je
osuđen na bičevanje i stub srama, no kada on pati od bičevanja i žeđi, a
svjetina mu se izruguje, Esmeralda mu se smiluje i donosi mu vode. To
je poenta: u duši grbavca nastaje preokret.

Frolo ne odustaje od namjere da se domogne Esmeralde. Posredstvom Febusa
on s njom ugovara sastanak, ali kada primjećuje da je Esmeralda u
Febusa zaljubljena, probode ga u nastupu ljubomore i pobjegne. Esmeralda
je optužena da je pokušala ubiti Febusa, koji je ipak preživio.
Podvrgnuta mučenju, ona priznaje sve što od nje traže, pa je osuđena na
smrt. Febus ništa ne preduzima da je spasi, ali zato joj Frolo nudi spas
ako mu postane ljubavnica. Esmeralda zaprepašćeno odbija, a Frolo
dopušta izvršenje smrtne kazne.

Pred izvršenje, međutim, koje je trebalo da se obavi pred katedralom,
Kvazimodo se spušta užetom i odnosi je u crkvu. Tamo je zaštićena, no ne
može napuštiti katedralu, a Kvazimodo se brižno za nju stara,
izbjegavajući čak da je plaši vlastitim izgledom. Pisac Grengoar, koji
je ranije u napadu takođe pomogao Esmeraldi, a kojeg su oteli Cigani i
odlučili ga ubiti jer nema novaca, pa se spasio tako što je Esmeralda iz
samilosti pristala da se s njime vjenča "na ciganski način", skuplja
gomilu Cigana i lopova kako bi oslobodili Esmeraldu. Kvazimodo je
međutim brani, baca na gomilu kamenje i rastopljeno olovo, jer misli da
je hoće oteti. Vojska na kraju rašćera napadače, no za vrijeme meteža
bitke Frolo i Grengoar ušuljali su se u katedralu i odveli Esmeraldu.
Frolo je, međutim, pred poćerom ugurao u ćeliju časne sestre Godule u
obližnjem samostanu, uz povike da je to Ciganka, a Godula je mrzila
Cigane, jer su joj oteli dijete. To je dijete zapravo Esmeralda, no
Godula je prekasno prepoznaje prema papučici koju Esmeralda nosi kao
amajliju: Esmeraldu odvedu i objese je. Frollo i Kvazimodo posmatraju
vješanje, no kada Frolo prasne u smijeh, Kvaziimodo ga baci s tornja.
Zatim odlazi na mjesto đe bacaju tijela obješenih, zagrli mrtvu
Esmeraldu i ostaje tako do smrti.

Prema svom značenju, to je tipičan roman epohe romantizma. Sve što je
oduševljavalo romantičare u njemu je prisutno: izuzetno strasni likovi,
zanimljiva i zapletena fabula, pokušaj da se shvati duh
srednjovjekovlja, zlo i dobro tamo đe se ne očekuju, suprotnosti Cigana i
lopova s jedne strane, a državne i crkvene vlasti s druge, a iznad
svega uvjerenje u moć saosjećanja. U njoj je, naime, Igo nazirao
rješenje temeljnog društvenog problema odnosa između slabih i nemoćnih s
jedne strane, a jakih i moćnih s druge, između potlačenih i tlačitelja,
između bogatih i siromašnih, između srećnih i nesrećnih, koje
prosvjetiteljstvo nije uspjelo riješiti.

Da bi istorijske i lokalne boje bile što tačnije, što vjernije
stvarnosti, Igo se podrobno dokumentovao u mnogim memoarima, istorijskim
spisima i arhivama. On je zatim od prikupljenog materijala probrao ono
što je karakteristično za doba koje je vaskrsavao i, zahvaljujući svojim
izvanrednim sposobnostima da zamisli i predstavi daleke događaje i
odsutne stvari, oživio svu tu sirovu građu svojom bujnom maštom i svojim
snažnim umjetničkim dahom u nizu ogromnih fresaka, slika i živopisnih
prizora najrazličitije boje.

Intriga romana, međutim, plod je piščeve bogate fantazije. To isto važi i
za ličnosti. Od glavnih junaka samo su Luj XI i Grengoar istorijske
ličnosti. Ostale su djelo piščeve mašte i često su toliko neobične i
izuzetne da ih ne možemo smatrati za predstavnike jednog određenog
društva i jednog određenog doba, iako žive snažnim životom. Njihova
psihologija nije produbljena, iako ima veoma tananih psiholoških
analiza. Igo slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnosti. Po onome
kako misle i šta osjećaju, one više liče na savremenog čovjeka nego na
ljude XV vijeka.

