Amos Oz





Amos Oz (Jeruzalem, 4. svibnja 1939. -) izraelski je književnik i novinar.
Također je i profesor književnosti na Sveučilištu Ben-Gurion u Be'er Shevi.
Od 1967. poznati je aktivist pokreta za rješavanje izraelsko-palestinskog sukoba.


Život

Rođen kao Amos Klausner. Odrastao u Jeruzalemu u ulici Amos, četvrti Kerem Avraham.
Polovina Ozovih romana smještena je upravo u toj četvrti. Njegovi roditelji, Yehuda Arieh
Klausner i Fania Musman, bili su cionistički imigranti iz istočne Europe. Njegov otac studirao
je povijest i književnost u Vilniusu, Litva. U Jeruzalemu je radio kao knjižničar i pisac. Otac
Ozove majke posjedovao je mlin u mjestu Rovno, zapadna Ukrajina, ali se 1934. godine s
obitelji preselio u Haifu, Izrael.
Ozovi preci bili su naklonjeni revizionistima, desnom krilu cionističkog pokreta. Njegov ujak
Joseph Klausner bio je kandidat Herut stranke u predsjedničkoj kampanji protiv Chaim
Weizmanna, a bio je i predsjednik hebrejskog književnog društva na Hebrejskom sveučilištu
u Jerusalemu.
Sam Oz i njegova obitelj bili su distancirani od religije. Usprkos toj činjenici Oz je pohađao
mjesnu vjersku školu. Alternativa ovoj školi bila je škola koju je njegova obitelj cijenila
još manje. Ugledni pjesnik Zelda bio je jedan od njegovih učitelja. Školovanje nastavlja
u hebrejskoj srednjoj školi Rehavia.
Ozova majka počinila je samoubojstvo kada je on imao 12 godina, izazivajući kod njega
osjećaj odbačenosti koju će on istražiti u svojim memoarima A Tale of Love and Darkness.
Pristupa Cionističkoj partiji i odlazi u Hulda kibuc u dobi od 14 godina. Tamo ga usvaja
obitelj Huldai (njihov sin Ron je sada gradonačelnik Tel Aviva). Tada i mijenja svoje prezime
u Oz, što na hebrejskom znači "snaga". U kibucu živi i radi sve do 1986. kada se sa ženom
Nily seli u Arad zbog astme njihova sina Daniela. S uzlaznom putanjom njegove spisateljske
karijere Ozove su se obveze u kibucu smanjivale, budući da je zarada od pisanja išla i u kibuc.
Kao većina izraelskih Židova Oz je odslužio vojsku. U kasnim pedesetima služio je u Nahalu i
bio sudionik pograničnog sukoba sa Sirijom; tijekom Šestodnevnog rata (1967.) s tenkovskom
jedinicom bio je na Sinaju; tijekom Jomkipurskog rata (1973.) služio je na Golanskoj visoravni.
Nakon Nahala Oz studira filozofiju i hebrejsku književnost na Hebrejskom sveučilištu. Izuzev
nekoliko kratkih članaka za novine koje su izlazile u kibutzu i Davar novinama, Oz do svoje
22 godine nije ništa objavio. Njegova prva zbirka priča Where the Jackal Howls izlazi 1965.,
a njegov prvi roman Elsewhere, Perhaps 1966. godine. Od tada izdaje u prosjeku jednu knjigu
godišnje za izdavača Am Oved.
Napušta Am Oved i odlazi k Keteru s kojim potpisuje ekskluzivni ugovor koji mu omogućuje
fiksni mjesečni iznos neovisno o broju prodanih primjeraka.
Ozova najstarija kćerka Fania predaje povijest na Sveučilištu u Haifi.

Nagrade

Oz je dobitnik najprestižnije izraelske nagrada, Izraelska nagrada za književnost, 1998. godine.
Godine 2005. dobitnik je Goetheove nagrade grada Frankfurta, prestižne nagrade kojom su ranije
nagrađeni i Sigmund Freud i Thomas Mann.

Stvaralaštvo

Oz je napisao 18 knjiga na hebrejskom i oko 450 članaka i eseja. Njegova su djela prevedena na
tridesetak svjetskih jezika.
Oz usporedno s romanima redovno objavljuje eseje o politici, književnosti i miru. Objavljivao je za
Davar, Yedioth Ahronoth, New York Review of Books.
Oz je jedan od pisaca čiji je rad predmet izučavanja. Na Sveučilištu Ben-Gurion u Negevu utemeljena
je studija koja se bavi Ozom i njegovim djelom. Zadnjih godina Oz se smatra jednim od najozbiljnijih
kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.
Godine 1998. dobio je najugledniju izraelsku nagradu za književnost.
U svojim djelima Amos Oz nastoji protagoniste prikazati realno, s dozom ironije. Njegov odnos prema
kibucu opisan u njegovim djelima naišao je na kritičan ton.


Djela

Romani
Where the Jackals Howl (1965)
Elsewhere, Perhaps (1966)
My Michael (1968)
Unto Death (1971)
Touch the Water, Touch the Wind (1973)
The Hill of Evil Counsel (1976)
Soumchi (1978)
A Perfect Peace (1982)
Black Box (1987)
To Know a Woman (1989)
Fima (1991)
Don't Call It Night (1994)
A Panther in the Basement (1995)
The Same Sea (1999)


Druga djela

In the Land of Israel (politički eseji)
Israel, Palestine and Peace: Essays
Under This Blazing Light
A Tale of Love and Darkness (2003)
How to Cure a Fanatic (2006)


wikipedija

Ponekad pocepam sve što sam napisao

Nisam bio baš neki sportista, niti sam spadao u zgodne momke, tako je moj put
da impresioniram devojke bio da im pričam priče, kaže Amos Oz u intervjuu za
Jerusalem report.





Nova knjiga Amosa Oza „Među prijateljima” postala je nekoliko dana nakon objavljivanja bestseler u Izraelu. Mada je ovaj najpopularniji izraelski pisac i ranije izjavljivao da je to što se pojavilo u knjižarama poslednji njegov rukopis koji je dao izdavačima, očigledno je da, mada je navršio 73 godine života, još nije ispričao sve svoje priče i da ih čitaoci širom sveta žedno očekuju.

Razmišljajući šta će tokom dana napisati, kako je u razgovoru sa novinarom „Jerusalem reporta” Robertu Slateru ispričao, Amos Oz ustaje u pet sati ujutru i šeta još uvek pospanim ulicama Arada, malog grada među planinama između Berševe i Mrtvog mora, da bi udahnuo svež vazduh pustinje. Dok hoda on glasno ponavlja dijalog koji je prethodnog dana napisao: „Ja moram da čujem razgovor mojih ličnosti, njihove glasove… Pisanje je muzički posao, nimalo manji od literarnog rada.”

Najpoznatija dela Amosa Oza su romani „Moj Mihael” (1968); „Brdo lošeg saveta”(1976) i „U zemlji Izraelu” (1983), u kojima je dao, kako mnogi smatraju, najupečatljivije portrete Izraelaca ikada predstavljene. To su samo tri od 27 Ozovih dela, prevedenih na 41 jezik. Istovremeno, on predaje modernu hebrejsku književnost na BenGurion univerzitetu u Berševi.

Od ranog detinjstva, Amos Oz bio je okružen knjigama, opijen njihovim mirisom. Kao dečak, kada mu je bilo tek pet godina, počeo je da sastavlja priče i predstavlja sebe kao pisca. Rodio se u Jerusalimu i kako se seća: „Tamo je vladalo snažno osećanje da ćemo svi izginuti u sledećem Holokaustu. Tako sam smatrao da je bezbednije da odrastem kao knjiga.”

Ali, Amos Oz nije rastao kao knjiga, mada je već kao student voleo da priča priče. „Nisam bio baš neki sportista, niti sam spadao u zgodne momke, tako je moj put da impresioniram devojke bio da im pričam priče.” Nije baš siguran da su devojke bile impresionirane njegovim pričama, ali nastavljajući da ih pripoveda postao je slavni izraelski pisac.


Kada mu je bilo 13 godina, Ozova majka se ubila, što je snažno uticalo na njegov život i kasnije na njegov literarni rad. Veći deo onog što je pisao, kako kaže, bilo je nastojanje da otkrije razlog njenog samoubistva i nastavi razgovor sa njom tako naglo prekinut, zapravo i pre nego što je započeo. Njeno samoubistvo nateralo ga je da promeni način svog života. Posle tog tragičnog događaja Amos Oz je ispitivao porodični život, psihologiju žene. Porodica je postala najznačajna tema njegovog pisanja. Po njegovom mišljenju ljudi nisu svesni značaja porodice. „Mnoge ideologije i religije pokušavaju da unište porodicu, koja još uvek opstaje i otima im se.”

Nakon detinjstva u Jerusalimu, Amos Oz živi tri godine u obližnjem kibucu Hulda, tri godine ispunjava vojni rok, a zatim studira književnost i filozofiju. Godine 1986. seli se u Arad u pustinji Negev, nadajući se da će tamošnja klima poboljšati zdravlje njegovog sedmogodišnjeg sina, obolelog od astme. Uproleće 2012. Daniel, zdrav mladić, pesnik i muzičar, odlazi u Tel Aviv da tamo živi, a „njegovi stari roditelji” ostaju u Aradu, jer vole pustinjski vazduh.

Amos Oz i njegova supruga Nili imaju još dvoje dece, koja zapravo više to nisu, jer ćerki Faniji je 52. godine, a Gaju 48. Imaju i četiri unuka.

„Pustinja ima magnetnu moć”, kaže Oz, „ona stvara u čoveku pravi odnos prema stvarima”. Kada se vraća iz svakodnevne jutarnje šetnje, Oz sluša radio-vesti,kako političari izgovaraju reči nikad i zauvek, a njemu je jasno da na Bliskom istoku nikada znači šest meseci do tri godine. „Znam da se stanje u pustinji smeje političarima.”

Oz detaljno proučava likove svojih romana i kako oni međusobno komuniciraju: „Ja ih pratim u sebi dugo vremena pre nego što počnem da pišem da bih sagledao kako se oni ophode jedan prema drugom i kako se stvara zaplet priče. On ne planira koliko će reči dnevno zabeležiti. Ponekad je to samo par rečenica, povremeno nekoliko pasusa. Međutim, provede petnaestak sati tokom dana nad svojim rukopisom. „Pisanje prekidam radi popodnevnog odmora. Onda se vraćam rukopisu i ponekad pocepam sve što sam tog jutra napisao.”

Ranijih godina, dok je živeo u kibucu, Oza je grizla savest. Dok su drugi žitelji oko njega bili angažovani teškim radom, muzli krave i zalivali oranice, on je smišljao priče.

Kako je pisao u pustinjskoj samoći, a bavio se univerzalnim temama, neki su ga kritičari predstavljali kao biblijskog proroka modernog vremena. Ali Oz je zauvek zadržao sekularna shvatanja. Religija u njegovoj porodici nema značajnu ulogu, mada se za praznike i ritual za Pesah, kada se održava Seder, pale svećice, čita Hagada,kao što je to običaj u jevrejskim kućama.

Za Oza Biblija predstavlja veoma značajno delo – ali kao istorijski dokument. On se identifikuje kao Jevrejin i Izraelac, ali pojam judaizama za njega nije religija, većje civilizacija. Jedno od najznačajnijih njegovih dela je „Priča o ljubavi i mraku”, (2004). Kada je američki izdavačMiflin Harkourt hteo da predstavi ovu knjigu kao autobiografsku, Oz to nije prihvatio. Rekao je da je stoga i nazvao svoju knjigu „pričom”, jer je u njoj mnogo toga izmišljeno. „Priča je sve: fantazija, noćna mora, razmišljanje, to su i sećanja”, smatra Amos Oz.

