Neverojatna slučajnost

Putnik kroz vrijeme uhvaćen na fotografiji



Među izloženim fotografijama u virtualnom Bralorne Pioneer muzeju jedna je privukla posebnu pažnju. Za to je zaslužan muškarac koji svojom pojavom iskače iz vremena u kojem je fotografija snimljena.

Muškarac s modernim sunčanim naočalama, majicom s otisnutom slikom, finom džemperu i s prijenosnim fotoaparatom u ruci ističe se u gomili.

Fotografija je snimljena 1940. godine kada je moda bila sasvim drugačija, kao i fotografska oprema. Zato su mnogi komentatori ove fotografije zaključili da se radi o putniku kroz vrijeme koji je slučajno snimljen u malom kanadskom gradu u Britanskoj Columbiji.

Vremenska putnica u Chaplinovom filmu?



Veliki zaljubljenik u filmove Charlieja Chaplina u jednom od njih uočio je ženu koja se doima kako razgovara na mobitel, što je veoma čudno s obzirom da se radi o filmu iz 1928. godine.

Naime, tada su i fiksni telefoni bili prava rijetkost, zbog čega nije jasno što je točno radila žena koja je prošla setom filma. Upravo zbog te anomalije obožavatelj, koji je i sam godinu i pol dana utrošio na neuspješni pronalazak odgovora, video objavio na YouTubeu te pomoć potražio od gledatelja

Iako se ništa sa sigurnošću ne može tvrditi, većina onih koji su pogledali spornu scenu smatra da je riječ o slušnom aparatu, koji su dvadesetih godina prošloga stoljeća bili poprilično veliki i izgledom doista nalikovali na mobitele, a malo je izgledno da je riječ o mobitelu jer 1928. godine nije bilo ni satelita ni repetitora, zbog čega bi uspostava takve vrste poziva bila nemoguća.

Englez Herbert Dzordz Vels je 1895. objavio naucno fantasticni roman "Vremeplov", o naucniku koji je napravio uredjaj za putovanje kroz vreme i otisao njime u daleku buducnost.
Nasao se u cudnom svetu, naizgled raju, ali dublje i vise podeljenom nego sto je to bilo kad je Vels pisao roman, ili nego sto je to danas.

Otada je ovo veoma privlacna tema i u knjizevnosti i na filmu.
Film po ovom romanu je sniman dva puta, 1960 i 2002., bilo je i nekoliko tv adaptacija.

Putovanja kroz vreme ima, naravno - mi smo svi na tom putu, ali samo u jednom pravcu.

Američki eksperiment iz 1943. godine i danas neobjašnjiv

TESLA UBIJEN JER JE SABOTIRAO PROJEKAT PUTOVANJA KROZ VREME



Od kada je Stiven Hoking objavio da je putovanje kroz vreme teorijski moguće, tom pričom su počeli da se bave naučnici i ufolozi, novinari i autori pisama čitalaca - ili gotovo sve što može da govori ili drži olovku u ruci. Grozničavo je započela „šetnja“ kroz stare arhive da se pronađe zlatna žica koja bi dovela do „nepobitnih“ dokaza da je novi lav teorijske fizike imao potporu i u svojim velikim prethodnicima. I - posrećilo se! Onima koji su se dosetili da još jednom pregledaju dokumentaciju o legendarnom „Filadelfijskom eksperimentu“ kec je pao na jedanaest - i to nekoliko puta.
Kako za sada, naravno, ne postoji nijedan dokaz za putovanje kroz vreme, za ovu svrhu može da posluži nešto što najviše podseća na dokaz: delo i ime nekog nedodirljivog autoriteta. U slučaju zlosrećnog razarača US „Eldridž“ steklo se i jedno i drugo.
Eksperiment je dobio takvo ime jer se slučaj odigrao u luci američke mornarice u Filadelfiji, 1943. godine. Prva ideja je bila da se pokuša sa projektom nevidljivog radara (stvaranje pulsirajućeg magnetnog polja da bi se dobio elektromagnetni zaštitni balon). Eksperiment se, međutim, loše završio. Umesto da brod postane radarski nevidiljiv, postao je optički nevidljiv, a potom je nestao kroz vremenski tunel.
Kada su generatori konačno prestali da rade, brod se ponovo pojavio. Nekoliko članova posade je otkriveno kako besciljno luta, nesvesni gde su i šta im se dogodilo. Drugi su ostali, tumarajući po brodu kao da su nevidljivim nitima vezani za njegovu čeličnu strukturu. Kasnije je to objašnjeno činjenicom da ljudi nikada ranije nisu bili izloženi tako snažnom uticaju elektromagnetnog polja.
Za sve koji su gledali film „Filadelfijski eksperiment„ 1 i 2, ili su čitali knjige Čarlsa Berlica i Vilijama Mura, izjava Al Bieleka mogla bi da bude odlučujući tas na vagi.
Prema njegovoj priči, „Filadelfijski eksperiment“ se zaista dogodio. Ako to iko može da posvedoči, onda je to on, jer tvrdi da se nalazio na palubi Eldridža u vreme kada se eksperiment izvodio! To je svakako više nego ubedljiv razlog da mu se veruje - ukoliko bi, naravno, mogao da pruži bilo kakav ozbiljniji dokaz. Bielek je jedino otkrio da zna koji su veliki naučnici učestvovali u eksperimentu:



Nikola Tesla: On je rukovodio čitavom projektu (šifrovanim pod nazivom „Projekat duga“) sve do 1942. godine, kada je namerno počeo da ga ometa i sabotira, a zatim se potpuno povukao, pošto je shvatio da će mornarica i ljude na brodu upotrebiti kao zamorčiće. Nekoliko meseci kasnije, Tesla je pronađen mrtav u svojoj hotelskoj sobi;

dr Džon fon Nojman: Navodno Teslin zamenik i čovek koji je bio zadužen da 1947. obnovi projekat, pošto je od posade iz čuvenog Rozvel incidenta dobio nekoliko dragocenih informacija. Bielek je tvrdio da je tada iz analognog projekat prebačen u digitalni;
Tomas Taunsend Braun: Jedan od najvećih fizičara sveta, poznat po tzv. Bifeld-Braunovom efektu, tendenciji kretanja ka pozitivnom polu u kondenzatorima velikog električnog naboja. Manje je poznat njegov rad na elektrogravitaciji u kome je dokazao da u laboratorijskim uslovima, mali diskovi gube težinu, pa čak i lete, kada poseduju elektrostatički naboj. Po Bieleku, Braun je bio zadužen za specijalni antenski sistem na „Eldridžu“. Međutim, doživeo je nervni slom, samo dva meseca pre početka eksperimenta.

