Ni polovinom 1982. godine situacija u Beogradskom zoološkom vrtu nije bila ništa bolja. Zvono za uzbunu zazvonilo je kada je 15. juna, u popodnevnim časovima, u vreme dok je Vrt još bio pun publike, leopard provalio svoj trošni kavez i izašao napolje. Više od pola sata trajala je hajka čuvara i radnika Zoo-vrta na odbeglu zver i pravo je čudo što niko od gledalaca nije povređen. Leopardov izlet na slobodu, međutim, platila je glavom jedna lama koju je preklao pre nego što je uhvaćen i vraćen u kavez.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj incident pokrenuo je staro pitanje:Čija je briga Zoološki vrt? Komunalni inspektori opštine Stari grad isticali su da Vrt nije u njihovoj nadležnosti, te da ga stoga i ne obilaze, inspektori gradskog veterinarskog inspektorata ogradili su se da je na njima da brinu samo o zdravlju životinja a ne i smeštaju, dok su se u Komitetu za komunalno-stambene delatnosti Beograda, koji je davao novac za održavanje Vrta, uzdržavali od komentara, ali su ipak formirali komisiju čiji je zadatak bio da utvrdi koliko su dotrajali kavezi u kojima su smeštene zveri.

Dva dana posle bekstva leoparda, 17. juna 1982. godine, zajednička komisija Zoološkog vrta i stručnjaka Komiteta za komunalno-stambene poslove Beograda obišla je Vrt i pregledala kaveze sa zverima. Tom prilikom je utvrđeno da dotrajali kavezi nisu podesni za držanje divljih životinja, te je odlučeno da ispred njih ubuduće stalno dežuraju čuvari koji neće dozvoljavati posetiocima da prekorače rastojanje od nekoliko metara. Dežurnih čuvara biće i na drugim mestima u Vrtu i danju i noću. Dogovoreno je, takođe, da već narednih dana Vrt posete građevinski stručnjaci koji će napraviti plan popravke dotrajalih objekata. A kako je iz Komiteta za komunalno-stambene delatnosti obećano, svi kavezi će u najskorije vreme biti renovirani.

[You must be registered and logged in to see this image.]

To najskorije vreme se očigledno prolongiralo jer se iz zahteva Zoološkog vrta za dodelu sredstava za građevinske radove, upućenog Komitetu za komunalno-stambene poslove Beograda 18. oktobra 1982. godine, jasno vidi da do tog datuma ništa nije urađeno:

"Dana 15. juna 1982. godine usled dotrajalosti kaveza u krugu Vrta izašao je jedan leopard (što je bilo objavljeno u štampi, kao i na televiziji) i taj deo Zoološkog vrta i danas je zatvoren za posetioce, jer potrebna adaptacija nije izvršena iako je od strane komisije konstatovano da je potrebna hitna popravka pomenutih kaveza, a koja nije izvršena usled nedostatka finansijskih sredstava. Planirana sredstva od posetilaca za devet meseci nisu ostvarena usled pomenutog slučaja kada je izašao leopard. Radi bezbednosti posetilaca kao i radnika, Vrt je morao biti zatvoren za posetioce, što se odrazilo i na prihode. Posle izlaska leoparda poseta Vrtu je sila smanjena za 30 odsto. Svi pomenuti sogađaji doprineli su da se smanji poseta Zoološkom vrtu, pa su i prihodi za 50 do 60 miliona dinara manji od planiranih. Iz pomenutih razloga ovaj Vrt našao se u nezavidnoj situaciji".

Ni nakon godinu dana u Zoološkom vrtu gotovo ništa nije pomereno sa mrtve tačke. U izjavi za Politiku, 14. maja 1983. godine, direktor Tričković se žali na suviše mali prihod od ulaznica, objašnjava da kavezi za žirafe, pingvine i bele medvede zvrlje prazni zbog nedostatka novca za kupovinu novih životinja, ali i najavljuje da će za nekoliko dana početi radovi na opravci oronulih kaveza.

U julu 1983. godine zaista se radilo u Vrtu, ali u pitanju je bilo više "krpljenje" starog nego prava obnova.

"Ukratko, obnovljen je deo parka desno od ulaza. Staze nisu popravljene, jer nema para, pa je utisak da se ne primećuje ono što je urađeno" - piše Politika 22. jula 1983. godine.

Za adaptaciju kaveza mesojeda sklopljen je ugovor sa Zelenilom Beograd, međutim, kako stoji u godišnjem izveštaju Zoološkog vrta, do 20.- decembra 1983. godine radovi još nisu bili okončani.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izgleda da je jedina svetla tačka te 1983. godine bila nabavka žirafa. Zajedničkom akcijom učenika osnovnih škola i redakcije časopisa Politikin zabavnik prikupljen je novac i u Beogradski zoološki vrt su se u septembru, posle dugo vremena, uselili ženka i mužjak Rotšildove žirafe, po imenu Arina i Žare. No, njihova je kupovina direktoru Tričkoviću zadala samo probleme, pošto sredstva prikupljena akcijom Zabavnika nisu pokrila sve troškove. Gradski komitet za komunalno-stambene poslove nadomestio je deo razlike u ceni, a ostatak novca je morao da obezbedi sam Vrt. Stoga se Tričković 7. decembra 1983. godine obratio Gradskom komitetu za stambeno-komunalne poslove sa zahtevom za obezbeđenje dopunskih sredstava:

"Akcijom Politikinog zabavnika prikupljena su sredstva u iznosu od 609.115,35 dinara, dobijena su namenska sredstva od Gradskog komiteta za nabavku životinja u 1983. godini u iznosu od 1.100.000 dinara, koja su u celosti angažovana za isplatu obaveza za žirafe. Iz pregleda se vidi da obezbeđena sredstva za nabavku iznose 1.709.115,35 dinara, a njihova cena nabavke, sa svim obavezama, iznosi 3.056.330,55 dinara. Ostatak sredstava obezbeđen je iz redovnih prihoda Zoo-vrta, u iznosu od 1.347.215,20 dinara, što je poremetilo redovno poslovanje, tako da nedostaju sredstva za nabavku hrane za životinje i isplatu ličnih dohodaka radnika u dolazećem periodu.