Kada je reč o političkom stavu on kaže: „Izbegavam da u literaturi nametnem sopstveno mišljenje, niti svojim ličnostima sugerišem da izražavaju političke argumente. To prepuštam svojim čitaocima.” Ipak, neraspoložen zbog nerešenog palestinsko-izraelskog sukoba, pisac Oz se nada da će, iscrpljeni dugogodišnjim nesporazumom, jednog dana razrešiti svoju situaciju. Sebe predstavlja kao optimistu, što se toga tiče, mada kako kaže, „Još ne postoji red vožnje za moja shvatanja”. On veruje da će se ovaj konflikt rešiti kada se obe strane budu zamorile, što naziva „novom realnošću”, koju već mnogi Izraelci i Palestinci sagledavaju kao dve države – Izrael i Palestinu, koje jedna kraj druge mogu živeti u miru.

Ana Šomlo
objavljeno: 11.06.2012.
politika.rs

Novi roman Amosa Oza u oktobru

Novi roman izraelskog pisca Amosa Oza "Priča o ljubavi i tami" pojaviće se do
oktobra u Srbiji u izdanju "Lagune" iz Beograda.


Priča o ljubavi i tami" najkompleksniji je roman izraelskog pisca Amosa Oza koji
će se u izdanju Lagune pojaviti do beogradskog Sajma knjiga, saopšteno je iz
IK Laguna.

Autobiografski roman "Priča o ljubavi i tami" epske širine opisuje život dečaka u
Jerusalimu. U gradu koji trpi velike promene odrasta Amos čiji su roditelji
intelektualci razapeti između želja, snova i obaveza. Samoubistvo dečakove
majke smešteno je u samo središte romana, i upravo će taj tragični događaj
zauvek obeležiti i odrediti njegov životni put. Večna žalost, osećaj krivice,
ljubav i mržnja prema majci koja ga je sa dvanaest godina ostavila samog
da razmišlja o razlozima takvog čina, okviri su romana koji će sasvim sigurno
ostati zabeležen kao jedan od najpotresnijih i najlepše napisanih književnih dela.

""Priča o ljubavi i tami" je knjiga veća od života u kojoj Amos Oz ulazi u sve pore
istorije svoje porodice, a čitalac ima osećaj da lista foto-album. Duhovit i nežan,
Oz se bezrezervno predao ovoj priči ne bežeći od sentimentalnosti. Kritika je ovom
romanu dala najbolje ocene i već ga je proglasila jednim od najvećih dela svetske
književnosti. "Priča o ljubavi i tami" poseduje literarno majstorstvo i estetsku
prefinjenost ovog izraelskog autora, koje je u književnom smislu sjajno prenela
Žermen Filipović u svom prevodu na srpski jezik", dodaju iz "Lagune".

Amos Oz rođen je u Jerusalimu 1939. godine. Studirao je filozofiju i književnost na
Hebrejskom univerzitetu. Jedan je od najboljih izraelskih živih pisaca, a uz to je i
ugledni politički komentator i pobornik mira na Bliskom istoku.
Autor je mnogih književnih dela među kojima su romani Crna kutija, Poznavati ženu,
Fima, Ne odlazi noćas i najnoviji Isto more, kao i dokumentarna prozna dela Na tlu
Izraela, Padine Libana, Izrael, Palestina i mir i Početak priče. Njegove knjige prevedene
su na dvadeset osam jezika. Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih priznanja.
Oženjen je i otac dve kćerke i sina. Živi u Aradu, u Izraelu.

b92.net
3.08.2013.

Ako se suviše približimo, povređujemo jedni druge

Sukobi između Izraelaca i Palestinaca nisu holivudski film u kom učestvuju dobri i loši momci; to je tragedija u kojoj se sukobljavaju oni koji su u pravu sa onim drugima koji su u pravu
„Na svom radnom stolu imam dve hemijske olovke, plavu i crvenu.Crvena mi služi za to da vladi poručim da ide do đavola. Dam im do znanja da vuku pogrešne poteze, da naciju nikud ne vode. A onda me premijer pozove na pićei pita u čemu je nacija pogrešila i kako dalje. Premijer moje odgovore uvaži, ali ih sasvim ignoriše”kaže Amos Oz (1939, Jerusalim), jedan od najvećih izraelskih pisaca i angažovanih intelektualaca, na početku našeg razgovora ovog leta u njegovom stanu u Tel Avivu, u svedenom i ušuškanom prostoru pretrpanom knjigama između kojih se ugnezdio i veliki akvarijum sa ribicama.

Sa dvadeset godina ušao je u politiku a sa 25 stekao književnu slavu.Zahvaljujući naslovima „Moj Mihael”, „Crna kutija”, „Panter u podrumu”, „Priča o ljubavi i tami” (delo koje se smatra jednim od najboljih romana 20. veka i koje će se uskoro pojaviti u srpskom prevodu)i brojnim drugim, dobio je gotovo sva svetska književna priznanja (poslednja u nizu je nagrada „Franc Kafka” koja će mu biti uručena krajem oktobra), a godinama je u užem izboru za Nobelovu nagradu. Njegov novi naslov „Među prijateljima” odmah je postao bestseler u Izraelu a doživljava i evropsku promociju. Posle gotovo 6 decenija od svoje prve prozne knjige „Kad šakali zavijaju”, Oz se vraća svojoj omiljenoj temi – životu u izraelskom kibucu u drugoj polovini prošlog veka.

„Kibuc je svojevrsno besklasno društvo, slobodna zajednica ljudi koji žive ravnopravno. U njemu nema novca isvi sve dele. To je najzanimljiviji eksperiment 20. veka”, kaže Amos Oz.
Neda Valčić Lazović sa Amosom Ozom

Kažete da je to fascinantan mikrokosmos za proučavanje ljudske prirode.

Kibuc je mikrokosmos ljudskog postojanja: tu su ljubav, gubitak, usamljenost, čežnja, smrt, želje. Sva ova osećanja se sažimaju u toj maloj komunigdesvako o svakom zna sve.

Vašilikovi u kibucu žive „među prijateljima”. Okruženi su ljudima, ali su usamljeni.

Ljudijesu usamljeni. Ako mi u glavu uperite pištolj i zatražite da vam jednom rečju kažem o čemu su sva moja dela, odgovorio bih: O porodicama. O usamljenim i nesrećnim porodicama.

Kao dečak ste napustili porodicu i otišli u kibuc, gde ste proveli trideset godina. U romanu„Priča o ljubavi i tami”pišete i o svom životu u kibucu.

Kad mi je bilo petnaest godina, pobunio sam se protiv sveta mog oca. Promenio sam njegovo prezime Klausner i uzeo Oz. On je bio intelektualac, a ja sam odlučio da budem traktorista. On je bio konzervativac, a ja sam postao socijaldemokrata. On je živeo u gradu, a ja sam otišao u kibuc. Otac mi je bio oniži čovek, a ja sam odlučio da budem veoma visok. To baš i nisam uspeo, ali sam bar pokušao. Otišao sam u kibuc rešen da započnem nov život. Posle izvesnog vremena otkrio sam da se čovek ne može ponovo roditi. Kud god da odete, u sebi nosite svoje gene, detinjstvo, uvek ste bremeniti svojim roditeljima. Roditelja se ne možete osloboditi.

„Priča o ljubavi i tami” zauzima posebno mesto u vašem životu. To je roman o detinjstvu, o odrastanju, o stvaranju Izraela,o istoriji, samoći, ljubavi, smrti - i veoma lična knjiga...

Tu knjigusam pisao šest dugih godina istalno prerađivao. Najveći problem bio je kako s ličnog životnog plana preći na javan i istorijski, a zatim sevratiti na porodičnu priču. Kako ulaziti i izlaziti, vremenski i prostorno, iz umadeteta u um odraslog čoveka.
U tom romanu prvi put pominjete smrt majke. Imali ste šezdeset godina kad je objavljen. Dugo vam je trebalo da pristupite toj temi.

Dugo mi je trebalo jer se moja majka ubila kad mi je bilo dvanaest godina. Bio sam veoma ljut na nju jer se ubila, kao da je pobegla sa ljubavnikom ne ostavivši ni poruku. Bio sam ljut na oca zato što ju je izgubio. Bio sam ljut na samog sebe jer sam mislioda sam bio nevaljao dečak. Zato sam svoje roditelje izbrisao iz svog novog života. Ali s godinama, došao je i oproštaj. „Priču o ljubavi i tami” pisao sam ispunjen mešavinom saosećanja, humora, znatiželje i strpljenja. U njemu nema ni trunke ljutnje niti gorčine.

Porodica je i veoma tajanstveno mesto? Veoma mi se dopada rečenica iz romana: „Čoveka od čoveka dele hiljade godina tame”.

Ceo život nastojimo da se približimo jedni drugima, ali ne previše. Postanemo li suviše bliski, onda jedni druge povređujemo. A ukoliko se previše udaljimo, smrznemo se od zime. Kao ježevi na snegu. Oni imaju bodlje. Ukoliko se previše zbiju, povrede jedni druge. A ukoliko se raziđu, smrznu se. Zato se ježevi stalno primiču, ali i udaljavaju jedni od drugih. To je ples koji svi mi celog života plešemo– toje ritam ljudskog života.

Čitajući vaša dela saznala sam mnogo toga i o Izraelu - o mentalitetu, duhu, o uticaju istorije na svakodnevan život, o razlikama između starih i novih Jevreja. U „Priči o ljubavi i tami” kao i u „Panteru u podrumu”, duhovito pišeteo tome da novi Jevreji moraju jesti mnogo mesa, piletine i voća kako bi bili mišićavi i dovoljno snažni da odbrane svoju zemlju. Pominjete i novu ‘rasu’ Jevreja.

To je bio san očeva i majki osnivača Izraela. Oni su se nadali da će nastati nova vrsta Jevreja - čvrstih, snažnih, preplanulih, samouverenih - sušta suprotnost nekadašnjim Jevrejima. To se, kao ni san, ne može ostvariti. Odgovoriću i na pitanje koje mi niste postavili. Izrael je nastao iz sna. Sve ostale zemlje su proistekle iz istorije, geografije, politike, a Izrael je rođen iz sna. A sve što nastane iz sna, nije savršeno. Jedini način da san ostane savršen, jeste da se nikadne ostvari.Napisali ste na stotine političkih članaka i nekoliko dela sa tom tematikom. Zalažete se za postojanje dve države na ovom prostoru...

Pišem o potrebi za istorijskim kompromisom između Izraela i Palestine.Sukobi između Izraelaca i Palestinaca nisu holivudski film u kom učestvuju dobri i loši momci; to je tragedija u kojoj se sukobljavaju oni koji su u pravu sa onim drugima koji su u pravu. Palestinci su u Palestini jer nemaju drugu zemlju. Izraelski Jevreji su u Izraelu jer ni oni nemaju drugu zemlju. Ovo je veoma mala zemlja i ta mala kuća se mora podeliti na dva manja stana. Eks Jugoslavija je u krvavom ratu podeljena na više manjih država, a Čehoslovačka jepodeljena mirnim putem. To se mora desiti i između Palestinaca i Jevreja. Mora postojati država Izrael pored države Palestine,gde će ljudi živeti u miru i koegzistenciji.

