Sumo rvanje se prvi put spominje u jednom zapisu iz 712. godine, koji opisuje kako je vlasništvo nad japanskim ostrvima odlučeno između bogova Takemikazuchi i Takeminakata u rvačkoj borbi. Ninšoke (hronike Japana u pojedinačnim zapisima) iz 720 godine datira prvu borbu između smrtnika u godini 23 p. n. e. Jedan čovek po imenu Sukune je na poziv cara Suinina u rvačkoj borbi porazio i ubio siledžiju Kehaua i tako postao otac sumo rvanja.U stvarnosti su mnoge borbe čak i u srednjevekovnom Japanu tek završavale sa smrću jednog od učesnika.

Japanski srednji vek (1185-1603)



Nestankom carske centralističke vlasti ceremorijalni dvorski sumo gubi na važnosti, a u ratničko doba Kamakura nekada ceremorijalno rvanje postaje deo ratničkog treninga pod šogunatom. Od samuraja se je očekivalo da se usavršavaju u ovoj veštini. Ali sumo je s vremenom prestao da bude isključivo vojnička veština/tajna, i postao je zabava za mase a sponzori su obično bili dajmijo (kao kod nas vojvoda ili župan). Sumo rvači ,pobednici koji su su se borili za naklonjenost nekog velikaša su bogato nagrađivani i čak podizani u status samuraja.



Veliki ljubitelj i mecena sumo rvanja Oda Nabunaga je u februaru 1578. organizovao sumo takmičenje na kome je učestvovalo čak 1.500 sumo rvača. Da borci ne bi smetali jedni drugima izumeli su okrugle ringove. Sumatori (Dohuo) je bio rođen i razvijao se do 18. stoleća u današnju formu.

Edo period (1603-1867)

Pošto je je sumo u ovo doba postao masovna ulična tučnjava i smetnja u svakodnevnom životu, posebno u Eduu (današnji Tokijo), bio je na kratko zabranjen. Godine 1684. je opet dozvoljen ali samo na posedima manastira kako je to običaj bio u Kjotu i Osaki. U ovom periodu je razvijena i jedinstvena sumo organizacija koja se je sastojala isključivo iz profesionalnih boraca. Ali pošto je 1868. ukinut feudalni sistem, sumo veština je izgubila svoje najvažnije sponzore i zbog „pozapadnjavanja“ zemlje je sumo postao nešto nazadno, nešto čega se trebalo stideti… Uz sve te nedaće i sumo savez se raspao na više međusobno posvađanih frakcija … Prava je sreća da je car Meiđi 1884. godine organizovao veliki sumo turnir, ubrzo posle toga je sumo povratio svoj stari ugled i popularnost, ali tome je najverovatnije pomogao novonastali nacionalizam usled uspešnih vojnih kampanja protiv Koreje i Kine.

Za razliku od ostalih azijskih sportova u sumo rvanju se rangovi stiču i gube svaka dva do tri meseca ukoliko rvač ne pokaže da je zadržao svoju formu, za razliku od npr. karate-a u kojem se zvanja/rangovi stiču na jedinstvenim polaganjima i koja se retko kada oduzimaju, pa čak i ako se borac mizarno predstavi na turniru. Za rangove u koje je teze doći (ozeki i yokozuna) postoje izuzetci: Ozeki smeju imati dva losa make-koshi turnira pre nego sto padnu u nizi rang, dok yokozune nikad ne gube rang (ali se ocekuje od njih da se dostojanstveno penzionisu kad pocnu da gube).

Stadioni su ispunjeni do poslednjeg mesta i primaju oko 12.000 ljudi. Svaki meč u proseku posmatra i 12 miliona televizijskih gledalaca. Turnir traje 15 dana, a borbe se vode od devet ujutru do šest uveče. Sumo strast osvojila je više od 62 procenta Japanaca. To ne treba da čudi kada se zna da je ovaj sport neraskidivo povezan sa najdubljom tradicijom Zemlje izlazećeg sunca.

U sumu ima 6 divizija. Sve divizije poredjane od najvise do najnize:

1. Makuuchi
2. Juryo
3. Makushita
4. Sandanme
5. Jonidan
6. JonokuchiMakuuchi, koji se deli na – maegashire, koji su numerisani (maegashira 1 najvisi rang, kako im brojevi rastu rang pada), a na samom vrhu su 4 sanyaku ranga, opet od viseg ka nizem:

1. yokozuna
2. ozeki
3. sekiwake
4. komusubi

Da bi borac postalo ozeki u principu je potrebno da osvoji turnir, ili kao sekiwake da nanize 33 pobede u 3 turnira (od 45 mogucih). Da bi borac postao yokozuna treba da osvoji 2 turnira za redom.

