Blaženi Maksim Monah

O DUŠI



Pre svega ću postaviti kriterijume kojima duša može biti shvaćena. Zatim, kroz šta se pokazuje njeno postojanje. Posle toga, da li ona ima svoju određenu suštinu, ili je njena suština neodređena. Iza toga sledi, da li je (duša) prosta ili složena. Zatim, da li je smrtna ili besmrtna. I najzad, da li je ona razumna ili nerazumna. Sva ova pitanja, u većini slučajeva, bi se postavila u razgovoru o duši, jer su to najglavnija pitanja koja mogu okarakterisati njeno svojstvo. Kao dokaze za utvrđivanje onoga što istražujemo koristićemo opšte pojmove, kojima će jasno biti potvrđeno ono što imamo u rukama. A radi kratkoće i radi koristi držaćemo se samo onih rasuđivanja koja su neophodna za predmet istraživanja koji će sada biti dokazan. Da bi shvatanje bilo jasno i lako, uvešćemo i izvesnu spremnost za suočavanje sa suprotnim argumentima. Dakle, započnimo slovo.

Šta je kriterijum za shvatanje duše?



Sve što postoji spoznaje se čulima, ili se poima umom. I ono što potpada pod oblast čula, ima dovoljan dokaz samu čuvstvenost, jer zajedno sa uočavanjem u nama se stvara i predstava o datom predmetu. Ali ono što se poima umom ne spoznaje se samo po sebi, nego na osnovu suprotnoga. Tako i duša, budući nepoznata, ne spoznaje se sama po sebi, nego upravo iz svojih pojava.



Postoji li duša?



Telo naše pokrenuto, ili se pokreće spolja ili iznutra. A da se ne pokreće spolja jasno je po tome što se ono ne pokreće na način kao kad ga neko gura ili vuče, kao što se, na primer, pomeraju bezdušni predmeti. Iznutra, opet, pokretano, ne pokreće se na prirodan način, kao, na primer, vatra. Jer vatra ne prestaje da se kreće sve dok ne prestane da bude vatra, kao što telo, postavši mrtvo, ne kreće se, ostajući telom. Prema tome, ako se telo ne pokreće spolja, kao što se pomeraju bezdušni predmeti, niti prirodno kao, na primer, vatra, onda je očigledno da ga pokreće duša, koja mu i život daje. Ako se, dakle, pokazuje da duša daje život našem telu, onda je jasno da se sama po sebi duša spoznaje na osnovu onoga što joj je suprotno.



Da li je duša suština?

Da je ona suština pokazuje se iz sledećeg: najpre, prirodno, treba da bude rečeno šta je definicija suštine, budući da je ona suština. Zatim, kakva je ta suština budući da je jedna i ista po broju, ali je sposobna da prima stanja suprotna jedno drugom.

Po svemu je jasno da duša prima suprotna stanja iako ne odstupa od svoje prirode. U njoj se mogu videti pravednost i nepravednost, hrabrost i plašljivost, celomudrenost i neuzdržanost, stanja koja su suprotna jedno drugom. Ako se, dakle, svojstvo suštine izražava u sposobnosti primanja stanja koja su suprotna jedno drugom, onda je jasno da i za dušu važi ista takva definicija. Dakle, duša je suština. Zatim, ako je telo suštastvo, onda je neophodno da je i duša suštastvo. Jer ne može biti da ono što se oživljava ima suštinu, a ono što ga oživljava da nema suštinu. Zar se može reći da će ono što je ništa i nema svoju suštinu biti uzrok onoga što ima svoju suštinu? Ili, opet, ako nešto ima život u drugome, i bez tog drugog ne može postojati, koji će onda bezumnik reći da je ono uzrok tog drugoga od koga ima život?

Da li je duša bestelesna?

Gore je pokazano da se duša nalazi u telu. Treba, dakle, videti kako se ona nalazi u telu? Ako je dodata telu kao što kamičak stoji uz kamičak, onda je i duša telo. Onda se ne može govoriti da je čitavo telo prožeto dušom, jer je (u tom slučaju) duša dodata samo jednom njegovom delu. A ako se ona pomešala i stopila sa njim, onda za dušu treba reći da je složena iz mnogo delova, a ne da je prosta, što se odbacuje samim pojmom duše. Jer ono što je sastavljeno iz više delova može biti i deljivo. Ono što može biti deljivo, to je i rastavljivo. Ono što može biti rastavljeno, to se sastoji iz delova. Ono što se sastoji iz delova, to ima tri dimenzije. Ono što ima tri dimenzije, to je telo. Kad se telo doda telu, to stvara gomilu. A duša koja se nalazi u telu ne stvara gomilu, nego ga oživljava. Nije, dakle, duša telo, nego je bestelesna.