Proživeli ste život u jednom istorijskom vremenu. Da li osećate zamor od istorije?

Voleo bih da tokom mog života zavlada mir. To mi je najveći san. Ukoliko budem imao prilike da doživim mir između Izraela i Palestine i mir na Bliskom istoku, onda ću znati da nisam uzalud živeo.
Neda Valčić Lazović,Politika online

Rođen sam i odrastao u prizemnom stančiću niskih tavanica. Moji roditelji su spavali na sofi na razvlačenje koja bi, pretvarajući se svake večeri u postelju, sobu ispunila bezmalo od zida do zida. Svakog jutra sklapali su taj krevet, u spremište ispod ležaja sklanjali posteljinu, okretali dušek, poravnali ga i sve to sakrili svetlosivim prekrivačem, po kojem bi potom nehajno namestili nekoliko vezenih istočnjačkih jastučića kako bi nestali svi dokazi njihovog noćnog sna. Tako je njihova spavaća soba služila i kao radna soba, biblioteka, trpezarija i dnevna soba.Naspram te prostorije nalazio se moj zeleni sobičak čiju je čitavu jednu polovinu zauzimao veliki, trbušasti ormar. Uzani, niski hodnik, mračan i ne sasvim prav, nalik tunelu za bekstvo iz zatvora, povezivao je kuhinjicu i kupatilo s ove dve sobice. Slaba sijalica, omeđena gvozdenom rešetkom, čak je i po danu bacala sumornu, prigušenu svetlost na taj hodnik. Ka ulici su obe sobe imale samo po jedan prozor, zaštićen metalnim roletnama kroz koje je škiljio ne bi li video na istok, ali se odatle pogled pružao samo na jedan prašnjavi čempres i nizak zid od grubo obrađenog kamena. Kroz malene otvore visoko u spoljnim zidovima kuhinjica i kupatilo virili su na neveliko betonirano zatvorsko dvorište, opasano visokim zidinama, gde je, bez i jednog jedinog tračka sunca, lagano venuo bledi zdravac, posađen u zarđalu konzervu od maslina. U tim malim otvorima uvek smo držali tegle kiselih krastavčića i tvrdoglavi kaktus u napukloj vazi koja je služila umesto saksije.

Bio je to, u stvari, podrumski stan, jer je prizemlje zgrade bilo ukopano u stenovitu padinu brega. Taj breg bio nam je prvi sused, težak, zatvoren, ćutljiv sused, stari tužni breg s uobičajenim navikama jednog neženje, trom, uzdržan breg koji nikad ne pomera nameštaj i ne prima goste, nikad ne diže buku niti nas uznemirava, ali su kroz zajedničke zidove, poput slabog ali upornog zadaha buđi, do nas neprestano prodirale hladna, mračna tišina i vlaga tog našeg setnog suseda.

Stoga se leti u našem domu uvek osećao nagoveštaj zime.Gosti bi govorili: „Ovde je po vrućini uvek toliko prijatno, hladovina je i sveže je, čak i prohladno, ali kako izdržavate zimi?

Zar zidovi nisu vlažni? Zar vam nije sumorno?”
* * *

Naš su dom ispunjavale knjige. Moj otac je čitao na šesnaest-sedamnaest jezika, a govorio jedanaest (svaki s ruskim naglaskom). Moja majka je govorila četiri-pet jezika, a čitala na sedam-osam. Razgovarali su na ruskom ili na poljskom kad nisu želeli da ih razumem. (A tako je bilo bezmalo uvek. Kad je majka nekom prilikom preda mnom nekog muškarca na hebrejskom uporedila s pastuvom, otac ju je oštro prekorio na ruskom: „Čto s toboй?! Vidišь malьčik rяdom s nami! – Šta je s tobom? Vidiš li da je dete s nama!”) Iz kulturnih obzira, uglavnom su čitali knjige na nemačkom ili engleskom, a po svoj prilici sanjali su na jidišu. No jedini jezik kojem su naučili mene bio je hebrejski. Možda su strahovali da će me poznavanje jezika previše izložiti laskanju Evrope, tog lepog, ubistvenog kontinenta.

Na skali vrednosti mojih roditelja što je nešto bilo zapadnije, to se smatralo kulturnijim. I pored toga što su Tolstoj i Dostojevski bili dragi njihovim ruskim dušama, pretpostavljam da im je Nemačka – uprkos Hitleru – delovala kulturnije od Rusije ili Poljske, a Francuska pak kulturnije od Nemačke. Engleska se na njihovoj skali nalazila na još višem mestu od Francuske. Što se pak Amerike tiče, nisu bili sigurni: na kraju krajeva, bila je to zemlja gde su ljudi ubijali Indijance, pljačkali poštanske vozove, jurili za zlatom i jurcali za devojkama.

Za njih je Evropa bila zabranjena obećana zemlja, žuđeni predeo zvonika i trgova popločanih drevnim kamenom, tramvaja i mostova i crkvenih tornjeva, udaljenih sela, banjskih varoši, šuma i snegom prekrivenih livada.Reči kakve su „koliba”, „livada” ili „guščarka” uzbuđivale su me i mamile čitavog detinjstva. Posedovale su čulnu aromu pravog, ugodnog sveta, daleko od prašnjavih limenih krovova, gradskog bespuća gvožđurije i čkalja, sasušenih padina našeg Jerusalima, koji se gušio pod težinom usijanog leta. Bilo mi je dovoljno da sam sebi šapnem „livada” i da smesta začujem mukanje krava, kojima oko vrata vise male klepetuše, i žubor potočića. Kad bih zatvorio oči, ugledao bih bosonogu guščarku čija me je zavodljivost dovodila do suza dok još nisam znao ništa.

* * *

S godinama sam postao svestan da je Jerusalim, pod britanskom upravom dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, morao biti zadivljujuće kulturan grad. Tu su živeli veliki poslovni ljudi, muzičari, naučnici i pisci: Martin Buber, Geršom Šolem, Šmuel Josef Agnon i mnogi drugi slavni učenjaci i umetnici. Ponekad, dok smo išli Ben Jehudinom ulicom ili Majmonidovom avenijom, otac bi mi došapnuo: „Pogledaj, to je naučnik svetskog ugleda.” Nisam znao šta je hteo da kaže.

Mislio sam da je svetski ugled nekako povezan s bolešljivim nogama, jer je dotični često bio stariji čovek nesigurnog koraka koji se pomagao štapom i na sebi imao debelo vuneno odelo čak i usred leta.

Jerusalim kojem su se divili moji roditelji bio je udaljen od kraja gde smo mi živeli: nalazio se u Rehaviji, punoj zelenila, vrtova i klavirskih pasaža, u tri-četiri kafanice s pozlaćenim lusterima na Jafa roudu ili u Ben Jehudinoj ulici, u salama zgrade Udruženja mladih hrišćana ili u hotelu Kralj David, gde su se kulture željni Jevreji i Arapi mešali s obrazovanim Englezima savršenih manira, gde su lepe, dugovrate dame lebdele u večernjim haljinama, držeći podruku gospodu u tamnim odelima, gde su slobodoumni Britanci večerali s kulturnim Jevrejima ili obrazovanim Arapima, gde su se održavali resitali, balovi, književne večeri, thés dansants i izuzetni, umetnički razgovori. Ili je možda takav Jerusalim, sa svojim lusterima i thés dansants, postojao samo u snovima bibliotekara, nastavnika, službenika i knjigovezaca koji su živeli u Kerem Avrahamu. Bilo kako bilo, nije postojao tamo gde smo bili mi. Kerem Avraham, četvrt u kojoj smo živeli, pripadao je Čehovu.

Godinama kasnije, kad sam čitao Čehova (u prevodu na hebrejski), bio sam uveren da je on jedan od nas: ujka Vanja je živeo u stanu iznad nas, doktor Samojlenko se nadvijao nad mene i pregledao me širokim, snažnim rukama kad sam imao groznicu a jednom i difteriju, Lajevski sa svojim večitim migrenama bio je rođak moje majke, a subotom smo u dvoranu Bejt Ha Am odlazili na dnevna predavanja da slušamo Trigorina.

Bili smo okruženi Rusima svih vrsta. Bilo je mnogo Tolstojevih poklonika. Poneki od njih čak su i izgledali baš kao Tolstoj. Kad sam na poleđini neke knjige naišao na Tolstojevu fotografiju u sepiji, bio sam uveren da sam ga često viđao u našoj četvrti, kako se gologlav šeta Malahijinom ili Avdijevom ulicom, vetar mu mrsi belu bradu, izaziva strahopoštovanje poput praoca Avrama, oči mu sevaju, kao štap mu služi grana, a rubaška mu nije upasana u široke pantalone, već učkurom stegnuta oko struka.

Tolstojevi poklonici iz naše četvrti (koje su moji roditelji nazivali „tolstojščikima”) svi su bez izuzetka bili zakleti vegetarijanci, svetski reformatori koji su gajili snažna osećanja prema prirodi, tragali za moralnim životom, voleli ljude, voleli svako živo biće, neprestano žudeli za seoskim životom, za jednostavnim seljačkim radom u polju i voćnjaku. Nije im, međutim, uspevalo da uzgaje čak ni biljke u sopstvenim saksijama: možda su ih upropaštavali previše ih zalivajući ili su možda zaboravljali da ih zaliju, a možda je tome kriva bila gadna britanska uprava, koja je stavljala hlor u našu vodu.

Neki od tih tolstojevaca mogli su i iskočiti pravo sa stranice nekog romana Dostojevskog: izmučeni, pričljivi, potiskivali su svoje želje i bili opsednuti idejama. No svi oni, bilo da su poklonici Tolstoja ili Dostojevskog, u našoj četvrti Kerem Avrahamu radili su za Čehova.Ostatak sveta bio je opštepoznat kao „vascelisvet”, ali imao je i druge epitete: prosvećen, spoljni, slobodan, licemeran. Poznavao sam ga gotovo isključivo na osnovu svoje zbirke poštanskih markica: Dancig, Bohemija i Moravija, Bosna i Hercegovina, Ubangi-Šari, Trinidad i Tobago, Kenija, Uganda i Tanganjika. Taj vascelisvet bio je dalek, privlačan, čudesan, ali za nas opasan i preteći. Nije voleo Jevreje jer su pametni, oštroumni, uspešni, ali i zato što su bučni i nasrtljivi. Nije voleo ni ono što smo radili ovde, u Zemlji Izraela, jer nam je zavideo čak i na ovom oskudnom parčetu močvarnog, kamenitog i pustinjskog tla. Tamo, u svetu, svi zidovi su bili ispisani grafitima: „Čivuti, vratite se u Palestinu”, pa smo se u Palestinu i vratili, a sada nam vascelisvet viče: „Čivuti, odlazite iz Palestine.”

