Потенцијалне људске колоније су Месец, Марс, ближи велики астероиди и наравно свемирске станице




Текст: Борис Клобучар

Хиљадама година, човечанство се наставља тако што се прилагођава условима које околина намеће.Током времена људи су научили да прилагоде средину својим потребама: да живе у симбиози са осталим врстама и обезбеде све ресурсе неопходне за опстанак. Како се екосистем мења, тако се мењају и наше људске потребе. Приближава се тренутак када ће средина коју данас добро познајемо и у којој живимо постати тесна за све нас. Тренутак када ћемо морати да напустимо планету, и да се прилагођавамо потпуно новим условима.Научници ово врло добро знају и увелико раде на потребним решењима.

Број људи на Земљи непрекидно расте. Последњих неколико десетина година напретком пре свега медицине и пољопривреде тај прираштај је убрзан тако да је, рецимо, претходне године популација повећана за скоро 74 милиона. Данас Земља броји преко 7 милијарди становника, а научници су прорачинали да би до 2100.године могли да достигнемо и 10.1 милијарди људи. Узимајући у обзир различите факторе процењује се да је капацитет наше планете између 4 и 10 милијарди. Тако на пример, научници у светски признатим еколошким организацијама попут World Wide Fond for Nature и Global Footprint Network, мерећи човекове потребе у екосистему кажу да је Земља пренасељена још од 2006 године. Повећање нивоа угљен-диоксида у атмосфери, глобално загревање и трошење необновљивих природних ресурса диригују потребу за решавањем овог проблема.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ СТАНИШТА

Оно што се одмах намеће као решење јесте насељавање ван планете Земље. Потенцијалне људске колоније су најближи Месец, Марс, неки велики астероиди и наравно свемирске станице. Потребно је прилагодити сурове услове свемира како би наша врста опстала и имала све потребне ресурсе за живот -кисеоник, воду за пиће и храну. Они су нам неопходни, а добра вест је да их све можемо наћи на једном месту – у башти. Потребно је 50м2 зелене површине да би се обезбедило довољно кисеоника за једног човека. Истовремено, биљке су извор хране а могу се користити и као природни филтери воде. Стога велики број стручњака ради на симулацији свемирских фарми где се у посебним условима узгајају различите јединке.

Један од проблема свемирске пољопривреде је недостатак земљишта погодног за обрађивање. Све хранљиве материје потребне биљкама морамо сами додавати у тло, што је веома тешко оствариво, на пример, на површини Месеца. Решења ком НАСА и други истраживачки центри прибегавају је хидропонија. Биљке се уместо у земљиште стављају у посуде са водом која је обогаћена храњивим састојцима, одакле црпе све минерале који су им потребни. Овим се не само елиминише потреба за подлогом, већ не постоји ни опасност од корова и других штеточина па пестициде комплетно избацујемо из употребе. Вода која се користи може бити рециклирана, а константним мерењем нивоа хранљивих састојака одређујемо количине неопходних минерала, па биљке дају веће и чешће приносе. На Универзитету у Аризони, где је у току експеримент симулације фарме ван наше атмосфере, хидропоно се узгаја годишње око 500кг зелене салате, парадајза и кромпира.

Земљиште ипак има својих предности. Биођубриво се много боље распоређује, земља пружа механичку заштиту корена и задржава воду тако да уколико дође до квара на неком од система, биљке могу преживети. Ово је поготово значајно на Марсу, где услед мање гравитације вода може остати дуже на површини тла стално храњећи јединку, што нам у великој мери смањује потрошњу воде. С друге стране, нема показаног утицаја недостатка гравитације на развој биљке, чега су се научници у почетку плашили.Марс такође има своју атмосферу, која планету делимично штити од космичког зрачења и спољашњих удара. Заштитна атмосфера отвара могућност прављења фарми на површини планете.

ЛУНАРНИ ПАРАДАЈЗ



Ово није случај на Месецу. Наш природни сателит нема атмосферу која би га заштитила па огромна количина штетног зрачења и камења пада на његову површину. Јако космичко зачење би уништило усеве, те се фарме морају заклонити великом количином месечевих стена, укопавањем у пећине. Добра страна је да на Месецу има леда, поготово на деловима око полова, који би се посебним методама могао обрадити и користити за заливање.

Поред воде, биљкама је за процес фотосинтезе потреба и светлост. Како их не можемо једноставно изнети на Сунце као на Земљи, морамо обезбедити други начин добијања потребног зрачења. Најпогодније су ЛЕД диоде, које не само да не емитују топлоту, већ им можемо подесити таласну дужину светлости коју емитују тако да највише одговара плантажи и тиме повећати приносе.

Напајање ових плантажа електричном енергијом би најидеалније било обезбедити прикупљањем сунчевих зрака соларним плочама. Лунарни дан траје 27 земаљских дана, што значи 2 недеље осунчане површине Месеца. Међутим, тренутно не постоји технологија ћелија која би задржала довољну количину соларне енергије како би преостале две недеље мрака имали довољно електричне енергије. Стога је решење, барем за сад, у малим нуклеарним термоелектранама. Попут оне на Curiosity роверу, „батерије“ садрже мали радиоактивни изотоп који јако дуго може давати енергију и тако напајати читав систем.

Биљке су основа за живот, како на Земљи, тако и у свемиру. Оне су читав биорегенеративни систем, неопходне не само као храна, већ и фабрике кисеоника и природни филтери воде. НАСА је развила veggie систем узгајања у микрогравитацији где се увелико добија зелена салата. На руским свемирским станицама се гаји грашак и ротква, експериментално добијамо кромпир, јагоде и парадајз. Данас је то храна за астронауте, истраживаче универзума, а сутра ће бити свакодневица свемирске пијаце на некој од насељивих планета.


elementarijum.