Nikola Tesla je, po Bielekovim rečima, rukovodio „Projektom duga“ sve do 1942. godine, kada je namerno počeo da ga ometa i sabotira, a zatim se potpuno povukao, pošto je shvatio da će mornarica i ljude na brodu upotrebiti kao zamorčiće. Nekoliko meseci kasnije Tesla je pronađen mrtav u hotelskoj sobi



Albert Ajnštajn: Tih godina, verovalo se da je Ajnštajn odlučio da se potpuno povuče iz naučnog rada. I zaista iz tog perioda ne postoji nijedan njegov objavljen rad ili bar naučna izjava. Ipak, on je učestvovao u projektu u svojstvu naučnog savetnika.
Sledeći rezultate ostvarene u „Projektu duga“, od 1963. su započeli radovi na stvaranju vremenskog tunela, koji bi omogućio usmereno kretanje napred i nazad kroz vreme.
Bielek je tvrdio da su za ovo korišćeni vidovnjaci. Njih su povezivali, preko specijalnih stolica, sa kompjuterima vanzemaljskog porekla, koje su obezbedila bića sa Oriona i Sirijusa A, zajedno sa grupom poznatom kao „Leveroni“. U poduhvat su, u svojstvu posmatrača bila uključena i bića sa Antaresa, potpuno identična Zemljanima.
Sa manjim prekidima, eksperiment sa vremenskim tunelom je nastavljen, sada pod imenom „Projekat Montouk“, na Long Ajlendu, kod Njujorka, sve do 1983.
Bielek i Preston Nikols, naučnik koji je neposredno bio uključen u realizaciju Montouka, tvrdili su da je već tada bila potpuno osvojena mogućnost bezgraničnog putovanja u prošlost, ali se u budućnost moglo putovati samo do 2011. godine. Posle ovog perioda putovanja su moguća samo u stanju izmenjene svesti. Taj podatak po malo čudi, s obzirom na to da većina modernih proroka ukazuje na činjenicu da se baš u to doba, 2011 - 2013, očekuju krupne promene - geotektonska pomeranja, dolazak vanzemaljaca, druga pojava Božijeg sina.
Ufolozi sugerišu da za ovo postoji sasvim logično objašnjenje: proroci su u stvari samo prerušeni putnici kroz vreme, ali iz drugih svetova. Zbog toga što vrlo malo znamo o fizici kosmosa ili eventualnom postojanju paralelnih univerzuma, „posetioci“ su možda prinuđeni da lažu odakle dolaze. Možda bi, otuda, bilo preciznije ako se pitamo iz kog vremena, a ne iz kog dela kosmosa dolaze. Na primer, da li oni pripadaju redovnim grupama studenata katedre za „Istoriju Zemlje“, koje nas pohode na svojim uobičajenim studijskim putovanjima, da bi se upoznali sa promenljivim vremenima u kojima su živeli njihovi preci?

PROPADANJE KROZ VREMENSKE KAPIJE



KAPIJE KOJE VODE U DRUGE DIMENZIJE

Vreme je i dan danas velika misterija. Šta je prošlost, sadašnjost i budućnost, kako ih odvojiti, ako je ikako moguće. A možda sve ove tri stvari postoje istovremeno? Kako objasniti neverovatne slučajeve propadanja kroz vreme koje ćemo vam ovde predočiti?

