Akcenat ili Naglasak

Naglasak reči naziva se akcenat i predstavlja pojačano glasovno isticanje jednog sloga u reč. Akcenat se uvek nalazi iznad jednog sloga i to iznad samoglasnika u tom slogu. Slog je jedan glas, ili više glasova koji sačinjavaju jednu izgovorenu celinu. U svakom slogu mora postojati samoglasnik, odnosno slogotvoran glas. U reči ima onoliko slogova koliko ima slogotvornih glasova. Slog je deo reči u kome mora biti jedan samoglasnik, dok samoglasnik može biti, a ne mora. Pre svega treba odrediti slog koji je nosilac akcenta u reči. On može da se izgovara dugo ili kratko. Razlikuju se akcentovani i neakcentovani slogovi u reči, kao i akcentovane i neakcentovane reči.

Primeri naglasaka sloga u reči: telefon, šuma, slika, nasloniti, polovina

Naš književni jezik ima četvoroakcentni sistem, po intonaciji-kvalitetu mogu biti silazni i uzlazni, po dužini-kvantitetu mogu biti kratki i dugi tako razlikujemo:

Dugosilazni

Dugouzlazni
Kratkosilazni
Kratkouzlazni

I akcentsku dužinu koja je uglavnom na poslednjem slogu.

Mesto akcenta u rečima

Da bi se potpuno pravilno odredio akcenat treba imati i sluha, ali ako niste baš sluhista postoje dakako i pravila na koja se možemo osloniti, četiri osnovna pravila kod akcentovanja reči su:

Na prvom slogu u višesložnoj rečenici mogu stajati sva četiri akcenta
Na srednjim slogovima stoje samo uzlazni akcenti
Na poslednjem slogu ne može stajati ni jedan akcenat
Jednosložne reči imaju samo silazni akcenat.

Posleakcentska dužina

I neakcentovani slogovi mogu biti kratki i dugi. Svaki slog ispred i iza akcentovanog sloga može da bude kratak. Dugi slog može da bude samo iza akcentovanog sloga i na njemu je posleakcentska dužina na primer: šùmārākā, kòpām...

Neakcentovane reči

U našem jeziku postoje i tzv. neakcentovane reči:

1. Proklitike – reči koje čine akcentsku celinu sa rečju ispred koje stoje (obično predlozi: o, u, pred, pod, kroz; veznici: i, a, ali, jer, dok)
( na klupi, pred klupom, pod klupom)

2. Enklitike – reči koje čine akcentsku celinu sa rečju iza koje stoje (obično skraćeni enklitički oblici pomoćnih glagola i ličnih zamenica:

Nenaglašeni (kraći) oblici ličnih zamenica i povratne zamenice:
• U genitivu: me, te, ga, je, nas, vas, ih, se
• U dativu: mi, ti, mu, joj, nam, vam, im, si
• U akuzativu: me, te, ga, je, ju, nas, vas, ih, se

Nenaglašeni (kraći ) oblici prezenta pomoćnog glagola jesam, biti, hteti
• Jesam: sam, si, je, smo, ste, su
• Biti: bih, bi, bi, bismo, biše, bi,
• Hteti: ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će;
• Upitna rečca li

Na primer:

- dajem joj (njoj)
- došao sam (jesam)

Kada pristupamo utvrđivanju akcenta u nekom tekstu prvo je potrebno uočiti razliku između naglašenih i nenaglašenih reči, a potom identifikovati reči koje imaju akcenat. Reči stranog porekla, bez obzira iz kog su jezika preuzete i na vreme kada su preuzete u naš jezik, po pravilu, poprimaju sve odlike – fonetsko-morfološke – reči našeg porekla. Drugačije rečeno, sve te reči i glasovno i oblički uklapaju se u naš leksički fond i po stanovištu većine leksičkih stručnjaka nema osnova da se odstupi od klasične akcentske forme.