Ali zato je slika staroga Pariza, njegovih običaja, naravi, vjerovanja,
predrasuda, njegove umjetnosti i civilizacije ne samo umjetnički živa i
kolorisana nego i istorijski vjerodostojna. Pišući o istorijskoj
tačnosti Igovog romana, arheolog Fedo kaže: „Nikada,: nijedan čovjek
nije napisao nijedan odlomak iz arheologije koji vrijedi kao istorija,
kao tačnost, kao zanimljivost, kao boja, kao misao, stoti dio glave
’Bogorodičina crkva u Parizu’ i ‘Pariz sa visine’”. Arhitekt Lasi kaže
da mu je Igov roman bio od velike pomoći pri obnovi stare katedrale, dok
se Emil Mal, čuveni istoričar srednjevjekovne umjetnosti, nije ustezao
da kaže: “Mi smo s mukom pokazali ono što je pjesnik osjetio intuicijom
genija”

Gost

nastavak...

Igova vizija toliko je snažna da često sve ostale senzacije preobražava u
vizuelne slike koje imaju moć priviđenja. Te su halucinacije ponekad
toliko jake da ličnosti romana u mrtvim stvarima vide živa bića. Kad
šatrovci jurišaju na katedralu, njima se čini da se na vrhu tornjeva sve
statue đavola i zmajeva kreću, da se guje smiju, da čudovišta kevću, da
salamandre duvaju u plamen a aždaje kijaju u dimu. Esmeraldi se čini da
sve sprave za mučenje idu ka njoj sa svih strana da je bodu, stežu,
muče.

Igo je isto tako dramatičan i slikovit evokator narodnih masa. Uz staru
katedralu, narod je glavna ličnost romana, narod svih staleža "svih
naravi, i svih običaja, od studenata do vlastele i šatrovaca. I, sve te
mase žive snažnim životom, i kad se, radosne zabavlaju, i kad se, kivne
bune ili jurišaju na Bogorodičinu crkvu. Kroz njih “upoznajemo dušu
Pariza s kraja XV veka”.
Ali, ono što je najljepše i najtrajnije u ovom romanu, to je poezija u
svim njenim oblicima: epska poezija u silovitom oživljavanju prošlosti,
mrtvih stvari, sredina i kolektivnih bića; lirska poezija toplih
pripovijesti i snažne opisne boje; dramska poezija raznolikih prizora,
čas silovitih i svirepih, čas dirljivih i nježnih koji se lako i
prirodno odvijaju na prostranom platnu starog Pariza.

Bogorodičina crkva u Parizu napisana je takvim jezikom i stilom da liči
na divnu poemu u prozi. Igo je čarobnik riječi. Njegov je jezik raskošno
bogat. Igo ima u najjačoj mjeri razvijeno osjećanje za živost,
izrazitost, linije i boje. Njegova je rečenica vajana, reljefna,
blistava, praskava, kolorisana, živopisna, i takmiči se sa plastičnim
umjetnostima. Zbog piščevog jedinstvenog slikarskog dara, u njegovom
romanu stvari žive dubljim životom nego ličnosti. Živopisnost je
potisnula analizu, dekor je apsorbovao čovjeka.

Svi se kritičari bez razlike, i stari i sadašnji, dive izvanrednim
stilskim bogatstvima djela, čudesnoj orgiji zvukova i tonova, i
ritmičkom treperenju rečenica. Čim se djelo pojavilo, ono je svakoga
zadivilo čudesnim bogatstvom jezika. „Ponekad jezik je tako čudan i
neobičan da izgleda kao da se pisac služio nepoznatim slovima nekog
prastarog narječja", pisao je jedan Igov savremenik, dok Tibode nalazi
da je Bogorodičina crkva u Parizu jedna od kreacija francuske proze,
„remek-djelo slikanja sredina" i „pravo remek-djelo umjetničkog
pričanja".

Igo je majstor pripovijedačke umjetnosti. On priča živo, tečno,
slikovito, jezikom koji združuje „arhaizam sa najblistavijom modernom
bojom", tonom u kom se neusiljenost običnog, prostog govora miješa sa
uzvišenošću, lirizmom i patetikom.

