Tarzan: Mit o plemenitom divljaku rođen pre jednog veka



Godine 1912. prvi put je objavljena proza o divljem dečaku koga su odgajili čovekoliki majmuni. Ubrzo Tarzan postaje heroj prvo filmskih ekrana, a potom brojnih novinskih tekstova, grafičkih novela i animiranih filmova.

Kada je pre tačno sto godina (1912) na novinskim kioscima, u pulp magazinu All story Magazine (Priče) osvanuo roman „Tarzan gospodar džungle“ Edgara Rajsa Barouza (1875-1950), retko ko je tada mogao da pretpostavi kakav će uticaj na celokupnu pop kulturu 20. veka izvršiti priča o dečaku koga su odgajili čovekoliki majmuni, nazvavši ga Beloputi.

Njegov otac, kako piše Barouz, „Džon Klejton - Lord Grejstok predstavljao je ideal hrabrog Engleza; jedan od onih koje poznajemo iz junačkih priča, valjan u svakom pogledu; i duhovno, i moralno i telesno. Držao se kao svaki snažan, zdrav čovek koji je još više očvrsnuo u vojničkoj službi“, ističe Barouz (slika ispod).

Džon Klejton ubrzo iz vojne prelazi u kolonijalnu službu. Po naređenju Kraljice Viktorije sa trudnom suprugom Elis kreće put Zapadne Afrike. U džungli im se gube svi tragovi.

Od pisca potom saznajemo da je Lordova supruga umrla godinu dana posle rođenja sina, a ubrzo u divljoj netaknutoj prirodi smrtonosno strada i sam Klejton. Zanimljiva je činjenica da su čitaoci brzo zavoleli Tarzana i njegovog tvorca. Pokazavši se kao odličan dramaturg, Barouz je radnju priča smeštao u maštovita okruženja, poput zemlje Pal-ol-Don u kojoj su dinosaurusi i pećinski ljudi preživeli kataklizmu; skrivenu dolinu u kojoj vlada Rimsko Carstvo...

Tarzanove avanture bivaju sve popularnije, pa je izdavačko preduzeće „A. C. McClurg & Co.“ već 1914 objavilo prvu pripovest „Tarzan gospodar džungle“. Danas u kolekcionarskim krugovima ovo izdanje vredi oko 70.000 dolara.

Zlatna koka holivudskih producenata: Komercijalni uspeh debitantskog romana o uzbudljivim doživljajima sina Lorda Grejstoka „Tarzan gospodar džungle“ privukao je pažnju holivudskih filmskih producenata. Prvi film, naslovljen kao i Barouzov debitantski roman o doživljajima „Beloputog“, snimljen je 1918. godine i u istoriji svetske kinematografije ostao je upamćen kao prvi film koji je zaradio preko milion dolara.

Režirao ga je Sidni Skot, a u ulozi Tarzana proslavio se rvač Elmo Linkoln.

Tarzana su tumačila još četiri glumca: njujorški vatrogasac Džin Polar, operski pevač P. Dempsi Tabler, profesionalni ragbista Džejms Pirs i gimnastičar Frenk Meril koji je u filmu „Tarzan i tigar“ iz 1929. godine vladaru džungle prvi podario glas.

Tarzan je 1929. počeo da izlazi u formi novinskog stripa. Kreirao ga je jedan od najpoznatijih ilustratora u istoriji grafičkih novela Harold Foster koji je rad na Tarzanu napustio sedam godina docnije, da bi se potom posvetio stvaranju jednog od najpoznatijih junaka u istoriji devete umetnosti Princa Valijanta. Tarzana potom preuzima Bern Hogart, koji će svojom interpretacijom, „dinamikom“ crteža i filmskim kadriranjem sina Lorda Grejstoka učiniti jednim od najpoznatijih likova iz sveta stripa.

Takođe, kreirao ga je i jedan od najpoznatijih novosadskih strip crtača, tvorac legendarnog poručnika Tare, žene mačke (Cat Clow) i neustrašivog detektiva Kobre Bane Kerac. Naslanjajući se na stvaralaštvo Berna Hogarta, Kerac je Tarzana obojio prepoznatljivim vojvođanskim humorom.

Jedna od ovdašnjih najpoznatijih izdavačkih kuća, posvećena isključivo stripu kao umetnosti, beogradski „Darkwood“, pre dve godine objavila je dve sveske od Berna Hogarta „Tarzan među majmunima“ i „Priče iz džungle“, a nedavno se na srpskom jeziku od strane istog izdavača u dvotomnom izdanju pojavio kompletan opus Harolda Fostera posvećen plemenitom divljaku, pod nazivom “Tarzan-nedeljne kolor table”.

