Makartizam

Макартизам (енгл. McCarthyism) је пракса изношења оптужби за нелојалност, субверзивност и издају без узимања у обзир постојања доказа. Израз води порекло из периода у историји Сједињених Држава који је познат као Друга црвена страва, који је оквирно трајао од касних четрдесетих до касних педесетих година двадесетог века, и био познат по страху од комунистичког утицаја на америчке институције и шпијунажу од стране совјетских агената. Првобитно, израз је настао као критика антикомунистичких хајки америчког сенатора Џозефа Макартија, али је ускоро добио шире значење. Данас се израз макартизам користи и за друге типове безобзирних, непоткрепљених оптужби, као и за демагошке нападе на личност или патриотизам политичких противника.

Током ере макартизма, након Другог светског рата, на хиљаде Американаца су били оптужени да су комунисти или симпатизери комуниста, и били подвргнути агресивним истрагама и саслушањима пред владиним или приватним одборима, панелима, комитетима и агенцијама. Главна мета ових сумњичења су били запослени у државном сектору, у сектору забавне индустрије, просветари и синдикални активисти. Сумње су често узимане у обзир упркос недовољним или сумњивим доказима, а ниво претње коју су представљали стварни или наводни левичарски ставови и активности је често значајно преувеличаван. Многи људи су остали без посла, уништене су им каријере, па чак су и затварани. Већина ових казни је дошло након пресуда које су касније одбачене,[1] закона који су касније проглашени неуставним,[2] указа на основу разлога који су касније проглашени противзаконитим[3] или подложни тужби,[4] или ванправним процедурама које су после сматране погрешним.

Међу најчувенијим примерима макартизма су говори, истраге и саслушања која је проводио сенатор Макарти лично; Холивудска црна листа, повезана са саслушањима које је спроводио Дом Комитета за неамеричке активности; и разне антикомунистичке активности Федералног истражног бироа (ФБИ) под вођством директора Џ. Едгара Хувера. Макартизам је био широко распрострањен друштвени и културни феномен који је утицао на све нивое друштва и узроковао озбиљне дебате и конфликте у Сједињеним Државама.

 [You must be registered and logged in to see this image.]

Пропагандни стрип из 1947. који упозорава на комунистичку претњу.

(Wikipedija)

[You must be registered and logged in to see this image.]

On je sve počeo.

Почеци

Историјски период који је познат као Макартијева ера је почео знатно пре него што је сам Џозеф Макарти ступио на сцену. Многи чиниоци су допринели макартизму, од којих неки сежу чак до година Прве црвене страве (1917–20), инспирисане појавом комунизма као политичке снаге. Захваљујући делом свом успеху у организовању радничких синдиката, као и раном противљењу фашизму, број чланова Комунистичке партије Сједињених Држава је растао током тридесетих година двадесетог века, достигавши врхунац од око 75.000 чланова 1940. и 1941. године. [5] Док су Сједињене Државе учествовале у Другом светском рату као савезник Совјетског Савеза, питање антикомунизма је углавном било утишавано. По окончању Другог светског рата, готово одмах је почео Хладни рат, са ширењем комунистичког утицаја Совјетског Савеза у централној и источној Европи.

Иако су афере у вези са Игором Гузенком и Елизабет Бентли отвориле питање совјетске шпијунаже још 1945, догађаји из 1949. и 1950. су снажно појачали осећај комунистичке претње у Сједињеним Државама. Совјетски Савез је тестирао атомску бомбу 1949. године, раније него што су многи аналитичари очекивали. Исте године, Мао Цедунг је са својом комунистичком армијом преузео контролу над континенталном Кином упркос великој финансијској помоћи коју су Сједињене Државе пружиле противничком Куоминтангу. 1950. је почео Корејски рат, у коме су са једне стране биле УН, Сједињене Државе и Јужна Кореја, а са друге стране комунисти из Северне Кореје и Кина. Наредне године је такође дошло до неколико значајних догађаја у вези са совјетским хладноратовским шпијунским активностима. У јануару 1950, Алгер Хис, високи званичник Стејт департмента је осуђен за кривоклетство. Он је у ствари осуђен за шпијунажу; тај злочин је био застарео, али је осуђен за кривоклетство које се односило на одбацивање оптужбе у свом ранијем сведочењу пред Домом комитета за неамеричке активности. У Уједињеном Краљевству, Клаус Фукс је признао да се бавио шпијунажом у корист Совјетског Савеза док је радио на Пројекту Менхетн у Националној лабораторији Лос Аламос током рата. Џулијус и Етел Роенберг су ухапшени 1950. због оптужби да су за рачун Совјета украли тајне атомске бомбе. Смртна казна над њима је извршена 1953.