Igo je majstor i kompozicije. Sve je logički povezano i harmonički
stopljeno u ovom romanu složene intrige i obilja materijala. Ni uvođenje
čitavih glava iz istorije umjetnosti nije narušilo sklad ove velike
freske. Lamartin je nazvao pisca “Šekspirom romana”, a njegovo djelo
“epopejom srednjeg vijeka”

Gost

JADNICI

“Jadnici”, čije je objavljivanje počelo u sveskama 1862. godine, su
djelo dubokog razmišljanja I dugog sazrijevanja, “san mladosti ostvaren u
zrelom dobu”, u dobu kad je Igo dospio “do najviših vrhova” u svim
oblicimaa stvaralašttva. U “Jadniccima” je, naime, obuhvaćen širok
dijapazon francuskog društvenog života u prvoj polovini devetnaestog
vijeka, u razgranatoj fabuli i mnoštvu dugih epizoda, u brojnim likovima
i istorijskim situacijama. Temeljna je zamisao oblikovana u sudbini
Žana Valžana. On je proveo u tamnici devetnaest godina, samo zato što je
pokušao ukrasti hljeb kako bi nahranio sestrinu gladnu đecu, i što je
pokušavao bježati iz zatvora. U zatvoru je, svakako, strastveno zamrzio
čovječanstvo, fiktivnu pravdu i sve koji u njoj učestvuju, no nakon
izlaska iz zatvora jedan je čin sve promijenio: biskup Mjuriel primio ga
je na prenoćište, a Valžan mu je ujutro ukrao srebrne svijećnjake. A
kada ga je opet uhvatila policija, biskup ga je oslobodio rekavši da mu
je svijećnjake poklonio. Valžan je tada od čovjekomrsca postao nešto
sasvim suprotno: roman prati njegov daljnji život u kome se oblikuje
romantični tip takve humanosti kakvu više ništa ne može pokolebati;
Valžan čak oprašta i spašava život policajcu koji ga je uporno progonio,
čak i kada je Valžan postao ne samo pošten nego i dobročinitelj svim
nesretnicima.

Uspjeh Jadnika bio je neposredan i ogroman, uspjeh koji opija, koji
oduševljava, koji zaluđuje, ali i uspjeh koji razjaruje, jer pojedina
kritika nije mogla da oprosti Viktoru Igou njegov borbeni socijalizam,
njegovo žigosanje bolesti i rana jednog nezdravog društva, njegovu
vatrenu ljubav prema narodu, prema njegovim bijedama i patnjama. Čak i
Lamartin, koji je isprva bio „zasjenjen i opijen darom koji je postao
veći od prirode", ustao je nešto docnije da brani društvo od Igove
optužbe. U odgovoru na prvo Lamartinovo pismo, Igo je osvijetlio i
precizirao svoje socijalne ideje i cilj svoje knjige: „Ako radikalno
znači idealno, onda sam radikalan. Da, ja u svakom pogledu razumijem,
želim i prizivam ono što je bolje; bolje, iako ga poelovica optužuje,
nije neprijatelj dobrog, jer to bi značilo: balje je prijatelj zla. Da,
društvo koje dopušta bijedu, niže je društvo, vjera koja prihvata pakao,
niža je vjera, čovječanstvo koje dozvoljava rat, niže je
čovječanstvo, a ja težim višem društvu, višem čovječanstvu, višoj vjeri:
društvu bez kralja, čovječanstvu bez granica, vjeri bez knjige. Da,
boirim se protiv svještenika koji prodaje laž i protiv sudije koji čini
nepravdu. Uopštiti svojinu (što je suprotno od njenog ukidanja)
uklanjajući gotovanstvo, to jest ostvariti ovaj cilj: svaki čovjek
sopstvenik a nijedan čovjek gospodar, eto, to je za mene prava društvena
i politička ekonomija...Ja osuđujem ropstvo, progonim bijedu, poučavam
neznanje, liječim bolest, osvjetljavam noć, mrzim mržnju... Eto zašto
sam napisao Jadnike. Ja sam zamislio Jadnike kao knjigu čiji je temelj
bratstvo sleme napredak".

