Paja Jovanović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Furor Teutonicus, black and white reproduction, so called heliograph,1899 (the whereabouts of this huge canvas, about 20 square meters / 216 square feet, is unknown)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fencing Game, 1890

МУНИ, МОЈА КРАЉИЦА

Упознали су се у Бечу кад је он имао 55 а она 18 година. Он је већ био прослављен сликар а она кћи настојника куће у којој је имао атеље. Паја Јовановић и Хермина Даубер...


[You must be registered and logged in to see this image.]

Живот је диван сан на овом свету. Једина му је мана што брзо пролази. Овим речима је чувени сликар Паја Јовановић (1859–1957) почео аутобиографију. Имао је срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен.
Узимао је од живота све што је овај могао да му пружи, али је зато несебично узвраћао преданим и неуморним радом. У том великом стваралачком прегнућу, Паја Јовановић упијао је све чари и лепоте живота. Није био имун ни на природну лепоту, без обзира на то одакле она долазила. Сâм је једном приликом рекао да није волео ружно. Напротив, кичицом је величао лепоту, чак и тамо где је није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао, само да не буде тужно и ружно.

Ипак, у једном случају његова кичица није могла да „лаже”. Десило се то када је уметник већ закорачио у пету деценију живота, онда када је у његов живот ушла тридесет година млађа Бечлијка Хермина-Муни Даубер.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Разуме се, и пре Хермине-Муни Паја Јовановић имао је љубави. Још за време студија у Бечу био је заљубљен у Милу Мандукић из Вршца. Била је то неостварена младалачка љубав коју је касније овековечио у лику царице Јелене на слици „Крунисање цара Душана”. Осећања није крио ни према младој Соферл, моделу на Академији у Бечу, која је била девојка оштрог језика али божанског лика. Био је потајно заљубљен и у Енглескињу Винферд Џонс, од чије је лепоте побегао и увек жалио што је није насликао. Насупрот њој, доживео је страсну везу с Немицом Бертом, коју је овековечио на слици „Женски акт пред огледалом – тоалета”.
У великој, готово непрегледној галерији портрета које је оставио за собом, његови женски портрети заузимају посебно место. Када се почетком 20. века стално настанио у Бечу, није ни слутио да ће му кћи настојника куће у којој је имао атеље, Хермина-Муни Даубер, заувек освојити срце.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Најпре бојажљиво, с осећајем дубоког поштовања, млада Муни позирала је Паји за ликове на његовим сликама, да би врло брзо сâм њен лик и тело постали сврха уметниковог рада. У тој мери га је заокупила да је с нескривеним полетом остварио серију скица, студија и радова с приказом женског лика и тела. На свим тим женским фигурама и портретима провејава препознатљив лик Муни. Пре ње Паја Јовановић готово да и није сликао актове. Одбојност према тој врсти слика стекао је на бечкој Академији, јер су њему и његовим школским друговима на курсу вечерњег акта доводили одртавеле, оронуле бескућнике из најзабаченијих делова града. Тек у зрелим годинама уживао је у тој врсти лепоте која га је заобишла у младости.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Паја Јовановић венчао се с Муни када је она напунила осамнаест година. Десило се то 1914. године у Будимпешти, јер су пред налетом рата морали да се склоне из Беча. Ратне године провели су заједно у Женеви, где су живели од хонорара богатих и отмених људи које је Паја портретисао. Само накратко, и то у јесен 1916. године, боравили су на имању велепоседничке породице Дунђерски у Челареву, да би се потом вратили и боравили у Швајцарској до краја рата.
Може се рећи да је Паја Јовановић био изузетно посвећен својој младој супрузи. Помагао јој је да се образује, за њу узимао часове страних језика, тениса и јахања. Са своје стране прелепа Муни постала је његово надахнуће, непресушно одушевљење које је сликао у готово свакој прилици, о чему говоре бројни примери. Већ на почетку познанства и потом озбиљне везе, Муни је позирала за повећу симболистичку Пајину слику „Вилински сан” (или „Парсифал”), као и за сличну композицију на тему „Парисов суд”.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Касније, кад је портретисао краљицу Марију Карађорђевић у пуној фигури у вечерњој балској хаљини, као модел послужила му је његова Муни. Сликајући веће или мање алегоријске слике с представом женског лика и тела, увек је у те фигуре уносио препознатљиве црте лица своје супруге. Муни као богиња Дијана у лову, као Медуза, Афродита, Венера, ... Муни као оличење младости, лепоте, свежине... Све тако до позних година. За крај, потпуно слабог вида и дрхтаве руке, остарели уметник исписује последњу оду лепоти, сликајући лик Муни и букет свеже убраних ружа.
Ипак, највећу и најлепшу оду љубави Паја Јовановић је кичицом испевао управо кад је насликао Муни у њиховом отменом бечком салону. Она седи у фотељи – бержери окренута благо удесно, гледа право у њега, леву руку ослонила је на наслон фотеље, док се десном поиграва нискама бисерне огрлице. Косу је скупила у пунђу и украсила лунуластом иглом. Свилена хаљина која открива рамена и део леђа уноси отменост, заводљивост и извесну љупкост. То је Муни какву је Паја желео да остави за трајно сећање.