Besparica i javašluk


Da li je nedostatak novca bio jedini krivac za javašluk i sve lošije stanje u koje je Zoološki vrt zapadao? Posetioci su se odavno pomirili da u malom životinjskom carstvu na Kalemegdanu neće moći da vide brojne primerke koji su tu nekada pripadali i koje bi bilo logično da jedan zoološki vrt poseduje, ali su očekivali da bar onaj mali broj preostalih životinja zateknu u dobrom stanju i pristojnim uslovima. Nažalost, nije bilo tako, pa su se po novinama, u rubrikama Pisma čitalaca, sve češće pojavljivali komentari ozlojeđenih i razočaranih građana. Politika 21. marta 1984. godine, pod naslovom Jadne životinje u Zoo-vrtu, objavljuje pismo Beograđanina Todora Naumovića:

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Posetio sam početkom marta Zoološki vrt na Kalemegdanu u Beogradu. Bio sam zapanjen žalosnom slikom u kakvom je stanju. Bizonu je krvarila slomljena noga. Nikoga nije bilo da mu ukaže pomoć. I ostale životinje u blizini nalazile su se u prljavštini i vlazi, prepuštene sebi. Našao sam jednog radnika koji mi je rekao da ne valja upravnik, ni cela uprava. Palo mi je u oči da su životinje uopšte slabo uhranjene. Sramota je imati ovakav zoološki vrt - mučionicu. Kome je to potrebno, kako nas to predstavljapred drugima? Razmišlja li neko da to ostavlja težak utisak na posetioce? I još neki listovi, kao Politikin zabavnik, prikupljaju novac da se kupi žirafa!"

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Osnovno je da prvo Grad obezbedi uslove za postojeće životinje, ili neka ih proda drugim vrtovima ako ne može da ih izdržava. Nije mi jasno: Zoološki vrt dobija novac od Grada, tu su i prihodi od ulaznica, a životinje žive sve jadnije! Pozivam nadležne da dođu jednom u Zoološki vrt. Imaće šta da vide!"

Istim pismom se ovaj Beograđanin obratio i Ilustrovanoj politici, koja je, takođe, objavila njegovo zapažanje u broju od 27. marta 1984. godine, pod naslovom Tuga u zoološkom vrtu.

Još žešći je bio profesor Vojislav Đaković u tekstu Zašto je pobegao jaguar, u Politici 11. avgusta iste godine.

"U subotu 4. avgusta vodio sam decu u Zoološki vrt na Kalemegdanu, privučen sve češćim vestima o novim životinjama i odličnim uslovima u kojima one žive. Bio sam zaprepašćen kada sam video da je potpuno zapušten. Kavezi su bili prljavi, puni otpadaka, mnogi od njih polusrušeni sa pokidanim, iskrivljenim žicama i šipkama. Ali, najžalosnije od svega je stanje u kome se nalaze životinje. Ni u jednom kavezu nije bilo ni kapi vode ni zalogaj hrane. Izmučene i poluonesvešćene životinje gušile su se na suncu, ležeći u koritima gde treba (mora) da bude voda, a nisu je imali ni u jednoj posudi za piće. Nekoliko životinja koje su pokazivale znake života, bukvalno su divljale, tražeći zalogaj hrane, koji su im pružali retki posetioci. Nije ni čudo što je nedavno pobegao jaguar iz kaveza. Odgovorni su to prokomentarisali jakim polnim nagonom".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nisu Beograđani samo kritikovali, trudili su se i da pomognu. Poseta Vrtu bila je velika - oko 60.000 ljudi godišnje prolazilo je kroz njegove kapije. Kupovinom ulaznice većina njih je želela da pruži svoj, makar mali, doprinos opstanku ove kultne ustanove. Međutim, samo od prodatih karata nije moglo da se živi.

"Beogradski zoološki vrt je jedinstven u zemlji po tome što živi isključivo od prodaje ulaznica", piše Ekspres Politika 24. avgusta 1984. godine.

"On je jedan od retkih vrtova koji se nisu širili od svoj osnivanja. Godinama se ovde ne povećava broj životinjskih vrsta, ne povećava se ni broj kaveza, a objekti u kojima su smešteni štićenici vrta sve više propadaju. Prošlogodišnji prihod od prodatih ulaznica iznosio je oko 20 miliona dinara, a ove godine, kako se očekuje, biće nešto veći. Tim novcem se plaćaju troškovi održavanja životinja, lični dohoci radnika, izdvaja se za fondove i ostale tekuće troškove poslovanja. Svi ostali gradovi u zemlji na bolji način rešavaju pitanje održavanja svojih zooloških vrtova".

"Ljubljana, koja ima svoj zoološki vrt, prema informacijama koje nam je prikupio Slobodan Vujović, sekretar Zoološkog vrta u Beogradu, deo troškova poslovanja Zoološkog vrta prebacuje na teret svih pet opština, koje su ove godine dale po 1.200.000 dinara, a grad Ljubljana daje 10 miliona dinara. Ostali troškovi se prikupljaju od prodatih ulaznica".

"Na sličan način se finansira i zoološki vrt u Skoplju, koji od SIZ-a za kulturu grada Skoplja dobija 13 miliona dinara koji ulaze u prihod vrta. Ponajbolje, međutim, prolazi zoološki vrt u Subotici, koji od SIZ-a za Osnovno obrazovanje Vojvodine dobija 13 miliona dinara, a od opštinskog SIZ-a za Fizičku kulturu i rekreaciju još 13 miliona dinara. Na sličan način rešava se egzistencijalno pitanje zooloških vrtova u Osijeku i Zagrebu. I u svim evropskim gradovima zoološki vrtovi se delom finansiraju iz gradske kase. No, bez obzira na maćehinski odnos Grada prema Vrtu, bilo je jasno da, ukoliko sam ne reši svoje materijalne probleme, kroz dodatne izvore prihoda ili uz pomoć drugih, Beogradskom zoološkom vrtu je pretila opasnost da bude ukinut "po sili zakona".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čak je i Prvo opštinsko javno tužilaštvo moralo da interveniše da bi zaštitilo bezbednost posetilaca, kada je ženka jaguara 31. jula 1984. godine po drugi put pobegla iz svog oronulog kaveza. U dopisu upućenom direktoru Zoološkog vrta 29. oktobra 1984. godine, pod delovodnim brojem DSZ 93/84, zamenik javnog tužioca zahteva:

"U vezi sa slučajem od dana 31. jula 1984. godine, kada je u vašem Vrtu iz kaveza izašla ženka jaguara, te stazama došla u blizinu spoljne ograde, gde je čuvar Vrta istu ustrelio, na osnovu izvršenih provera došli smo do podataka da ovo nije bio prvi slučaj da ženka jaguara preskoči ogradu kaveza, već da se pre godinu dana isti ovakav slučaj dogodio, ali je ovoga puta čuvar Vatroslav Novičić, pucnjima iznad glave životinje, ovu uplašio i time naterao da se vrati u kavez, pa stoga smatramo da kavez u koji su smešteni jaguari nije dovoljno obezbeđen, a kako uskoro sledi renoviranje i ovog kaveza, to smatramo da je do tada potrebno stazu za posetioce, koja se nalazi iznad kaveza, ograditi žicom, kako bi se, radi svake eventualnosti, sprečio izlazak životinja među posetioce. Potrebno je da nas o preduzetim radnjama odmah obavestite".

Dolazak nosoroga

[You must be registered and logged in to see this image.]

U septembru 1984. godine izgledalo je da se Beogradskom zoološkom vrtu napokon posrećilo, da će posle mnogo ružnih epizoda stvari krenuti povoljnijim tokom.