Ali napadi su bili usamljeni glasovi u buri ovacija i slavlja. „Treba slušati”, pisao je Pol
Meris, “kako ljudi dišu u vazduhu ushićenja... Svijet je opčinjen i
razdragan". Jedan drugi kritičar, veoma poznat u to vrijeme, piše:
„Viktor Igo i njegov slavni roman privukli su pažnju cijele Francuske.
Samo se o Jadnicima govori, a sve je ostalo ništa". Igova supruga, koja
se nalazi u Parizu, piše da Jadnici „izazivaju uzbuđenje kome nema
ravna. Ta ]e knjiga u svačijim rukama; ličnosti koje su već sada postale
tipovi pominju se u svakoj prilici i povodom svačega. Slike tih
ličnosti nalaze se u svim izlozima
prodavnica bakroreza; ogromni plakati koji objavljuju Jadnike
izlijepljeni su na uglovima svih ulica". — U jednom drugom pismu
pjesnikova supruga daje sliku buntovnog nestrpljenja publike koja hoće i
silom da dođe do Jadnika: „Tek je dva
sata, jadala joj se jedna prodavačica Jadnika, a popadale smo od umora.
Još od šest sati ujutru stvoreni su redovi pred našim još zatvorenim
dućanom. Svijet je lupao, udarao i htio da razbije vrata. Nijesmo htjele
da otvorimo jer bi narod silom upao u radnju i ne bismo mogle odoljeti.
Pojavila sam se na prozoru prvog sprata i govorila masama pokušavajući
da im dokažem da treba redom da ulaze. Otvorila sam dućan kad mi je
pritekao u pomoć jedan policajac, i uslužile smo narod. Ali, uh! Kakav
dan! Pa mi smo, gospođo, imali pravu pobunu, cio se kvart uzrujao. Dok
sam ja govorila sa svog prozora, susjedi su se sa svoje strane pojavili
na svojim prozorima. Pogledajte da li možemo imati ijedan slobodan
minut; eto, pozivaju me da otvorim depeše koje stižu".

Interesovanje za Jadnike toliko je veliko da je jednog dana, u 6 časova
ujutru, gomila nestrpljivog svijeta provalila u jednu parisku knjižaru
da se dokopa drugog i trećeg dijela romana. To se oduševljenje prenijelo
munjevitom brzinom i van granica Francuske, po čitavom svijetu, đe
milioni saosjećaju sa Žanom Valžanom, sa Fantinom, sa Kozetom, sa
Marijusom. Igo je sada više nego ikada ranije građanin svijeta. Svi, od
vratara do vladara s ushićenjem čitaju Jadnike. Nije onda čudo što
nijedan roman francuske književnosti, tako bogate u remekdjelima
blistave proze, nije dostigao popularnost Igovih Jadnika čije je glavne
ličnosti usvojila narodna duša i uzdigla ih do tipova.

Slava Jadnika donekle je potamnjela kada je realizam "smijenio"
romantizam, jer je kritika upozorila na prekomjernu razvodnjenost u
epizodama, na prećeranu sentimentalnost, na crno/bijelu tehniku
karakterizacije i na pomalo trivijalne zaplete i situacije. Ipak, premda
su Jadnici doista djelo koje nije posve uspjelo zbog grandiozne zamisli
- zbog koje se, možda, načelo integracije svih dijelova u cjelinu
naprosto i nije moglo do kraja sprovesti - upravo takva zamisao nije
samo mana nego u i nekoj mjeri sadrži i veličinu romantizma. Jadnici
tako nijesu samo reprezentativno djelo jednog razdoblja i jednog
"raspoloženja": likovi koji su i svojevrsni tipovi, temeljna poruka i
brojne arhetipske situacije, kojima se sukobljavaju dobro i zlo i u
kojima se pojavljuju temeljne dileme smisla ljudskoga života, nadahnule
su i mnoga kasnija djela.

Gost

Insert iz “Poslednji dan na smrt osuđenog”
XLVIII
………………………………………………………………………………………………………