Nije samo vascelisvet bio udaljen: čak je i Zemlja Izraela bila prilično udaljena. Negde, iza brda i još dalje, stasavao je novi soj junačkih Jevreja, preplanuo, žilav, ćutljiv, delatan soj ljudi, sasvim različit od Jevreja iz dijaspore, sasvim različit od stanovnika Kerem Avrahama. Smeli, jedri pioniri, koji su uspeli da se sprijatelje s noćnom tamom i prekorače sve granice u odnosima između mladića i devojke, a i obrnuto. Ničega se nisu stideli. Deda Aleksandar je jednom kazao: „Misle da će u budućnosti sve biti jednostavno, da će mladić moći da priđe devojci i da joj jednostavno zatraži onu stvar, ili možda čak ni devojke neće čekati da im priđu, već će same odlaziti mladićima i tražiti onu stvar kao da traže čašu vode.” Kratkovidi stric Becalel rekao je gnevno ali učtivo: „Zar ovo nije čist boljševizam, pogaziti ovako svaku tajnu, svaku zagonetku?! Poništiti sva osećanja?! Pretvarati čitav život u čašu mlake vode?!” Stric Nehemija je pak iz svog kutka dobacio dva-tri stiha što je meni ličilo na režanje zveri saterane u ćošak: „Oh, dugačak put je i krivudav drum, putujem preko brega i dola. O, majko, tražim te po žezi i snegu, nedostaješ mi a ti si daleko!…” A onda je strina Sefora rekla na ruskom: „Sad je dosta. Jeste li svi poludeli? Dete vas sluša!” I tada su svi razgovor nastavili na ruskom.Pioniri su živeli iza našeg obzorja, u Galileji, Šaronu i dolinama. Žilavi, srdačni, mada, naravno, ćutljivi i zamišljeni, mladi muškarci i stasite, uzdržane mlade žene, koje kao da su znale i razumele sve; jasan si im bio i ti i tvoj stid i zbunjenost, a ipak bi se prema tebi ophodile s naklonošću, ozbiljno i s uvažavanjem, ne kao prema detetu već kao prema muškarcu, doduše malenom. Zamišljao sam te pionire kao snažne, ozbiljne, povučene ljude, koji su u stanju da sednu ukrug i pevaju pesme o čežnji koja razdire dušu, šaljive pesme, nečuvene pesme o požudi, ili da plešu toliko razuzdano da izgleda kao da su prevazišli granice telesnog, ali i u stanju da se osame, preispituju sebe, žive u prirodi, spavaju pod šatorima, teško rade, pevaju Uvek smo na gotovs, Sinovi su vam mir doneli plugom, danas vam mir donose puškom, Idemo kud god nas šalju, jašu divlje konje, voze traktore guseničare, govore arapski, znaju svaku pećinu i suvo rečno korito, barataju pištoljima i ručnim granatama, a ipak čitaju pesnička i filozofska dela: krupni ljudi istraživačkih umova i skrivenih osećanja, bili su u stanju da uz svetlost sveće u svojim šatorima do sitnih sati razgovaraju gotovo šapatom smislu života i sumornom izboru između ljubavi i dužnosti, između rodoljublja i sveopšte pravde.

Ponekad smo moji drugovi i ja odlazili na stovarište Tnuve, zadruge, da ih gledamo kako dolaze preko brda i izdaleka na kamionu krcatom poljoprivrednim proizvodima, „odeveni u radnu odeću, obuveni u teške čizme”, a ja bih im prišao vrlo blizu da udahnem vonj sena, opojne mirise daljina: dolaze, mislio sam, odande gde se zaista dešavaju velike stvari. Odande gde se gradi zemlja i menja se svet, gde se kuje novo društvo. Oni ostavljaju svoj pečat na krajoliku i na istoriji, oni oru polja sade vinograde, oni pišu novu pesmu, oni se hvataju pušaka, skaču na konje i uzvraćaju paljbu arapskim razbojnicima: oni nas, ubogu glinu, vajaju u ratnički narod.

Potajno sam sanjao da će me jednog dana odvesti sa sobom. I od mene izvajati ratnika. Da će i moj život postati nova pesma, život toliko čist i ispravan i jednostavan kao čaša vode po vrelom danu.* * *

Preko brda, u daljini, grad Tel Aviv bio je takođe uzbudljivo mesto odakle stižu novine, priče o pozorištu, operi, baletu i kabareu, kao i savremena umetnost, stranačka ubeđenja, odjeci žučnih rasprava i jedva čujni delići glasina. U Tel Avivu je bilo velikih sportskih imena. Tamo je bilo i more, prepuno preplanulih Jevreja koji umeju da plivaju. Ko je u Jerusalimu umeo da pliva? Ko je ikad čuo da Jevreji plivaju? To su bili drugačiji geni. Mutacija. „Kao čudesno rađanje leptira iz larve.”

Bilo je neke naročite čarolije u samom imenu Tel Aviva. Čim sam čuo reč „Telaviv”, zamislio sam žilavog momka u tamnoplavoj majici, preplanulog, širokih ramena, pesnika-radnika-revolucionara, momka u čijem biću nema ni trunke straha, od one vrste koju nazivaju hevreman, s kapicom koju nosi nehajno no izazovno na kovrdžavoj kosi, ***** matusijan, nekog ko se svuda u svetu oseća kao kod kuće: po čitav dan grbači na oranici, ili s peskom i malterom, uveče svira violinu, noću pleše s devojkama ili im peva nežne pesme među peščanim dinama pod mesečinom, a rano ujutru iz skrovišta uzima pištolj ili mašinku i iskrada se u mrak da čuva kuće i polja.

Koliko je daleko bio Tel Aviv! Tokom čitavog detinjstva posetio sam ga najviše pet-šest puta: povremeno smo odlazili tamo da praznike provedemo s tetkama, sestrama moje majke. Nije se samo svetlost u Tel Avivu razlikovala od svetlosti u Jerusalimu još više nego danas već je čak i zakon gravitacije bio sasvim drugačiji. U Tel Avivu su ljudi hodali drugačije: skakutali su i lebdeli poput Nila Armstronga na Mesecu.

U Jerusalimu su ljudi uvek koračali kao ožalošćeni na pogrebu ili oni koji kasne na koncert. Najpre vrhom cipele proveravaju tlo. A onda, kad najzad zgaze, nimalo ne žure da pomere nogu: čekali smo dve hiljade godina da u Jerusalimu čvrsto stanemo na obe noge i nismo spremni da se odreknemo toga. Ako pomerimo nogu, neko drugi bi mogao naići i oteti nam naše maleno parče zemlje. S druge strane, kad jednom odignete stopalo, nemojte žuriti da ga ponovo spustite: ko će znati u kakvo preteće leglo guja otrovnica biste mogli ugaziti.Hiljadama godina krvlju plaćamo svoju nepromišljenost, stalno i iznova padamo u ruke neprijateljima jer smo išli i ne gledajući kud gazimo. Tako su, manje-više, hodali ljudi u Jerusalimu. Ali zato u Tel Avivu! Čitav grad bio je jedan ogroman skakavac. Poskakivali su ljudi, ali i kuće, ulice, trgovi, povetarac s mora, pesak, avenije, čak i oblaci na nebu.

Jednom smo u Tel Aviv otišli na Pashu i narednog jutra ustao sam rano, dok su svi ostali još spavali, obukao se, izašao i igrao se sam na malom trgu s jednom-dve klupe, ljuljaškom, peskom za igru i tri-četiri mlada drveta na kojima su već pevale ptice. Nekoliko meseci kasnije, za Novu godinu, opet smo otišli u Tel Aviv, ali više nije bilo trga. Preseljen je sa mladicama, klupama, peskom za igru, pticama i ljuljaškom na drugi kraj ulice. Bio sam zapanjen: nisam mogao da shvatim kako su Ben Gurion i propisno uspostavljene vlasti mogli dozvoliti takvo nešto. Kako je neko odjednom mogao preseliti trg? Šta je sledeće – hoće li izmestiti Maslinovu goru ili Davidovu kulu? Hoće li pomeriti Zid plača?

Ljudi su u Jerusalimu o Tel Avivu govorili sa zavišću i ponosom, s divljenjem, ali bezmalo u poverenju: kao da je grad nekakav odsudni tajni projekat jevrejskog naroda o kojem je najbolje ne pričati previše – na kraju krajeva, zidovi imaju uši, špijuni i neprijateljske uhode vrebaju iza svakog ćoška.
Telaviv. More. Svetlost. Pesak, skele, kiosci na avenijama, nov-novcijat beli hebrejski grad, jednostavnih linija, uzdiže se usred gajeva limuna i dina. Nije to samo odredište za koje kupite kartu i otputujete Egedovim autobusom već sasvim drugi kontinent.
* * *

Godinama smo redovno održavali telefonsku vezu s rođacima u Tel Avivu. Telefonirali smo im svaka tri-četiri meseca iako nismo imali telefon, a nisu ga imali ni oni. Najpre bismo pisali tetki Haji i teči Cviju da ih obavestimo kako ćemo, recimo, devetnaestog u mesecu, što je bila sreda, a sredom se Cvijevo radno vreme u bolnici završavalo u tri sata, iz svoje apoteke nazvati njihovu apoteku u pet. Pismo smo im slali mnogo ranije i onda čekali odgovor. U svom pismu tetka Haja i teča Cvi bi nas uveravali da im ta sreda, devetnaestog, sasvim odgovara i da će nešto pre pet čekati u apoteci, a da se mi ne brinemo ako ne budemo mogli nazvati tačno u pet jer oni neće pobeći nikud.Ne sećam se jesmo li za odlazak u apoteku i telefonski poziv Tel Avivu oblačili najlepšu odeću, ali me ne bi čudilo da jesmo. Bio je to svečani trenutak. Već u nedelju bi moj otac kazao mojoj majci: „Fanija, nisi zaboravila da ove nedelje treba da nazovemo Tel Aviv?” U ponedeljak bi majka rekla: „Arije, nemoj kasniti prekosutra, nemoj da upropastiš sve.” A u utorak bi mi oboje rekli: „Amose, nemoj samo da nam prirediš neko iznenađenje, čuješ li, nemoj da se razboliš, čuješ li, ne smeš da se prehladiš ni da padneš do sutra uveče.” I te večeri bi mi govorili: „Idi ranije na spavanje da budeš odmoran za telefonski razgovor, ne želimo da ti glas zvuči kao da ne jedeš dovoljno.”

I tako su uvećavali uzbuđenje. Živeli smo u Amosovoj ulici i apoteka nam se nalazila na pet minuta hoda, u Sofonijinoj ulici, ali već u tri sata otac bi rekao mojoj majci:

„Ne započinji ništa više kako posle ne bi bila u žurbi.”

„Ne brini za mene, nego šta je s tobom i tvojim knjigama, zaboravićeš.”

„Ja? Da zaboravim? Gledam na sat svakih pet minuta. A i podsetiće me Amos.”

I eto mene, kome je svega pet-šest godina, a već moram na sebe preuzeti istorijsku odgovornost. Nisam imao sat – a kako bih ga i imao? – pa sam neprestano trčao u kuhinju da pogledam na časovnik i objavljivao kao da odbrojavam minute do lansiranja svemirskog broda: „Još dvadeset minuta”, „Još petnaest minuta”, „Još deset i po” – i tada bismo ustali, brižljivo zaključali vrata i pošli, nas troje, skrenuli levo i išli sve do bakalnice gospodina Austera, potom desno u Zaharijinu ulicu, levo u Malahijinu ulicu, desno u Sofonijinu i, stigavši u apoteku, rekli:

„Dobar dan, gospodine Hajnemane, kako ste? Došli smo da telefoniramo.”Znao je, naravno, vrlo dobro da ćemo u sredu doći da telefoniramo rođacima u Tel Avivu, i znao je da Cvi radi u bolnici, i da Haja obavlja važan posao u Ligi radnih žena, i da će Jigal kad poraste biti sportista, i da su im dobri prijatelji Golda Mejerson (koja će se kasnije zvati Golda Meir) i Miša Kolodni, koji je ovde bio poznat kao Moše Kol, no i pored toga smo ga podsetili: „Došli smo da telefoniramo rođacima iz Tel Aviva.” Gospodin Hajneman bi rekao: „Da, naravno, sedite, molim vas.” Potom bi izgovorio svoju uobičajenu telefonsku šalu. „Jednom, na Cionističkom kongresu u Cirihu, iznenada su se iz pomoćne prostorije začuli strašni urlici. Berl Loker je Harcfelda upitao šta se događa, na šta mu je Harcfeld objasnio da drug Rubašov razgovara s Ben Gurionom u Jerusalimu. „Razgovara s Jerusalimom!”, uzviknuo je Berl Loker. „Pa zašto ne upotrebi telefon?”