Postoje događaji koji dovode u pitanje naše shvatanje o vremenu i realnosti, jer se čini da ono ne teče onako kako smo navikli, pravolinijski, nego da se ponekad vraća u rikverc, a ne retko se na posebnim mestima, otvaraju svojevrsne kapije koje vode u prošlost ili u neku nama nepoznatu dimenziju postojanja... Kako reče jedan mislilac: 'Vreme ima logiku koja nije dužna da nas razume'.
Saglasno opštoj teoriji relativnosti, svaka jedinka ima svoje proticanje vremena i svoj položaj u prostoru, odnosno nalazi se u dimenziji koja se naziva prostor - vreme. Pri tome, ne postoje ni apsolutni prostor, ni apsolutno vreme. Primera radi, vreme teče sporije u blizini nekog masivnog tela, kao što je Zemlja. To je provereno pomoću dva veoma precizna časovnika koja su postavljena na vrh i dno jednog vodotornja. Ustanovljeno je da je časovnik na dnu, koji je bio bliži tlu, radio sporije, u odnosu na onaj na vrhu.
Možemo da putujemo u tri dimenzije koliko god želimo: krećući se unapred, nazad, levo ili desno, dole ili gore - čak ne razmišljajući o tome. Ali, suočeni sa četvrtom dimenzijom, ukočimo se. Vreme teče samo u jednom smeru, a i mi s njim bespomoćno plutamo nošeni strujom. Ideja putovanja kroz vreme, kao suprotnost putovanja sa vremenom, vrlo je privlačna za svakoga. Ko ne bi želeo da vidi kako će biti 3000. godine, ili da vidi kako su se gradile piramide!
Ne samo da je to izuzetno teško, već može biti i riskantno. Šta ako biste sprečili ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu i tako promenili celu istoriju? Šta bi se dogodilo ako biste ubili nekog svog pretka? Tada ni vi ne biste bili rođeni, pa tako ne biste mogli ni da ubijete svog pretka... Ovo deluje vrlo zbunjujuće?
Naravno, fizičari širom sveta su svesni tog problema. Ali, istraživanje ideje putovanja kroz vreme neodoljivo je, pa i potrebno da bismo shvatili ograničenost naših teorija. Dozvoljavaju li zakoni fizike putovanje kroz vreme, makar samo teorijski? Zahvaljujući Ajnštajnovoj teoriji relativiteta iz 1905. godine, poznato nam je da se vreme usporava za predmete koji se kreću brzinom svetlosti, barem sa stanovišta posmatrača. Želite da posetite Zemlju 1000 godina unapred? Samo treba da otputujete do zvezde udaljene 500 svetlosnih godina i vratite se, putujući u oba smera brzinom od 9,995 odsto brzine svetlosti. Na povratku, Zemlja će biti 1000 godina starija, dok ćete vi biti stariji samo 10 godina.
Možda niste znali, ali mi možemo videti unazak kroz vreme! Svetlosti je uvek potrebno nešto vremena da bi stigla do nas, tako da neki objekat vidimo ne onakav kakav je sad, nego kakav je bio kad ga je svetlost napustila. Ako stojimo udaljeni od nečega 3.3 metra - mi to nešto vidimo onakvim kakvo je bilo pre 1/100.000.000 sekundi. Ta vremenska razlika je beznačajna, tako da smatramo da nešto vidimo onakvim kakvo jeste.
Svetlosti je potrebno osam minuta da bi stigla do nas sa Sunca - pa tako Sunce vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta. Zvezdu Alfa Kentauri vidimo kakva je bila pre 4.3 godine, a zvezdu Arktur, kad posmatramo galaksiju Andromeda, vidimo je kakva je bila pre 2.300.000 godine. Zamislite samo kakvo je to zavirivanje u prošlost. Ovo ovde je bilo da kažemo naučno teorijsko zavirivanje u prošlost, ali šta reći za primere koje ćemo vam sada navesti. Primere, u kojima su obični ljudi jednostavno propadali kroz vreme i nestajali iz sadašnjosti, prebacujući se mnogo godina u prošlost! Na sve ove primere, naučnici nisu našli pravi odgovor!

POTVRDA VREMENSKOG IZLETA



U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo - od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.
Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano 'đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima'. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, 'same đavolove sluge'. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je 'napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja'. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje...
A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.

DOLETEO IZ PROŠLOSTI



Poslednji komandir eskadrile 'sejbrova' bio je pukovnik Radovan Mihajlović U toku rata borio se za RAF, a 1945.vratio se u zemlju i bio je jedan od najboljih pilota. Bio je visok i večito namrgođen.
Na jednom rutinskom letu Radovan je sa svojim 'sejbrom' navodno pao pred samim pragom piste, kod prilaznih svetala. Vojska je sve prečešljala, ali nije našla ništa. Da stvar bude gora pojavila su se dva svedoka koja su tvrdila da su avion videli pred samo sletanje na aerodrom Pleso i da je, odjednom, na njihove oči, doslovce nestao.
Takvih priča je u vazduhoplovstvu bilo oduvek, ali bi kasnije bivao pronađen kakav mali deo uništenog aviona i piloti bi, u tišini, bili sahranjivani u prazne grobove. Pukovnik Mihajlović smatran je nestalim punih pet godina i tek tada mu je supruga dobila zasluženu penziju. Niko o njoj nije vodio računa, jer se pronela vest da je pukovnik Mihajlović prebegao, u brišućem letu, u Mađarsku, i da se tamo stavio Rusima na raspolaganje. Činjenica da ni najmanji delić aviona nikad nije pronađen samo je pohranjivala tezu o vešto izvedenom bekstvu. Vremenom, bio je zaboravljen.
Možete zamisliti kako se hrvatsko zrakoplovstvo zaprepastilo kada je, ni iz čega, 'sejbr' sleteo na zagrebački aerodrom. Pošto je, visok i potpuno neizmenjen, u uniformi JNA, pukovnik izašao iz nekada tako popularnog ratnog aviona, zenge su ga odmah uhapsile. Ništa im nije bilo jasno, pogotovo što je pukovnik bio pred potpunim ludilom. Hrvatski komandir vazduhoplovstva, general Tus, smatrao je da se radi o provokaciji, ali je provera dokumentacije dokauzala da se radi o autentičnoj ličnosti.
Problem je biso samo u tome što je pukovnik Mihajlović proveo u svom 'sejbru' punih 28 godina. Što se njega tiče, on je obavio svoj zadatak i vratio se. Nije doživeo nikakve astralne susrete, nije video druge svetove, nije bio u prošlosti ili u budućnosti- on je, naprosto, nekako izgubio 28 godina. To što je ostao mlad (odnosno star, jer je imao 54 godine) situaciju je samo činilo dodatno tragičnom. Supruga mu je bila odavno mrtva, a i ćerka mu je nastradala u automobilskoj nesreći, pa je slika pokazana zetu i unici. Zet ga je prepoznao, ali je unuka odbila i samu pomisao da joj se deda vratio iz mrtvih i iz ko zna kojeg vremena. Tadašnji pomoćnik ministra MUP Hrvatske Jernjak, ponudio je da se pukovnik, kao izbeglica, pošalje u Jugoslaviju.
Kadu su pukovniku Mihajloviću rekli koji je datum, koliko je vremena prošlo i šta se sve promenilo, hteo je da zna kako se to desilo. Bio je čudno miran i činilo se da ga samo tanka nit deli da ne 'otkači' totalno. Pokušali su da mu objasne vremenske skokove, rupe u vremenu i slično, ali on je samo hteo da zna zašto se to baš njemu desilo. Izrazio je želju da još jedanput obleti školski krug sa svojim 'sejbrom', ali je general Tus to kategorički odbio, uz reči: 'Taj Srbin će opet nešto izmajmunisati i ostaćemo bez 'sejbra'. Treba nam taj aparat za budući muzej zrakoplovstva'. Hrvatima je taj 'sejbr' stvarno pao sa neba kao dar, ispravan i skoro nov.
Ne znamo da li je pukovnik Mihajlović prebačen na ovu stranu niti šta su Hrvati sa njim uradili. Ali, jedno je sigurno, ponekad je bolje ne vraćati se među žive.

