Tradicija srpskog naroda

Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice.

A koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”. U neprestanoj trci za vremenom i profitom čemu veći deo čovečanstva danas robuje, eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujući ih univerzalnim i pomalo bezličnim vrednostima, znamo li šta su pravi narodni običaji? Iako se mnoge kulture prepliću i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadržava značajan deo svoje autentičnosti. Suština duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji način se razume proučavanjem običaja i kulturne tradicije.



Običaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj prošlosti. Nastali su da bi zadovoljile najrazličitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i običaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta različitih istorijskih okolnosti, bio suočen sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Zbog toga su mnogi običaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života.

Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrću i drugi.

Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja.

Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi, po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.

Proces uzajamnog prožimanja predhrišćanske i hrišćanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu i drugim običajima. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika, kao paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečeno meso ( pečenica) i uloga položajnika ( čoveka koji prvi čestita proslavu Božića u kući domaćina), fenomeni koji korene imaju u dalekoj prošlosti. Po mišljenu pojedinih istraživača, položajnik, može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu se ukaže poštovanje. Time su proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Pojedini božićni rituali protumačeni su i kao ostaci “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji po starom, julijanskom kalendaru, pada u vreme zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se da paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi daju snagu Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Mnogi božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji su imali ulogu da na magijski način doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe su u vezi sa klasičnim agrarnim kultom.

Najbolji primeri su božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama (česnica), hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtačem simbolizuju blagostanje i sreću. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hrišćansku odoru, jer je takvih pojava je bilo svuda u Evropi.

Danas se u Srbiji odvija proces povratka tradiciji, međutim postoji opasnosti od pomodarstva, odnosnono izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj je bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-tak godina, došlo je do pravog “buma “ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kada onaj ko mu je bio gost slavi svoju krsnu slavu. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete stalno biti pozivani i odlaziti puna srca, kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije. Proslavljanja slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže značajna materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu, ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće baš tako lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Proslavljanje pojednične ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada.

Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života. Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.

Božićni praznici i običaji



Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"


U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci

U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice

U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi

Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

Tucindan

Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica "tukla" ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu "ne valja" tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva

Badnji dan

Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.


Šta je badnjak?

Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

Kako se seče badnjak?

Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?

Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče

Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao "Božić i Badnjidan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.

Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama

Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića
Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić



Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!"
Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

Položajnik

Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: "Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj".
Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnica

Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica

Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Božić u urbanoj sredini

Postavlja se pitanje kako slaviti Božić danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu. Srbi su Božić, isto kao i krsnu slavu, slavili u teškom ratnim uslovima u rovu, na straži, na frontu, tim pre ga je lakše slaviti u svetlim, prostranim, toplim i komfornim stanovima, u gradskim sredinama Umesto velikog drveta u crkvi se uzme osvećena grančica badnjaka i slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće.

BOŽIĆNI OBIČAJI


Nijedan praznik nema više narodnih običaja kao Božić. Neki od njih su: polaganje badnjaka, posipanje podova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, položajnik...



Ovom praznovanju posvećena su tri crvena slova u crkvenom kalendaru, pa i četvrti dan, Badnji dan, jer mu prirodno prethodi. Velikom prazniku prethodi i velika priprema oličena u četrdesetodnevnom božićnom postu.
Važan smisao Badnje večeri, kao praznika koji je posvećen porodici, bilo je okupljanje sve čeljadi na posnoj trpezi. Osim toga, interesantno je da je za večeru pripreman neparan broj posnih jela, što, kako se verovalo, ima veze sa kultom predaka. Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen, Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.

Stari običaji

Neki običaji su se u međuvremenu prilagodili vremenu i mestu u kojem živimo, te se danas ne praktikuje večera na podu, već sa stola ispod kojeg je prostrta slama. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu. Praznovanje započinje Badnjim danom, 6. januara. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićnih praznika. Na Badnji dan se ništa ne iznosi iz kuće i jedu se posna jela. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje božićno slavlje. Postoji verovanje da se na ovaj dan ne valja svađati, kao ni pozajmljivati tuđe stvari.

Božićna trpeza

Jelovnik za Badnje veče gotovo nikada se ne menja. Dakle, dok je domaćin u šumi i seče badnjak, domaćica mesi badnjački kolač, badnjačku pogaču bez kvasca, česnicu, koja se za vreme večeri lomi, a ne seče. Od jela na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, kiseli kupus, rezanci s orasima, turšija, med, vino i prebranac. Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoju simboliku. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista („Ja sam hleb živ, koji siđe sa neba; koji jede od ovog hleba živeće va vijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta" - Jovan 6,51). Riba, kao i hleb, simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je IHTIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simbolizuje silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simbolizuje sladost večnog života. Na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući. Pred ovakvom večerom, domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu Gospodnju, razlomi kolač i svu čeljad ponudi večerom, pri čemu se uz čaše vina dižu zdravice.

Simboli Božića

Badnjak

Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.

Slama

Posle badnjaka, u kuću se unosi slama koja se posipa po celoj kući. Prema narodnom verovanju slama se unosila zato što se i Hristos rodio na slami.