Legendarni Džoni Vajsmiler: Džoni Vajsmiler rođen je 1904. godine u banatskom selu Bavanište. Kao dete odlazi u Ameriku i ubrzo postaje višestruki olimpijski šampion u plivanju. Godine 1932. u sopstvenoj produkciji MGM premijerno prikazuje novu verziju filma “Tarzan gospodar džungle”.

Glavnu ulogu čelnici ove producentske kuće dodeljuju upravo Vajsmileru, što će se brzo pokazati kao pun pogodak. Vajsmiler je u potpunosti odgovarao Barouzovoj zamisli plemenitog divljaka. U kinematografskom glumačkom mimezisu Tarzan je isključivo Vajsmilerov posed. Naime, svako novo prikazivanje nekog od dvanaest filmova o Tarzanu snimljenih od 1932. do 1948. sa Vajsmilerom u glavnoj ulozi na televizijskim ekranima, dovoljno je da se dečije imitacije njegovog prašumskog urlika zaore po komšiluku, što dokazuje da mit o Tarzanu ne prestaje da živi. Uz Morin O’ Saliven u ulozi Tarzanove družbenice Džejn, Vajsmiler i Salivenova postaju jedan od najpoznatijih filmskih ljubavnih parova kojih se i danas rado sećamo. Legendarni Tarzan Džoni Vajsmiler umro je 1984. godine u staračkom domu u Akapulku (Meksiko).

Od pedesetih godina prošlog veka do današnjih dana Vajsmilera su u brojnim filmskim ekranizacijama Barouzovih romana menjali mnogi glumci, poput Gordona Skota, Majka Henrija, Stiva Houksa, Leksa Barkera, Rona Ilaja, Majlsa O’ Kifa (u filmu “Tarzan gospodar džungle” iz 1981. godine Kifova partnerka bila je danas zaboravljena erotska zvezda krajem sedamdesetih Bo Derek; ovaj jedan od najneuspešnijih filmova o Tarzanovim avanturama potpisao je suprug Bo Derek Džon) međutim niko od navedenih glumaca nije uspeo čak ni da postigne, a kamoli da prevaziđe Džona Vajsmilera.



Zanimljiva je činjenica da je u nekadašnjoj Čehoslovačkoj 1962. godine reditelj Jaroslav Balik snimio film “Tarzanova smrt” sa Rudolfom Hrustinskim i Janom Stepankovom u glavnim ulogama. Pre dvadeset i osam godina reditelj Hju Hadson verno se pridržavajući prvog Barouzovog romana sa Kristoferom Lambertom u glavnoj ulozi kreirao je zasluženi omaž izvoru iz kojeg je potekla legenda o plemenitom divljaku.



Neophodno je pomenuti i animirani film “Tarzan” (snimljen 1999) u režiji Krisa Baka i Kevina Lime. Ovaj film u Diznijevoj produkciji gledaocima ostaje u sećanju zbog slona koji boluje od opsesivno-kompulzivnih poremećaja. Glasove glavnim junacima pozajmili su Toni Goldvin, Mini Drajver i Glen Klouz.

Tarzan u 21. veku



U knjizi “Čudovišta koja smo voleli” (izd: “Kreativni Centar, Beograd, 2010) Ranko Munitić (1943-2009) piše: “Tarzan je novokomponovani mit o ponovo stečenom raju i Novom ili Drugom prvom čoveku, onom koji dolazi iz daleke i tamne prošlosti, takoreći iz predela pračoveka; o novom Praocu koga sveštenica Hrama Sunca u Oparu pita: “Ko si ti da govoriš jezikom prvih ljudi?; o deliji koji se rodio u Edenskom vrtu dok je pred vratima urlao leopard, a daleko u džungli razlegala se rika lavova…”

Tarzan poput Narcisa spoznaje svoj lik preko odraza na vodi, međutim to ga ne odvodi u smrt već označava početak osvešćivanja i traganja za sopstvenim identitetom. Iako je prošlo tačno sto godina od njegove prve pojave, Tarzan je i danas i te kako prisutan. Svet je, kao i Ameriku tridesetih godina dvadesetog veka, zahvatila velika ekonomska kriza.

Tarzan, ljudsko biće čije je prvobitno stanište bila prašuma (što se mnogo i ne razlikuje od sadašnjih džungli na asfaltu) bio je nag, ne naoružan (osim malog noža) u početku izgubljen usred nepreglednog zelenila iz kojeg stalno vrebaju opasnosti. Danas je on nalik običnom čoveku koji bitiše na ulicama megalopolisa. On danas simbolizuje svakodnevnu, nemilosrdnu bespoštednu borbu za opstanak!

autor: Dušan Cicvara
izvor: Novi magazin