SLUČAJ U VERSAJU



Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli. Kada su dve radoznale engleskinje ušle u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao veoma žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje - Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme!
Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju. Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.

Misterije

SLUČAJ JEDNOG NUMIZMATIČARA



Slučaj starog numizmatičara Surijela je izuzetno zanimljiv. On je koristio plastične vrećice za svoju zbirku i uvek ih je nabavljao u istoj prodavnici. Znao je gde se ta prodavnica nalazi, ali još nikad nije bio u njoj, jer bi mu vrećice stalno neko drugi donosio. Jednom prilikom 1973. godine, starac se uputio u Greg Vermont , u prodavnicu, da ovaj put sam kupi vrećice. Trotoar ispred prodavnice bio je od neobrađenog kamena, svetlo obojeno pročelje i unutrašnjost prodavnice ostavili su snažan utisak na njega. Na zidovima u prodavnici visile su slike cvetnih uzoraka, stara registar kasa stajala je na veoma staroj drvenoj tezgi, a malo dalje od tezge stalak sa štapovima za šetnju. Inventar je bio neuredno složen i nabacan na stalaže, zidovi trošni i dotrajali. Sve je podsećalo na baraku sklepanu na brzinu rukama neveštog majstora. Prodavačica koja mu je prišla na sebi je imala bluzu uskih rukava i dugu crnu suknju, a njena kosa bila je visoko podignuta.
Imajući u vidu da su 1973. godine u modi bile duge haljine i staromodna odeća, njen način odevanja nije posebno začudio starog numizmatičara. Zatražio je plastične vrećice i ona ih je brzo izvadila iz smeđe kutije, zapakovala i položila na tezgi ispred njega.
Starca je začudila cena. Trebalo je da plati jedan šiling, što nikako nije bilo normalno, jer je vrećice do tada plaćao u penijima. Pružio joj je 5 penija. Prodavačica je začuđeno pogledala novčić, ali ga je ipak stavila u kasu. Tek tada je i starac primetio da unutra vlada gotovo mrtva tišina, a ni spolja se nije čula prometna buka.

PUT U CRKVU



Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine.
Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Gosdpođa Klark nije više bila na svom biciklu, već je lagano koračala tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane. Ali, tu još nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama. Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!

SKOK U BRONZANO DOBA



Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna spomenika iz bronzanog doba (1800 - 1500 pre Hrista). Njih dvoje šetali su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se razdvajaju i kreću suprotnim pravcima. Gospodin Mej je zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila na jedan monolit. Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije: promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja. Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen. Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve ponovo počelo menjati. Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: 'Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti dobro?!'
Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo, suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni kamen. Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i pogledao zbunjeno u njenom pravcu. Obuzela ju je velika jeza, ali nije znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim koracima uputio se prema gospođi Mej. Zastao je nekoliko koraka ispred nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je govorio , ali ona to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali. Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej, sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je gledao u nju i vikao: 'Ana, Ana! Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?! Ti čas nestaneš, a čas se pojaviš, i to uvek na drugom mestu... vidi na šta ličiš, kao da si izašla iz rudnika!'
An je stvarno grozno izgledala, Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to, bile još i blatnjave.
Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja? Kako objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo? Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma stari... Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i kada je ispred njega jednostavno nestala!?

STARINSKI HOTEL



Slučaj se zbio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca na proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran starinski uređenog hotela, u koji su svratili, veoma ih je iznenadio. Personal je nosio odeću po modi s početka veka, dok je na stolu ležao list 'Figaro' sa datumom 1903. godine! Poverovali su da su došli u objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca. Ali, u sali, osim njih, nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno. Odlučili su zato da u povratku ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu.
Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i još pokojim oknom u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se raspitivali kako da dođu do hotela 'Pod prelepom tisom'. Saznanje ih je potpuno zaprepastilo. Hotel je do Prvog svetskog rata bio divan, ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada se zdanje polako ruši.

DAVNI POGREB



Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno ... našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti.
Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom - iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše... Isprepadana, devojka je htela da pobegne.
U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka.
Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom. Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo - ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju.
Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.


Konoplja

Projekt Montauk: Istrazivanje Marsa



Prva ljudska letjelica na povrsinu Marsa je sletjela davne 1962.godine. Zemaljske svemirske sile uspostavile su baze na Mjesecu i Marsu, od pocetka 70-ih proslog stoljeca. Tamo su poslani znanstvenici mimo svoje volje, jer nije usavrsena tehnika za njihov povratak.

Zvanicno, u verziji za javnost, na Mjesec smo poceli odlaziti 1969.godine, a u stvarnosti jedna ljudska posada, Amerikanci i Rusi u zajednickoj misiji, se spustila 22.travnja 1962.godine.

Sredinom sedamdesetih americki satelit Viking 1 poslao je na Zemlju seriju fotografija povrsine Marsa na kojima su se jasno mogle uociti gradjevine, kasnije nazvane Lice, Piramide i Tvrdjava. NASA je sve podatke prikrila.

Pocetkom osamdesetih na Zemlju su vec stigle tisuce fotografija povrsine Marsa. U Montauku su znali da gradjevine iz Cydonie nisu „igra svjetla i sjene“, vec da uistinu postoje i da su umjetno sagradjene.