Večera uoči Božića

Kada se unesu badnjak i slama, ukućani sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Položajnik

Dolazak položajnika u kuću takođe predstavlja jedan od božićnih običaja. Položajnikom se naziva lice koje na Božić prvo uđe u kuću. Obično je on muška osoba ili muško dete. On čestita domaćinima Božić i blagosiljanjem poželi ukućanima zdravlje i uspešnu godinu. Položajnik simbolički predstavlja one mudrace koji su pratili zvezdu sa istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek koji na Božić, i za celu narednu godinu, donosi sreću u kuću.

Česnica

Ona se smatra izuzetno važnim obrednim kolačom. Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču koja se zove česnica. U nju se stavlja metalni novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak. Česnica se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićni ručak

Prvog dana Božića se ne odlazi nigde iz kuće, već porodica na okupu uživa u ručku i toploj porodičnoj atmosferi. Božićni ručak je prvi mrsni obed posle dugog posta i uvek je bogat i raznovrstan, ali ga obeležavaju dva neizostavna elementa: česnica i pečenica. Ručak je najsvečaniji trenutak Božića. Božićna trpeza, po narodnom shvatanju, morala je biti puna i obilna. Pravilo je bilo da se o Božiću svi ukućani dobro najedu i napiju.

Drugi i treći dan

Drugi dan praznika je prilika za posete rođacima i prijateljima. Treći dan je dan svetog Stefana, 9. januar, i tada se iz kuće iznose slama i ostaci badnjaka.

Narodna verovanja i običaji za pravoslavni Vaskrs



Na Vaskrs pravoslavni hrišćani slave jednu od centralnih dogmi vere, Isusovo vaskrsnuće. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka.

Vaskrs uvek pada u nedelju, međutim praznik traje duže, jer pripreme i obeležavanje Uskrsa počinju još u četvrtak večernjom liturgijom.

Vaskrs je nastao od reči vaskrsnuti koja vuče korene iz staroslovenskog glagola koji je značio rasti i razvijati se. Prefiksom uz- dobiven je praoblik od kojeg se razvio današnji glagol.

Prema hrišćanskom verovanju, Hrist je osuđen u četvrtak, razapet na krstu u petak, a u nedelju je vaskrsnuo. Zato se u našem narodu praznuju Veliki petak, onda Velika subota koja prolazi u tišini crkve, da bi uveče usledilo Vaskršnje bdenje.

Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs.

Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.

Na našim prostorima je Uskrs naziv za ovaj praznik kod rimokatolika, dok ga pravoslavni vernici nazivaju Vaskrs.

Za Vaskrs su vezani lepi običaji u našem narodu, a u celom hrišćanskom svetu i kod Srba na ovaj praznik je rasprostranjen običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol rađanja, odnosno obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak na Badnje veče pred Božić goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Vaskršnje slavlje

Kada svane dan Vaskrsenja Hristovog, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova dugo zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika.

Domaćin sa svojom decom odlazi u crkvu na Vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana, koji pada 40 dana od Vaskrsa.



Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju tradicionalnim vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću.

Ukoliko niko ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače.

Ovaj običaj predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.

Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Farbanje vaskršnjih jaja



Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.

Pre nego što počne farbanje, domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta.

Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća".

Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta.

Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

U prošlosti jaja su bojena svetlim bojama da bi se proslavio dolazak proleća, a običaj darivanja jaja potiče još pre dolaska hrišćanstva. Dok nije bilo veštačkih boja za jaja, na selu su ljudi koristili boje iz prirode:

Crvena boja – dobijana iz korena broča, ljuske luka, crvenog radiča.
Crna boja - bobice bazge, dud ili čađ.
Tamno smeđa boja - od kore hrasta.
Zelena - od korena koprive, spanaća ili praziluka.

Često se jaje umotavalo u tkaninu unutar koje se postavlja travka ili listić, često detelina, tako da bi jaje istim postupkom dobilo zanimljiv ukras.

Simbolika

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalena Mironosica (devojka koja je sa Bogorodicom neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse".

Crvena boja simboliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Vaskrsenje

Vaskrsenje (ili uskrsnuće) predstavlja povratak mrtve osobe u život. Ovo učenje čini sastavni deo judaizma, hrišćanstva i islama. Može se tumačiti doslovno kao oživljavanje mrtvog tela i u prenesenom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod. Hrišćanska vera podrazumeva vaskrsenje pojedinaca, kao i opšte vaskrsenje čovečanstva na sudnji dan

Svadbeni običaji



Bacanje sita
Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu),
mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka.
Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

Bit će muško
Prije odlaska na vjenčanje mlada pred svim svatovima prima blagoslov od svojih roditelja.
Svi svatovi joj nazdravljaju. Mlada pije piće iz staklene čaše te nazdravlja svima i zatim baca čašu.
Ako se čaša prilikom pada na zemlju polupa kaže se bit će muško, a ako čaša ostane čitava, to jest u jednom dijelu kaže se curica!

