Lorens Darel

"Crna knjiga"

O knjizi

„Ovo je divlja, strasna, briljantno kitnjasta i živopisna ekstravagancija; to je nepogrešivo i suštinski knjiga mladog čoveka – Darelu je bilo samo 24 kada ju je napisao – veoma opscena, energično morbidna, često zaista zabavna, puna samosažaljenja ali, iznad svega, do te mere stilski i verbalno inventivna kao što to nijedan roman mladog čoveka iz tog vremena nije ni pokušao da bude.“
Filip Tojnbi, Obzerver

Mladi Lorens Darel poslao je Henriju Mileru rukopis svog romana Crna knjiga, sa porukom: „Pročitajte i bacite u Senu.“ Bio je to roman za koji, zbog njegovih opscenih i brutalnih stranica, nijedan izdavač u Velikoj Britaniji nije hteo ni da čuje, a kamoli da ga objavi. Henri Miler prekida rad na svom romanu i prekucava na mašini četiri primerka Crne knjige. Jedan šalje T. S. Eliotu, a Darelu upućuje telegram: „Vi ste budala.“ U pismu mu kaže: „Vi ste majstor engleskog jezika.“ U drugom pismu: „Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“

Danilo Kiš je jednom rekao da svaka knjiga ima svoj miris i da ruski romani, na primer, različito mirišu od anglosaksonskih. Ako se složimo sa ovim postulatom, moramo konstatovati da Darelov „Aleksandrijski kvartet“ ima specifičan i jedinstven miris ljubičica u šećeru, ali i jedinstvene boje, zvukove i poseban tonalitet. „Aleksandrijski kvartet je knjiga sa najjačim i najsočnijim aromatom u dvadesetom veku. To je roman koji sanja. I u kome je glavna ličnost jedan grad, vreo, seksualan, nostalgičan, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju „pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana, ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati“.

Sve je počelo mnogo ranije, kada je 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen dečak, Lorens. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejsaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejsaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“, bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao Darel.

Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar start za svako dete. Jer, u životu imamo jedan izbor: da budemo kosmopoliti ili idioti. A kosmopolitizam obećava pun život, otvorenost za svakovrsna iskustva i – mogućnost kreacije. Upravo ono sto se Darelu kasnije događalo.

Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. A malčice preslatke, ali vedre sladolede svih boja, nisu mogli da nadomeste engleski bezukusni kolačići sa anisom. U Britaniji je Darel definitivno bio usamljen.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. (Bog ima čudesan smisao za kombinatoriku, naše propasti su često naše najveće šanse). Jer tih je godina, kada nije uspeo da bude student na elitnoj instituciji, počeo, zapravo, njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život nocima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše.
Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije, koju je Darel beskrajno voleo.

Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora“. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu“, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. (No, onaj ko nema brutalnost i opscenost u romanima, ima Džeka Trboseka na svojim ulicama, ali to je druga priča). „Crnu knjigu“ Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu“. No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu.

Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet“. „U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Sta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih“. No, rukopis „Kvarteta“ još nema na hartiji.On još fermentira u dnu Darelovog sna. U međuvremenu, Darelu nestaje novaca i on prihvata ponudu Britanskog saveta da rukovodi jednim institutom u Argentini. Ali i tu ga muči čežnja za Grčkom. Diplomatska služba ga vodi i u Beograd.

U to doba piše dve knjižice „Esprit de Corps“ i „Stisnuta gornja usnica“, u kojima možemo naći detalje o jugoslovenskim prilikama krajem četrdesetih godina ovog veka. Tu su detalji o mašinovođi koji vozi drveni voz, a pri tom veoma liči na Dostojevskog lično i opisi tragikomičnog, beznadno tužnog perioda, koji smo mi ovde optimistički zvali „izgradnjom“, smatrajući se beskrajno pronicljivima.

Darel 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet’. „Justina“ je rođaka budućih nastavaka. Jedan od najboljih romana ovoga veka je rođen. U „Kvartetu“ su proza i poezija postali jedinstveno tkanje, a grad, veličanstvena i voljena Darelova Aleksandrija, postao jedan od glavnih likova romana. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta, (književnika koji su uticali na Darela), on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. Ako je Prust uveo aluvijalni kod vremena u literaturu, Darel je u „Kvartetu“ romanesknu građu vivisecirao zaleđenim vremenom.