Otac bi kazao: „Nazvaću ih.” A majka bi kazala: „Prerano je, Arije. Imamo još nekoliko minuta.” Na to bi joj odgovorio: „Da, ali moraju nas povezati.” (U to doba nije postojala direktna telefonska veza.) Majka: „Da, ali šta ako nas ovog puta odmah povežu, a oni još nisu stigli?” Otac je odgovorio: „U tom slučaju ću naprosto nazvati kasnije.” Majka: „Ne, brinuće se, misliće da su propustili naš poziv.”

I dok su se tako raspravljali, iznenada je stiglo pet sati. Otac bi podigao slušalicu, ustavši da to učini, i rekao operaterki: „Dobar dan, gospođo. Molim vas, dajte mi Tel Aviv 648.” (Ili neki sličan broj – još smo živeli u svetu trocifrenih telefonskih brojeva.) Ponekad bi operaterka odgovorila: „Možete li, molim vas, sačekati nekoliko minuta, upravnik pošte je na liniji.” Ili gospodin Siton. Ili gospodin Našašibi. I onda bismo se uznemirili – šta li će misliti o nama?

Mogao sam zamisliti tu jednu jedinu liniju, tu žicu koja je spajala Jerusalim sa Tel Avivom, a preko Tel Aviva i s ostatkom sveta. A ako je ta jedina linija bila zauzeta, bili smo odsečeni od sveta. Telefonska žica je vijugala preko pustopolja i stenja, preko bregova i dolina, i mislio sam da je to veliko čudo. Drhtao sam: šta ako divlje životinje dođu noću i pregrizu žicu? Ili je zli Arapi preseku? Ili je pokvasi kiša? Ili izbije požar? Ko bi znao. Ta žica vijuga toliko ranjiva, nezaštićena, prži se na suncu, ko bi znao. Osećao sam duboku zahvalnost prema ljudima koji su postavili tu žicu, toliko hrabrim, toliko veštim, nije to tako lako, postaviti žicu od Jerusalima do Tel Aviva. Znao sam iz iskustva: jednom smo nameštali žicu od moje sobe do sobe Elijahua Fridmana, između kojih su se nalazile samo dve kuće i jedan vrt, a koliki je to posao bio – na putu su nam se isprečili drveće, susedi, spremište, zid, stepenište, grmlje.

Nakon što je čekao neko vreme, otac je zaključio da je upravnik pošte ili gospodin Našašibi dosad morao završiti razgovor, pa je opet podigao slušalicu i rekao operaterki: „Izvinite, gospođo, mislim da sam zamolio da mi date Tel Aviv 648.” Rekla bi: „Zapisala sam, gospodine. Molim vas, sačekajte.” (Ili: „Molim vas, budite strpljivi.”) Otac bi na to rekao: „Čekam, gospođo, naravno da čekam, ali čekaju i ljudi na drugom kraju žice.” Ovako joj je on učtivo davao do znanja da, premda smo uistinu kulturan svet, i naše strpljenje ima granica. Jesmo lepo vaspitani, ali nismo budale. Nas neće kao ovce voditi na klanje. S tom idejom – da se prema Jevrejima možeš ponašati kako god poželiš – gotovo je, zauvek.A onda bi, sasvim iznenada, telefon u apoteci zazvonio i uvek je to bio tako uzbudljiv zvuk, tako magičan trenutak, i razgovor bi tekao otprilike ovako:

„Halo, Cvi?”

„Pored telefona.”

„Ovde Arije, iz Jerusalima.”

„Zdravo, Arije, Cvi ovde, kako si?”

„Ovde je sve u redu. U apoteci smo.”

„I mi. Šta ima novo?”

„Ovde ništa. A kod vas, Cvi? Kaži nam kako ide.”

„Sve je dobro. Nema ništa naročito. Svi smo dobro.”

„Dobro je i kad nema ništa novo. Ni kod nas nema ništa novo. Svi smo dobro. A vi?”

„I mi smo dobro.”

„Odlično. Fanija želi da razgovara s vama.”I onda bi se sve ponavljalo iz početka. Kako ste? Šta ima novo? A tada: „Amos želi da kaže nekoliko reči.”

I to je bio čitav razgovor. Šta ima novo? Dobro. Čujemo se uskoro. Drago nam je da smo se čuli. I nama. Pisaćemo i dogovorićemo se kad ćemo se čuti sledeći put. Pričaćemo. Da. Svakako. Uskoro. Vidimo se uskoro. Čuvajte se. Sve najbolje. I vama.
* * *

No nije to bila šala: životi su nam visili o koncu. Sad shvatam da uopšte nisu bili sigurni da će zaista opet razgovarati; ovo je možda poslednji put, ko zna šta se može dogoditi, mogli bi izbiti neredi, pogrom, krvoproliće, Arapi se mogu dići i poklati nas, možda će početi i rat, strašna nesreća, posle svih Hitlerovih tenkova koji su nam došli bezmalo na kućni prag iz dva pravca, iz Severne Afrike i preko Kavkaza. Ko zna šta nas čeka? Ovaj isprazni razgovor, zapravo, nije bio isprazan, već samo nezgrapan. Ti telefonski razgovori mi sada otkrivaju koliko im je – svima, ne samo mojim roditeljima – bilo teško da izraze lična osećanja. Nije im uopšte bilo teško da izraze opšta osećanja – bili su osećajni ljudi i umeli su da se izraze. O kako su samo umeli da govore! Bili su u stanju da neprekidno, satima, oduševljeno razgovaraju o Ničeu, Staljinu, Frojdu, Žabotinskom, puni žara, sa suzama i patosom, da raspravljaju jednoličnim tonom o kolonijalizmu, antisemitizmu, pravdi, „agrarnom pitanju”, „položaju žena”, „odnosu umetnosti i života”; ali onog časa kad bi pokušali da iskažu lična osećanja, izustili bi nešto napeto, suvoparno, čak preplašeno, što je bila posledica višegeneracijskog potiskivanja i negacije. Dvostruke negacije, u stvari, dvostrukih kočnica, jer su buržoaski evropski maniri učvrstili međe religiozne jevrejske zajednice. Bezmalo je sve bilo „zabranjeno”, „neprilično”, ili „ne baš lepo”.

Osim toga, postojao je veliki nedostatak reči: hebrejski još nije bio dovoljno neusiljen jezik, sasvim izvesno nije bio jezik intime, i teško se moglo znati kako će zapravo delovati ono što izustiš na hebrejskom. Nikad nisu bili sigurni da ono što kažu neće delovati podsmešljivo, a podsmeh je bio nešto od čega su strahovali. Nasmrt su se plašili toga. Čak i ljudi poput mojih roditelja koji su dobro znali hebrejski nisu njime vladali u potpunosti. Govorili su ga kao da su bili opsednuti tačnošću. Često bi se predomišljali i preinačavali ono što su tek rekli. Možda se tako oseća kratkovid vozač, koji noću, u nepoznatom gradu, za volanom automobila na koji nije naviknut, pokušava da pronađe put u lavirintu sporednih uličica.Jedne subote nas je posetila majčina prijateljica, učiteljica po imenu Lilija Bar Samha. Kad god bi gošća u razgovoru spomenula da je hvata strah ili da je neko u strašnom stanju, ja bih prasnuo u smeh. U svakodnevnom žargonu reč koju je upotrebljavala za „strah” imala je značenje „prdež”. Nikom drugom to, izgleda, nije bilo smešno ili možda i jeste, ali su se pretvarali da nije. Isto je tako bilo i kad je moj otac govorio o „trci u naoružanju” ili se ljutio zbog odluke članica NATO-a da ponovo naoružaju Nemačku ne bi li zapretili Staljinu. Otac pojma nije imao da je knjiška reč „naoružanje” u tadašnjem hebrejskom žargonu imala značenje „jebačina”.

Otac bi me pak svaki put popreko pogledao kad bih upotre- bio izraz „srediti”; budući da je to bila sasvim obična, bezazlena reč, nikako mi nije bilo jasno zašto mu smeta. Naravno, nikad mi nije objasnio, a ja nisam mogao da ga pitam. Godinama kasnije saznao sam da je tridesetih godina, pre nego što sam se rodio, izraz „srediti” značio da je žena ostala u drugom stanju. „Te ju je noći sredio u prostoriji za pakovanje, a ujutro se pretvarao da je i ne poznaje.” I ako bih kazao da je, na primer, Uri „sredio svoju sestru”, otac bi stisnuo usne i gledao me smrknuto. Naravno da nikad nije objasnio – kako je i mogao?

U trenucima prisnosti nikad se jedno drugom nisu obraćali na hebrejskom. Možda u najintimnijim trenucima nisu govorili uopšte. Nisu govorili ništa. Sve je zasenio strah da svojim ponašanjem ili rečju ne izazovu podsmeh.

2
U to vreme činilo se da mesto na najvišem stepeniku društvene lestvice zauzimaju pioniri. Ali pioniri su živeli daleko od Jerusalima, u dolinama, u Galileji i po bespuću na obalama Mrtvog mora. Divili smo se njihovim strogim, zamišljenim likovima, zatečenim između traktora i poorane zemlje, kako su prikazivani na plakatima Jevrejskog nacionalnog fonda.Na sledećem stepeniku ispod pionira nalazili su se pripadnici „organizovane zajednice”, koji su leti na tremovima u potkošuljama čitali socijalistički list Davar, članovi Histadruta, Hagane i Kupat holima, muškarci u uniformama, darodavci dobrovoljnog fonda solidarnosti, oni koji jedu salatu s kajganom i jogurtom, poklonici samoodricanja, odgovornosti, solidnog života, domaćih proizvoda, radničke klase, partijske discipline i blagih maslina iz prepoznatljivih Tnuvinih tegli, „Plavetnilo ispod, plavetnilo iznad nas, svoju zemlju gradićemo s ljubavlju i svaki čas!”

Naspram ove utvrđene zajednice stajali su „neorganizovani”, takođe poznati kao teroristi, a isto tako i pobožni Jevreji iz naselja Mea Šearim i „cionomrzački” ultraortodoksni komunisti, i još čitava gomila ekscentričnih intelektualaca, karijerista i egocentričnih umetnika dekadentno-kosmopolitskog tipa, a uz njih svakojaki otpadnici i individualisti i sumnjivi nihilisti, nemački Jevreji koji nisu uspeli da se izleče od svojih germanskih navika, anglofilski snobovi, bogati levantski frankofili sa svojim, kako smo smatrali, prenaglašenim manirima nadmenih batlera, pa potom jemenski, gruzijski, severnoafrički, kurdski i solunski Jevreji, svi svakako naša braća, svi nesumnjivo perspektivan ljudski materijal, ali šta se moglo, u njih će se morati uložiti mnogo strpljenja i truda.