Darivanje
- čačanski i užički region -
Nakon venčanja, kada se mladenci i gosti smeste u restoran ili pod šator gde će se dalje odvijati slavlje i kada domaćin odobri ručak mladoženja ne sme da jede dok mu tast i tašta ne stave novac u tanjir koji je pred njim ili ga ne daruju zlatom.

Da se mlada lakše porodi
Devojci se, nakon sto obuče venčanicu, vezuje tanak crveni konac oko struka.
Onog momenta kada se začuju sirene koje najavljuju dolazak njenog mladoženje, devojke koje čekaju sa mladom u sobi treba da joj brzo iskidaju crveni konac oko struka ... da bi se jednoga dana ta mladica što lakše i brže porodila.

Dukat u čaši crnog vina
Tast i tašta mladoženji stave dukat u čašu crnog vina, mladoženja vino mora popiti da bi došao do dukata i dukat uzima sebi.

Dobra ili loša mlada
- okolina Banja Luke -
Stari običaj u okolini Banja Luke
Obično svekrva krišom na pod u hodniku spusti priglavak. Ako mlada pri ulasku u kuću priglavak preskoči, biće loša domaćica, a ako se sagne i priglavak smakne s puta, onda će biti dobra domaćica!



Jabuka
Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mladoženja ne moze da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu.

Ko će biti gazda
Tokom ceremonije venčanja, kada se mladenci izjasne da pristaju da sklope brak, običaj je da mlada ili mladoženja nagazi supružnika.
Običaj kaže da će onaj ko to prvi učini voditi glavnu reč u kući.

Ko je sledeći
Mladoženja skida podvezicu sa mladine desne noge, baca je neoženjenim momcima i onaj koji je uhvati ima zadatak da je zubima navuče na nogu devojci koja je uhvatila bidermajer.

Korito sa parama
Obično se svatovi prave kod mladoženje kući. Kada se vraća sa venčanja i ulazi u dvorište gde su postavljeni svatovi, na kapiju se stavlja korito sa vodom. Dve žene stoje na kapiji i ko ne ubaci pare u korito one ga gurnu u vodu, dakle ne sme da ga preskoči (daju se samo gvozdenjaci ).

Lažna mlada
Kada mladoženja dodje po mladenku, mladenkina rodbina izlazi i pred svatove i pitaju što su trebali, ovi odgovore da su čuli da tu ima lijepa mladenka, onda se neko od rodbine već pripremi i obuče u bjelinu (nekakvu plahtu, stavi balon umjesto trbuha,... mladenkini svatovi odbijaju dok ne dovedu drugu lažnu ili pravu mladenku i onda za nju kum pošteno plati!

Momačka jabuka
Običaj nalaže da mlada pre venčanja kod svoje kuće pripremi jabuku
u koju su zabodeni novčići i da tu istu jabuku nakon venčanja u crkvi i opštini pred sam ulazak u restoran, šator ili mesto gde će se svatovi veseliti, baci preko glave. Muškarac koji je uhvati sledeći će se oženiti.


Nos- Šumadija -
Običaj je stari u Šumadiji da mlada posle crkvenog obreda venčanja,
za vreme čestitanja upita neudate devojke "Hoćes da te povučem za nos?" i verovanje je da će se ona koju je mlada povukla za nos udati ubrzo!

Okretanje- madjarski običaj, sever Vojvodine, zastupljen u Subotici -
Posle mladenačke torte, oko ponoći, mlada odlazi da se presvuče.
Po običaju, mlada se presvlači u crvenu haljinu i obično oko struka ima privezanu belu kecelju. Mlada u salu ulazi sa njenom kumom i tad počinju da sviraju čardaš. Kum u ruci drži sito i varjaču i vrti. Gosti prilaze mladi, ubace pare u sito i uzimaju mladu za ples, tj. za okretanje jer se čardaš tako igra. Jedan po jedan gost prilazi, plati i igra sa mladom. Inače, mlada se naziva snaša, a mladoženja đuvegija.

Gosti sa mladoženjine strane mogu da plate mladu da ona samo sedi na stolici i čeka sledećeg. Oni takođe mogu od mlade da zahtevaju da se popne na stolicu i da kaže njeno sadašnje ime, tj. mladoženjino prezime.
Kad svi gosti otplešu sa mladom onda prilazi mladoženja, krade sito sa parama i mladu i oni otrče sa svadbe. Odlaze da prebroje pare.
Slavlje se nastavlja, a i oni se ubrzo vraćaju.

Podizanje deteta
Kada mladenci izlaze iz crkve (ako je vršena ceremonija tamo),
mlada podiže tri puta muško dete u vis.
Običaji kažu da će biti muškog naslednika.

Venčanica
Ovo je običaj koji ne treba propustiti....
Kada se mlada oblači treba nositi nešto novo, nešto plavo, nešto tuđe i nesto staro. To je radi uroka!!!

Prva bračna noć
Po starim srpskim običajima mlada treba da bude čedna,
i nakon obavljenog posla mladoženja nosi trofej/čaršav da pokaže svatovima. Ovaj običaj je potpuno zaboravljen.