Постојале су и суптилније снаге које су погодовале настанку макартизма. Конзервативнији политичари су већ дуго времена практиковали политику називања либералних реформи попут закона о дечјој радној снази и женског права гласа као „комунистичке“ или „црвене завере“[6] Ова тенденција се појачала током тридесетих година двадесетог века као реакција на политику Њу дила председника Френклина Д. Рузвелта. Многи конзервативци су изједначавали Њу дил са социјализмом или комунизмом, и сматрали су да су такве политике доказ да је влада под снажним утицајем комунистичких доносилаца политике у Рузвелтовој администрацији.[7] Начелно, нејасно дефинисана опасност од „комунистичког утицаја“ је била чешћа тема у говорима антикомунистичких политичара него што је била шпијунажа или нека друга специфична активност.

 [You must be registered and logged in to see this image.]

Херберт Блок („Херблок“) је сковао израз макартизам у овој карикатури за Вашингтон пост (издање 29. марта 1950).

Senator Džozef Mekarti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Умешаност Џозефа Макартија у текући културни феномен који ја касније добио име по њему је почела говором који је одржао на Линколнов дан, 9. фебруар 1950. пред Клубом републиканских жена Вилинга, Западна Вирџинија. Током говора је показао лист папира са, како је тврдио, списком познатих комуниста који су радили за Стејт департмент. Обично се цитира да је Макарти рекао: „Имам овде у руци списак њих 205 - списак имена која су обзнањена државном секретару као чланови Комунистичке партије, а који упркос томе и даље раде и обликују политику у Стејт департменту.“[8] Овај говор је довео до великог новинског публицитета и утабао је Макартију стазу ка томе да постане један од најпрепознатљивијих политичара у Сједињеним Државама.

Прва забележена употреба израза макартизам је била у политичкој карикатури у „Вашингтон посту“. Аутор је Херберт Блок (познат под псеудонимом Херблок). Карикатура је објављена 29. марта 1950. Ова карикатура је приказивала четворицу водећих републиканаца који покушавају да натерају слона (традиционални симбол Републиканске странке) да стоји на десет канти катрана наслаганих једна на другу, које се климају, и на чијем врху је буре са натписом „макартизам“. Блок је касније написао да није било „ничег посебно генијалног у том изразу, који је једноставно искоришћен да се представи национална бољка коју би било тешко другачије описати. Ако је неко пре мене изрекао ту реч, слободно нека узме и њу, а и младог сенатора из Висконсина са њом. Дајем бесплатно и сет кухињског посуђа и кутију сапуна.

Институције

Постојали су бројни антикомунистички комитети, панели и „одбори за процену лојалности“ на федералном, државним и локалним нивоима, као и многе приватне агенције које су спроводиле истраге које су се тицале могућих комуниста међу радницима у малим и великим предузећима.

У Конгресу, главна тела која су истраживала комунистичке активности су била Дом комитета за неамеричке активности, Сенатски поткомитет за унутрашњу безбедност, и Стални поткомитет за истраге Сената. Између 1949. и 1954, укупно 109 истрага је спроведено у овим и другим комитетима Конгреса.

Процене лојалности и безбедности

У савезној влади, извршно наређење 9835, председника Харија Трумана је започело програм процене лојалности запослених у савезној управи 1947. године. Труман је наложио разрешење дужности ако су постојале „разумне основе... за веровање да је умешана особа нелојална Влади Сједињених Држава.“[11] Труман, који је био демократа, је вероватно у одређеној мери реаговао на успех републиканаца на конгресним изборима 1946, и сматрао је да треба да одговори на растуће критике из конзервативних и антикомунистичких кругова.[12]

Када је председник Двајт Ајзенхауер ступио на дужност 1953, он је ојачао и проширио Труманов програм за процену лојалности, а уз то је сузио могућности за жалбе отпуштених службеника. Хирам Бингам, председавајући Одбора за процену лојалности Комисије цивилне службе је за нова правила која је био обавезан да спроводи ракао да „једноставно не представљају амерички начин решавања проблема“.[13] Наредне године, Џ. Роберту Опенхајмеру, научном директору Пројекта Менхетн током кога је направљена прва атомска бомба, који је тада радио као консултант Комисије за атомску енергију Сједињених Држава су одузета безбедносна овлашћења након саслушања које је трајало четири недеље. Опенхајмер је добио безбедносна овлашћења највишег степена 1947, али су му она одузета у строжој клими 1954.