Clanovi kolonije na Marsu poslali su vijest kako ne mogu pronaci ulaz u piramide. Ulaz je bio ili sjajno prikriven, ili ga uopce nije bilo. Na povrsini „crvene planete“ nalaze se dvije male i jedna velika piramida koje su medjusobno udaljene tocno kao i one u Gizi, u Egiptu. Ispostavilo se da je piramida na Marsu sagradjena preciznije cak od svog zemaljskog dvojnika u Gizi. Izvijesce s Marsa je glasilo: „koristili smo svu poznatu i dostupnu tehnologiju, ali nismo uspjeli uci u unutrasnjost piramide“.

Odgovor iz Montauka bio je jednostavan – „dajte nam koordinate podzemnog podrucja na Marsu koje zelite istraziti“.

Kakav izazov za gospodare vremena i prostora iz Montauka. Zakljucili su kako je najbolje da svog putnika kroz vrijeme projektiraju tocno u centar unutrasnjosti velike piramide na Marsu. Strasno su zeljeli uci u prostorije u unutrasnjosti jer su duboko vjerovali kako se tamo kriju ostaci neke visokorazvijene tehnologije. Njihova tehnologija, nova tehnologija za putovanje kroz vrijeme im je omogucila obilazak ispod neprobojnih piramidinih zidina. Radilo se je o tehnici koja je nazvana „Stolica iz Montauka“.

Rijec je o tehnici koja odvaja elektromagnetski otisak ljudskog bica od njegovog fizickog tijela i ovaj elektromagnetski entitet prolazi kroz vremenska vrata, prolazi usporedo i kroz vrijeme i kroz prostor do predvidjene tocke – ovoga puta tocno u unutrasnjost famozne piramide na Marsu.

Ovo neobicno elektromagnetsko bice bilo je pod kontrolom cetiri sata, i ako se ne bi na vrijeme vratilo rasplinulo bi se u nepoznatim dimenzijama prostora i vremena. Na putovanje puno rizika i opasnosti krenuo je – Duncan Cameron.

Putovanje na relaciji Montauk – Mars pocelo je pocetkom 1982.godine. Koristeci vremenska vrata, Mars je detaljno pretrazen, ali njegovi stanovnici nisu pronadjeni. Istrazivaci su se morali vratiti 125 000 godina u proslost prije no sto su naletjeli na njih. Nije poznato kako su izgledali, niti sto su sve ljudi iz Montauka pronasli.

Postoji misljenje kako piramide na Marsu sluze kao neka vrsta antene. U unutrasnjosti postoje ostaci visoke tehnologije koji bi mogli biti koristeni kao oruzje. Potpuno je jasno zasto su u Montauku odlucili sutjeti…

Istrazivanje Marsa putem vremenskih tunela trajalo je do ljeta 1983. godine

„Podzemne prostorije bile su napustene. Bilo je nekoliko vecih kamenih prostorija povezanih hodnicima. Pronasli smo i energetski sustav, ukljucili ga i svjetlo je obasjalo cijeli prostor. Nevjerojatno. Ali nije bilo traga zivota. Samo spisi, ploce, kipovi, sve poslagano kao da je rijec bila o skladistu“. – kaze Al Bielek koji je kao jedan od clanova prve posade na Mars, tamo kroz vremensku rupu odlazio dva puta javno i dva puta tajno.

Al Bielek dalje kaze – „Sve je bilo zapisano na meni nepoznatom jeziku. Ali toliko sam se zainteresirao za ovo otkrice, da sam dva puta tajno otvorio vremenski tunel, uz pomoc Duncana, i vratio se na Mars. Kada su nas otkrili bili smo iskljuceni iz projekta. I ja, i Duncan, i Preston koji je znao sto radimo. Vec tada smo bili dobri prijatelji. A kada vas u Montauku iskljuce iz projekta, to ne znaci da idete doma, vec na pranje mozga. Izbrisali su nam sva sjecanja na Montauk i pustili u civilni zivot. Bili su sigurni kako je sve pokriveno. I bilo bi da nisu nastavili projekt. On uopce nije zavrsen 1983.godine. Sve je nastavljeno, a kada smo Preston i ja slucajno poceli pretrazivati samu lokaciju Montauka, pocela su se vracati sjecanja.“



Na drugom kraju vremenskog tunela

Dana 12. kolovoza 1983.godine vremenska vrata u Montauku su se otvorila i kroz njih je u bazu „pristao“ USS Eldridge. Bilo je to tocno u minut 40 godina nakon sto je u luci Philadelphia (12.kolovoz 1943.godine) zapoceo eksperiment nevidljivosti. Sudionici projekta Montauk su znali sto slijedi, te su vojni brod USS Eldridge ocekivali na svom kraju vremenskog tunela.

Zvijer je pobjegla

Ali toga dana se je dogodilo jos nesto nevjerojatno. Kroz vremensku rupu, iz alternativne stvarnosti, u fizicku realnost baze upalo je cudoviste cije porijeklo nitko nikada nije saznao. Zvijer je bila velika, nervozna, gladna i opasna. Pocela je gutati sve sto vidi, te rusiti barake u bazi pred kojima se nasla. Zanimljivo je da je zvijer vidjelo desetak ljudi i da su je svi razlicito opisali. Iako moramo racunati da su u strahu velike oci, cudno je da su se svjedoci toliko razilazili u opisu. Za neke, cudoviste je bilo visoko dva, a za neke cetiri ili cak pet metara.

Vrlo brzo, preplaseni ljudi u bazi, shvatili su da cudoviste privlaci elektricna energija. Zapocela je opasna jurnjava ne bi li se pogasila sva svjetla i svi ostali izvori elektricne energije. Radila su samo vremenska vrata koja su namjerno ostavljena otvorena. Tek kada je bazom zavladao potpuni mrak, cudoviste je kroz vremenska vrata nestalo u eteru. Nikada nitko nije saznao od kakve energije je bilo sacinjeno i kakvoj realnosti pripada.