Provera
Za vreme svadbe, dok mlada sedi (ali bez mladoženje) neko od njenih rođaka dolazi i krade joj cipelu, pa posle nekog vremena, kad su svi za stolom, prilaze rođaci i traže otkup za cipelu "Da li ste primetili da Vaša mlada nema cipelu?" Ako je želite nazad, morate platiti", kaže se i traže se pare od kuma ili mladoženje.

Volećeš me doveka- Pirot -
Na dan venčanja, kada svatovi dođu po mladu,
ona treba da uzme verenički prsten i da pogleda mladoženju kroz taj prsten. Tada po običaju mladoženja će voleti mladu zauvek.

Istorija i tradicija srpskog naroda



Tradicija, religija i običaji u životu jednog naroda su ono što određuje njegov etnički identitet, povezuje ga u zajednicu i stvara čvrste veze između njegovih pripadnika.

Elementi tradicije i običaja pojavljuju se kod Srba u najranijim vremenima. Ono po čemu su se naročito isticali su izraženo rodoljublje, i potreba da se zaštiti porodica i zajednica. Otuda i veliko poštovanje starijih i upokojenih predaka. Jedan od najvećih tradicionalnih srpskih strahova je strah od roditeljskog prokletstva.

Brak je bio i ostao svetinja. U starih Srba postojali su termini za ženu koji slikovito opisuju i njen položaj u porodici: vladika (vladičica) i stupnica (stub kuće). Iako je u srpskoj tradiciji bio i ostao izražen patrijarhat, žena je uživala veliko poštovanje zajednice.

Vedra duha i vesele naravi, Srbi su od samog nastanka imali potrebu da se udružuju u socijalne saveze i društvena dešavanja : pobratimstva, posestrinstva, prela i posela.

Srbi su nekada bili pagani, mnogobošci. Boga Triglava su poštovali kao vrhovnog boga. Spominju se i: Perun- bog gromovnik; Svarog- bog Sunca, ognjišta i vatre; Stribor- bog vetra; Dajbog ili Belobog- bog svakog dobra; Crnobog- bog svakog zla; O srpskom mentalitetu mnogo govori i postojanje boga Radgosta kojeg su poštovali kao boga gostoljublja; Verovanje u vile je takođe bilo značajno u srpskoj etnologiji, spominjane su : zagorkinje, brodarice i vidarice. U drevnim srpskim legendama srećemo i zmajeve, divove, veštice, vampire, vukodlake i slična nadrealna bića.



Znameniti Srbi kroz istoriju

Primivši hrišćanstvo, krst i jevanđelje, Srbi su izašli iz mnogoboštva. Za svog kućnog zaštitnika su uzimali onog hrišćanskog sveca u čiji su dan ušli u veru, i od tada ga svake godine proslavljaju kao svoju krsnu slavu. Krsna slava predstavlja jedinu neprekinutu tradiciju, koja je opstala i tokom petovekovnog ropstva pod Turcima. Iako su se mnogi verski običaji tokom vremena menjali i zamirali, slava je kao simbol porodične pripadnosti i nit koja povezuje religiju i tradiciju opstala i u vremenu komunizma, koji je na sve načine pokušao da potisne pravoslavni duh naroda.

Narodna književnost koja se vekovima prenosila sa kolena na koleno, često uz gusle i u formi narodnih pesama u desetrcu, opisuje istorijske događaje. Retki narodni hroničari su svojim zapisima sačuvali od zaborava mnoge narodne pesme, priče, poslovice, zagonetke i doskočice.

Danas, trka sa vremenom i dobrovoljno ropstvo čovečanstva u eri globalizacije, čini da tradicija i običaji kao senke nestaju u bezličnim vrednostima sadašnjice. Sa izvesnim prezirom se gleda na nacionalne vrednosti, jer opšti trend teritorijalnog “ukrupnjavanja” podrazumeva izvesno odricanje od lokalnih običaja, navika i tradicije. Ovo je naročito izraženo kod malih naroda, i zato je naša časna obaveza da sačuvamo sve poznate priče, legende i duh svog naroda od zaborava i utapanja u bezličnu masu svetske mašinerije.

Tradicija je skup materijalnih, tehničkih i duhovnih znanja i dostignuća, vrednosti i obrazaca ponašanja. Održava se usmenim prenošenjem na kojem počiva kontinuitet i identitet jedne kulture.



Kultura se odnosi na celokupno društveno nasleđe neke grupe ljudi, tj. na naučene obrasce mišljenja, osećanja i delovanja neke grupe, zajednice ili društva, kao i na izraze tih obrazaca u materijalnim objektima.

Stanovnici jugoistočne Srbije su veoma veseo i gostoprimljiv narod koji veliki deo svog vremena provodi družeći se, pre svega u restoranima, kafanama i kafićima.



Najčešće se nazdravlja se uz domaću rakiju, veoma često nastalu u porodičnoj manufakturi. Nazdravlja se uz kucanje čašama, obavezno gledanje u oči i glasno uzvikivanje „Živeli!“.