Сличне процене лојалности су вршене у многим државним и локалним канцеларијама и у неким приватним предузећима широм Сједињених Држава. 1958. је процењено да је отприлике сваки пети запослени у Сједињеним Државама морао да прође неку врсту процене лојалности.[14] Радник који би изгубио посао услед негативне процене лојалности, могао би да има великих проблема да нађе нови посао. „Човек би био уништен свуда и заувек“, речима председавајућег Одбора за процену лојалности председника Трумана. „Тешко да би иједан одговоран послодавац ризиковао да му да посао“[15]

У Министарство правде је почело да води евиденцију организација које су сматране субверзивним почев од 1942. Списак је први пут објављен 1948, када се на њему налазило 78 организација. Тај број је касније нарастао на 154, од чега је 110 организација било означено као комунистичке. У контексту процена лојалности, чланство у некој од побројаних организација је представљало основ за сумњу, али није сматрано доказом нелојалности. Један од најчешћих основа за сумњу је било чланство у Вашингтонској књижарској асоцијацији, организацији која је нагињала на лево и организовала предавања о литератури, концерте класичне музике, и попусте на куповину књига.

Џ. Едгар Хувер и ФБИ

[You must be registered and logged in to see this image.]

У књизи Многи су злочини: Макартизам у Америци[17], историчарка Елен Шрекер назива ФБИ „најважнијом појединачном компонентом антикомунистичког крсташког рата“ и пише: „Да су посматрачи током педесетих година знали оно шта су сазнали од седамдесетих, када је Закон о слободи информација отворио досијее Бироа, 'макартизам' би вероватно био познат као 'хуверизам'.“[18] Директор ФБИ, Џ. Едгар Хувер је био један од најжешћих америчких антикомуниста, и један од најмоћнијих.

Хувер је осмислио програм лојалности и безбедности председника Трумана, а истраге о запосленима у оквиру тог програма су спроводили агенти ФБИ. Ово је био главни задатак који је довео до тога да се број запослених у ФБИ повећа од 3.559 1946. до 7.029 1952. године. Хуверово екстремно осећање комунистичке опасности и политички конзервативни стандарди доказа које је његов Биро примењивао је довео до тога да на хиљаде радника изгуби посао. Услед Хуверовог инсистирања да се идентитет доушника чува као тајна, већина оних који су дошли под удар провера лојалности и безбедности нису били у могућности да се суоче са онима који су их оптужили, па ни да сазнају њихове идентитете. У многим случајевима им није речено ни за шта су оптужени.[19]

Хуверов утицај је досезао и ван службеника федералне владе и ван програма лојалности и безбедности. Налази саслушања и истрага за провере лојалности је требало да буду поверљиви, али Хувер је редовно доказе из њих достављао конгресним комитетима попут Дома за неамеричке активности.[20]

Од 1951. до 1955, ФБИ је имао тајни „Програм одговорности“ у оквиру кога су дистрибуирани анонимни документи са доказима које је ФБИ имао о наклоњености комунистима наставника, правника и других. Многи људи који су оптужени у овим „слепим меморандумима“ су отпуштени без икаквог даљег поступка.[21]

ФБИ је практиковао низ илегалних активности у потрази за подацима о комунистима, укључујући провале, отварање писама и нелегално прислушкивање.[22] Чланови левичарске Националне адвокатске гилде су спадали у ретке правнике спремне да бране оптужене у случајевима који су се тицали комунизма, и ово је ту организацију начинило посебном метом за Хувера. у канцеларије организације је од 1947. до 1951. ФБИ провалио најмање четрнаест пута.[23]

Између осталог, ФБИ је користио нелегално прибављене информације добијене приликом ових провала како би адвокате оптужбе обавестио о планираним стратегијама одбране које су припремали адвокати Националне адвокатске гилде.

ФБИ је такође организовао нелегалне тајне операције да узнемирава и омета комунистичке и друге дисидентске групе. 1956, Хувер је постајао све више фрустриран одлукама Врховног суда Сједињених Држава које су ограничавале могућности Министарства правде да суди комунистима. У ово време он је формализовао тајни програм „прљавих трикова“ под именом COINTELPRO.[22] Aкције у оквиру овог програма су укључивале подметање кривотворених докумената како би се створила сумња да су особе доушници ФБИ, ширење гласина путем анонимних писама, достављање података новинама, позивање на проверу од стране пореске службе и слично. Програм COINTELPRO је остао на снази до 1971.