Mimo svih njih, bili su tu izbeglice, preživeli, prema kojima smo se ophodili sa saosećanjem i izvesnom mučninom: nesrećni mučenici, jesmo li mi bili krivi što su odlučili da sede i čekaju Hitlera umesto da dođu ovamo dok je još bilo vremena? Zašto su sebi dozvolili da ih kao ovce vode na klanje umesto da se organizuju i bore? I kad bi samo prestali da brbljaju na jidišu i da nam pričaju o svemu što su im tamo radili jer sve to ne prikazuje u dobrom svetlu ni njih, a ni nas, kad smo već kod toga. Uostalom, ovde smo okrenuti budućnosti a ne prošlosti, a ako baš moramo kopati po prošlosti, valjda imamo i više nego dovoljno vedrije hebrejske istorije, iz biblijskih vremena i iz hasmonejskog razdoblja, te nema potrebe kvariti to ovom depresivnom jevrejskom istorijom koja nije ništa do sve sama nevolja do nevolje. (Uvek su za „nevolje” upotrebljavali reč tsores iz jidiša i izgovarali je s izrazom gađenja na licu, te je dete moglo shvatiti da su tsores nekakva bolest koja se odnosila na njih, a ne na nas.) Preživeli poput gospodina Lihta, koga su deca iz kraja zvala „Milion Kinder”. Iznajmljivao je mali sobičak u Malahijinoj ulici gde je noću spavao na dušeku koji bi danju uklanjao i sobičak pretvarao u radnjicu pod firmom „Hemijsko čišćenje i peglanje parom”. Uglovi usana uvek su mu bili oboreni, što je njegovom licu davalo izraz prezira ili odvratnosti. Sedeo bi u dovratku radnjice čekajući mušterije, a kad god bi prošlo neko od dece iz kraja, pljunuo bi u stranu i prosiktao kroz stisnute usne: „Ubili su milion kinder! Dečice poput tebe! Poklali ih!” Nije ovo izgovarao s tugom, već s mržnjom, s gnušanjem, kao da nas proklinje.
* * *

Moji roditelji nisu imali jasno određeno mesto na ovoj lestvici između pionira i tsores-mučenika. Jednom nogom bili su u organizovanoj zajednici (pripadali su Kupat holimu i davali priloge Fondu solidarnosti), a drugom – u vazduhu. Mom je ocu bila bliska ideologija neorganizovanih, odbeglih Novih cionista Žabotinskog, ali je bio vrlo daleko od njihovih bombi i pušaka. Najviše što je radio jeste to što je svoje znanje engleskog jezika stavljao u službu ilegale i povremeno sastavljao tekstove za ilegalne, zapaljive letke protiv „podmuklog Albiona”. Moje roditelje je privlačila inteligencija iz Rehavije, ali pacifistički ideali Buberovog Saveza za mir Brit šalom – sentimentalnog bratstva Jevreja i Arapa, potpunog odbacivanja sna o hebrejskoj državi kako bi se Arapi sažalili na nas i ljubazno nam dozvolili da živimo ovde, njima uz nogu – takvi ideali su mojim roditeljima delovali kao beskičmenjaštvo, kukavički defetizam kakav je vekovima obeležavao život jevrejske dijaspore.

Moja majka, koja je studirala na Praškom univerzitetu i diplomirala na univerzitetu u Jerusalimu, davala je privatne časove studentima koji su se pripremali za ispite iz istorije ili povremeno iz književnosti. Moj otac je završio književnost na Univerzitetu u Vilni (današnjem Vilnjusu), a još jednu diplomu stekao je na Hebrejskom univerzitetu, na kojem nije mogao dobiti mesto predavača u vreme kad je u Jerusalimu broj profesora književnosti daleko prevazilazio broj studenata. Da bi sve bilo još gore, mnogi predavači imali su istinsku visoku spremu, blistave diplome stečene na čuvenim nemačkim univerzitetima, a ne bednu poljskoerusalimsku kao moj otac. Stoga je prihvatio posao bibliotekara u Nacionalnoj biblioteci na brdu Skopusu i do kasno u noć pisao knjige o noveli u hebrejskoj književnosti ili sažetu istoriju svetske književnosti. Moj otac je bio obrazovan, učtiv bibliotekar, strog ali i prilično stidljiv, koji je nosio kravatu, okrugle naočari i pomalo otrcan sako, koji se klanjao svojim nadređenima, skakao da pridrži vrata damama, neumoljivo branio svojih nekoliko prava, poletno navodio pesničke stihove na deset jezika, uvek se trudio da bude prijatan i zabavan, i beskrajno ponavljao iste šale (koje je nazivao „anegdotama” ili „pošalicama”). Te šale su uglavnom delovale nezgrapno: nisu toliko bile primeri živog humora koliko izraz čvrste namere da se ispuni naša obaveza da budemo zabavni i u teškim vremenima.

Kad god bi se zatekao licem u lice s pionirom u uniformi, revolucionarom, intelektualcem preobraćenim u radnika, moj bi se otac zbunio. Tamo, u svetu, u Vilni ili u Varšavi, bilo je sasvim jasno kako se obraća proleteru. Svako je znao svoje mesto, premda se od tebe očekivalo da tom radniku jasno pokažeš koliko si privržen demokratiji i da na njega ne gledaš s visine. Ali ovde, u Jerusalimu, sve je bilo nejasno. Ne izvrnuto naglavce, kao u komunističkoj Rusiji, već naprosto nejasno. S jedne strane, moj otac je sasvim izvesno pripadao srednjoj klasi, mada nešto nižoj srednjoj klasi, bio je obrazovan čovek, autor članaka i knjiga, na skromnom položaju u Nacionalnoj biblioteci, dok je njegov sagovornik bio oznojeni građevinski radnik u kombinezonu i cokulama. S druge strane pak, za tog istog radnika pričalo se da je završio hemiju i da je takođe posvećen pionir, najugledniji član društva, junak hebrejske revolucije, fizički radnik, dok je otac sebe smatrao – barem duboko u duši – nekakvim kratkovidim intelektualcem bez korena i s dve leve ruke. Nešto poput dezertera s bojnog polja gde se gradi otadžbina.
* * *Naši susedi uglavnom su bili činovnici na niskim položajima, sitni trgovci, bankarski blagajnici ili prodavci karata u bioskopu, učitelji koji su radili u školama ili držali privatne časove, ili zubari. Nisu bili religiozni Jevreji; u sinagogu su odlazili samo na Jom kipur i povremeno na Simhat Toru, no sveće su palili petkom uveče ne bi li održali neki delić jevrejstva, a možda i iz predostrožnosti, za svaki slučaj, jer nikad se ne zna. Svi su manje-više bili obrazovani, ali nije im zbog toga bilo baš sasvim lagodno. Svi su imali posve određene stavove o britanskom mandatu, budućnosti cionizma, radničkoj klasi, kulturnom životu u zemlji, Diringovim napadima na Marksa, romanima Knuta Hamsuna, o arapskom pitanju ili ženskim pravima. Bilo je tu svakovrsnih mislilaca i propovednika, koji su, na primer, tražili da se ukine anatema bačena na Spinozu, ili da se palestinskim Arapima objasni da oni, u stvari, nisu Arapi, već potomci drevnih Jevreja, ili da se konačno ujedine ideje Kanta i Hegela, učenja Tolstoja i cionizam, što bi ovde, u Zemlji Izraela, stvorilo lep, čist i zdrav način života, ili da se pridaje veća važnost kozjem mleku, ili da se stvori savez s Amerikom, pa čak i Staljinom s ciljem da se isteraju Britanci, ili da se svakog jutra uradi nekoliko jednostavnih fiskulturnih vežbi što bi odagnalo neraspoloženje i pročistilo dušu…

Pozajmljeni intervju: Amos Oz, izraelski pisac

Ne vjerujem u židovsku rasu

Razgovarala: Natascha Freundel



Prošlo ljeto sam uglavnom proveo po bolnicama. Jesam protestirao protiv disproporcionalnog izraelskog odgovora u Gazi, koji je bio ekscesivan, pretjeran i disproporcionalan. Nikada, međutim, nisam zagovarao da Izrael okrene drugi obraz kad ga se raketira. Nisam nikada tvrdio da ukoliko Hamas lansira tisuće raketa na Izrael da bismo mi trebali odgovoriti kupovinom više ambulantnih kola. Nikada nisam rekao: „Vodimo ljubav a ne rat!“ Ja nisam mirotvorac u europskom smislu riječi: za mirotvorca posljednje zlo je rat, za mene je posljednje zlo agresija, a na agresiju se ponekad mora odgovoriti silom
Najiskrenije zahvaljujem. Velika je čast biti prvim dobitnikom Siegfried Lenz književne nagrade, ali je i jednako tužno, jer smo Siegfrieda Lenza izgubili prije samo nekoliko tjedana, a ja sam se toliko nadao da će mi on uručiti nagradu.
Mislim da Amosa Oza ne treba više u ovom dijelu svijeta posebno predstavljati. Osobito, nakon njegovog velikog romana “Priča o ljubavi i tmini”. Knjiga je objavljena prije deset godina, nakon što je već poodavno primio Nagradu za mir Njemačkog izdavačkog društva, također je dobitnik Goetheove nagrade kao i Heineove. Naravno, nije poznat samo po ovome romanu: Amos Oz je plodan pisac i usto vrijeme jedan od najsnažnijih zagovornika dvo-državnog rješenja za mir u Izraelu i Palestini. Vaša vjera u moć riječi, gospodine Oz, dovodi Vas u društvo Siegfreda Lenza, u čije ste ime sada još jedanput istaknuti.
Siegfried Lenz mi je prijatelj više od 30 godina, isto tako na neki način i mentor. Mnogo sam naučio od Siegfrieda Lenza. Opsežno je pisao u svojim romanima o moralnim dilemama, ambivalentnim situacijama, o vjernosti i izdaji, a dogodilo se da su mnoge od tih tema centralne i u mome radu. Tako da mi je Siegfried Lenz kao romanopisac i kao čovjek uvijek bio na srcu.
Kako je došlo do Vašega prijateljstva sa Siegfriedom Lenzom?
Znate, pisci koji su pročitali rad jedan drugoga nikada se ne upoznaju po prvi puta. Pa čak ni onda kada se susretnu prvi put. Godine 1982. ili 1983, Siegfried i Liselotte Lenz ušetali su u moju malu radnu sobu u Hulda kibucu. Siegfried je ušao sa svojim dječijim osmijehom, a Liselotte po svojoj navici stidljivo i skromno. Zavolio sam ih oboje istoga časa kad su ušetali u moj studio. Počeli smo razgovor koji od tada kroz više od trideset godina nismo nikada prekinuli. Razgovarali smo i onda kada nismo bili zajedno. Razgovarali smo čak i onda kada nismo bili na telefonu i kada se nismo dopisivali i posjećivali jedni druge.