Prisilio sam sebe da ne čujem, da ne vidim i da budem gluv za sve osim za sveštenika čije sam reči jedva čuo, zbog velikog meteža. Uzeo sam krst i poljubio ga.
- Smilujte mi se, rekao sam. O moj Bože- i trudio sam se da se udubim u tu misao. Zatim mi je odjednom postal veoma hladno.Kiša je probijala moju odeću I skvasila kožu moje kratko ošišane glave.
- Drhtite od hladnoće, sine moj, pitao me je sveštenik?
- Da, odgovorio sam.
Na žalost ne samo od hladnoće.
Na kraju mosta, čuo sam glasove žena koje su žalile što sam tako mlad.
Pošli smo kobnom obalom. Više nisam video, nisam čuo. Sve te glasove, te glave na prozorima, na vratima, na ogradama radnji, na stubovima za svetiljke, te svirepe i radoznale posmatrače, tu gomilu koja me poznaje a ja ne poznajem nikog, taj kaldrmisani i ljudskim pogledima ozidan put… Bio sam opijen, sluđen, lišen svesti. Nepopodnošljiva je težina tolikih pogleda uprtih na vas.
Tresao sam se na klupi ne obraćajući više pažnjuu na sveštenika i krst.
U larmi koja me je obavijala nisam više razlikovao uzvike sažaljenja od zvuka sreće, smeh od plača; sve se pretvorilo u šum koji je odzvanjao u mojoj glavi kao eho o bakren kotao. Moje oči su mahinalno čitale natpise iznad radnji.
Čudna radoznalost me je naterala da okrenem glavu i pogledam unapred. To je bio poslednji prkos mog razuma. Ali telo nije htelo; moj potiljak je ostao paralizovan i unapred mrtav.
Samo sam delimično, levo od mene, iznad reke video kulu Notr- dam koja, kada se odatle gleda, sakriva drugu kulu. To je ona na kojoj se nalazi zastava. Tamo je bilo mnogo naroda, jer se sa tog mesta sve može dobro videti.
A kola su išla, išla. Prodavnice su ostajale, a natpisi su se smenjivali: naslikani, ispisani, pozlaćeni, a narod se smejao i gacao po blatu. Pustio sam da me vode kao da sanjam.
Na uglu trga, naglo se prekinuo niz prodavnica kojima su se bavile moje oči.Povici gomile su postal još jači, još kreštaviji, još radosniji. Kola su se naglo zaustavila i zamalo nisam pao licem na daske. Sveštenik me je zadržao.—Hrabro, prošapta mi!—Onda su doneli merdevine i prislonili ih sa zadnje strane kola; dao mi je ruku, sišao sam, zatim sam načinio jedan korak, onda sam se okrenuo da načinim još jedan i nisam mogao.Između dve svetiljke na obali video sam strašnu stvar.
To je bila stvarnost!
Zaustavio sam se, posrćući, kao da me je već udarac pogodio.
-Hoću da dam poslednju izjavu, slabo sam uzviknuo!
Popeli su me ovde.
Tražio sam da mi dopuste da napišem svoju poslednju želju.Oslobodili su mi ruke, ali konopac je tu, spreman.

Gost

XLIX
Sudija, opunomoćnik, činovnik, ne znam koje vrste, upravo je došao.Skupljenih ruku, klečeći, tražio sam od njega milost.Zlokobno se smešeći pitao me je da li je to sve što imam da mu kažem.
--Milost! Milost!- ponavljao sam! -Bar iz sažaljenja, još pet minuta!-
Ko zna? Možda će me pomilovati! Tako je strašno umreti, na ovaj način, u mojim godinama. Često se dešavalo da pomilovanja stignu u poslednjem trenutku.
A koga bi trebalo pomilovati, gospodine, ako ne mene?
Prokleti dželat! Približio se sudiji da bi mu rekao da izvršenje smrtne kazne treba da bude u određeno vreme, da se to vreme primiče, da je on za to odgovoran, da uostalom pada kiša i da preti opasnost od rđanja mašine.
Preklinjem vas! Još minut da sačekam pomilovanje! Inače ću se braniti, ujedati!
Sudija i dželat siđoše. Sam sam. Sam sa dva žandara.
Oh! Grozan narod koji zavija poput hijena. Ko zna, možda ću im umaći? Ali ako ne budem spasen? Ako moje pomilovanje?... Nemoguće je da me ne pomiluju!
Bednici! Čini mi se da se penju stepeništem…

Str. 83, 84

Viktor Igo “Poslednji dan na smrt osuđenog”
Prevela Branka Grujić Zec
Narodna biblioteka Kraljevo, 1987

Gost

Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
– Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
– Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak – svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.

Viktor Igo, “Covek koji se smeje“.

Gost

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljenih očiju.

Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

Gost

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša… Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima…
Vedra mesečina morske vale ljubi.

» Viktor Vasnecov
» Viktor Troicki
» Viktor Peljevin