Ljubljenje tri puta u obraz



Prilikom pozdravljanja Srbi se u znak poštovanja ljube u obraz tri puta. Ovaj običaj je nasleđen od Srba u Crnoj Gori i Рusa.

Kolo



Kolo je tradicionalni srpski ples. Smatra se da je oblast jugoistočne Srbije, kada je ova vrsta igre u pitanju, najraznovrsnija i najzanimljivija celina u Srbiji. Blizina Bugarske i Makedonije i burna istorijska zbivanja ostavila su trag i u tradicionalnim igrama. Šopska oblast koja se proteže od Pirota do Sofije u zapadnoj Bugarskoj i severoistoka Makedonije predstavlja jedinstvenu celinu u svim oblastima stvaralaštva, pa i u narodnoj muzici i igri. Osim toga, uticaj drugih kultura i tradicija prati se daleko u prošlost.


Stariji uticaj Levanta iz Grčke dospeo je preko Vizantije u Nemanjića Srbiju i u Prizrenu i u okolini uticao na stvaranje dostojanstvenog gradskog igračkog repertoara, a potom se preneo i u seosku sredinu. Drugi, mlađi uticaj dospeo je u Vranjsko Pomoravlje sa Osmanlijama i ostavio trga najviše u stilu igranja. Ovde postoji veliki broj osnovnih igračkih obrazaca (tipova), raznovrsna muzička pratnja, brojni instrumenti, raznolikost stila igranja, veliki broj obrednih igara vezanih za godišnji ciklus običaja (koledari, sirovari, lazarice, kraljice) i životni ciklus (svadba).O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak...


Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine). Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.

Božić



Badnji dan se proslavlja 6. januara, uoči Božića i sastavni je deo božićnih običaja u koje ubrajamo sečenje badnjaka, božićnu pečenicu, obilaženje domova, badnje veče, unošenje badnjaka i slame, paljenje badnjaka, badnja večera i bdenje.


Za spomen Hristova rođenja, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik –Božić. Da bi se dostojno spremili za Božić, ustanovljen je post u periodu od 28. decembra do 6. januara uveče. Božić je mrsni dan. O Božiću se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa „Hristos se rodi“ i „Vaistinu se rodi“. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik. Po verovanju, grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom.

Uskrs



Uskrs je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Po verovanju tada je Hristos vaskrsao na nebo i seo sa desne strane oca. Dan kada se lupaju jaja, kada se svi pozdravljaju najradosnijim pozdravom: Hristos Vaskrse, Vaistinu Vaskrse. Ovaj praznik je simbol pobede nad smrću, i simbol pobede nad đavolom. Dan kada je Hrist, pošto je preziveo najteže muke, iako je bio pravedan, razapet na krst, umro, pa posle dva dana u grobu vaskrsao.


Ovaj praznik Srbi provode u krugu porodice. Najčešće jelo na trpezama na ovaj dan je praseće pečenje, jer su im Turci za vreme njihove vladavine upadali na Uskrs u kuće i odnosili im jagnjeće pečenje sa trpeze. Tako je bilo godinama, sve dok se Srbi nisu dosetili da Turci ne jedu prasetinu. Onda su lepo spremali prasetinu, i kada Turci upadnu, vide da nema jage, odu praznih ruku. Naravno, tu je i sarma, i torta.

Bele poklade



Stanovnici Homolja, Srbi i Vlasi neguju bogatu obrednu praksu u kojoj dominira kult pokojnika i predaka. Na bele poklade dan počne namenjivanjem hrane i svetlosti na groblju. Najistaknutiji ritual prolećnog ciklusa je paljenje obrednih vatri. Vatra je simbol plodnosti, veza između sveta živih i mrtvih. Za svetlost i toplotu pokojnicima se na bele poklade namenjuju muzika i igra. Vatra se pali u centru sela oko koje se igra kolo. Igra predstavlja način da se pokojnici okupe i ponovo budu sa svojima.

Svadba (tradicija koja prati ceremoniju venčanja)



Bidermajer

Kada se završi ceremonija venčanja, mlada baca bidermajer. Devojka koja ga uhvati je po verovanjima sledeća za udaje.

Bacanje sita

Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

Jabuka

Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mladoženja ne može da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu.

Molitva pomoću brojanica



Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista, koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti.


Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. Jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete.

KULT PREDAKA



NAJUOČLJIVIJI relikti iz prošlosti ostali su u običajima vezanim za pogrebne rituale i kult predaka - kaže dr Marjanović.

- Iako se većina stanovništva uklapa u savremeni milje globalne kulture, kada su pogrebni običaji u pitanju malo toga ima u mnogim sredinama što pripada hrišćanskom, pravoslavnom kodeksu ponašanja, već se izgrađivalo i danas se gradi paralelno, prema narodnoj percepciji smrti i zagrobnog života. Iz straha da se “pokojnik ne povampiri” u pojedinim sredinama ubadaju mu iglu u petu ili uvo.

