Skulptura Miodraga Živkovića, koja predstavlja prvo trodimenzionalno predstavljanje čuvene freske, stigla u manastir



MILEŠEVA - Lik Belog anđela sa čuvene srednjovekovne freske sišao je u portu manastira Mileševa na 3,8 metara visoku bronzanu skulpturu beogradskog vajara Miodraga Živkovića.
Ovo je u pravoslavlju prvo trodimenzionalno predstavljanje Belog anđela, glasnika Hristovog vaskrsenja, kao što je pre 16 godina Živković u kamenu uradio skulptura „Svetitelj Sava“ na ušću Mileševke u Lim u Prijepolju.

- Želeo sam da najznačajniju fresku u srpskoj srdnjovekovnoj umetnosti pretočim u trodimenzionalni oblik - kaže za „Novosti“ vajar Živković o delu u mileševskoj porti.- Skulptura „Beli anđeo“ imaće patinu u skladu sa srednjovekovnom vizantijskom umetnošću i zelenkastu boju iz koje će izbijati boja bronze.

Na skulpturi sa koje Beli anđeo posetiocima pokazuje na grob Svetog Save u nemanjićkoj zadužbini, vajar Živković sa skulptorom Svetom Radovićem i Dobricom Milojevićem, majstorom iz livnice „Braća Jeremić“, privodi kraju radove i uređenje prostora između konaka i manastira pred dolazak patrijarha Irineja 28. maja.

Skulptura „Beli anđeo“ dar je beogradske „Galenike“ Mileševi, koja za koju godinu obeležava osam vekova postojanja, a vajar Živković se odrekao autorskog honorara.

Radeta Stankovic



Pastir

Јован Солдатовић



Јован Солдатовић (Черевић, 26. новембар 1920. – Нови Сад, 7. октобар 2005.) је био југословенски и српски вајар и скулптор.

Рођен је 26. новембра 1920. године у Черевићу. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1948. године, а затим је неко време био сарадник Мајсторске радионице Томе Росандића.

Први пут је излагао 1949. године. Имао је више самосталних изложби у Београду и Новом Саду. Учествовао је на бројним скупним изложбама Удружења ликовних уметника Србије, Удружења ликовних уметника Војводине, Медитеранском бијеналу у Александрији, Међународном бијеналу скулптуре на отвореном у Антверпену, Октобарском салону у Београду, Салону у Ријеци, Тријеналу у Београду, те на више репрезентативних изложби савремене југословенске уметности у Бриселу, Паризу и другде.

Био је припадник ликовне групе „Простор 8“. Бавио се педагошким радом и деловао као професор на сликарском одсеку Више педагошке школе у Новом Саду. Аутор је бројних скулптура и споменика.

Нека од његових дела су:

   Споменик „Стрељаним родољубима“, Жабаљ 1962.
   Споменик жртвама рације „Породица“, Нови Сад 1971.
   Споменик жртвама рације, Чуруг
   Споменик деци-жртвама рације „Мајка и дете“, Чуруг
   Спомен-парк Сремски фронт




Споменик жртвама рације „Породица“ у Новом Саду



Споменик „Стрељаним родољубима“ код Жабља



Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији

Jovan SoldatoviĆ (1920. -2005.)



Košuta

Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih vajara koji je ceo svoj stvaralački opus od preko stotinu postavljenih skulptura i spomen obeležja, posvetio borbi za mir i humanizaciju života na ovoj planeti.

Soldatović je sad već davnih pedesetih godina bio jedan od pionira u pretvaranju Petrovaradinske tvrđave iz fortifikacijskog objekta u bastion kulture i umetnosti, koji je zahvaljujući umetnicima koji su na njoj stvarali poslednjih decenija to i bio.



Uvek angažovan i čovek koji je uvek reagovao na društvena dešavanja u svetu, u godini prava čoveka 1968. god. pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i tadašnjeg generalnog sekretara U Tanta, u prilog povelji Ujedinjenih nacija u borbi za prava svih naroda i pojedinaca, velikom izložbom na Petrovaradinskoj tvrđavi, na kojoj je dominirala skulptura (figura sa mrtvim detetom - visine 10 m) Soldatović je osudio zločin atomske kataklizme u Hirošimi i Nagasakiju.


1972. god. preplavio je tvrđavu skulpturama ljudskih lobanja u umetničkoj akciji i opomeni »Dođe li rat, odoše ljudi«.

Sva nastojanja ovog izuzetno plodnog i angažovanog umetnika da se mračni delovi istorije preobraze u opšti ljudski humanizam, ovih dana demantovana su najstrašnijim razaranjima superiorne ratne tehnologije. Reagujući na ovu opštu tragediju Soldatović je na ruinama starog petrovaradinskog mosta ponovo postavio svoje skulpture sa apelom na ljudski razum i savest, da se rat odmah prekine.