Dugo planirana i više puta odlagana inicijativa Ilustrovane politike za nabavku nosoroga, kojoj su se priključili Energoeksport, Jugoagent, Skupština grada, Vojska Jugoslavije i još mnoge radne organizacije, bila je na pragu realizacije. Glavni grad Jugoslavije do tada nikad nije imao ovako retku i vrednu životinju.

Ideja da se taj snažni i ćudljivi afrički kolos nabavi za Beogradski zoološki vrt rođena je još krajem sedamdesetih godina u redakciji Ilustrovane politike. Brzo je i razrađena. Pošto je bilo jasno da Zoološki vrt nema para da na nekoj od svetskih pijaca nabavi ovako skupocenu životinju, jer bi troškovi lova, ishrane i prevoza bili ogromni, preko tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Harareu, Đuke Vukolića, zamoljeni su nadležni u republici Zimbabve, jednoj od retkih zemalja gde nosorozi žive, da izađu u susret i ponude najpovoljniju cenu. Odgovor koji je ubrzo usledio bio je i više od onoga što je moglo samo da se priželjkuje.

Na predlog Ministarstva prirodnih bogatstava i turizma Republike Zimbabve, a u cilju kulturne saradnje i jačanja prijateljstva između dve zemlje, premijer Robert Mugabe lično je odlučio da se Jugoslaviji, odnosno Beogradu, poklone dva crna nosoroga, mužjak i ženka. Da to bude par, nalagali su propisi Međunarodne konvencije o zaštiti retkih vrsta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bio je to veliki događaj u čiju je realizaciju bilo uključeno mnogo ljudi. Novinari i foto-reporteri Ilustrovane politike, predvođeni Jovanom Antonijevićem, unukom Miodraga Savkovića, nekadašnjeg direktora Beogradskog zoološkog vrta, otputovali su u Zimbabve, direktno u najveći južnoafrički nacionalni park Hvanga koji se nalazi nedaleko od Viktorijinih vodopada. Tamo su već čekala dva mlada crna nosoroga, uhvaćena u divljini, u Čauriju blizu reke Zambezi, na severu Zimbabvea, specijalno da bi bili poklonjeni Beogradu. Solidariti i Lajza-Džejn, kako su im glasila afrička imena, transportom džambo-džetom francuske kompanije UTA prebačeni su iz Hararea do Pariza, a odatle, sa aerodroma Šarl de Gol, jugoslovenskim vojnim transportnim avionom AN-12 nastavili let do Beograda. Sve vreme puta, a i kasnije tokom perioda adaptacije, u pratnji nosoroga se nalazio Klim Koci, glavni čuvar nacionalnog parka Hvanga, veliki stručnjak i poznavalac ovih životinja.

Sanduci sa poklonima iz Zimbabvea dovezeni su u Beogradski zoološki vrt, gde se okupilo mnoštvo građana i dece željnih da vide nove životinje iz Afrike. O tom svečanom događaju Ilustrovana politika 18. septembra 1984. godine piše sledeće:

"Uznemireni galamom i novim ambijentom, nosorozi su se dugo nećkali pre nego što su pristali da napuste sanduke i uđu u novo obitavalište. Strpljivo i stručno tim poslom je rukovodio Klim Koci".

"U prostorijama uprave Zoološkog vrta priređena je mala svečanost na kojoj je prvo govorio direktor ove ustanove Tričković, a potom ambasador Republike Zimbabve Keneti Grant Čivanda Dik Manjika".

- Pamberi nekubatana kve Jugoslavija ne Zimbabve - rekao je ambasador na svom maternjem jeziku, a to znači: "Napred za slogu između Jugoslavije i Zimbabvea".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zatim je govorio o prijateljstvu između naše dve zemlje, a posebno između predsednika Tita i premijera Mugabea:

- Kao rezultat tog prijateljstva mi se danas sastajemo ovde da biste primili na poklon dva mlada nosoroga koji potiču iz nacionalnih parkova u kojima žive hiljade i hiljade raznovrsnih životinja. Rečeno mi je da je ovo poklon deci i odraslima u Jugoslaviji, koji im šalje Ministarstvo prirodnih bogatstava i turizma, u ime vlade Zimbabvea i sa punim odobravanjem i blagoslovom premijera Mugabea.

Sledeća akcija Ilustrovane politike, vezano za nosoroge, bila je poziv deci iz cele zemlje da novim stanovnicima Zoološkog vrta nadenu prikladna imena. Solidariti i Lajza-Džejn tako su prekršteni u Zimba i Zimbu.

Sve je naizgled delovalo u najboljem redu. Nosorozi su bili u obaveznom karantinu, posetioci nestrpljivi da ih što pre vide, novine ponovo pune tekstova o malom životinjskom carstvu na Kalemegdanu i vrednom poklonu koji je dobilo.

Poznato je da mnogi zoološki vrtovi širom sveta plaćaju suvim zlatom nosoroge kao veoma retke životinje, čija je brojnost smanjena na desetine primeraka. Ako su te sreće da nabave nosoroga, uprave tih zooloških vrtova samo što ih ne drže u hotelskim apartmanima, okružene ekipama stručnjaka koji prate svaki mig i pokret te životinje. Očekivalo se da će tako biti i u Beogradskom zoološkom vrtu.

Istina, obraćao se direktor Tričković Komitetu za komunalno-stambene poslove sa zahtevom da mu odobre sredstva za izgradnju letnjeg dela kaveza za nosoroge, a traženi novac nije dobio u celokupnom iznosu. Ali, istina je i to da je uveravao nadležne da je obezbedio smeštajni prostor, odnosno karantin za dva nosoroga - gvozdeni kavez u prostorijama objekta pećine koji zadovoljava sve zoohigijenske i druge uslove. Da li je stvarno bilo tako?

Smrt nosoroga

U broju od 13. novembra 1984. godine časopis Ilustrovana politika, pod naslovom Došao da umre u Beogradu, donosi šokantnu vest o smrti mužjaka nosoroga:

"Glasom čoveka na ivici nervnog sloma, direktor Tričković nas je obavestio da je Zimbo uginuo. I to na najstrašniji način. Zaleteo se i udario iz sve snage o oštru metalnu ogradu i poginuo. Drama se zbila u nedelju popodne. Čuvari su pozvali veterinarku Ljubicu Popović da odmah dođe u Vrt. Kada je stigla, Zimbo je već bio mrtav.