Doba za udaju i ženidbu u srpskim narodnim umotvorinama


Alfred Stevens - Ljubav i brak

Dva najvažnija kulta u životu patrijahalnog čoveka su kult plodnosti i kult predaka. Zato se u njegovom shvatanju o braku ističe težnja za dobijanjem dece. Crkveni i građanski propisi vodili su računa samo o fizičkoj zrelosti, koji su po mišljenju patrijahalnog čoveka bili od sporednog značaja i nisu bili u skladu sa njegovim mišljenjem o dobu za ženidbu i udaju.

Bilo je veoma važno u patrijahalnom društvu da momak i devojka stupe u brak na vreme, da ne zađu u godine. U jednoj narodnoj pesmi se peva: "Ko se docno oženio, svako dobro poželio!" Jedna narodna poslovica kaže: "Gavran grakće na jeli. - Pitajte ga što veli. - Gavran kaže i veli - nek se starac ne ženi". Ima mnogo manje narodnih poslovica, koje naglašavaju da ako momak ili devojka duže pričekaju sa brakom dočekaju, bolju priliku. Takva je, na primer narodna poslovica: "Koja pogača duže postoji, boljega gosta dočeka." Uverenje o dobu za ženidbu i udaju iskazano je i u narodnoj poslovici, koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rečniku: "Ženiti se mlad - prerano je, a star - prekasno je."

U patrijahalnom društvu se smatralo da momak i devojka, treba da uzmu svoju priliku. Pri tome je posebno isticano da im godine odgovaraju, na šta ukazuje slikovito narodna poslovica: "Teško momku s babom boraveći i đevojci u starca na ruci." Brak između stare i mlade osobe smatrao se za neprirodan, žalostan i tragičan. Na to ukazuju i narodne poslovice: "U starca mlada žena, bijeda gotova" ili "Staru čoeku mlada žena godimenat, a mladu čoeku stara žena pogibija". U jednoj narodnoj lirskoj pesmi "tica pjevica" kaže: "Što će starcu đevica? A mladiću babica?"

Devojke u patrijahalnom društvu retko se udaju za udovce, a momci se retko žene udovicama. Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rečniku kaže da se u Kučima rekne devojci koja pođe za udovca: "Šta učini bespameti jadna?"


artnit

Beli luk, aljma i vid



Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba veoma razvijena, baš kao i kod drugih evropskih naroda. Međutim, od značaja je činjenica da se od te religije kod Srba sačuvalo više i jasnijih ostataka nego kod drugih naroda što nam može služiti na čast. U nekoliko narednih brojeva videćemo koje su biljke naši preci posebno cenili i kakva su im sve svojstva pridavali.

Za mnoge biljke, a naročito za beli luk, vezana su u našem narodu mnoga verovanja pa i običaji. Naime, poznato je da se u Srbiji verovalo da od belog luka pre svega "beže nečastive sile", ali i da on pomaže i protiv metilja.

Prema sačuvanim verovanjima, beli luk je naročito potreban novorođenom detetu i porodilji: novorođenčetu se on stavlja pod glavu ili pored njega i tu stoji 40 dana "da ga ne bi nagazile nočnice" koje treba i pljunuti sažvakanim belim lukom. Verovalo se i da bebi treba staviti oko vrata beli luk ili ga nataknuti na vreteno ili ga obesiti uz verige. Takođe, novorođenče se nedelju dana po rođenju mazalo belim lukom, a neki su ga, zajedno sa nožem, staviljali pored bebe protiv uroka.

Opet, u nekim krajevima, veruju da je dobro glavicu belog luka zakopati tamo gde je novorođenčetu, prilikom merenja, udarila glava.

Što se porodilje tiče pored nje belog luka mora da bude tokom 40 dana; on joj se ili veša o vrat ili o desnu ruku, ili ušiva u kapu, ili je njim mažu posle sedam dana posle porođaja. Mladoj majci se takođe mažu i bradavice "da je ne doji mora ili noćnice".

Stari Srbi su verovali i da je dobro o Đurđevdanu staviti beli luk u torbu sa semenjem i sipati oko tora. Da bi se zaštitio od veštica, pa i od svakog drugog zla, naš narod je mazao decu ali i sebe belim lukom po dlanovima, tabanima, prsima i ispod pazuha. Belim lukom mazao je Srbin i vimena stoci da ne bi presahla sa mlekom.

Naš narod je verovao i da naročitu moć ima beli luk koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo.


O biljci aljmi ima različitih verovanja. Njeno seme se ne kupuje već se, verovao je naš narod, traži na poklon. Gde se aljma sadi tu ne treba podizati kuću, ni spavati, ali kad se jednom zapati, verovali su naši preci, aljmu ne treba zatirati.


Za vid postoji jedno sasvim drugačije verovanje. Naime, u Srbiji su žene, uoči Vidovdana, brale vid i stavljale ga pod jastuk verujući da će se što budu sanjale te noći i - dogoditi. Devojke su ga te večeri, zajedno sa prvim i poslednjim zalogajem hleba i malo soli, stavljale pod jastuk i zaklinjale: "Vide, vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen! Neka mi izađe na san!"