Ali bilo je zorno upozorenje u sto se eksperimenti nalik na Montauk projekt mogu izroditi. Sto bi bilo da je cudoviste nestalo preko ograde baze i zaputilo se u obliznja naselja ili prvi grad na putu – New Yok – bolje je ne zamisljati.

Sto su primjetili stanovnici

Stanovnici mjesta Montauk, po kojem je baza Montauk Point i dobila ime, pricali su kako je jednog ljeta naglo pocelo snjeziti, kako su, posebno nocu, nastajale oluje za koje su sigurni da im je pocetna tocka bila vojna baza, da su nepoznate zivotinje znale iskakati preko ograde, te da je jednom zavladala panika koju je, navodno, izazvala nepoznata zvijer prijeteci da unisti bazu i pobjegne.

Upotrebljeno oruzje iz Montauka

PRESTON NICHOLS, jos u svojoj prvoj knjizi PROJEKT MONTAUK otkriva kako je barem jedno mocno i razorno oruzje proizislo iz montaukove vojne radionice vec upotrijebljeno u ratnim sukobima devedesetih. A postojanje konkretnog oruzja dokazat ce i postojanje projekta u kojem je izumljeno, te postojanje vrlo zivih i stvarnih znanstvenika koji uvijek prvi povuku obarac na svakom svom ubojitom izumu.

U poglavlju KONTROLA MISLI I ZALJEVSKI RAT Nichols pise: Bio sam na odmoru kada je zapoceo rat u Persijskom zaljevu. Stoga sam imao dovoljno vremena da pratim silne konferencije za tisak koje su svakodnevno davane na televiziji. Posebno volim nastupe u zivo nasih casnika, jer im se cesto dogodi da budu nesmotreni i kazu nesto sto kasnije moraju pobijati.

U jednom izvjescu reporter CNN-a pricao je kako se upravo vratio iz Kuvajta, gdje je putovao s jednom americkom patrolom. Iznenada su iza susjedne pjescane dine primijetili tridesetak iranskih vojnika. Dok su razmatrali sto da poduzmu i kako da prisile Iracane na predaju, iznenada se pojavio helikopter americke vojske, koji je lebdio iznad uznemirenih irackih vojnika. Vec nakon nekoliko trenutaka, dok je helikopter odlazio i nestajao u pustinji, Iracani su izisli iz sklonista s visoko podignutim rukama i predali se americkoj patroli.

Cijela ova prica bila mi je sumnjiva. Bez borbe, jednoj slucajnoj neprijateljskoj patroli, predala se ista ona iracka jedinica koja se bespostedno mlatila s Irancima u osam godina dugom SVETOM RATU. U najmanju ruku cudno, ali izgleda da se tako uistinu dogodilo.

Nekoliko dana poslije, u vrijeme kada se vec vidjelo da se rat blizi kraju, americki general NEIL uzivo je odgovarao na pitanja novinara BBC-a. Novinara je najvise zanimalo misljenje generala o nacinu na koji misle osvojiti podzemne bunkere koje su za iracku vojsku godinama prije sagradili strucnjaci iz Istocne Njemacke. Ovi bunkeri bili su na glasu kao neosvojivi zbog svoje nevjerojatne cvrstoce. Bilo je to pitanje koje se cesto postavljalo tih dana, te sam s paznjom cekao odgovor.

General Neil je s odgovorom poceo tocno ovako: „Dovest cemo helikopter s psiholoskim…“ Tu je naglo prekinuo i zakasljao se. Gotovo sam siguran da mu je grlo bilo u redu, a kasalj umjetan. Zapravo, ponasao se kao covjek koji je napravio gresku i trazi kratak predah da razmisli sto ce reci. Nastavio je ovako: „Oprostite, dovest cemo helikopter sa PA sustavom i istjerati ih napolje.

Po meni, jasno se vidjelo da je general napravio gresku koju je zelio ispraviti. Morao je nastaviti recenicu gdje je stao, pa u nastavku govori o helikopteru sa PA sustavom, koji nista ne moze protiv podzemnih bunkera. No, kako mu je u podsvijesti bio helikopter, u svojoj zbunjenosti probao se ispraviti na ovaj nacin.

Duboko vjerujem da je ona prva recenica koja se generalu omakla trebala glasiti: „Dovest cemo helikopter s psiholoskim prijenosnikom i istjerati ih napolje. Sljedecih dana proveo sam neka istrazivanja o spomenutim bunkerima. Saznao sam da su Amerikanci trazili nacrte od graditelja iz Istocne Njemacke. Zeljeli su znati tocno kako izgledaju i koliko su zidovi uistinu neprobojni. Pokazalo se da su glasine o cvrstoci tocne. Nakon prvog zracnog udara, iracka vojska ostala je u bunkerima gotovo nedirnuta. Tamo su imali hrane za boravak od sest mjeseci, te sto je jos vaznije, posebne prolaze za povlacenje u slucaju da se vise ne mogu braniti. Vjerovali ili ne, predali su se nakon nekoliko dana borbe. Americke snage koje su izvele napad gotovo da nisu imale gubitaka. Sve to mi je izgledalo cudno, zapravo apsurdno.

Jednostavno ne vjerujem da su se fanatizirani iracki vojnici, spremni da umru u borbi, predali pred helikopterima s PA sustavom. General Neil morat ce naci drugu publiku za takve izjave. Cijela stvar, medjutim, ima smisao ako je u pitanju napad helikopterima s psiholoskim prijenosnicima koji bi u bunkere emitirali DOR, dakle napad s helikopterima naoruzanim orgonskim topovima. Veca „porcija“ DOR-a u bunkerima bi izazvala defetizam, apatiju, melankoliju i cijeli repertoar slicnih raspolozenja. A sva ona vuku vas u predaju i prema Montauku.