U beskrajnom nizu ogledala u kojima vidimo glavne junake, Justinu, Darlija, Mauntoliva, Kleu, oborene strastima, vrelom klimom koja toliko zamara da ne ostavlja prostora za puke i isprazne moralne procene, u isparenjima kabalističkog i friojdističkog učenja, Darel je ulovio kardiogram ključanja Aleksandrije, te divne i grozne „muljače ljubavi“. Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od glavnih ličnosti ovog remek-dela. Ako je Darelov cilj bio da u romanu „ispita ljudske vrednosti poštenim predstavljanjem ljudskih strasti“, „Kvartetom“ je on u potpunosti ispunjen.

Ovde caruje „mek, tup zvuk Aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, oseca se ukus poljubaca, neznih, ali i pervetuiranih i vestih, kao i onih tako nevestih „da su podsecali na prve oblike stamparstva“. Odgovor na surovu sliku sveta, ulovljenu u literaturi, a prenesenu iz sirove zivotne gradje, Darel je dao opisujuci jedan mitski grad sa bogatom, poeticnom, arhetipalnom prosloscu, kojim vlada strast. Darel je na „muljacu sveta“, odgovorio Aleksandrijom, velicanstvenom „muljacom ljubavi i strasti“, pri tom ispisujuci divnu i ingenioznu recenicu „Srce dobija sve sto zelim, a placa dusom“, kao i „Grad postaje citav svet kada covek voli jednog od njegovih stanovnika“. Do kraja svog zivota, Darel je ziveo u Grckoj, daleko od svetske knjizevne scene, bolesnih umetnickih ambicija, slave i
svega ostalog sto ona donosi: depresiju, sumnju u sebe i zamor.

Njegov život je bio krajnje jednostavan, jutarnja šetnja po obali gde se valjaju so i talasi plavi kao kiseonik, pisanje, crni hleb i masline, a zatim popodnevna siesta, čitanje, malo crnog vina i lutanje po primorskom gradiću gde je uživao u narečju narodskog grčkog jezika. Posle „Aleksandrijskog kvarteta“, Darel više sa Bogom nije mnogo govorio, sa njim se, uglavnom, dopisivao i pisma se nisu vraćala. Više se nikad nije vratio u Aleksandriju, u kojoj još postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodao i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi gde je noću ljubio žene koje je obožavao.

 

Ova prisnost ne treba da ide dalje,

jer smo sve njene mogućnosti

već iscrpli u svojoj mašti.

Svaki muškarac se sastoji od gline i demona, i nema žene
koja može da zadovolji i jedno i drugo.

Bolesti ne idu na one koji žele da umru.

Uvek sam bila tako jaka.Da li je to
sprečavalo da budem stvarno voljena?

Grad postaje čitav svet kada čovek voli jednog
od njegovih stanovnika.

Uzaludno je prelaziti preko svega ovoga tako
nesigurnim sredstvom kao što su reči.

Znaš da nikad ne pričam jednu
priču na isti način dva puta.
Znači li to da lažem?

Svi mi tražimo racionalne razloge
da bismo
verovali u apsurdno.

Ko je pronašao ljudsko srce,pitam se?
Kaži mi ,a onda mi pokaži gde su
ga obesili.

Shvatio sam onda svu istinu o ljubavi :
da je ona nešto apsolutno što uzima sve ili ništa.
Druga osećanja,sažaljenje,nežnost i tako dalje,
postoje samo na površini i pripadaju tvorevinama
društva i navike.

Koristimo jedni druge kao sekire,
da bismo sasecali one koje stvarno
volimo.

Danas se od svih umetnika očekuje

da budu pomalo pomodno nesrećni.

Kroz sto godina ležaćemo držeći jedno drugom
jezike u ustima,ćutljivi i bez strasti kao morska trava.

Shvatam da neko može tvrditi da poznaje
samo jedan vid našeg karaktera.Mi svakom
okrećemo različitu površinu prizme.

Postoji nešto iscrpljujuće i izopačujuće kada se voli
tako vešto a ipak voli tako malo.

Duh joj je toliko budan da je zbog toga svako
telesno podavanje samo delimično.

Zato što danas ništa ne oseća

kaže mi da je zaljubljena u mene.

Nije ljubav slepa nego ljubomora.

Beda jako ograničava a bogatstvo jako
izoluje.

Moral nije ništa ako se svede samo na formu dobrog
vladanja.

Patnja je akutan oblik sujete.

Ustvari mi ljuto ozleđujemo ljubav,
jer smo dokazali da su veze prijateljstva
čvršće.