Sa njim je u nepovrat otišao i sav trud koji je Ilustrovana politika uložila da Beogradu dovede nosoroge i obraduje mališane, stalne posetioce ovog životinjskog carstva na Kalemegdanu. Sem u agresivnoj prirodi, kako ovu veliku sramotu za Beogradski zoološki vrt (jer nosorozi su, da podsetimo, dar vlade Republike Zimbabve i lično predsednika Mugabea deci Jugoslavije) pokušava da pravda direktor Tričković, razlog treba tražiti pre u lošim uslovima smeštaja. Pripremljena im je ograda oštrih ivica, u kavezu su bili radijatori na koje se nesrećna životinja svakodnevno povređivala, kavez bez ikakvog ispusta i mogućnosti da se redovno čisti i održava. Ventilacija nikakva, sem jednog otvorenog prozorčeta pod tavanicom. Nedeljama su ove životinje živele u teskobi pećine zimskog skloništa, u sopstvenom izmetu, gušeći se amonijakom i čekale da istekne vreme karantina. Zimbo nije izdržao. Zimba jeste.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Klim Koci, glavni čuvar nacionalnog parka Hvanga u Zimbabveu, koji je početkom septembra i dopratio nosoroge, pune dve nedelje je zahtevao i molio nadležne u Zoološkom vrtu da što pre naprave ogradu i puste životinje. Od tada su prošla gotovo dva meseca. Iskusnog Klima kojica niti je ko poslušao, niti je shvatio ozbiljno. Umesto da se nešto odmah preduzme, sve je prepušteno redovnoj proceduri. Tražilo se mesto za otvoren kavez, pa se to merilo, dolazili su tehničari, opštinari, razne komisije, svi s papirima u rukama, pravljeni su predračuni, čekale se odluke radničkog saveta, odobrenja Komiteta za komunalno-stambene poslove Grada... Zatim su ravljeni nacrti, traženi izvođači radova... Po predračunu to bi stajalo 83 miliona starih dinara, a Grad je davao 55 - pogađanja, natezanja, gubljenje vremena... Zimbo to nije izdržao u dušegupki od skloništa.

Tako je, eto, izgubljena skupa životinja, koja je pre dve godine, kad smo počinjali akciju, na svetskoj pijaci u Hamburgu ili Londonu stajala oko 150 hiljada maraka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zimbo je bio znatno vredniji. Pre svega, kao dar jedne prijateljske zemlje i njenog predsednika vlade. Samo putni troškovi su iznosili oko 35 hiljada američkih dolara. I to je bio novac koji je otišao u nepovrat. Odgovornost za sve što se dogodilo, pre svega, snosi Zoološki vrt. Koliko nas je samo, pre putovanja u Afriku, Tričković požurivao:

- Kada ćete već jednom po nosoroge? Mi smo sve pripremili da ih dočekamo.

A kada su nosorozi stigli, ispostavilo se da sve nije urađeno kako valja. Ono što jeste, bilo je i loše i pogrešno. Po ko zna koji put se, a sada i na primeru nesrećnog Zimba, pokazalo da se skupocenim životinjama ne mogu baviti ljudi koji o njima znaju samo ono što su pročitali iz Brema.

Za Riplija zvuči i podatak da ovaj Zoološki vrt, u kom živi oko 450 životinja sa svih kontinenata, nema čak ni običnu safari-pušku za omamljivanje, koja se preko Jugohemije može nabaviti za sumu od 3 hiljade nemačkih maraka. U Vrtu tvrde da deviza nemaju, a Grad tu sumu ne odobrava. I tako umesto puške imaju samo profakturu...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospodar afričkih prostranstava, četvorogodišnji Zimbo, za koga je život tek počinjao, biće prerađen u beogradskoj kafileriji u mesno brašno i tehničku masnoću. Od njega će praviti pomade. Ostaće samo glava preparirana u Prirodnjačkom muzeju grada, jer nisu imali mogućnosti celog da ga prepariraju. I to je sve. Tragičan kraj mladog nosoroga, kome su se radovala deca Jugoslavije, poslednja je, međutim, opomena pre svega Beogradu da shvati da ovakav Zoološki vrt treba ili odmah zatvoriti ili u njemu sve temeljno srediti. I to od kapije pa do direktorske kancelarije".

Smrt nosoroga II

Nepuna dva meseca nakon smrti Zimbe, mužjaka nosoroga, uginula je i ženka Zimba. Uzrok smrti - zapaljenje pluća i ciroza jetre. Jasno je da su to bolesti koje se mogu lečiti ili bar zalečiti, ukoliko se na vreme otkriju, što, opet, naravno, zavisi i od stanja i uslova u kojima u jednom zoološkom vrtu životinja živi. U Beogradskom zoološkom vrtu nijedan nosorog nije mogao da izdrži duže od tri meseca.


Početak 1985. godine predstavljao je tako početak kraja jedne epohe Zoološkog vrta u Beogradu. Politika 9. marta 1985. godine donosi još jednu neprijatnu vest sa Malog Kalemegdana:

"Pre dva dana u Zoološkom vrtu je uginuo nilski konj. Time je proširen tužan spisak životinja koje su u poslednje vreme stradale iza ograde Zoo-kuće na Kalemegdanu. Prethodna žrtva nedavno je bila ženka nosoroga, a nekoliko meseci ranije, kao što je poznato, uginuo je i mužjak. Kraj prošle godine bio je koban i za dva tigra. Jedan je izvukao "deblji kraj" u borbi sa jaguarom, koji ga je jednostavno - pojeo. Drugi tigar je nezgodno skočio uvis pa mu je glava ostala priklještena među rešetkama. Čuvar je naišao dok je divlja mačka bila živa, ali se njegovo spasavanje svelo na povlačenje obarača na pušci".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Novine su punili naslovi tipa: Odumiranje Beogradskog zoo-vrta, Ljubimci bez ljubavi, Zastarela staništa, Život omeđen kavezom i slični. Svi tekstovi bili su uglavnom isti, poput onog iz Sveta od 16. aprila iste godine. Politika u pomenutom broju piše:

"U Zoološki vrt Beograđani su nekada išli zbog čopora majmuna koji se gurao u kavezu, zbog slonice Tise i njenog slončeta Cice, zbog foka koje su hranili pred gomilom beogradske dece, zbog šećerne vate, kočija i poni konjića, zbog paunova koji su se kočoperili po dvorištima i travnjacima... A sada? Sada je sve mnogo drugačije. Nilski konj pati zbog reumatizma, rodi je odsečeno krilo, jaguar nema šapu, nosorozi su izumrlo zbog hladnoće, pingvini i beli medved zbog vrućine, svaka oštrija zima napravi pravi masakr među tropskim životinjama, paunovi su morali u kavez jer su ih krali beogradski gurmani, foku (jednu jedinu) više ne hrane pred publikom... Zašto se Beogradski zoološki vrt toliko promenio i čijom krivicom?"

[You must be registered and logged in to see this image.]

A časopis Svet navodi:

"Tužna je sudbina životinja u Beogradskom zoološkom vrtu. Samo za poslednjih pet meseci u ovom najtužnijem životinjskom kazamatu u Evropi uginulo je dvadeset životinja. Kavezi, zapušteni, prljavi i mokri - zvrje prazni. Podsećaju na groblje životinja osuđenih na laganu, besmislenu urbanu smrt.