Još: ako je duša telo, da li se ona pokreće iznutra ili spolja? Niti se pokreće spolja, zato što se ne gura i ne vuče kao bezdušni predmeti; niti se pokreće iznutra, kao što se pokreću bića sa dušom, jer bi bilo neumesno govoriti "o duši duše". Ona, svakako, nije telo: dakle, bestelesna je.

I opet: ako je duša telo, ima li (ona) čulna svojstva i hrani li se? Ne, ona se ne hrani. I ako se hrani, ne hrani se telesno, kao (što se hrani) telo, nego bestelesno, jer se hrani rečju i mišlju.

Stoga, ona nema čulna svojstva, jer (očima) se ne može videti ni pravednost, ni hrabrost, niti išta od takvih pojava, jer su one svojstva duše. Ona, zaista, nije telo. Dakle, ona je bestelesna.

Da li je duša prosta?

Da je duša prosta pokazuje se, uglavnom, onim čime je dokazano da je bestelesna. Ako ona nije telo, jer je svako telo sastavljeno, a ono što je sastavljeno složeno je iz delova, a ona (duša) nije mnogodelna. Budući bestelesna ona je prosta, jer nije sastavljena iz delova.

Da li je duša besmrtna?

Ja mislim da onome što je prosto (po svojoj prirodi) sleduje besmrtnost. A na koji način dolazimo do takvog zaključka? Slušaj. Nijedno od postojećih bića nije propadljivo samo od sebe, budući da u početku toga nije bilo. Jer ono što je propadljivo propada delovanjem nečega suprotnog njemu. Zbog toga sve što je propadljivo, to je rastavljivo. A rastavljivo je složeno. A složeno je mnogodelno. Ono što je iz delova sastavljeno, jasno je da se sastoji iz različitih delova. A ono što je različito, to nije istovetno. Prema tome, budući da je duša prosta i nije sastavljena iz različitih delova, te budući da je nesložena i nerastavljiva, ona je zbog toga nepropadljiva i besmrtna.

I opet, ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da bude, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno. Ono što se uvek kreće, neprestano je. Ono što je neprestano, beskrajno je. Beskrajno je nepropadljivo. A nepropadljivo je besmrtno. Prema tome, ako je duša samopokretna, kao što je gore pokazano, onda je ona nepropadljiva saglasno priloženom zaključku.

I još: ako sve propadljivo propada zbog sopstvenog zla, onda ono što ne propada sopstvenim zlom, nepropadljivo je. Zlo je ono što se protivi dobru, stoga ga ono i razrušava. Jer telo nema drugog zla osim stradanja, bolesti i smrti, kao što su i njegove vrline - lepota, život, zdravlje i snaga. A zla duše su strašljivost, raskalašnost, zavist i tome slično. Pa ipak, sve to ne lišava nju života i kretanja. Dakle, ona je besmrtna.


Da li je duša razumna?


Da je naša duša razumna, svako će pokazati na osnovu mnogo čega, a pre svega po tome što je sama i pronašla (razne) veštine koje su korisne u životu. Jer nisu se veštine pojavile tek tako, ili slučajno, jer niko ne može reći ni dokazati da su one nedelotvorne i beskorisne za život. Dakle, ako veštine doprinose onome što je korisno u životu, onda to što je korisno zaslužuje da bude pohvaljeno. A ono što je za pohvalu stvoreno je razumom. Veštine su otkrića duše. Dakle, naša duša je razumna.

Zatim, pošto naša čula sama po sebi nisu dovoljna za poimanje stvari, pokazuje se da je naša duša razumna. Jer, za razumevanje bića mi se ne zadovoljavamo samo čulnim doživljajima, jer ne želimo da budemo obmanuti u pogledu njih. Evo, na primer: stvari koje su različite po prirodi, - da li su jednake po obliku i slične jedna drugoj po boji? - čulno osećanje je nemoćno da rasudi. Budući nerazumna, čulna osećanja mogu da nam pruže samo lažnu predstavu o stvarima, dok ih mi postižemo razumom. A da je zaista sve tako, vidimo po tome što one pojave čije postojanje, oblik, boju i td. organi čula prenose umu (čime se i ograničava njihova uloga) duša zatim ume da upotrebi na korist, da napravi izbor i pretvori ih u ono što nama odgovara. Prema tome, ako postojećim stvarima organi čula, budući nerazumni, mogu dati lažnu predstavu, postoji um koji o svemu rasuđuje, i sve istinski spoznaje kao što jeste. Um je razumni deo duše. Dakle, duša je razumna.