U Tokiju postoji kvart u kome žive samo sumo rvači. Putnici namernici koji svrate da ga obiđu izgledaju kao patuljci pored ljudi neverovatno velikih dimenzija. Teški su između 150 i 200 kilograma. Uprkos svojoj veličini, sumo borci su krajnje nekomunikativni. Kao posledicu mnogobrojnih ozleda grla oni često imaju probleme sa glasnim žicama. Vrlo često stradaju i ušne školjke. Uši sumo profesionalaca liče na glavice kupusa sa čitavim spektrom duginih boja od tirkizne do bagremove.

Izvan borilačke scene život sumo rvača nije ništa manje surov. Treninzi počinju u pet sati ujutru. Svi zahtevi trenera koji nosi neizbežnu bambusovu palicu moraju biti bezuslovno ispunjeni. U suprotnom, na leđa učesnika svali se bujica udaraca palicom. Od iskusnog sumo borca gore je biti samo sumo početnik. Stariji borac može da udara novajliju koliko god puta hoće. Novi su dužni da sve trpe, da starijima spremaju hranu, da im čiste leđa i bokove, pošto sumo borac ne može sam sebe da obuhvati.

Koliko Japanci vode računa o svojim nacionalnim savremenim herojima svedoči i pravilo da je sumo šampionima zabranjeno putovanje istim avionom. Sumo šampion proglašen je nacionalnim dobrom nad čijim životom strepi cela nacija. Zanimljivo je da sudije u ovim borbama za pojasom nose bodež. Običaj nalaže moralnu obavezu sudije da izvrši harakiri ako nije u stanju da obezbedi besprekorno odvijanje borbe.
Pored novca dobijaju i prehrambenu nagradu. Tipična prehrambena nagrada sastoji se od četiri tone neophodnih namirnica, u kojima je tona ostriga, ali i bala zelenog čaja teška koliko i sam borac.
Postoje tri vrste nagrada:
- Shukun sho-nagrada koja se dodeljuje borcu koji je pobedio najvise Jokozuna i Ozekija(najbolji borci),
- Kanto sho-nagrada za najsrcanijeg borca i
- Gino sho-nagrada za najboljeg tehnicara medju borcima.
Da bi dobili bilo koju od ovim nagrada borci moraju da pobede na najmanje 8 od svojih 15 meceva.

Ziva legenda sumoa Yokozuna „Vuk“ Chiyonofuji je imao preko 1000 borbi u svojoj karijeri a visok je samo 183cm i tezak samo 127kg. Osvojio je 31 turnir i imao vezane 53 pobede i imao je procenat pobeda 76 %

GLAVNA SUMO PRAVILA

BORCI
1. Sumo borac mora da bude nag, samo sa tkaninom oko bokova, koja se zove „mawashi“.
2. Borac nema pravo da pita za „vreme“, ako je izabrani sudija proglasio isteklo vreme.
3. Borac nema prava protestvovanja protiv sudijske odluke izabranog sudije.
4. Kada je odluka izabranog sudije doneta, oba borca moraju da se povuku do „tokudawara“ i razmene ritualne naklone glavom.

IZABRANI SUDIJA
1. Mečevima predsedava izabrani sudija,
2. Pored predsedavanja mečeva, izabrani sudija vodi računa i posmatra da ne dođe do bilo kakve nedozvoljene tehnike „kin-te“,
3. Četiri sudije sede na Severu, Istok, Zapadu i Jugu, a glavni sudija sedi ispred „dohyo“ na Severnoj strani.
4. Ukoliko dođe do neslaganja među sudijama, glavni sudija će saslušati svakog sudiju pojedinačno i odlučiće koji je borac pobednik na osnovu mišljenja većine. Ukoliko su oba takmičara podržana istim brojem sudija, glavni sudija može da naloži da se održi revanš meč.

ODLUKA MEČA
1. Takmičar gubi borbu kada bilo koji deo njegovog tela osim stopala, dodirne površinu „dohyo“(zato je i povoljno biti masivan – teze ce te izgurati…)
2. Takmičar pobeđuje kada gurne svog protivnika preko spoljne ivice „dohyo“.
3. Kada oba takmičara dotaknu površinu „dohyo“, bilo sa spoljnje ili unutrašnje strane u isto vreme, poziva se na revanš meč.