Broj životinja je sve manji i manji. Trenutno ih u Beogradskom zoološkom vrtu ima 450, sa prinovama. Nekada ih je bilo mnogo više. Ali, zato se broj zaposlenih u upravi Zoo-vrta iz godine u godinu povećava. Sve je više čuvara praznih kaveza!"

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Parkinsonovi zakoni administracije ne zaobilaze ni zoo-institucije u izumiranju. Na 450 životinja dođe 25 čuvara, pet administrativnih službenika i direktor. I jedan veterinar, ako tu ne računamo direktora koji ponekad, u slobodnom vremenu, zasuče rukave pa pomogne prilikom neke intervencije. Pa ipak, mogu li ovi stručnjaci da sa eksperimentalnih kunića u laboratorijama Veterinarskog fakulteta preko noći pređu na hirurške zahvate na nilskom konju, na pružanje babičke pomoći severnoameričkom bizonu? Ništa iskusniji nisu ni čuvari. Njihova kvalifikacija je - NK radnik! Možda i nije teško napuniti njihove plave koverte, s obzirom da više od 600 hiljada građana prodefiluje godišnje pored polupraznih kaveza za ne baš jeftine ulaznice".

Zbog svih tih dešavanja u Beogradskom zoološkom vrtu, zbog javašluka i evidentnog propadanja, javnost se ponovo uskomešala.

Brojni humanisti i ljubitelji životinja apelovali su da se "ono malo jadnih, bolesnih, mršavih i poluludih životinja, kojima se Zoološki vrt diči, prebaci na neko drugo mesto, a umesto njih izlože fotografije".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Predsedništvo beogradskog Društva za zaštitu životinja uputilo je Izvršnom savetu Skupštine grada hitan zahtev za zatvaranje Zoološkog vrta, s predlogom da se preostale, malobrojne životinje prodaju ili ustupe pogodnijim vrtovima i odgovornijoj upravi.

Beograd je počeo da se stidi svog Zoološkog vrta kojim se nekada, s pravom, tako ponosio.

Septembra 1985. godine raspisan je konkurs za novog direktora, ali na njega su se javili samo stari direktor, koji je u tom trenutku bio vršilac dužnosti, i sekretar radne organizacije. Nakon toga je zajednička komisija opštine Stari grad i Zoološkog vrta predložila da se raspiše novi konkurs i izabere rukovodilac koji će imati snage da razreši nagomilane probleme. Radna organizacija, između ostalog, nije imala ni osnovna normativna akta. Nije imala, recimo, pravilnik o radnim odnosima, ni pravilnik o nagrađivanju. U kolektivu je bilo mnogo rođaka, zavladala je familijarnost i sve odluke su doživljavale istu sudbinu, zavisile su od volje pojedinaca.

Izvršni savet Skupštine grada više nije imao kud, morao je da se pozabavi problemom Zoološkog vrta, da ga zatvori ili da preduzme korenite izmene. No, kako se Gradu ipak nije lišavalo institucije sa tradicijom od pola veka, koja je taj isti Beograd nekad svrstavala među svetske metropole, na sednici održanoj 30. septembra 1985. godine odlučeno je da se pokuša još jednom i raspiše novi konkurs za direktora Beogradskog zoološkog vrta.

Novi direktor: Vuk Bojović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vuk Bojović je 1. maja 1986. godine zvanično stupio na dužnost direktora radne organizacije Beogradski zoološki vrt i krenuo, korak po korak, u obračun sa nagomilanim teškoćama.


Najpre je "zavrnuo sve slavine" i na taj način onemogućio dalju krađu i mutne zakulisane radnje. Rigorozno je insistirao na radnoj obavezi i disciplini, koje zapravo do tada u kolektivu uopšte nije ni bilo. Na posao je dolazio ko je kada hteo, ostajao koliko je hteo, a pravo na pauzu je svako koristio prema ličnom nahođenju.

Međutim, da bi bilo koju zamisao i zahtev mogao da sprovede u delo, Bojović je prvo morao da napravi odgovarajuća normativna akta, da uspostavi novi vid organizacije rada, pažljivo prilagođen tako specifičnoj instituciji kao što je Zoološki vrt, a to je bio vrlo delikatan posao.

Proveo je dane i dane sa svojim kolegom, pravnikom Zoranom Ilićem, razrađujući taktiku i tragajući za najboljim modalitetima. Prvo su sačinili one pravilnike koji su, kako je Zakon propisivao, morali da budu usvojeni na Radničkom savetu, kao što je Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, veoma važan dokument za funkcionisanje svake firme. Zatim je na red došao Pravilnik o ličnim dohocima koji je u to vreme, vreme samoupravljanja, bilo veoma teško doneti, posebno iz prvog puta. Usvojen je, skoro jednoglasno, jer je propisivao bolje vrednovanje rada neposrednih radnika, hranilaca i čuvara životinja, od onih u administraciji. Protiv su glasali ssamo inkasant i blagajnik, otac i sin.

Usledili su: Pravilnik o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, Pravilnik o radnim odnosima, o zaštiti na radu i tako redom, sedam novih akata u sklopu kojih je poseban akcenat bio na poštovanju radne discipline i odgovornosti svakog radnika.

Nakon kratkog vremena poslovanja po novouspostavljenom režimu, osujećeni u krađi i primorani da rade, lišeni dotadašnje privilegije da sin štiti oca, žena muža, a brat brata, izgubivši godinama čuvane pozicije i mogućnost da se plata određuje na zboru javnim izjašnjavanjem, grupa radnika, prvo njih devet, pa kasnije još troje, napisala je peticiju protiv novog direktora i uputila je na više adresa: Skupštini grada i Republike, sindikatu, društvenom pravobraniocu samoupravljanja, Gradskoj komisiji za predstavke i predloge, i, naravno, novinarima.

Svih dvanaest potpisnika peticije, uključujući i bivšeg direktora Radivoja Tričkovića, bili su upravo oni ljudi čije su navike sa Bojovićevim dolaskom stopirane i za koje je on predstavljao prepreku i opasnost.

Direktorove napore da zavede red i radnu disciplinu, da svakoga nagradi prema školskoj spremi i radu, nezadovoljna dvanaestorka je doživela kao uzurpiranje samoupravljačkih prava. U predstavci su naveli kako su normativna akta (Pravilnik o sistematizaciji i ličnim dohocima) izglasani pod pritiskom, odnosno kako je Bojović sam, bez komisije, izvrednovao radna mesta i odmerio plate zaposlenima, kako pečat radne organizcije ne da nikome, već ga drži u svom ormaru, kako u kolektivu vlada neka, po njima, neshvatljiva disciplina i "progon" pojedinih radnika...