Još: mi ništa ne sprovodimo u delo od onoga što najpre nismo sebi predstavili. To nije ništa drugo do vrednost duše. Jer um joj nije pridodat spolja, kao i spoznaja postojećih stvari, nego kao da ona sama misaonim silama, iz same sebe, uređuje stvari. Zbog toga se u njoj najpre pravi prednacrt neke stvari, a zatim se sprovodi u delo. Vrednost duše nije ništa drugo do da sve čini sa razumom. Jer je već pokazano da ona pravi razliku između spoznaja koje joj pružaju organi čula. Dakle, duša je razumna.


Šta je duša?

Suština bestelesna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok života.

Šta je um (νους)?

Deo duše najčistiji i razuman za sagledavanje stvari i onoga što je ranije doživljeno (preko organa čula).


Šta su razmišljanja (φρενες)?

To su sile duše prema nečemu što se tiče stvari, koje se putem razuma donose (neka vrsta usaglašenih pojmova).


Šta je to način (običaj) (τροπος)?

To je ono stanje duše, što je proizašlo iz navike.

Šta je to osećanje?

Organ duše, sila čula koja je u stanju da prima utiske od spoljnih stvari.

Šta je to duh (πνευμα)?

Suština bez forme, koja prethodi svakom pokretu.




Svetosavlje.

Mnogi ljudi veruju da čovek ima dušu...

Znaju da postoji, ali niko ne zna kakva je i šta je ona ustvari.

Niko nikada nije naučno utvrdio postojanje duše.


Da li je ona kod svih osoba ista?

Da li postoje ljudi bez duše?

Da li je tačno da je besmrtna?

Kuda ide nakon smrti?

Gde je bila pre rodjenja?


Ili je duša samo čovekov ego?

Ono "ja" u nama što nam kaže ovo ćemo raditi, a ovo nećemo.. ovo je dobro ..ovo ne..?

Da li je duša u mozgu, srcu ..ili negde drugde?

Kako to osećamo dušom?

Kako nas to duša boli?

Imate li Vi dušu?

Duša je, prema mnogim religijskim i filozofskim tradicijama, nematerijalna komponenta čovjekova života, tj. unutarnji princip tijela.

Kada promotrimo čovjeka, odmah opažamo da se on ne sastoji samo od duše ili samo od tijela, već u njemu tijelo i duša skupa tvore jednu jedinstvenu cjelinu. "Čovjek nije samo tijelo ili samo duša, već se sastoji iz duše i tijela." (Sv. Augustin, De civ. Dei, 13, 24)

Smatra se da se duša nalazi u cijelome tijelu. Stoga se kaže da je duša u cijelomu tijelu definitive, to jest ona je po svomu bivstvovanju na svim pojedinim mjestima tijela.

(Wikipedija)


A sada malo od Abe.
Nije duša u tijelu. Pogotovo ne čitavom. Jer bi onda amputacija značila da si izgubio dio duše.
Duša je spoj tvojih misli i tvojih djela. Dio duše se vidi, a dio ne.

Duša nije besmrtna.
Po meni je duša vezana za tijelo. Živo.
Traje dok traješ i ti. S tobom se rađa, s tobom i umire.
Kada umrem, moja umre i ide sa mnom. Ne ostaje da tumara po svijetu.

Duša je vezana za um, za svijest. Kada postaneš svjestan, rodi se duša. Gradiš ju cijeli život. Nikada nije dovršena.
Svi imaju dušu. Netko bolju, netko goru.
Duša je promjenjiva.
I dobra se može pokvariti.
Ali i loša popraviti.

Ja smatram da je duša čovekova energija ..snaga koja ga pokreće i koju oblikuje sam tokom života..U pozitivnu ili negativnu,.. kako ko  ..Kada čoveka nestane, njegova energija (duša)  se gasi i ostaje samo trag u delima koje je taj čovek činio za života ..Koliko će biti pamćen i po čemu , zavisi od njega ...Duša ne može da boli, ali može da boli nečije delo koje se ne podudara sa našim principima i načinom razmišljanja pa nas time povredi , ne fizički već psihički...jer..svako živo biće ima dušu kako životinja tako i čovek ..

Šta se dešava u trenutku kada se duša odvaja od tela


Način na koji duša napušta telo opisan je u Brihadaranyaka Upanisadi (4.4.1-4). Kada osoba umre i uđe u nesvesno stanje, životna energija se povlači u srce i živo biće više ne prepoznaje one oko sebe.

Svetlost su često videle osobe koje su imali iskustva ”tik do smrti”. Mnogi je opisuju kao Boga u velikom ”svetlu na kraju tunela”.