Као да је даља судбина овог портрета унапред била одређена. Већ 1937. године био је изложен и награђен Златном медаљом у Künstlerhaus у Бечу. Пред Други светски рат уметник и његова супруга одлучују да из поштовања према почившем краљу Александру Карађорђевићу, који је врло поштовао и ценио Пају Јовановића и његово сликарство, овај портрет поклоне Народном музеју где се и данас налази.


ЗАБАВНИК

Portret Vuka S. Karadžića (detalj), posle 1930

Забрањена слика Паје Јовановића


Једну од последњих зима велики сликар лепо је провео портретишући Тита. Резултат тих дана показан је на изложби приређеној поводом стопедесетогодишњице његовог рођења


[You must be registered and logged in to see this image.]

Паја Јовановић на фотографији Милана Јовановића

Био је свестан свог угледа па је очекивао да ће га позвати, али се не би изненадио да су га заборавили: дошло је време младих људи, нових идеја и стилова, време у коме, осећао је, нема места за њега. И зато се искрено обрадовао кад су га позвали. Доживео је то као знак да његова уметност пристаје сваком времену и поретку.
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.
Пају Јовановића препоручио је Бранко Шотра, првоборац и тада секретар Удружења ликовних уметника Србије и признати графичар, сматрајући да у Србији нема бољег портретисте од Паје Јовановића. Нова власт, иако можда некоме није било по вољи што је Јовановић портретисао и чланове омражене краљевске породице Карађорђевић, није могла а да не прихвати Шотрин предлог зато што је Јовановићев углед надилазио назоре политике. Сигурно да нема те државе, ма каквих опредељења била, која не би желела да се похвали уметником какав је био Паја Јовановић. Уосталом, ратне године провео је у Београду, у Бирчаниновој 28б, а не у Бечу где је имао кућу и атеље, није ни излагао нити се јавно приказивао, што су све разлози због којих је нова власт у Београду могла да буде сигурна у Јовановићеву подобност и приврженост новом поретку.

Пети точак на колима

Паји Јовановићу задатак није био нов а још мање стран пошто је током прве и друге деценије двадесетог века десетак пута боравио на двору Фрање Јосифа, аустроугарског цара, и портретисао га. Било је то уобичајено понашање протокола аустроугарског двора: познати сликари из делова којима је владала Аустроугарска царевина позивани су на двор да портретишу цара. Један од тих Јовановићевих радова, „Портрет цара Франца Јозефа”, изгледа се допао политичкој елити, зато што је литографисан и продаван као владарска икона и знак патриотизма.
Јовановићев пријатељ Милутин Миланковић, велики научник, наговорио га је да напише мемоаре и он пристаје, у дубокој старости. Успомене на време портретисања Тита почиње да бележи 19. децембра 1947. године, уз напомену да то чини после дужег времена.
„Ове године сам зимско доба провео радећи у Двору портрет Маршала”, каже на почетку ове мемоарске белешке и не крије да му је „баш било мило” што су га позвали „на ту утакмицу, мада је начин тог конкурса као и начин портретисања апсурдан био”. Шта је то сметало великом Паји Јовановићу описаћемо касније, зато што и он сам наводи прво детаље у којима је уживао.
До Дедиња, до Титове резиденције и назад возио се колима у друштву симпатичних младих људи што је њему, усамљеном чичи – како себе назива – била лепа разонода. Тамо их је чекала „лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске, деликатно љутомерско и друго вино, ликери и ракија и кафа”. Уз све те „удобне прилике на двору”, лепој успомени допринео је и Тито, његово стрпљење током досадног позирања сваког дана од десет сати до подне.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Титова песница на Трсту
Све остало било је неповољно. „Рад сам и начин рада је био апсурдан”, сећа се Паја Јовановић. Модел, дакле Тито, био је неправилно постављен: седео је у фотељи на платформи осветљен само с плафона, што је, по Јовановићу, „апсолутно неупотребљиво за портрет” зато што су очи и уста сасвим неосветљени. Осим те техничке грешке, Титова поза, начин на који је био постављен да седи у фотељи, остављала је утисак „неког врло старог човека на одмарању”. Јовановић се сећа да је „ово место изабрао Бецић (Владимир, хрватски сликар – п. а), красан мио човек, добар учитељ а зацело и добар уметник – али не портретиста”. Међутим, с обзиром на то да су сви остали пристали на такве услове, пристао је и он, „као пети точак у колима ћутао, а када су сви у колу почели да раде почео сам и ја, без надежде успеха, почео сам да цртам”.