Iako odvojen od svog ateljea na drugoj strani Dunava Soldatović ovim umetničkim činom poručuje da ljudski duh i humana težnja premošćuje sve reke koje nas dele i da čovečanstvo može da opstane samo u miru.

Jovan Soldatovic, Tpreador, 1998.

Живојин Лукић, Др Радинка Хаџић, 1923.

Sedeca figurina, 1980.

Prekinuta igra

Jovan Cvijic

Nikolaj Velmirovic

Vojvoda Stepa Stepanovic

Milutin Milankovic

Симеон Роксандић, Дечак који вади трн

Pančevački „paor” seje više od četiri decenije


Kada se pojavila vest da je u Jagodini podignut prvi i jedini spomenik seljaku i seljanki, Pančevci su se setili da je njihov „Sejač“ decenijama stariji



Pnčevo – Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kako navodi u svojoj knjizi „Skice zagubljene povesti”, nekada prvi čovek opštine Vitomir Sudarski bio u dilemi da li pored Pančeva postoji još neki grad u bivšoj SFRJ koji ima spomenik zemljoradniku – rataru – sejaču. No, bilo kako bilo, skulptura poljoprivredniku podignuta je 1974. godine i jedina nije premeštana i seljena po različitim gradskim prostorima – i tada i danas nalazi se između zgrade Sindikalnog veća i jedinog stambenog solitera – pančevačke „Beograđanke”.

Nije poznato kako se vajar Božidar Jovović rešio da izvaja mladog paora, a ondašnja vlast bila spremna da plati skulpturu umetniku, baš u doba sveopšte socijalističke izgradnje fabričkih pogona. Sve se dešavalo u vreme u kojem je reč seljak ne samo gubila primat već sve više dobijala i pejorativno značenje. Sudarski samo kratko objašnjava da je ideja o postavljanju neobičnog spomenika, u Pančevu „sledila istorijske činjenice” i da „sve što je bilo i nestalo zaslužuje neki beleg”, a kako je umetnik osmislio skulpturu i kako je preporučuje ondašnjoj opštinskoj upravi vidi se u poetski napisanom pismu na času likovnog vaspitanja u školi u kojoj je akademski vajar kao profesor vodio čas.

„On je zakročio, desnom rukom seje, a levu je pružio svetu. On je temeljan, ali nije debeo. Na levu ruku sletele su tri ptice. Ptice nebeske, niti seju, niti žanju, ali lepo žive. Takvih ptica ima dosta, sve one zoblju iz njegove ruke. Torba mu je među nogama, zaklanja oranje. Od nje pozadi, levo leprša jedna draperija iz koje opet kulja život, odnosno više malih figura. Draperija desno izvire iz šake kojom seje. On je naravno go (akt). Iz pete na nogama iždžikljalo je korenje, čvornovato, uraslo u tlo. On ima kosu, dugačku… on je pravi muž.”

Umetnik dalje precizira da njegov ratar „sejač” treba da zrači upornošću, dobronamernošću, optimizmom do granica šeretluka, te da je „božanstvo polja, pandan Panu, božanstvu šuma”. On je hranitelj, kao biljka, urastao u planetu. Jovović završava rečenicom: „On treba da bude poezija” i šalje poziv – „pokušajmo ga stvoriti.” To je ondašnja vlast očigledno prihvatila.

Istoričari umetnosti su ocenili da u likovnom rešenju ovog dela u bronzi, Jovović „uspešno savladava izazov da svog, a banatskog ratara ne predstavi karikaturalno, već nošen pesničkom vizijom”, stvara nadrealni spomenik Banaćaninu, koji je „božanstvo polja” i „hranilac čovečanstva”. I zaista, Jovovićev zemljoradnik je oličenje atlete, nimalo nalik punačkim Lalama.

Ovom skulpturom bavi se i istoričar i hroničar Pavle Vasić u knjizi „Umetnička topografija Pančeva” u kojoj ističe da Jovovićev „paor – sejač” pokazuje da se umetnik, kao „pančevački skulptor”, oslobodio moćnog zračenja Ivana Meštrovića i da je našao svoj lični izraz – „novo shvatanje ljudskog tela”.

Original umetnikovog pisma u kojem je opisao svoju viziju spomenika može se videti u Istorijskom arhivu Pančeva, a bronzani zemljoradnik je decenijama izložen pogledima prolaznika, koji odavno nisu paori. No ova skulptura, kao i mnoge u Pančevu, bila je izložena napadima vandala i „trgovaca” sekundarnim sirovinama. Tako je „Sejač” ostao bez ruke sa pticama i sa iskrivljenom nogom u pokušaju krađe. Pre desetak godina, deo originalnih gipsanih predložaka, pronašli su stručnjaci pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika u podrumu ovdašnjeg muzeja, pa je skulptura nekako rekonstruisana 2014. godine.

Михаило Томић (1902-1995), ИГРАНКА У БЕРБИ, 1937.