Gde nauka prestaje,živci počinju.

Volela je moje slabosti jer je osećala
da mi je tu od koristi.

Hvala Bogu pa nisam genije

jer genije nema nikoga kome

bi mogao da se poveri.

Ne mogu da se zaljubim jer pripadam
tom prastarom tajnom udruženju – šaljivčinama!

Uvek sam smatrala da oni koji su mrtvi misle o nama kao
da smo mi mrtvi. Ponovo su se pridružili živima posle
ovog beznačajnog izleta u nazovi-život.

 Čovek se uvek zaljubljuje u
ljubavni izbor osobe koju voli.

U braku se ozakonjuje očajanje.

Zar ne zavisi sve od toga kako tumačimo
tišinu oko sebe?

Ne vode sve stvari napred drugim stvarima,
neke vode nazad stvarima koje su prošle.

Živimo životima zasnovanim na probranim
izmišljotinama.

Bol koji prati pisanje može sasvim da se
prepiše,kod umetnika,strahu od ludila.

Ljubav je tečan fosil.
Sasvim je moguće voleti one kojima nanosite najviše bola.

Prava bezazlenost nije u stanju da učini ništa što je
površno.

Kad ubereš cvet,grana se sa odskokom
vraća na mesto.
Ovo ne važi za naklonosti srca.

Moljce privlači plamen ličnosti.A i vampire.

Što se tiče tvoje takozvane bolesti,da li si ikad pomislila
da bi ona baš mogla da se pripiše usamljenom
samosažaljenju?

Živimo u plićacima međusobnih ličnosti i ne možemo
da stvarno zavirimo dole u dubinu.

Istina nije ono što se kaže pri punoj svesti.
Ona je uvek ono što „tek isklizne“, greška
pri kucanju koja odaje čitavu igru.

Voleti je bilo apsurdno.Kao biti bačen sa tavana.

Najbogatije ljudsko iskustvo ima ujedno
najskučeniji domet u izražavanju.
Reči ubijaju ljubav kao što ubijaju i sve ostalo.

Čovek piše da bi povratio izgubljenu čistotu.

Oduvek je čeznuo za nekom osobom sa kojom
će moći da govori otvoreno- ali to mora biti
neko ko ne može da ga potpuno shvati!

Žurba,kao i saosećajnost,uvek deluju jadno,jer
pokazuju da je impuls ili osećanje zagospodarilo
tamo gde samo razum treba da vlada.

Kako je odvratno što ljudi vole
bez tvog pristanka.

Ovaj svet predstavlja obećanje jedinstvene sreće,
za koju mi nismo dovoljno dobro opremljeni da je
se domognemo.

Ništa se ne nauči od onih koji nam uzvraćaju ljubav.

Gore glavu,momče,treba ti čitav život
dok porasteš.

Ljubavnici kao lekari,boje neukusni lek,da bi
neopreznima bilo lakše da ga progutaju.

Žena uvek piše najlepša ljubavna pisma
čoveku koga vara.

Koliko je istina koje imaju malo veze sa činjenicama !

Koliko ste puta uzalud pokušavali
da zavolite „pravu osobu“,čak i kada
vaše srce zna da ju je pronašlo posle
toliko traženja?

Imam ja svoj život,a onda i život svoga života.

Kada počneš da misliš za sebe-ne možeš
biti licemeran.

Biće da je zdravije biti potpuno bez mozga.

Ja u umetnosti sve jasnije vidim neku
vrstu đubrenja duše.

Oduvek sam bio čovek tipa „u tom grmu leži zec“.

Najraskošnija je ona ljubav koja se
pokorava sudu vremena.

Najbolje što se može učiniti sa velikom istinom,
jeste da se ona zakopa u brdu ludosti,gde može
na miru da čeka pijuk i lopate odabranih.

Naša je bolest što želimo da sve obuhvatimo
orijentacionim okvirom psihologije i filozofije.
Oštar jezik mu je poticao od savršene jednostavnosti.

Niko ne može da bude pobunjenik suviše
dugo a da se ne pretvori u despota.

Efektno u umetnosti je ono što siluje osećanja
vaše publike a ne pothranjuje njene vrednosti.
Ti imaš unapred smišljen način prilaženja
doživljaju.Ja sam istinskiji paganin.

Sva tvoja tupa ponavljanja jedne te iste
greške su dosadna kao tablica množenja,

Sve što umetnik može da kaže kao imperativ
jeste : Razmišljaj i plači !