Havajac Akebono 64 Yokozuna 204cm 232kg- najpopularniji borac u skorijoj istoriji. Sa njim je prekrseno jedno tradicionalno i sveto pravilo – da Sumo borac ili „Rikishi“ mora da zna Japanski jezik. Takodje je prvi put u istoriji jedno sumo takmicenje ili „basho“ odrzano van granica Japana – u Bersiju Francuska. Sve zbog njegove popularnosti. Ozenio je najlepsu devojku Japana u to vreme. Inace pravo mu je ime Chad Rowan…



tekst Tzoa i maddogmax

Koliko su Japanci ponosni, pokazuje i podatak da je sumo šampionima bilo zabranjeno putovanje istim avionom. Sumo šampion je jedna vrsta nacionalnog dobra i cijela nacija pazi na njega. Tako je bilo nekada, ali posljednja dešavanja prijete da ugroze i ovaj kutak japanskog ponosa.



Bez kopanja očiju, molim!

U sumo sportu zabranjeno je kopati oči, hvatati za kosu i udarati šakom. Sve ostalo je dozvoljeno.



Sumo borbe održavaju se najmanje jednom mjesečno. Stadioni su ispunjeni do posljednjeg mjesta i primaju oko 12.000 ljudi. Svaki meč u prosjeku posmatra i 12 miliona televizijskih gledalaca. Turnir traje 15 dana, a borbe se vode od devet ujutru do šest uveče.

U Tokiju postoji kvart u kome žive samo sumo rvači. Putnici namjernici koji svrate da ga obiđu izgledaju kao patuljci pored viskokih ljudi teških između 200 i 300 kilograma.

Izvan borilačke scene život sumo rvača nije ništa manje surov. Treninzi počinju u pet sati ujutru. Svi zahtjevi trenera koji nosi neizbježnu bambusovu palicu moraju biti bezuslovno ispunjeni. U suprotnom, na leđa učesnika svali se bujica udaraca palicom.

Od iskusnog sumo borca gore je biti samo sumo početnik. Stariji borac može da udara novajliju koliko god puta hoće. Novi su dužni da sve trpe, da starijima spremaju hranu, da im čiste leđa i bokove, pošto sumo borac ne može sam sebe da obuhvati.

Šampion sa Havaja

Iako je sumo sport rođen u Japanu, sve više je svjetskih šampiona rođenih u drugim zemljama. U 2.000 godina dugoj istoriji sumo rvanja pobjednik na nacionalnom takmičenju postao je urođenik sa Havaja, težak 300 kilograma, Akebono Taro ili pravim imeno Čad Haeo Rouen. Oni najkonzervativniji ljubitelji sporta u Japanu teško su prihvatili da im šampion bude neko ko nije iz njihove zemlje.
Četiri tone hrane

Na kraju svakog turnira sumo šampioni dobijaju vrijedne nagrade. Pored novca oni dobiju i četiri tone neophodnih namirnica, u kojima je tona ostriga, ali i bala zelenog čaja teška koliko i sam borac. Ove muškarčine svakog dana moraju da pojedu lonac hrane koja sadrži 7.000 kalorija.



Ukaljan ugled suma

Nakon mnogih skandala, težak udarac za japanski ponos nakon što je otkriveno da su mečevi namještani

Jun 2007: Sedamnaestogodišnji Takahaši Saito umro je nakon što su ga stariji borci izmaltretirali do smrti

Februar 2008: Policija je uhapsila bivšeg šampiona Juničija Jamamota i tri rvača zbog premlaćivanja Saita

Maj 2008: Sumo asocijacija Japana (SA) kaznila je još jednog rvača jer je jednog početnika premlatio bambusovim štapom

Maj 2009: Jamamoto je proglašen krivim i dobio šest godina zatvora jer je do smrti premlatio Saita

Maj 2010: SA je kaznila dva rvača jer su japanskoj mafiji pomagala da dođu do ekskluzivnih mjesta na takmičenjima

Jun 2010: Desetine sumo rvača umiješane u ilegalna klađenja na bejzbol mečeve. Otkrivene veze sa mafijom

Jul 2010: SA je otjerala jednog šampiona i visokorangiranog sumo borca zbog klađenja na bejzbol i veza sa mafijom

Februar 2010: Policija je pronašla SMS poruke koje su rvači razmjenjivali, a koje se tiču namještanja borbi

Februar 2011: Ministar obrazovanja i sporta Jošiaki Takaki rekao je da su od SA saznali da su tri sumo rvača priznala namještanje




nezavisne.