Налик на Наполеона

Сликари су постављени у полукруг око Тита, што је Јовановић упоредио с начином рада у школи где ђаци почетници седе око плаћеног модела.
„Видео нисам ништа стојећи далеко иза осталих који су били поставили штафелаје и велика платна док сам ја иза њих мале скице из руке радио.”
Очекивало се да изабрани сликари израде портрет који ће бити репрезентативан, портрет који ће приказати сву Титову важност и величину по историју, како би, умножаван, могао да замени његове фотографије које су висиле на зиду сваке установе у земљи. Паја Јовановић претпоставља да се Тито сигурно „доста чудио резултату” и да му се не може замерити ако је проценио да су „све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела”. Сматрао је да би све било како треба да су сликари имали прилике да поставе Тита у положај који сваком од њих појединачно одговара, да затим израде неколико скица и да најбољу изаберу за портрет који би завршили за четири до пет седења.
После неколико дана рада, било је јасно шта ко ради и какав ће бити резултат.
„У очи ми је пало да су сви, као по договору, неку мрку блатњаву боју показали – ђачки радови слабе школе.” По Јовановићевој оцени, само је Исмет Мујезиновић, „тај вешти сликар”, успео да „упркос свих непогода изради занимљиву слику”, док је на радовима осталих Тито изгледао као војсковођа који је изгубио рат „налик на Деларошову (француски сликар из доба академизма) слику Наполеона после Ватерлоа а не на Тита који је подигао Југославију из рушевина”.
Међутим, баш кад је Паја Јовановић изгубио сваку наду да ће урадити слику каква доликује и његовом умећу и теми, Исмет Мујезиновић, сарајевски сликар, учинио је да све крене набоље.
„Четврти дан је Мујезиновић спремио ново, велико платно и почео живо да слика. Парче по парче је слику радио – на моје изненађење је већ првог дана врло лепо цртану, сасвим слободно рађену слику направио – а после подне, сасвим из главе је радио позадину и патос црно-белих мермер плоча. Сличност је била добра, а држање Маршала снажно, слободно и лепо. Све то рађено више вештином неголи моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео да даровит сликар и усред најнеповољнијих прилика може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.”
И Јовановић је одлучио: „Направићу сасвим друго од онога што видим!” Одмах, чим се вратио кући, почео је да црта скице будућег портрета. На једној од њих нацртао је Тита како стоји поред писаћег стола и на основу ње почео да слика.
„Радио сам готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам слику довршио, урамио и послао у Кабинет.”