Reagujući na peticiju, koju je nadležna Komisija Skupštine Srbije vratila Komisiji za predstavke i predloge Skupštine grada, na razgovor sa kolektivom Zoološkog vrta, dana 24. januara 1987. godine, došli su: potpredsednik Izvršnog saveta Gradske skupštine, gradski pravobranilac samoupravljanja i predsednik sa dva člana Komisije. O tom sastanku Večernje novosti 25. januara 1987. godine, u tekstu pod naslovom Propisi teži od posla, pišu sledeće:

"Dolaskom Vuka Bojovića na čelo uprave Zoološkog vrta on je prestao biti gradsko ruglo u koga su upirali prst mnogi, pa i članovi Družtva za zaštitu životinja. Za samo nekoliko meseci mnogo toga se izmenilo nabolje, zahvaljujući ambicioznim i smelim planovima novog direktora, podržanim od strane gradskih foruma.

Kad je počelo i samoupravno regulisanje odnosa u ovom malom kolektivu, počela su i međusobna optuživanja i hajke na greške - podeljenosti za i protiv direktora Bojovića...

Radnici u administraciji: Miodrag Simić, Ljubinka Nikolić i Slobodanka Gajić govorili su protiv direktora, uglavnom smatrajući da on, na primer, ne može zabranjivati drugim radnicima ulaz u blagajnu, da se ne sme razgovarati sa kolegama, da je konkurs za prijem radnika sumnjiv...

- Nema rasprave oko toga da se radi puno radno vreme i da se donose samoupravna akta - kaže Kosta Božić, podpredsednik Izvršnog saveta Skupštine grada, navodeći neke detalje iz peticije.

- U peticiji ne postoji nijedan opipljiv argument da bismo ga primenili - objašnjava on.

Zoološki vrt je posle godina tavorenja konačno "progledao", ali su sada na svetlost dana izronila sva međuljudska trvenja i opuživanja, spominjanja dveju rodbinskih linija među njima i skrivanja u dosadašnji način rada".

Novi direktor: Vuk Bojović II

Na sastanku je dogovoreno da ceo slučaj bude raspravljen na predstojećoj sednici Komisije za predstavnike i predloge Skupštine grada. A direktor Bojović je insistirao da sednici prisustvuju svi potpisnici peticije, da bi mogao da se suoči sa njima, ali neizostavno i predstavnici štampe, kako bi javnost o svemu bila obaveštena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Delegacija nezadovoljnih radnika Vrta, koja je 7. februara 1987. godine došla na sednicu sa namerom da dokaže sve nepravilnosti na koje se žalila, prisutnima je ponudila, u najmanju ruku, neobučnu priču, koju su sutradan prenele sve novine.

Politika 8. februara 1987. godine, u tekstu Podrška direktoru Zoo vrta, piše:

"Kakve veze imaju bolesna foka i odbegli poskok sa samoupravljanjem? To su mogli da se zapitaju i članovi Komisije za predstavke i predloge Skupštine grada pred kojima se našlo pismo 12 radnika Zoološkog vrta sa optužbama na račun direktora Vuka Bojovića.

Ljubica Popović, veterinar i predsednik sindikalne organizacije, govorila je o poljuljanim međuljudskim odnosima koji traju već dugo, možda čitavu deceniju (Bojović je došao prošlog maja) i onda latinskim nazivima potkrepljivala bolesno stanje foke u dotrajalom bazenu. Tema za temom i - Komisija je saznala da nije prijatno šetati Vrtom kada se zna da iza grma može da se ukaže neka od zmija begunaca (za kratko vreme sve su, doduše, uhvaćene), ali da druga direktora ne bi trebalo blatiti jer je od njegovog dolaska poboljšan izgled cele Zoo-oaze podno Kalemegdana.

Reč je dobio i Miodrag Simić, jedan od pogođenih radnika:

- Molim vas, ne možemo za primer rodbinske veze zaposlenih u Vrtu da budemo samo moj otac i ja. Ima tu još dva bračna para, zatim dvojica braće, stričevi, pa kumovi - nabrojao je Simić i požalio se da ne razume zašto on kao i do sada ne bi mogao da bude i blagajnik i likvidator i referent za zavođenje u poslovne knjige, kada je to nekada radio.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mileta Radojević, zamenik pravobranioca samoupravljanja Grada, pratio je šta se u Zoološkom vrtu događalo i pre dolaska novog direktora, pa je podsetio da je bilo predloga za uvođenje privremenih mera. Od prinude upravo se odustalo u poslednjem trenutku, došao je Bojović i promene su postale vidne: staze i kavezi čistiji, životinjski fond bogatiji. A ispravljeni su i mnogobrojni propusti u samoupravnim odnosima: doneti pravilnici o sistematizaciji radnih mesta, raspodeli ličnih dohodaka, što je godinama pre toga bila misaona imenica. Iako je mogao da napravi i veću razliku, direktor Bojović je, po Radivojevićevim rečima, ostavio da odnos između najveće i najmanje plate bude jedan prema 2,5".

Dnevni list Ekspres Politika istog datuma, 8. februara 1987. godine konstatuje da su potpisnici peticije "pobrkali lončiće", da "naviknuti na sveopštu raspuštenost, optužuju direktora za uzurpaciju" i da je jedina zamerka koju mu stavljaju na dušu to što boravi na radnom mestu, među zidinama Kalemegdana, od jutra do večeri.

Epilog ovog događaja mogao se i očekivati: Prvi zahtev koji je kolegama u poslu postavio Bojović bio je da se, uz njegovu pomoć, u neke druge radne organizacije presele svi oni koji ne vole životinje i posao koji rade, a da u Vrtu ostane ekipa spremna na izazove i borbe koje predstoje. Ubrzo nakon pomenute sednice svi potpisnici peticije, na čelu sa bivšim direktorom, jedan po jedan, napustili su Zoološki vrt. Radivoje Tričković je penzionisan, a ostali su ili promenili radnu organizaciju ili dali, odnosno dobili, otkaz.

Od trenutka kada je stupio na mesto direktora Vuk Bojović je danima smišljao šta sve da učini da bi 6,5 hektara, koji su mu povereni, doveo više posetilaca i zanimljivih sadržaja kako bi obezbedio više para, s obzirom da od prodaje ulaznica i od finansiranja iz tankih komunalnih fondova, kao jedinih izvora prihoda, nije moglo ni da se opstane, a kamoli da se pristupi korenitim uređenjima i nabavci novih životinja. A i jedno i drugo je bilo neophodno tim pre što je te 1986. godine Zoološki vrt slavio značajan jubilej - pola veka postojanja!

