Rešena misterija neobične mesečeve gravitacije

Letelice-bliznakinje američke svemirske agencije NASA “Grejl”, koje su kontrolisano oborene na lunarnu površinu decembra 2012, obezbedile su prethodno naučnicima podatke o misterioznoj anomaliji mesečeve gravitacije


Mape gravitacionih anomalija na Mesecu


Neobične koncentracije mase skrivene ispod lunarne površine, geološke strukture nazvane “maskoni” (skraćeno od koncentracija mase – mass concentrations), toliko su guste da menjaju mesečevo gravitaciono polje, uzrokujući poremećaje koji mogu da povuku naniže letelicu u orbiti našeg satelita, ili da je naglo odgurnu sa kursa.

-Maskoni su otkriveni šezdesetih godina, dok je NASA radila na misijama “Apolo”, ali je uzrok ovih gravitacionih anomalija bio nepoznat – izjavio je za “Spejs” vođa studije Džej Meloš, geofizičar sa Univerziteta Purdju u Indijani.

- Kada su prvi put otkriveni, maskoni nisu bili ništa više od navigacione opasnosti. Za organizatore misija “Apolo” oni su bili pravi trn u oku. Kao talasi u okeanu, oni su bili nešto što treba zaobići u planiranju – dodao je on.

Pravljenjem mape gravitacionog polja Meseca letelice “Grejl” otkrile su lokacije lunarnih maskona i time pružile uvid u unutrašnju strukturu satelita. Ovo je naučnicima omogućilo da prouče dva basena – jednog na strani Meseca koja je okrenuta ka nama i drugog na “tamnoj strani”.

Današnja nauka zna za postojanje maskona na Marsu i Merkuru, ali ne i na Zemlji. To je prosto zato što udari asteroida i prateći krateri nisu bili dovoljno veliki da izbace materijal iz Zemljine unutrašnjosti.

U dalekoj prošlosti, udari masivnih asteroida ostavili su duboke kratere na Mesecu, koji su dosegli do sloja ispod tanke lunarne kore. Ono što je do sada bilo nepoznanica je kako su ti veliki krateri mogli da podrže veoma gust materijal i kako gravitaciono polje u tim basenima može da bude u takvoj neravnoteži.

- Isprva je delovalo da taj problem ima lako rešenje. Baseni maskona na “bližoj” strani Meseca delimično su bili ispunjeni drevnim tokovima guste lave, koja je mogla da se uračuna u višak mase i pozitivne gravitacione anomalije – kaže Džef Endruz Hana, profesor geofizike u Goldenu, Kolorado.

- Međutim, ubrzo je postalo očigledno da su u nekim basenima tokovi lave bili previše tanki da bi se njima objasnio višak mase. Neki baseni su čak imali maskone, a da uopšte nisu imali tokove lave – dodao je on.

Naučnici su zaključili da su asteroidi u dalekoj prošlosti Meseca, koji su napravili ogromne kratere, uzrokovali topljenje i izvrtanje okolnog lunarnog materijala i kamenja iz sloja ispod površine. Materijal je topljenjem ujedno postao gušći i koncentrisaniji.

- Kako se vreo materijal hladio, kao i površina, postao je čvrst, pa je mogao da podrži teret veoma gustog materijala iz sloja ispod kore – objašnjava Meloš.

Čvrsta lunarna kora, koja takođe klizi ka dole u kraterima, na kraju je formirala krivudave, ali čvrste barijere preko basena, držeći dole gusti materijal.

- Sada znamo da je drevni Mesec bio mnogo vreliji i da mu je kora bila tanja nego što smo mislili. Po prvi put možemo da shvatimo kolike je veličine bio asteroid koji je udario Mesec, gledajući basen koje je ostavio za sobom i gravitacioni “potpis” u okolini – zaključio je Meloš.


blic.rs/ foto:NASA