Оде Трст, оде и слика

Годину дана након сликања Тита, значи у време кад бележи успомене на те дане, Јовановић наводи да двоје из групе још нису предали своје радове – Владимир Бецић и Марино Тартаља, хрватски сликар.
„Бецићу се чудим јер он је имао најлепше израђену слику при растанку. Почео је нову велику слику, кажу, па гњави. Тартаља, мио симпатичан дечко, који је тако лепо пазио да не паднем на лед кад ме узимао и кући доводио, он сирома је на квадрат подигнута неспособност, он и никад неће бити готов.”
Јовановић је очекивао да ће Божидар Јакац, словеначки сликар, иако је дошао четири дана после свих, урадити добру слику, чак бољу и од Мујезиновићеве. Описује га као врло вештог, рутинираног сликара, и сећа се да је „живо израдио сваки дан цртеж или слику, мада је имао најлошије место са којег је видео модел само у профилу и мраку”. Резултат те Јакчеве преданости и вештине Јовановић није забележио.
Слика коју је израдио Паја Јовановић и послао у Титов кабинет, неколико година након тога предата је на чување Народном музеју у Београду, с тим да се не сме излагати. Оцењена је као неподобна. Јовановић је насликао Тита у сивомаслинастој маршалској униформи како одлучно стоји поред писаћег стола на коме је разастрта мапа Истре. Тито се песницом ослонио на сто, баш на место где је на мапи Трст, односно Зона Б, како се у то време називао тај део границе Словеније и Италије. Након Другог светског рата тај део је додељен Италији, што је у тадашњој Југославији изазвало велике демонстрације. Најпознатија порука била је „Трст је наш”, што се великим силама никако није допало. Тито није успео да сачува спорно подручје, па је наређење да се Јовановићева слика чува али не излаже било сасвим разумљиво.
„Портрет Јосипа Броза Тита” била је једна од последњих слика Паје Јовановића. Недавно је показана на изложби (децембар 2009–фебруар 2010) приређеној поводом стопедесетогодишњице уметниковог рођења, у Српској академији наука и уметности у Београду.

Соња Ћирић
Zabavnik

155 godina od rođenja Paje Jovanovića

Izvor: Tanjug

Na današnji dan pre 155 godina u Vršcu rođen je jedan od najvećih srpskih umetnika
i predstavnik akademskog realizma Pavle Paja Jovanović.


[You must be registered and logged in to see this image.]




Ovaj umetnik je veoma rano ispoljio slikarski talenat. Prvo likovno obrazovanje
stekao je u svom gradu, a kao mladić - student otišao je u Beč gđe je diplomirao
na Bečkoj Akademiji umetnosti.

Jovanovićeve slike su se veoma dobro prodavale u Londonu i 1883. prelazi tamo
da živi i radi. Dobra prodaja mu je omogućila duga putovanja po Evropi i Africi.

Godine 1888. izabran je za člana Srpske Kraljevske akademije, a njegova dela
dobijaju mnoge nagrade i priznata su širom sveta, a izlagana su u Beču i u Berlinu.

Od 1895. posvećuje se izradi istorijskih kompozicija, kao što su Seoba Srba,
Proglašenje Dušanovog zakonika, Takovski ustanak, Mačevanje, Kićenje neveste...

Ovaj umetnik, inspirisan srpskom istorijom, zahvaljujući izuzetno bogatom opusu,
naročito delima sa temama iz narodnog života, scenama iz patrijarhalnog zivota i
onih sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje,
kulturu, ali i na rodoljublje naroda.

Gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu reprodukciju sa temom iz srpske
istorije ili iz narodnog života.

Jovanović i njegov talenat zaslužni su i za ikonostase u Sabornoj crkvi u Novom
Sadu i crkve u Dolovu, kao i za prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu
u Sremskim Karlovcima.

Međutim, od 1905. godine, u stvaralaštvu Jovanovića preovlađuje slikanje portreta,
pa je svojom četkicom ovekovečio vladare, političare, aristokrate, crkvene
dostojanstvenike...

Poznati slikar je za života ostavio Muzeju grada Beograda svoje brojne radove,
od početnih skica do reprezentativnih portreta i istorijskih kompozicija. Njegov
Muzej nalazi se u ulici Kralja Milana, a nakon rekonstrukcije otvoren je na 150-tu
godišnjicu njegovog rođenja, 2009. godine.

U Muzeju se može videti kako je izgledao njegov atelje, kao i slikarski pribor,
lična dokumenta, diplome, medalje, beleške umetnika, deo prepiske i fototeka
većine radova.
ovanović je umro 30. novembra 1957. godine u Beču. Po želji velikog umetnika,
urna sa pepelom preneta je iz Beča u Beograd i čuva se u njegovom Legatu.

b92.net

Paja Jovanović je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma.


Zanimljivosti:

Voleo je Beograd i uvek mu se vraćao. Kada je na poziv kralja Petra I došao 1910. u Beograd, prvi susret je opisao ovim rečima: "Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu."

Sa četrnaest godina je dobi prvu porudžbinu.


Ovaj umetnik, inspirisan srpskom istorijom, naročito delima sa temama iz narodnog života, i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu, ali i na rodoljublje naroda.


Narod je bio ponosan na umetnika, i gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili drugu reprodukciju sa temom iz srpske istorije ili iz narodnog života.


cooliranje