„Interview“: Al Bielek



Zovem se AL BIELEK. Znam, jer se sjecam da sam nekada, u drugom tijelu bio Edward Cameron. Kao Al Bielek opet sam uvucen u isti krug znastvenih eksperimenata. Prvo u okviru projekta PHOENIX, potom projekta MONTAUK. Znam, i ovdje vam mogu posvjedociti da STOLICA IZ MONTAUKA uistinu postoji, da su tamo uspjeli probiti vremenski tunel, te da su ljudi sposobni putovati kroz vrijeme. I to rade vec godinama. Ja sam ucestvovao osobno, kao Al Bielek, Preston Nichols je ucestvovao kao Preston Nichols, a Duncan Cameron kao Duncan Cameron, ali u svom drugom tijelu uopce se ne sjecajuci eksperimenta Philadelphia.

Tehnologija za stvaranje vremenskog tunela bila je poklon od jedne grupe vazemaljaca koji su s nama suradjivali. Oko Montauka upleteno je vise vrsta vanzemaljaca. Najcesce su se pojavljivali, oni iz ORION grupe. Rijec je o bicima nalik na reptile koje smo zvali LEVERONI. Vanzemaljci koji su s nama rado ispravljali tehnicke probleme pripadali su grupi SIRIUS A. Znanstveno orjentiran narod, s materijalistickim pogledom na svijet. Ne mogu reci da su bili bez srca, ali znam da je ova grupa vanzemaljaca ucestovala u eksperimentima KONTROLE MISLI u suradnji s nasom vladom. Bica iz grupe ORION uglavnom su samo tehnicki pomagali, po ugovoru za kojeg mislim da su medjusobno sklopili.

Znam da je zbunjujuce i nevjerojatno, ali ovo nisu jedini vazemaljci koje sam vidio: Bilo je jos „malih zelenih“, ili tocnije receno malih sivih. Grupa sa ANTARESA nije ucestvovala u eksperimeritima. Bili su samo promatraci. Izgledali su kao ljudi, ponasali se ljubazno. Njihovo drustvo svakome je bilo ugodno. Imali su i ljudsku dusu. Na zalost, nisam shvatio zbog cega su uopce bili ovdje. Ono osnovno sto su nas svi oni naucili bila je svijest o nivoima fizicke egzistencije, ne govorim o spiritualnim kategorijama, za koje nismo niti slutili da postoje.

Al Bielek o Nikolsu

Preston je bio tehnicki genij. U projektu Montauk naslijedio je profesora Matthew Zareta na mjestu tehnickog direktora. Zaret je premjesten na slican projekt u Brentwoodu, a Nichols je uz njegov posao preuzeo i brigu o ostalom osoblju. On je tvorac nekoliko odasiljaca koji su cinili sastavni dio vremenske masine. Kao kulisu imao je zaposlenje u jednoj zrakoplovnoj kompaniji na Long Islandu gdje je otpusten kada je poceo loviti konce o pravoj istini o Montauku. Njegove konferencije za tisak, te knjige, uistinu su uplasili ljude koji stoje iza svega. Ili vanzemaljce.



Montauk danas



Baza u Montauku danas izgleda potpuno napustena, s paucinom koja se stvara na ostacima nekada suvremene opreme. Vrata su nasilno razvaljena, vjerojatno od lokalnih skitnica koje ovdje znaju prespavati ili ispijati svoje nocne kapljice.

Ali posjet bazi ipak je opasan, upozorava Nichols sve zainteresirane misterijom Montauk. Mjesto „zlocina“ nije preporucljivo osobno posjetiti. To je i dalje mjesto velike tajne.

Dva Nicholsova prijatelja posjetili su bazu krajem osamdesetih, bili oteti i doslovno se nicega ne sjecaju. Kao da su im izbrisane sve misli vezane uz te dane, a jedan vjerodostojan svjedok je 1991.godine tvrdio kako je na krovu glavne zgrade unutar baze vidio modernu video kameru kako lagano kruzi i kontrolira okolicu.

 

nr.rs

Putovanje kroz vreme – Izgubljena Američka deca

Po našoj procjeni oteli su oko 10.000 mladih sa ulica i doveli u Montauk, Nju džersi. Ukupan broj ljudi koje su dovukli sa ulica je 250.000. Ono što je čudno je da su ta deca još uvek misterija. Još uvek ne znamo sve odgovore. Znamo samo da su u potpunosti programirani za nešto…

Još od 2004. godine Endru Basijago, advokat iz Sijetla, javno tvrdi kako je u dobu od sedam do 12 godina učestvovao u Projektu Pegaz, tajnom projektu američke vlade koji je radio na razvijanju teleportacije kao i putovanje kroz vreme.

Zajedno s decom trenirali su i odrasle kako bi testirali mentalne i fizičke efekte putovanja kroz vreme na deci. Takođe, deca su bila u prednosti pred odraslima jer su se brže prilagođavala naporu putovanja u prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ovaj advokat medijima je ispričao kako je iskusio putovanje zahvaljujući devet različitih tehnologija putovanja kroz vreme tokom svog angažmana u ovom programu. Njegova putovanja uglavnom su provođena kroz teleporter sagrađen na temelju tehničkih papira pronađenih u januaru 1943. godine u stanu Nikole Tesle nakon smrti ovog genija (Montauk projekat).

Saučesnici ovog programa morali bi skočiti kroz energetsko polje u tunel, a kada bi se taj tunel zatvorio, našli bi se na destinaciji.
Osećate se kao da se krećete nenormalno velikom brzinom ili kao da se uopšte ne krećete, kao da je celi svemir omotan oko vas i lokacije na kojoj se nalazite, rekao je Basijago.



Takođe, Basijago je bio jedan od mnogih koji je u to doba putovao kroz vreme. Za tu avanturu postoji i dokaz. Naime, medijima je priložena slika iz 1863. sa skupa Abrahama Linkolna na kojoj se nalazi Basijago. Kada su ga upitali da li je na slici to zaista on, odgovorio je potvrdno. O, iako sam bio dete, dosta toga se sećam, čak znam da sam tokom putovanja izgubio cipele, pa su mi Linkolnove sluge dale neke za tri broja veće – rekao je Basijago.