Novca nije bilo, ali ono što nije koštalo ništa, što se moglo preduzeti i bez para, bilo je - zasukati rukave i latiti se metle.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ceo Zoološki vrt je zarastao u šikaru, korov i kiselo drvo. Na prostoru između današnjih kaveza sa kozorozima i obližnjeg zida bujala je prava džungla kroz koju ljudska noga nije mogla ni da prođe. Iz tog gustog rastinja tek se nazirao jedan stepenik. Insistirajući da se na tom mestu napravi staza, direktor Bojović je radnicima dao rok od nekoliko dana da se kompletna površina raskrči, da se proseče kiselo drveće (pojedina stabla su u prečniku premašivala i trideset centimetara) da se raščisti korov. Kada je sve to učinjeno, pomenuti prostor je odjednom dobio potpuno drugačiji izgled. Pojavila se kaldrma kao svedočanstvo da je staza upravo tu nekada i postojala. Nastavilo se i sa raščišćavanjem drugih delova pa su postepeno počele da se naziru konture nekadašnjeg Vrta, Vrta koji je pre pet decenija tako stručno i svevremenski projektovao inženjer Aleksandar Krstić. Trebalo je dalje samo poštovati njegovu zamisao, slediti je i nadograđivati u istom pravcu. Vuku Bojoviću je to bilo jasno.

Kako je Zoološki vrt svojevremeno bio osmišljen kao kombinacija botaničke bašte i životinjske oaze, zateklo se tu i veoma retkog i dragocenog drveća, nažalost, prepuštenog zubu vremena i samoodržanju. To je bio sledeći zadatak koji je pred svoje saradnike postavio novi direktor - uređenje zelenih površina. Nabavljene su nove sadnice, posejana trava, potkresano i zaštićeno staro rstinje, zasađeno cveće. Vrt je polako počeo da se pretvara u sređen i uređen prostor.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dopisima se Bojović obratio Elektrodistribuciji Beograd 10. jula 1986. godine i Beogradskom vodovodu i kanalizaciji, nedelju dana kasnije, 17. jula 1986. godine. Od Elektrodistribucije je tražio izmeštanje samonosećeg kabla postavljenog preko Zoološkog vrta na koji je bio vezan i zabavni park Kalemegdan, pošto je kabl ružio estetski izgled parka i ugrožavao sigurnost, kako posetilaca tako i životinja, jer je bio opušten.

Beogradskom vodovodu i kanalizaciji je uputio zahtev za izdavanje uslova za povezivanje kišne kanalizacije Zoo-vrta sa gradskom kanalizacijom u kome napominje da se zbog konfiguracije terena Zoološkog vrta kišne vode slivaju na najnižu kotu terena odakle protokom izlaze na ulicu Donjogradski bulevar, što je želeo da spreči.

Prelistavajući više nego oskudnu arhivu koju je zatekao, novi direktor je pronašao dokument koji datira još iz vremena osnivanja Zoološkog vrta, u kome se navodi da je ta organizacija nosilac prava korišćenja na jednoj od dve poslovne zgrade, koje se nalaze u sastavu Zoološkog vrta, dok pravo korišćenja druge zgrade pripada Gradskom zelenilu. Naime, kada je 1936. osnovan Zoološki vrtizgrađena je i upravna zgrada, površine 365 kvadratnih metara, koja se nalazila u produžetku već postojeće zgrade Gradskog zelenila. Zgrada je osim poslovne imala i stambenu namenu, pošto su u prostorijama na spratu živeli direktori Vrta sa porodicama, od osnivanja pa sve do Milorada Medenice, kada je ta tradicija prekinuta. Tako je stajalo na papiru, međutim, u stvarnosti je situacija bila nešto drugačija.Radna organizacija Zoološki vrt Grada Beograda je od poslovnog prostora koristila samo tri nekonforne kancelatije, ukupne površine 30 kvadratnih metara, dok se u ostatku zgrade širila uprava Gradskog zelenila.

Suočen sa tako apsurdnom situacijom u kojoj jedni nisu imali ni minimum za obavljanje delatnosti, dok drugi nisu znali šta će sa prostorom, presavio je Bojović tabak i obratio se Izvršnom savetu skupštine Stari grad sa zahtevom ustupanja prava korišćenja poslovne zgrade, odnosno, za prvo vreme, makar njene polovine.

Dovijao se Bojović na sve načine kako da uradi što više bez ikakvih materijalnih sredstava. Umetnik po profesiji, a pritom i dugogodišnji prosvetni radnik, došao je na ideju da objenini edukativno i korisno. Napravio je nacrt kućice za ptice koji je, uz zvaničan dopis, polovinom maja 1986. godine prosledio direktorima svih osnovnih škola u Beogradu, sa idejom da učenici u okviru predmeta opštetehničko obrazovanje rasplamsaju takmičarski duh izrađujući kućice za ptice. Najbolji i najuspešniji radovi bi kasnije bili smešteni u kaveze i krošnje drveća Zoološkog vrta.

Odaziv ovoj akciji premašio je sva očekivanja. Ubrzo su na adresu Vrta počele da stižu stotine šarenih kućica išarane spretnim dečjim rukama sa mnogo mašte i ljubavi. Još jednom se pokazalo da Beograđani, a posebno oni najmlađi, vole svoj Zoološki vrt i da su spremni da daju svoj doprinos njegovom opstanku i unapređenju.

Gradom je počela da kruži priča o vaskrsnuću Zoološkog vrta, a redovni posetioci mogli su da posvedoče da ovaj kutak Kalemegdana iz dana u dan postaje sve čistiji, lepši i sređeniji. U to se uverila i Živana Olbina, tadašnja predsednica Izvršnog saveta Skupštine grada, koja je, u pratnji gradskih funkcionera, 17. juna 1986. godine došla u obilazak Zoološkog vrta.

O poseti gradskih čelnika već narednog dana, izveštavale su gotovo sve dnevne novine. Borba, u tekstu Zoološki vrt na putu preporoda, beleži:

"Zahvaljujući novom direktoru Vuku Bojoviću i njegovim saradnicima, pravim entuzijastima i ljubiteljima životinja, Zoo-vrt bi u skorašnje vreme mogao postati najlepši deo Kalemegdana. U to su se juče uverili i gradski funkcioneri koji su na čelu sa Živanom Olbinom, predsednicom Izvršnog saveta, obišli Vrt i pritom obećali pomoć...

Navikli da ne raspolažu sa mnogo para, u ovom kolektivu ističu da bi sa malo sredstava mogli dosta toga da urade - obogate životinjski fond, otvore pansion za životinje, prodavnicu životinja, stručnih knjiga".

A Politika, u tekstu pod naslovom Bolji dani za Zoo-vrt, piše:

"Bojovićeve ideje, mnogobrojne, privlačne su za sprovođenje u delo, a juče su one bile najvažniji deo razgovora direktora sa Živanom Olbinom, predsednicom Izvršnog saveta Skupštine grada i njenih saradnika.

Siroče među javnim službama - Zoološki vrt, za dve godine najviše, trebalo bi da od ružnog pačeta izraste u lepog labuda. Grejanje će dobiti cevima iz Beka. Za početak, dogovoreno je juče, slavinama u životinjskoj oazi poteći će voda, po ceni koju plaća Gradska čistoća, jer je to uslov za čistije bazene. Prostori za brčkanje životinja su dotrajali, u pukotine su se uvukle nepoželjne spore, kao što je to slučaj sa prebivalištem foka, pa je vešta plivačica po imenu Olja zaradila teško kožno oboljenje.