Tel Aviv
Je li Siegfried Lenz imao u sebi nešto židovsko?
Nešto židovskog ima posvuda. Kulturalni geni Židova su po čitavom zapadnom svijetu. Ne mislim da je Siegfried Lenz bio inspiriran židovskim porijeklom ili židovskim izvorima. Njegova opčaranost bolnim moralnim dilemama, situacijama koje nisu crno bijele, vrlo mi je bliska, kao i mojoj tradiciji.
Pitam Vas to zato što u svojoj posljednjoj knjizi, koju ste napisali zajedno sa svojom kćeri Fania Oz-Salzberger, vežete „Židove i riječi“. Napisali ste: “Ono što nas povezuje nije krvno srodstvo, nego tekstovi.” Prema ovome viđenju, netko bi mogao zaključiti da su svi čitatelji ili pismeni ljudi, slobodni postati židovskima. Sad, naravno da ne mislite na bilo koji tekst, ne na kanon svjetske književnosti, nego najprije na Tanaku i Talmud. Hebrejsku Bibliju, Stari zavjet i njegovu egzegezu. Mene sad zanima, kao sekularnu izraelsku Židovku, kako Vi danas razumijevate Bibliju?
Moja kći, Fania Oz-Salzberger, i ja napisali smo zajedno knjigu o Židovstvu kao civilizaciji, a ne kao religiji. Ona i ja često se razilazimo u knjizi. Jedan dio knjige zapravo je rasprava i neslaganje između dva autora. A rasprava je esencijalna jer je židovska civilizacija, za dobrih vremena, bila neprestana multi-generacijska rasprava o interpretaciji teksta, reinterpretacija istoga teksta, suprotno tumačenje, dodavanje teksta na tekst, pisanje novih na temelju starih tekstova... To je po meni srž židovske civilizacije, da je ona civilizacija sumnje i argumenta.
Mnogi se neće sa mnom složiti: ortodoksni Židovi reći će da je sve zapravo o Tori i Talmudu. Za mene su Tora i Talmud najljepši tekstovi što su ih napisali Židovi, no oni nisu jedini. Postoje i drugi tekstovi. Za mene su i Isusove riječi također židovstvo. Suvremena svjetovna književnost 19. i 20. stoljeća ogroman je doprinos židovskome nasljeđu. Ne vjerujem u židovske gene. Ne vjerujem u židovsku rasu. Takvo što ne postoji. Dovoljno je da provedete samo jedan dan u Tel Avivu, Jeruzalemu, da pogledate uokolo i da shvatite da ne postoji židovska rasa. Ima crnih Židova i žutih Židova, a ima svih boja i plavih i crnomanjastih. Ne radi se o rasi ni o genima. Riječ je o određenoj sklonosti raspravi i argumentiranju, kao i o odnosu prema tekstu. Riječ je o određenim tradicijama koje su usredotočene na obitelj. Ova je knjiga, koju smo napisali moja kći i ja zajedno, o sekularnom židovstvu ljubitelja knjige.
I sami ste rekli da je Vaša knjiga „Židovi i riječi“ dijalog između Vas i Vaše kćeri, napisana kao razmjena ideja. Rekla bih da je esejistički usmjerena. No, duboko unutar ove vrlo pristupačne knjige nalazi se teza, tvrdo podebljana teza, meni simpatična, koja ima vrlo jake političke posljedice. Naime, ako židovstvo nije pitanje gena, ni pitanje arheologije, nego teksta i riječi; ako je židovski kontinuitet u riječima, to ima određene političke konsekvence. O kakvim je posljedicama riječ?
Mnoge su posljedice našeg iščitavanja židovske tradicije. Jedna od njih je da sveta mjesta nisu strašno važna za židovsku tradiciju te je, stoga, razumno očekivati da će Židovi u Izraelu odustati od dijela svoje prošlosti u korist budućnosti — uz pretpostavku da će i palestinski narod odustati od dijela svoje prošlosti u korist budućosti. Druga politička posljedica je da je židovska civilizacija bez svoga centralnog autoriteta. Riječ je o raspravi, o sumnji, o argumentu. Židovi nikada nisu imali papu, niti bi to mogli. Nazove li se iko ikad papom, ili papisom, Židova, svi će toga papu potapšati i reči mu: „Čuje papa, ti mene ne znaš – ja ne znam tebe – moj djed i tvoj ujak nekad su zajedno radili u Casablanci u Maroku, ili tamo u Minsku, te stoga, dragi papa, molim te da ušutiš na pet minuta da ti kažem jednom za svagda što to Bog stvarno hoće od nas.“ To je politička posljedica. Ostanimo otvoreni, sumnjajmo, raspravljajmo, nemojmo se složiti, razlikujmo se, a da ne nazivamo jedni druge izdajnicima.

Možda da upitam nešto drugačijim riječima. Izraelici definiraju židovstvo nešto drugačije nego Vi, naime, kao krvno srodstvo. Komu je god majka Židovka, Židov je. A to ima vrlo konkretne političke posljedice u Izraelskoj državi. Uzmemo li za ozbiljnu Vašu tezu o židovstvu kao određenoj kulturi teksta i primjenimo ju na političku stvarnost, kakve bi to posljedice imalo?
Najprije, uz Vaše dopuštenje, jedna ispravka: neki Izraelci definiraju židovstvo kao krvno srodstvo, vezano uz židovsku majku. Drugi Izraelci dovode to u pitanje i ne slažu se s tim. Za mene, za Faniu, za milijune drugih Izraelaca, svako ljudsko biće koje je dovoljno ludo da se naziva Židovom jest Židov. Mišljenja sam da je Izrael i židovski narod genetički koktel, i s tim nemam nikakvih problema. Strašno me zanima koliko je mojih gena poteklo od proroka. Pa i kad bi me netko na znanstven način uvjerio da nijedan od mojih gena ne potječe od proroka, ništa mi to ne bi značilo. I dalje bih se smatrao nasljednikom proročke civilizacije, zato što dijelimo iste tekstove, a to je jedino važno, a ne krv.
Svi izraelski vođe slažu se s tim da Izrael treba biti „židovka i demokratska“ država, bez obizra dolazili oni iz ljevice ili desnice. To je državna doktrina. Danas je sve više i više refleksija o tome je li definicija Izraela kao židovske i demokratske države provediva i je li svakodnevni život moguć s obzirom na određenu rasističku konotaciju definicije. Što o ovoj raspravi misli Amos Oz, pitam se.
Dakle, postoji židovski narod, svidjelo se to nekome ili ne. I taj židovski narod zaslužuje samoopredjeljenje, kao i svaki drugi narod. Hoće li se jednom izraelski Židovi i izraelski Arapi jednog dana integrirati u jednu naciju? Nadam se da hoće. Neće se to dogoditi za moga vakta, a neće ni pomoći ako nečemu što ne postoji prikačimo naziv. Volio bih da jednoga dana Izrael evolvira u izraelsko društvo. To se ne može dogoditi sve dok je krvavog sukoba između izraelskih Židova i palestinskih Arapa. Bit će potrebne generacije da se to dogodi. Nije dovoljno staviti izraelske Židove i izraelske Arape u isti krevet i tražiti od njih da postanu ljubavnici i otpočnu medeni mjesec. Činjenica je da postoji židovski narod, da postoji palestinski narod, da postoje izraelsko-palestinski Arapi. Tu je i napetost, i gnjev, i krvoproliće. Neće se to promijeniti nikakvim čudom. Za to će biti potreban polagani evolutivni proces. Trebamo biti strpljivi.
Spomenuli ste kulturu rasprave, vrlo specifičnu kulturu rasprave. Što mislite o kulturi demokratske rasprave u današnjem Izraelu?
Pa jako sam zabrinut jer je došlo do radikalizacije argumenata. Više ili manje, polovina Izraelaca naziva drugu polovinu izdajnicima. Nisu dobra vremena. Nijedna se nacija nije dobro pokazala u raspravama usred sukoba na smrt. Pogledamo li na stotinu godina modernog cionizma — moglo bi se reći stotinu godina samoće — [naći ćemo] da je četrdeset ili pedeset Židova ubijeno od strane drugih Židova zbog religije ili ideologije. To uključuje Rabina — i druge. Da budemo sigurni, i jedan je previše. No, usporedimo li to s poviješću drugih civilizacija, naša povijest izgleda spektakularno. Ne zaboravimo da je Amerika nastala kroz krvavi građanski rat sa stotinama i tisućama Amerikanaca koje su ubili drugi Amerikanci. Francuska je nastala na giljotinama. Čak se i flegmatična Engleska razvila kao vladavina civilnog društva nakon stoljća građanskih ratova. Naša povijest je relativno predivna. Mi naše vječne građanske ratove vodimo uglavnom tako što vičemo jedni na druge, uzrokujući jedni drugima čireve i srčane udare: to je strašno, ali ipak ne kao u slučaju Njemačke, ili Francuske, ili Amerike, ili Italije. Dajte nam vremena.


......
e novine

Priča o ljubavi i tmini Amosa Oza
Rijetko kad čitatelj će pomisliti da čita knjigu veću od života. Koliko god tisuća knjiga da je pročitao, oduševljavao se, nutkao njima bližnje, doista mu se samo nekoliko puta dogodilo da pročita baš takvu, veliku knjigu: “Junaci Pavlove ulice”, “Bašta sljezove boje”, “Travnička hronika”, “Luča mikrokozma”, “Derviš i smrt”, “Roman o Londonu”, “Zastave”… I ima li još koja? Nipošto to nije neki klasik, lektira ili knjiga načinjena za učenje i divljenje, nego ona koja je napisana i izlivena tako da se čitatelju učini da je pisana samo za njega i za čas u kojem je čita.

“Priča o ljubavi i tmini” velikog izraelskog romanopisca Amosa Oza, upravo je takva knjiga.

Autobiografija, obiteljski roman, u kojemu se polako listaju stranice fotoalbuma, roman o rođenju izraelske nacije, ali i o rođenju novoga, pomlađenog i životu prilagođenog drevnog hebrejskog jezika, roman o mržnji prema Drugome i mržnji Drugoga prema tebi, te na kraju i na početku svega, roman o majčinom samoubojstvu, o trajnoj i nerazvedrivoj žalosti, osjećaju krivnje, ljubavi i mržnji, najvećoj i najdubljoj od svih mržnji, prema njoj koja se ubila i ostavila ga samog na svijetu, da živi i da misli o razlozima zbog kojih je otišla.

Oz ne vodi računa o strukturi svoje priče, rasprostrte na osamstotinjak stranica i šezdeset dva poglavlja. Ona se nadaje sama od sebe, po logici piščeva monologa, koji dijelom poštuje kronološko nizanje epizoda, ali i odstupa od njega. Da je ispričana u drugom trenutku, priča bi, možda, drukčije tekla. Jedino što je moralo biti tako kako je u “Priči o ljubavi i tmini” jest kraj: “ujutro se više nije probudila, čak ni kad je zarudjela zora i kad ju je između listova fikusa u bolničkom vrtu počela dozivati vesela, silno začuđena ptičica, zvala ju je i zvala uzalud, no bez obzira na to pokušavala je opet i opet, i još i danas katkad pokuša.”

O svakom romanu unutar ovoga veličanstvenog romana, a ima ih barem pet-šest, dala bi se ispričati, barem glasom ovog čitatelja, duga priča ispunjena divljenjem i svaki put ponovljenom potrebom da naglasi kako je ovo jedna od knjiga njegova života. Recimo, Ozov obiteljski roman: Židovi nisu bolji, ni drukčiji od drugih ljudi i naroda, iza velikog divljenja prema njima mora stajati veliki prezir ili zasljepljujuće grizodušje, ali, ipak, možda bi se smjelo reći da su židovske obiteljske priče šire i dublje, da su nekako veće i obuhvatnije od drugih obiteljskih priča.

Oz je ispričao svoju, od Vilnijusa, preko Poljske i Ukrajine, do Jeruzalema u vrijeme britanske uprave, o baki koja je sve pokušavala oprati i dezinficirati i o djedu koji ju je volio, ali se preporodio kad je umrla, prepustio se erotskim doživljajima i još u zrelim devedesetim imao je tridesetak godina mlađe ljubavnice.