Osim toga, Basijago je u pet ili šest prilika bio u Fordovom pozorištu iste noći kada je Lincoln ubijen, ali nijednom nije svedočio ubistvu. Kako je na isto mesto i u isti trenutak poslat nekoliko puta, ali s različitih startnih tačaka u sadašnjosti, Basijago je jednom prilikom naleteo na samog sebe u Ford pozorištu 1865. godine.


nr.rs

Da li su oni putovali kroz vreme?



Ovaj tekst spada više u odeljakl misterije ipak na neki način spada i u zanimljivosti. Putovanje kroz vreme je jedna od onih misterioznih ideja koje ne prestaju da raspaljuju ljudsku maštu.Mogućnost da se vratimo u prošlost i promenimo tok ljudske istorije ili nešto u čemu smo pogrešili, ili da promenimo nešto gde je pogrešio naš neki predak, i tako potpuno promenimo sadašnjost je jednostavno previše snažna da bi joj se moglo odoleti...


Verovali ili ne, postoji i postojalo je mnoštvo ljudi koji tvrde da se baš to njima desilo. Laički, ovo se zove "timeslep"” stručno se zove retrokognicija. Ovo su neki od najčuvenijih slučajeva.

Na kraju ostaje misterija za ovu i za sve ostale ove zanimljive priče da li je sve istina ili velika laž koja se i do dan danas održala, vama ostavljamo da sami prosudite o čemu je ovde reč...

Kočijaš iz Četmena



Leta, 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra.Iznenada uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina sa dugom kosom.Na starinskim cipelama su bile velike kopče, a trouglasti šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali.Počeli su ga nedugo zatim smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako!

U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo - od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.

Inspektor je,odmah se dao na istraživanje ovog neobičnog tajanstvevnog i zanimljivog slučaja Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad.
Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj.

Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano 'đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima'. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, 'same đavolove sluge'. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta!

Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je 'napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja'. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje...A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.

Pukovnik JNA doleteo iz prošlosti?!



O priči koju će te u nastavku pročitati nećemo reći ništa nego ćemo vama ostaviti da sami prosudite o čemu je ovde reč i da li je istinita ili je dobro smišljena laž.

Poslednji komandir eskadrile 'sejbrova' bio je pukovnik Radovan Mihajlović. U toku rata borio se za RAF, a 1945.vratio se u zemlju i bio je jedan od najboljih pilota. Bio je visok i večito namrgođen.

Na jednom rutinskom letu Radovan je sa svojim 'sejbrom' navodno pao pred samim pragom piste, kod prilaznih svetala. Vojska je sve prečešljala, ali nije našla ništa. Da stvar bude gora pojavila su se dva svedoka koja su tvrdila da su avion videli pred samo sletanje na aerodrom Pleso i da je, odjednom, na njihove oči, doslovce nestao.

Naravno  priča je u vazduhoplovstvu oduvek  bilo, kasnije bi se pronalazili  mali delovi uništenog aviona i piloti bi, u tišini, bili sahranjivani u prazne grobove.Ipak pukovnik Mihajlović smatran je nestalim punih pet godina i tek tada mu je supruga dobila zasluženu penziju. Niko o njoj nije vodio računa, jer se pronela vest da je pukovnik Mihajlović prebegao, u brišućem letu, u Mađarsku, i da se tamo stavio Rusima na raspolaganje. Činjenica da ni najmanji delić aviona nikad nije pronađen samo je pohranjivala tezu o vešto izvedenom bekstvu. Vremenom, bio je zaboravljen.

Možete zamisliti kako se hrvatsko zrakoplovstvo zaprepastilo kada je, ni iz čega, 'sejbr' sleteo na zagrebački aerodrom. Pošto je, visok i potpuno neizmenjen, u uniformi JNA, pukovnik izašao iz nekada tako popularnog ratnog aviona, zenge su ga odmah uhapsile. Ništa im nije bilo jasno, pogotovo što je pukovnik bio pred potpunim ludilom. Hrvatski komandir vazduhoplovstva, general Tus, smatrao je da se radi o provokaciji, ali je provera dokumentacije dokazala da se radi o autentičnoj ličnosti.

Problem je bio samo u tome što je pukovnik Mihajlović proveo u svom 'sejbru' punih 28 godina. Što se njega tiče, on je obavio svoj zadatak i vratio se. Nije doživeo nikakve astralne susrete, nije video druge svetove, nije bio u prošlosti ili u budućnosti- on je, naprosto, nekako izgubio 28 godina. To što je ostao mlad (odnosno star, jer je imao 54 godine) situaciju je samo činilo dodatno tragičnom. Supruga mu je bila odavno mrtva, a i ćerka mu je nastradala u automobilskoj nesreći, pa je slika pokazana zetu i unici. Zet ga je prepoznao, ali je unuka odbila i samu pomisao da joj se deda vratio iz mrtvih i iz ko zna kojeg vremena. Tadašnji pomoćnik ministra MUP Hrvatske Jernjak, ponudio je da se pukovnik, kao izbeglica, pošalje u Jugoslaviju.

Kad su pukovniku Mihajloviću rekli koji je datum, koliko je vremena prošlo i šta se sve promenilo, hteo je da zna kako se to desilo. Bio je čudno miran i činilo se da ga samo tanka nit deli da ne 'otkači' totalno. Pokušali su da mu objasne vremenske skokove, rupe u vremenu i slično, ali on je samo hteo da zna zašto se to baš njemu desilo. Izrazio je želju da još jedanput obleti školski krug sa svojim 'sejbrom', ali je general Tus to kategorički odbio. Hrvatima je taj 'sejbr' stvarno pao sa neba kao dar, ispravan i skoro nov.
Ne znamo da li je pukovnik Mihajlović prebačen na ovu stranu niti šta su Hrvati sa njim uradili. Da li je ova priča istinita ili laž na vama je da sami prosudite....