Na listi onoga što Zoo-vrt nema su: kanalizacija, osvetljenje, uređenje staze (tek petina je uređena), bezbedna ograda preko koje nepozvani gosti ne mogu da uskaču i kradu. Pre dve večeri odletelo je, zaslugom neprimećenih noćnih gostiju, devet rasnih golubova. Noćni čuvar očigledno nije svemoćan.

- Ovakva ograda nema svrhu, moramo se dogovoriti sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture da se projektuje i izgradi nova - rekla je Živana Olbina.

- Mi smo sa njima već u vezi i kada je nedavno došla na lice mesta Aleksandra Banović, direktorka Zavoda, kriknula je kada je videla da su uz vrednu skulpturu Simeona Roksandića u Vrtu postavljene dve bandere. Mnoge stvari moramo vratiti na mesto gde bi trebalo da budu - uzvratio je domaćin.

To podrazumeva da će u velikoj bašti nići nova kuća za slonove, po ugledu na onu u Londonu. Majmunara će se obnoviti, zelene površine zasejati engleskom travom. Već se pregovara o otvaranju akvarijuma sa somovima tolstolbicima i ostalim ribama iz savskog sliva. Dobro će doći i insektarijumi i ostale ponuđene zoo-zbirke građana. Planira se takmičenje u lepoti kućnih ljubimaca, škole jahanja, proširivanja stručne literature (Sada imamo samo Brema, priznao je Bojović) i osnivanje knjižare za specijalizovane knjige, kao i dogradnje depahdansa za prihvatanje kućnih ljubimaca čiji vlasnici odlaze na odmor.

U elaboratu o novoj koncepciji Zoo vrta koji je Vuk Bojović sastavio i predstavio Izvršnom senatu Skupštine grada stoji sledeće:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Uvidom u trenutno stanje Zoo vrta i traženjem razloga za relativnu stagnaciju u njegovom razvoju, došli smo do sledećih zaključaka:

1. Iz niza objektivnih i subjektivnih razloga stanje u Zoo-vrtu ne zadovoljava. Funkcija koju vrši i ugled koji uživa ova obrazovno-vaspitna organizacija, nisu u skladu sa opštedruštvenim značajem koji joj pripada.

2. Materijalno stanje u ovoj organizaciji je nezadovoljavajuće jer iz jedinog izvora finansiranja (od ulaznica) jedva se pokriju troškovi održavanja i lični dohoci trideset zaposlenih.

3. Relativna ograničenost prostora Zoo-vrta kao i nerešeno pitanje njegove eventualne doslokacije, ometa sve planove za unapređenje rada.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Međutim, i pored ovako složene situacije mišljenja smo da se uz inicijativu i izuzetno zalaganje svih zaposlenih, kao i podršku i pomoć šire zajednice, može učiniti da Zoo-vrt postane ugledna ustanova, koja će u potpunosti obavljati funkciju za koju je osnovana i ostvariti prihode koji će joj omogućiti razvoj i unapređenje. Naša želja je da od Zoo-vrta stvorimo ekološku oazu u centru grada, izuzetnu turističku atrakciju, nastavno-naučnu bazu za sve nivoe usmerenog obrazovanja, počev od osnovnog do postdiplomskih studija, i stvorimo poligon na kome će se ogledati entuzijasti svih profila: biolozi, arhitekte, umetnici i dr.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lokacija:
Preduslov za bilo kakvo ulaganje u rekonstrukciju Zoo-vrta jeste trajno rešavanje njegove lokacije. Smatramo da postojeća lokacija u potpunosti zadovoljavai da bi se rekonstrukcijom Vrta i proširenjem prostora na deo neiskorišćenog terena u Donjem gradu, na potezu ka Nebojšinoj kuli, rešila sva pitanja koja sada idu u prilog eventualnoj dislokaciji.

Ubeđeni smo da bi se disperzijom kaveza, većim ozelenjavanjem i održavanjem besprekorne higijene stvorio najatraktivniji, najposećeniji i najinteresantniji park u gradu i mesto za obrazovanje i zabavu. Za iznos sredstava koja bi se uložila u eventualno preseljenje, Zoo-vrt bi se mogao tako urediti da postane ponos glavnog grada. Naglašavamo da se jedan od najvećih, najsređenijih i najposećenijih Zoo-vrtova nalazi u najstrožem centru Londona, i retko koji turista propusti da ga poseti i provede dan u njegovoj prijatnoj atmosferi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pored toga, smatramo da je teren Donjeg grada idealno mesto za lociranje jednog dela Zoo-vrta, jer blizina reka otvara niz mogućnosti za njegovo uređenje. Ovaj teren je već nekoliko decenija ruglo grada, stecište devijantnih osoba, narkomana i drugih, a mogao bi se, sa relativno malim ulaganjima i u saradnji sa arhitektama, građevinarima, zoolozima, botaničarima, umetnicima i dr. pretvoriti u prijatno mesto na kome prijatelji prirode mogu da provedu dan, posmatraju ptice i životinje, jašu konje, zabave i pouče decu...

Poslovni prostor:
Drugi preduslov za bilo kakav razvoj i rad je rešenje pitanja poslovnog prostora Zoo-vrta. Upravnu zgradu trenutno koristi OUR Gradsko zelenilo, a Vrtu pripada samo tri relativno male prostorije. Komentar na ovo je suvišan. Ne postoji prostorija za veterinarsku službu, sastanke, biblioteku i dr. Prema tome, čak i da nastanu mogućnosti za proširenje delatnosti, prostor će predstavljati ograničenje za prijem novih stručnih kadrova, jer, u bukvalnom smislu reči, nema uslova za njihov rad, sem da se uzmu prostori koji su namenjeni životinjama.

U našem programu predviđamo da se otvore radna mesta za više veterinara, zoologa, arhitektu, stručnjaka za hortikulturu i prostorno planiranje, kao i da se prime brojni izvršioci posla u sektoru za tehničke poslove.

Ukoliko bi se iseljavanjem Gradskog zelenila oslobodila zgrada, uz neophodnu rekonstrukciju omogućila bi, bar za prvo vreme, normalno funkcionisanje službi.

Planira se izgradnja slušaonice - amfiteatra, jednog ili više, koji bi služili za održavanje predavanja studentima i učenicima i prikazivanje filmova sa tematikom vezanom za životinjsko carstvo, igranih i dokumentarnih, a kasnije i materijala snimljenog u samom Vrtu, kojim bi se registrovali zanimljivi trenuci iz života životinja (rađanje, hranjenje, igra, dolazak u Vrt i slično). Sredstva od ulaznica za ove filmske predstave predstavljala bi dodatni izvor prihoda, a interni filmski materijali bi se koristili u propagandne svrhe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

zivotinje.