Sumo rvačice

One su velike, jake i ne šale se. Japanska borilačka veština koja je doskora bila rezervisana za muškarce, sve je popularnija i kod lepšeg pola. Pogledajte slike najboljih svetskih sumo rvačica.

Više ne postoji sport u kojem ne učestvuju žene. Dame su odavno prihvatile fudbal, nešto kasnije boks, a sve popularnije su i u ultimejt fajtu.



Jedan od opslednjih sportova koji je "osvojio" lepši pol jeste sumo rvanje. Tradicionalna japanska veština doskora je bila rezervisana samo za muškarce, ali nedavno su i dame počele da treniraju.

Zanimljivo je da je tradicionalno sumo bila muška veština gde je ženama bilo zabranjeno čak i da gledaju borbe.



Zabrana je dignuta tek u drugoj polovini 19. veka, a dame su veoma brzo postale vatrene navijačice u borbama.

Ipak, malo je poznato da je i u to staro vreme postojala ženska verzija ove veštine, tačnije borbe u kojima su učestvovali ženski borci.

Rodno mesto ženskog sumo rvanja (koje je nazvano onazumo) jeste japanska Osaka, a prve borbe zabeležene su početkom 18. veka. Nažalost, ove borbe su se najčešće odigravale u tadašnjim bordelima.



Osim mečeva između žena, često su organizovane i borbe u kojima su se žene borile protiv slepih muškaraca.

Ove borbe možda samo na prvi pogled izgledaju neozbiljno, ali do sredine 18. veka ženske sumo rvačice bili su dobro utrenirani borci.



U to vreme, ženski sumo postaje sve popularniji u Tokiju, ali ga posle nekog vremena vlasti zabranjuju, proglasivši ga nemoralnim.

Međutim, i pored zabrane, mečevi ženskog sumo rvanja organizovani su širom Japana. Ipak, ženama je taj sport potpuno zabranjen 1926. godine.

Smatralo se da je sumo za muškarce časna veština i nadmetanje, dok je ženski sumo služio samo kao zabava za muškarce, često povezivan sa bordelima i prostituisanjem.



Ni u tim momentima ženski sumo nije totalno zamro, već se povukao u ilegalu. Najveći proboj tog sporta u ženskoj konkurenciji predstavljala je odluka Olimpijskog komiteta iz 1994. godine da će ubuduće za olimpijska nadmetanja moći da konkurišu samo oni sportovi koji imaju i mušku i žensku konkurenciju.



Posle toga je usledila jedna od najradikalnijih promena u sumo rvanju, koji je pretendovao da još 2008. godine uđe u porodicu olimpijskih sportova. Sumo je i zvanično postao otvoren za žene.



Ženska sumo federacija osnovana je 1996. godine u Japanu, kada su počeli da se održavaju i prvi turniri. Zanimljivo je da su Japanke bile najmanje zainteresovane da se bave tim sportom.



Ta tradicionalno muška veština veoma brzo je pustila korene i kod lepšeg pola, a broj devojaka koji se bavio sumo rvanjem rastao je iz dana u dan. Organizovana su čak evropska i svetska prvenstva koja su privlačila sve veći broj gledalaca.

U današnje vreme, ženski sumo ušao je i u veliki broj srednjih škola, a sve više američkih i autralijskih koledža dodeljuje sportske stipendije damama koje se bave tim sportom.



Ipak, ženski sumo najbolje je prihvaćen u istočnoj Evropi. Takmičarke iz ovog dela starog kontinenta osvojile su skoro sve trofeje u četiri divizije, dok je samo jedna japanska takmičarka uspela da se probije do vrha.



Sumo je organizovanjem i ženske federacije ispunio skoro sve uslove da postane olimpijski sport, ali izgleda da je još daleko od pojavljivanja na Olimpijadi. Čini se da će najbolja šansa da postane deo olimpijske porodice sumo imati ukoliko Japan 2020. godine dobije organizaciju takmičenja. Ukoliko do toga dođe, taj sport moraće da zahvali damama.



rts.

Prvi Afrikanac u elitnoj diviziji sumo rvanja u Japanu



Egipćanin Abdelrahman Ahmed Šalan prvi je Afrikanac koji će se takmičiti u elitnoj diviziji sumo rvanja, saopštio je danas Japanski savez sumo rvanja.