Uz to verovanje vid se, od davnina, u našem narodu smatrao i sigurnim lekom protiv bolesti očiju. Zbog toga su vid naši preci, na Vidovdan, bacali u vodu i sa njom se kasnije umivali.

Ускршњи и ђурђевдански обичаји

ПОЉУБАЦ КРОЗ ВЕНЧИЋ

Како се некад на селу празновало – од разбијања јаја о главу, заклетви на пријатељство до грознице љубавног, тачније, брачног ишчекивања суђеника...


Милан Ђаков Милићевић (1831–1908), плодотворни следбеник Вука Караџића, у другој половини 19. века написао је три збирке бележака „Живот Срба сељака”. Овај обједињени рад потом је објавила Српска краљевска академија, 1894. године, као издање „Српског етнографског зборника”. То је била једно од многобројних дела писца, преводиоца и етнографа. Јер, Милићевић је написао безмало стотину књига.
„Живот Срба сељака” драгоцено је сведочанство о једном времену, будући да је Милићевић забележио и по областима сврстао низ народних обичаја о свакодневном животу, о односу према вери, појавама у природи, прорицању, највећим црквеним празницима, породу, младости, болестима и напокон, о смрти. У студији пише о сеоским обичајима негованим у време када их је као неуморни записивач прикупљао. Ти обичаји и веровања опстајали су упоредо са верским учењима и обредима. Села, у окриљу природе, била су савршено место за њихов век.
Будући да Ускрс, највећи празник у хришћанској години православни верници ове године обележавају 5. маја, а Ђурђевдан сутрадан, 6. маја, то је прилика да се сетимо шта је Милан Ђ. Милићевић објавио у свом познатом делу о народним ускршњим и ђурђевданским обичајима у нашим крајевима. Доносимо нека занимљива запажања о начину светковања Ускрса и Ђурђевдана у Србији. Цитати потичу из поновљеног издања Милићевићевог зборника у издању „Просвете” (1984), односно угледне библиотеке „Баштина”.

Маслоња и шарени


Прича се да су се некада свађали Васкрс и Божић око тога који је од њих двоје богатији.
„Иди, маслоњо један!” , рекао је Васкрс Божићу, „сав си се уцмакао машћу, као да си убојнице топио!”
„Ћути, рђо шарена!”, одговорио му Божић. „Ти си до подне шарен и прешарен, а од подне – у коприве!” То јест, до подне се једу шарена јаја, а од подне нема се шта, па се беру коприве за кување. Божић је богатији од Васкрса, а Васкрс је одевенији од Божића, забележио је Милан Ђ. Милићевић. Најважнији, неизоставни део ускршње трпезе била су обојена јаја која су припремана на Велики петак:
„ ... на Велики петак ваља уранити пре зоре, обојити јаја, и на сваком начинити крст воском. Овим се јајима мора сваки укућанин на Васкрс најпре омрсити.”
Милан Ђ. Милићевић записао је и како су сељаци у Шумадији за црвена ускршња јаја из вароши набављали варзило – а за жута се брала трава млечика и у њој кувала јаја. Особито су се надметале девојке која ће воском лепше гране по јајету да нашара. Истицао је да „обичаји о Васкрсу нису свуд једнаки.”
Стога ево још неких описа сеоских обичаја који говоре о обележавању Ускрса и недеље после Ускрса.
„На Васкрс се иде цркви, где има цркве. После службе људи се разилазе кућама, и, сретајући се, не називљу Бога као у друге дане, него: ’Христос васкрс!' На то се одговара: Ваистину васкрс!” За ручак се обично закоље овца или ован, а каткад и које свињче. После ручка се изнесе шарених јаја, те сви узму, среће ради, а за децу то и јесте највећа радост. Јајцима се туцају и ред је да се јаја које прсне у туцању подари оном чије га је јаје разбило. Деси се у некога тврђе јаје, те неколика туђа разбије, и онај који такво тврдо јаје има, напуни недра добивеним јајима. Јаја се најпре туцају врх у врх, а после се некад туцају шотку у шотку. У Шапцу веле, шоду у шоду. Овде чак има и варања! Верује се да су јаја од морске кокоши тврђа, па се свака страна боји куцати се с морским јајетом, а има и дрвених обојених јаја за варање, те се то брзо обазна и избије из друштва.”

Јаје у чело – против беса!