Ili roman o rođenju izraelske nacije. Amos Oz je, osim što je neosporan izraelski književni klasik, tvrdoglavi i svetački dosljedni zagovornik mira i razumijevanja Židova i Arapa, Izraelaca i Palestinaca. “Priča o ljubavi i tmini” duboko je uznemirujuće svjedočanstvo o nastanku mržnje između dva naroda. Ono što na čitatelja djeluje odgojno i ljekovito jest Ozovo razumijevanje i suživljavanje s argumentima obje strane.

U Arapima Židovi vide one koji su spremni nastaviti holokaust koji je nad njima proveden u Europi, a u Židovima Arapi vide one koji su kao došli iz Europe, da nastave višestoljetni europski kolonizatorski teror nad njima. Oz je samosvjesni Izraelac, koji je osobno doživio i uživljavao se u svaku epizodu nastajanja izraelske države.

On joj se radovao, ali je odmah zatim u njoj vidio nesreću i nevolju za susjede. Oz je Židov koji ima emocionalnu obavezu prema arapskim komšijama. To ga čini usamljenikom i nekom vrstom mučenika, kojemu je suđeno i da prvome susjedu, nekom Šmuleviču, objašnjava preko ograde, ono što mu poručuje i svojim novinskim tekstovima: “Možda ću danas napisati tekst za dnevni list Jediot Ahronot i u njemu pokušati objasniti gospodinu Šmuleviču da naše povlačenje s osvojenih teritorija nipošto neće oslabiti Izrael, već da će ga samo ojačati? Objasnit ću mu da nije ispravno na svakom mjestu uvijek iznova vidjeti holokaust, Hitlera i München?“ Pritom, on razumije i Šmuleviča, jer ga mora razumjeti, jer je Šmulevič preživio logor Majdanek i jer ima unučicu koja tako lijepo svira Mjesečevu sonatu.

Kao golobradi dječak, koji je tada živio u kibucu, Amos Oz uputio je pismo čitatelja jednome listu, kao reakciju na filozofska razmatranja premijera i ministra obrane, slavnoga Davida Ben Guriona, u kojima je ovaj osporavao jednakost među ljudima.
Iako je bio anonimni klinac, koji je u to vrijeme objavio tek nekoliko pjesmica, Ben Gurion ga je pozvao k sebi, izvikao se na njega, a zatim mu priznao da je čitao njegove pjesme. Oz na čudesan način opisuje čovjeka koji je, zapravo, otac izraelske nacije, ruga mu se, opisuje ga kao nakaznog seljaka, ali se i divi njegovoj snazi i karizmi, strahu koji osjeća pred njim.

Duhovit i nježan, veliki pisac ne zazire od sentimentalnosti, nego piše onako kako jest, ludujući i predajući se sasvim svojoj velikoj priči. Doista bi je vrijedilo pročitati, kako zbog književnosti, tako i nas i naših identiteta.

“Priča o ljubavi i tmini” sasvim je sigurno vrhunac dosadašnje produkcije zaprešićke Frakture, te – mimo osobnoga oduševljenja ovoga čitatelja – jedna od najvažnijih proznih knjiga prevedenih u Hrvatskoj proteklih godina.

Posao koji je obavila Andrea Weiss Sadeh pritom se ne može mjeriti uobičajenim prevoditeljskim standardima i mjerilima, kako zbog izvrsnosti njezinoga rada i težine predloška (recimo, kako prevesti Ozov roman u romanu o rađanju novohebrejskoga i nesnalaženju starijih generacija koje su ga naučile kao strani jezik?), tako i zbog činjenice da u prevođenju nije mogla koristiti Hebrejsko-hrvatski rječnik, naprosto zato što on – ne postoji.

Uopće nije važno što će reći ovi i oni žiriji, ali Andrea Weiss Sadeh za ovaj prijevod zaslužuje svaku hrvatsku prevoditeljsku nagradu. I bezmjernu zahvalnost ovoga čitatelja.

Moj Michael
Obicnim ljudima nemoguce je izreci potpunu laž. Prijevara se uvijek razotkriva. Ona je poput deke koja je prekratka: Kad pokušaš pokriti stopala, glava ti ostane otkrivena, a kad se pokriješ po glavi, stopala ti vire van. Covjek izmišlja složene izlike da bi nešto sakrio, ne shvacajuci da sama izlika otkriva neku neugodnu istinu. Cista istina, s druge strane, posve je destruktivna i ne vodi nikud. Što mogu uciniti obicni ljudi? Sve što možemo je šutke stajati i gledati. To je sve što ovdje možemo. Šutke stajati i gledati.

Amos Oz

" Skoro svi ljudi idu kroz zivot zatvorenih ociju, od rodjenja do smrti.
Isto tako, ti i ja, dragi moj Šmuele.Zatvorenih ociju. Kad bi smo oci
 otvorili barem jednu sekundu smesta bi smo uzasno zaurlali, zaurlali 
bismo i ne bismo prestali.Ako ne urlamo danonocno, znaci da su nam 
oci zatvorene.A sada budite tako dobri, i citajte malo svoju knjigu, 
a mi cemo malo pocutati.Za ovo vece smo dovoljno pricali "

" Juda "

" Ali kuhinja je bila mracna i prazna. a kad Šmuel ukljuci svetlo
spazi bubasvabu koja brzo odmile kroz kuhinju pod kredenac.Šta bezis ,
pomisli,  necu ti nista, sta ja imam protiv tebe? Šta si mi ucinila?
A u cemu sam bolji od tebe? "


"Juda "

Priča o ljubavi i tami
Višestruki dobitnik međunarodnih književnih nagrada.

„Jedna od najduhovitijih, najtragičnijih i najdirljivijih knjiga koje ćete pročitati.“ Guardian

Ljubav i tama samo su dve od moćnih sila koje prožimaju izuzetnu, dirljivu priču Amosa Oza. Autor nas vodi na zavodljivo putovanje kroz svoje detinjstvo i mladićko doba, od ratom razrušenih ulica Jerusalima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, do paklenog braka dvoje dragih, dobronamernih ljudi – nervoznog, racionalnog oca i sanjarenju sklone, romantične majke. Između njih dvoje zatiče se jedan mali dečak koji na plećima nosi breme prethodnih naraštaja.

Ozova priča zaranja u sagu o jevrejskoj – ljubavlju i mržnjom ispunjenoj – vezi s Evropom, i ide od Vilne i Odese preko Poljske i Praga do Izraela. Humor i duboka tuga, istorija i čovečnost čine ovaj magični portret umetnika koji je prisustvovao rađanju jedne države. Ovo je životopis bez premca koji žudi da bude pročitan i oplakan.

„Tragikomična saga o ljubavi i knjigama, o jevrejskom životu i imigrantskom životu širom sveta, o univerzalnom ludilu svake porodice. Pročitajte ovu knjigu odmah – jamčim vam da će proći mnogo, mnogo vremena pre no što naiđete na briljantnije delo.“ Daily Mail

„Priča o ljubavi i tami jedna je od najlepših knjiga koje sam pročitao... Smejao sam se mnogo i plakao – i naprosto sam se s ovim delom saživeo kao s nekim od romana sjajnih ruskih klasika.“ Majkl Frejn

„Vrlo lična, dirljiva priča... Potresno.“ The Times

Priča o ljubavi i tami“, životno delo najpoznatijeg i najpriznatijeg savremenog izraelskog pisca Amosa Oza, biće tema nove tribine Laguninog književnog kluba koja će biti održana u petak 6. novembra od 18 sati u knjižari Delfi u SKC-u. O književnosti Amosa Oza govoriće Filip David, pisac, Žermen Filipović, prevodilac, i Teofil Pančić, književni kritičar.
Ljubav i tama samo su dve od moćnih sila koje prožimaju izuzetnu, dirljivu priču Amosa Oza. Autor nas vodi na zavodljivo putovanje kroz svoje detinjstvo i mladalačko doba, od ratom razrušenih ulica Jerusalima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, do paklenog braka dvoje dragih, dobronamernih ljudi – nervoznog, racionalnog oca i sanjarenju sklone, romantične majke. Između njih dvoje zatiče se jedan mali dečak koji na plećima nosi breme prethodnih naraštaja. U tragičnoj žiži priče stoji samoubistvo majke koje se dogodilo kad je Amosu bilo dvanaest i po godina.

Na tribini će biti reči o romanima unutar romana „Priča o ljubavi i tami“, o porodici Amosa Oza koja je okosnica knjige i samoubistvu majke i posledicama tog čina sagledanim u ovom delu. Saznaćemo više o životu u izraelskom kibucu u drugoj polovini prošlog veka, ali i spoznati duboko i uznemirujuće svedočanstvo o nastanku mržnje između dva naroda i Ozovo razumevanje i suživljavanje s argumentima obe strane. Ispitaćemo istinitost tvrdnje da „čoveka od čoveka dele hiljade godina tame“, a razmatraćemo i pitanje Amosa Oza kao večitog kandidata za Nobelovu nagradu.

Amos Oz je najznačajniji izraelski pisac današnjice čiji su romani prevedeni na više od trideset jezika, uključujući i arapski. Rođen je u Jerusalimu 1939. Studirao je filozofiju i književnost na Hebrejskom univerzitetu. Jedan je od najboljih izraelskih živih pisaca, a uz to je i ugledni politički komentator i pobornik mira na Bliskom istoku. Autor je mnogih književnih dela ,među kojima su i romani „Priča o ljubavi i tami“, „Crna kutija“, „Moj Mihael“ koje je objavila Laguna. Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih nagrada. Oženjen je i otac dve kćerke i sina. Živi u Aradu, u Izraelu.

Holivudska glumica i rediteljka Natali Portman je knjigu „Priča o ljubavi i tami“ pretočila u istoimeni film.

Klasici kao smireni pogled unazad i hedononistička potraga za neprikosnovenom literaturom
minulih vremena. Biblioteka "Antologija svetske književnosti" vraća nas biserima lepe književnosti
dokazujući da ta dela i njihovo vreme nikada ne prolaze.


Živopisan, dirljiv roman o odrastanju u uzavrelom gradu. Jerusalim, 1947. U ambijentu nemira
i napetosti prema britanskim okupacionim snagama, dvanaestogodišnji Profi sanja da postane
borac podzemlja, ali neki drugi njegovi snovi manje su herojski. Iskušenja vrebaju sa svih strana
dečaka koji želi da postane muškarac, a izdaja mu je za petama.


delfi

Od dobitnika nagrade Franc Kafka i autora bestselera Moj Mihael i Priča o ljubavi i tami.

Snažna, tragikomična mešavina politike i lične sudbine, Crna kutija kroz niz pisama beleži priču
o propalom braku Ilane i Aleksa. Sedmogodišnje ćutanje, nastupilo nakon žučnog razvoda,
prekida se kad Ilana Aleksu napiše pismo tražeći pomoć za njihovog svojeglavog i nepismenog
sina Boaza, čime se iznova otvaraju stare rane.

„Nijedan savremeni romanopisac ne dočarava emotivnost trenutka tako pouzdano kao Amos
Oz.“ Scotsman

„Evo pisca koji se ne plaši da ispolji pun opseg emocija, i pisca – vredi istaći – kome je zapravo
još preostalo vere u budućnost.“ Guardian

„Ozova Crna kutija briljantno prikazuje nedostatak ljubavi i moć razdvojenosti.“ Observer

„Izuzetno dirljiv roman koji na nov način prenosi napetost ljudskih potreba gde politika zadire
u telesnu ljubav.“ Times Literary Supplement

laguna