Osunaraši, kako u Japanu zovu Šalana, takmičiće se u džurjo diviziji, drugoj po kvalitetu u sumo rvanju.

On je dobio tu mogućnost nakon što je osvojio titulu u trećoj diviziji na letnjem Velikom sumo turniru, koji je završen u nedjelju.

"Svakoga dana treniraću naporno kako bih ispunio svoje snove", rekao je 21-godišnji Osunaraši.

On je počeo da se bavi sumo rvanjem sa 15 godina, a 2008. godine osvojio je bronzanu medalju na Svjetskom juniorskom prvenstvu sumo rvanja.

"Privukao je pažnju jer je postao prvi afrički sumo rvač. Ja želim da privuče pažnju dobrim rezultatima na takmičenjima", rekao je njegov trener Otake.

Osunaraši na japanskom jeziku znači velika pješčana oluja.

Rvači u diviziji džurjo, kao i oni u najkvalitetnijoj diviziji makuči, primaju mjesečnu platu ali imaju i druge privilegije.

Sumo rvači koji se takmiče u slabijim divizijama smatra se da su u trenažnom procesu i umjesto plate dobijaju mali dodatak.

vijesti.

Sport u kome se nagrada pobedniku isplaćuje - odmah



0ni skoro svi imaju preko 150 kilograma. Njihove žene su najlepše manekenke. U odnosu na njihove, vile holivudskih zvezda su smešne. U Japanu imaju status bogova i ubedljivo su najpopulamije ličnosti. Oni su sumo rvači.

Prvi podaci o ovom drevnom sportu datiraju iz jedno knjige iz 712. godine, a veruje se da je sumo rvanje nastalo pre oko 2500 godina. lnteresantno je da se od 8. veka apsolutno ništa nije promenilo u pravilima. Jedina razlika je što se sada mečevi održavaju u supermodemim halama i što svaki rvač koji pobedi dobije pozamašnu sumu novca. Ako ste nekada gledali sumo, videli ste da posle meča pobednik klekne, a sudija mu pruži jednu kovertu. U toj koverti je, kažu, oko 5 hiljada evra, zavisno od turnira.

Veruje se da su koreni sumo rvanja u šinto religiji, kada su se, navodno, dva boga posvađala i potukla. Prvi mečevi su bili posvećeni tim bogovima, kako bi se gospodari neba umilostivili i pružili dobru žetvu. Sudija nosi bogato ukrašeni kimono i čudan šešir. Cilj suma je jednostavan. Ili oboriti protivnika ili ga izgurati iz ringa. Ima više od osamdeset načina da se pobedi sumo meč i svaki od njih ima svoje posebno ime. Dopušteno je sve osim udaranja pesnicom. Baš sve. Naravno, nema podele po kategorijama među takmičarima. Primerice, najteži rvač ikada- Konišiki (284 kg) bez problema bi mogao da se sastane sa najlakšim Mijamijamom (93 kg).

Gojenje i škole za učenje tehnike



U Japanu postoje specijalne škole koje služe isključivo da se stvore nove generacije sumo rvača. Mnogi će u šali reći da je njihov trening da jedu što više mogu, ali i pored ogromnog broja kilograma, ovi momci su u odličnoj kondiciji i neverovatno su brzi. Kada se sastanu rvači iz dve različite škole, više se ne bore samo za svoju, već i za čast škole. To je ncšto slično nadaleko čuvenoj veslačkoj trci između Oksforda i Kembridža. Naravno, oni što upravljaju školama su nekadašnji šampioni, koji su i sami pohađali tu školu. U Japanu je drugi naziv za sumo rvače "rikši", što u slobodnom prevodu znači "ratnici".

PREKO 200 KILOGRAMA TEŠKI AMERIKANAC
AKEBONO OŽENIO JE BIVŠU MIS JAPANA

lnteresantno je da postoji i stručni žiri koji određuje koliko je dobar rvač. Postoje, u slobodnom prevodu, stadijumi od "početnika" pa do "apsolutnih šampiona". Da bi postali apsolutni šampion, moraju da se sa tim slože doslovno svi članovi tog žirija. Koliko je to teško pokazuje podatak da je do sada u vekovima dugoj istoriji zabeleženo samo 66 "apsolutnih šampiona"-jokozuna. Kada ste jokozuna, onda u Japanu zaista imate status boga, a suprugu birate među najlepšim manekenkama, pevačicama i glumicama. Poslednji jokozuna je Asašoriju (u prevodu "sablja koja sija"), Mongolac koji je i dalje aktivan. Dakle, ni jedan sumo rvač se ne takmiči pod svojim imenom, već kao mladi u pomenutim školama dobijaju pseudonime.