У Босанској крајини, људи су у време које описује Милан Ђ. Милићевић, на први дан Ускрса, безмало цео дан остајали у црквеном дворишту. Ту су и ручавали. Занимљиво је да су јаја разбијали о чело и умакали у пепело – како их не би морила љутина током године! Ударац тврдо куваним јајетом о чело био је свакако болан, али и упозоравајући. Пепео је био знак угашене љутине у души човека. Пријатељи и кумови су једни другима слали части, обавезно по девојкама. Част се састојала од чаше вина или ракије на коју се ставља и колач или парче колача. Почашћени би узимао послану част и наздрављао:
„Вала куме! Живио и Бог те помогао! Ти позвао мене, а тебе Господин Бог! Част за част вратити, а не заборавити!” Онда би исту или сличну част вратио. И тако редом, многима...”
Селима су одзвањале здравице. Кумства су била бројна, али и пријатељства. Свако, па и сиромашан, могао је да одвоји бар парче колача и једну чашу ракије и тако усрећи другога и на известан начин га обавеже да му узврати здравицом.
„Седмица после Васкрса до прве недеље зове се по књигама Светла недеља, а у народу се каже Водена недеља, или најчешће Бела недеља, јер обично седмица у коју се мрсе среда и петак зове Бела недеља, а петак те прве седмице зове се негде и Источни петак. Тај дан, пре зоре, иде се на источник, или извор на источној страни моста у коме се живи. Ту се умивају и, у три маха, пребацују шакама воду преко себе. Субота која долази за овим петком зове се Заклопита субота.”
Од Васкрса, написао је у књизи „Живот Срба сељака” Милан Ђ. Милићевић, чобани почињу да пију млеко и то им је једина храна коју су, иначе, високо ценили. Зато су стари људи о себи имали обичај да кажу: „Док сам се хранио млеком, дотле сам ваљао!”
„Уопште, храна је слаба у сељака од Васкрса.”, напомињао је Милићевић. „Имућне куће имају сланине. Њу кувају те граде чорбу са зељем. Сиромашније кувају пасуља, а највећа већина живи о сухој проји.” (Шумадија)
Прва недеља по Васкрсу зове се Томина недеља, док је понедељак од Томине недеље – побусани понедељник. „На многим местима се на овај дан иде на гробље те се гробови од те године наново побусавају и попови помињу мртве, а родбина им дели за душу. Ово су као неке задушнице. Вук каже да се у Срему зове ружичало.”
Милан Ђ. Милићевић овако описује недељу после Ускрса у Тимочкој Крајини:
„Окупе се момчад и девојке на једно место па играју и дружичају се. То јест, оплету венце од врбових младица, па се кроз њих љубе и мењају јаја, шарена и црвена, после тога промене венце (метнувши један другом на главу, закуну се да ће мушкарци бити побратими, а женскиње – друге, до то доба године. Ти побратими и друге пазе се, потом сву годину, као браћа и сестре, у различитим играма и у збиљским свађама помажу једни другима. Кад опет дође тај дан, онда неки понове, а неки оставе.”

Уочи Ђурђев-дана...


Без обзира на обележавање Ускрса, многи сељаци, према писању Милана Ђ. Милићевића, до Ђурђевдана не би хтели да окусе јагњеће место. Сматрало се грехотом одвојити јагње од мајке пре Ђурђева дана.
„Уочи Ђурђева дне девојке удаваче које желе сазнати свога суђеника, седајући за вечеру, хукну у први залогај и у последњи, па их оба оставе и не поједу. Та два залогаја хлеба, једно огледалце и један ивер метну себи под главу па заспе. Кога ту ноћ усне, онај ће им бити суђеник. Ивер се меће место лађе да преброди воду, ако је где за водом, огледало да се заједно огледају, а два залогаја да их заједно поједу. Тако она и намењује кад све то меће на главу.” (Обичај негован у околини Ниша и Београда). Уочи Ђурђева дне завезују се вериге, да чинилице и вештице не би што стоци учиниле, или да је звери не би штетили преко године.”
А у шабачком крају, по селима, уочи Ђурђевдана „девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако и намени које ће јој казати ту тајну расту својим. Сутрадан, ако је то перо веће од онога другога, удаће се. А ако су једнака, остаће још да чека”.
Судећи по овим примерима, извесно је да се обележавање Ђурђевдана доводило у везу са љубавним бајањима, односно предвиђањем будућих брачних веза. Милан Ђ. Милићевић наводи да „у Тимочкој крајини, особито међу Власима, уочи Ђурђева дне, девојке наберу цвећа и свежу га у ките, намењују на момке од којих се надају вољењу. У глухо доба ноћи, то цвеће износе на отворено место, на прилику, на кров кутњи, и ту их остављају до зоре, а у зору хите да виде што је. На којој је највише росе, онај ће је момак оне године највише волети. Ово се мора радити тајно, да нико не види, а ако котгод то види, не помаже. Зато пакосни момци вребају да украду те ките цвећа, и онда се држи да је девојци, за ту годину, и срећа украдена, са чега она бива веома жалосна. Неке, место цвећа узимају траву оман, и са травом чине исто, само у том случају говоре ове речи:
'Омане, брате рођени” Помами (тога и тога) за мном’!”
У Шумадији је постојала изрека: „Ко на Ђурђевдан спава, болеће га глава преко целог лета!”
А како су о Ђурђевдану сви нешто врачали и гатали, требало је остали да пазе, „да добро гледе преда се како не би нагазили на какве чини и бајања, која се обично подмећу на путеве и на раскршћа.”
Ђурђевдан је коначан раскид са првом половином године:
„Тада се погађају и отпуштају слуге, тада се и многи други рачуни измирују. У пређашње време и државни се данак плаћао о Ђурђеву дне и о Митрову дне. Зато се говорило ђурђевско полугође и митровско полугође.”

Аутор:
М. Огњановић