Sumo u Parizu

Sumo je 1998. gostovao i u Evropi, i to u pariskom Bersiju. Bio je to jedan vikend kada su održana dva turnira sa po 32 borca. Na oba je trijumfovao, pogađate, Akebono, a ogroman uspeh tih turnira samo je doprineo još većoj popularnosti suma na ovim prostorima. Zanimljivo je pomenuti da su rvači tada bili užasno ljuti jer je format turnira bio takav da je pobednik morao da ima pet borbi za jedno veče, dok u Japanu imaju po jednu borbu dnevno. Inače, borbe u sumu obično traju vrlo kratko. U slučaju da se meč oduži, "ratnici" imaju pravo da zatraže mali odmor da se osveže, a kada se odmor završi, sudija ih vraća u pređašnji položaj. Od 1998. bilo je još mnogo poziva da sumo svet gostuje u Evropi, zvali su ih i u Njujork, ali su svi ti pozivi glatko odbijeni. Postoji, naravno, i amaterski sumo. Svetsko i evropsko prvenstvo su već redovni turniri, a vrši se i veliki pritisak na MOK kako bi ova drevna veština u skoroj budućnosti postala i punopravni olimpijski sport.

Tradicija pretočena u rituale

Sumo je pun rituala i tradicije. Godišnje se održi šest turnira. Svaki od njih traje bar dve nedelje. Učestvuje 40 odabranih rvača, a pobednik je onaj koji u 15 mečeva najviše trijumfuje. Ukoliko dva rvača imaju isti broj pobeda, onda se bore međusobno. Na početku turnira, jedan od rvača sa sabljama i lukom i strelom izvodi raznorazne vratolomije. Pred svaki meč rvači bacaju so u okrugli ring i iz sve snage udaraju nogama. Sve da bi se iz ringa i hale isterali zli duhovi za koje se veruje da su prisutni. Takođe, svi rvači nose skupocene svilene pojaseve koji se specijalno izrađuju za svakog od njih.



Pobednik turnira dobije veliki "kraljev pehar" i ogromnu sumu novca. Interesantno je gledati kako sumo rvači dolaze u dvoranu pred turnir, kako im se namešta kosa u onu obaveznu frizuru, koja se takođe ne menja od onih prvih crteža u drvetu iz 8. veka. Naći kartu za neki sumo dogadaj je ravno čudu, jer su hale u Tokiju, Jokohami, Nagoji i Osaki rasprodate ne nedeljama, ne mesecima, nego godinama unapred.

I pored ogronmnog uspona fudbala i bejzbola u Japanu, sumo je neprikosnoveni broj jedan i nijedan drugi sportista, kao na primer trenutno Jokozuna Asašoriju, ne može da ima tretman poluboga.



Nastankom novih tehnologija, invazijom televizije, interneta i svega ostalog, sumo je postao svetski sport. Ne samo što sada mogu da ga prate gledaoci širom zemljine kugle, nego su u ovom trenutku među 40 elitnih rvača koji učestvuju na turnirima jedan Bugarin i jedan Rus. Ukoliko gledate sumo na "Eurosportu", sigurno ste zapazili ovu dvojicu. Od davnih vremena u sumu ima pregršt Mongolaca, koji su supertalentovani za rvanje i sve ostale vrste borilačkih veština. Oni se i ne tretiraju kao stranci.

Zanimljivo je i da je krajem prošlog veka "krunisan" i prvi strani jokozuna. To je momak sa Havaja poznatiji kao Akebono, a kome je pravo ime Čed Rouan. Preko 200 kilograma teški Amerikanac je ubedljivo najpopularnija ličnost koju je sumo ikada video. Akebono je zabeležio najviše pobeda i titula od kada se to beleži, ali mu to nije bilo dovoljno. Trenutno pokušava da se oproba u novoj i sve popularnijoj borilačkoj veštini K 1 , ali bez nekog uspeha. Zadobio je strašan nokaut od šampiona Remija Bonjaskog. Njegova žena je bivša mis Japana, a priča se da bi i Mihael Šumaher pozavideo svim tim nulama na Akebonovom bankovnom računu.




emagazin.