Tibetanska tradicija je naziva jasnim belim svetlom, sjajem izravnog iskustva vlastite istinske prirode i sjajem svih Buda i probuđenih. Isto tako, u drevnom vedskom sastavu, svetlost pokazuje put iz fizičkog sveta.

Osoba treba da misli na Boga i više odredište, a ne dopustiti drugim mislima i brigama da je ometaju. Kada se svetlost pojavi, gubi se svest o telu. Prilikom odvajanja od tela, telesna bol i patnja, koje su možda postojale, više se ne primjećuju.

Karma je čitav učinak svih odlika koje smo razvili svojim mišljenjem, rečima i željama u ovom životu. Oni nas svuda prate i određuju sledeću vrstu tela. Ne možemo pobeći od svojih prošlih aktivnosti, reči, misli i uticaja koje oni imaju na naš um i svesnost. To je ono što nas nosi u sledeći život.

Potpuno smo odgovorni za svoje buduće živote. Pozitivne misli vode do radosti, a negativne do patnje i nemira. Iz tog razloga moramo uvek negovati ljubaznost, samilost i opraštanje.

Suočavanje sa sobom

Kada napustimo telo, suočićemo se sa svojim prošlim željama i svojim stvarnim odlikama. Nema izgovora iza kojih se možemo skrivati za ono što smo učinili i želeli. Videćemo kako je izgledao čitav naš život, bez obzira je li bio dobar ili loš, plemenit ili okrutan. To je ono što ljudi misle kada kažu da im se celi život odigrao pred očima.

Ako se na to usmerimo u trenutku smrti, ponovno će nas uznemiriti želje i emocije i zajedno s karmom gurnuti u novo telo. Ono će biti pogodno da nam dodeli potrebne lekcije kako bismo prilagodili svoje prošle dobre i loše aktivnosti, te ostvarili svoje želje u onoj meri u kojoj smo to zaslužili.

Na talasima svesnosti

Svesnost osobe dolazi pod uticaj viših ili nižih odlika zavisno od njenog životnog stila i delatnostima. Duhovna priroda je iznad tela, ali ako to ne možemo razumeti ili smo još uvek vezani za telo, bićemo prisiljeni da prihvatimo novo telo za taj nivo svesnosti i njoj pripadajuće odlike.

Emocije i zbunjenost u suptilnom telu stvaraju posebno fizičko telo. Rajsko ili pakleno stanje koje nas možda očekuje delom je naša vlastita projekcija. Drugim riječima, možda vodimo miran život, ali naša gnevna i mrzovoljna priroda remete priliku da budemo sretni. Ali, neko drugi, čak i ako se nađe u teškoj situaciji, srećnim i pozitivnim stavom može svladati sve izazove.

Iz knjige Stephen Knapp: Smrt i priprema za onostrani život

Da ljudi imaju dusu, nebi bilo zla i slicno. Covjek je najveci monstrum na ovoj planeti.

Ako ugasite pc svoj, neradi vise. Tako i covjek funkcionira, kad se ugasi ugasi se zauvjek. Zivot poslije smrti je uvjek ljudska masta bila, jer nemoze se pomiriti sa tom idejom, da nestaje jednostavno i ga nema.
Energija koji svi mi imamo u sebi prelazi samo u drugu dimenziju. U to sam ubedjen, ali koga to zanima u sto sam ja ubedjen i u sta ne.

Duša zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim i besmrtnim

Po narodnom verovanju svaki čovek ima telo koje se fizički vidi i dušu koja je nevidljiva. Kada dođe vreme smrti, telo se sahranjuje i raspada posle izvesnog vremena, dok prema verovanju duša pokojnika još uvek obilazi oko svoje kuće. Običaj je u našem narodu da se za vreme od četrdeset dana pali kandilo u kući pokojnika jer ono osvetljava put duši pokojnika. Po nekima, duša ne može tako lako da se oprosti od ovozemaljskih radosti i od svojih najbližih i zato se i kaže da se duša pokojnika vrti po kući četrdeset dana. Za to vreme porodica umrlog daje pomen i zadušnice. Posle toga arhangel Mihailo meri dušu, odnosi je na nebo i utvrđuje koliko je greha ta duša imala, a koliko dobrih dela.



Ako je osoba za života činila samo zla dela, onda tu dušu baca u pakao. Duša odlazi u raj ukoliko je činila dobra dela. Veruje se da ona boravi svuda, zavisno od jačine i snage same duše. Tako se može nastaniti u biljkama ili životinjama i svuda u neživom svetu. Iz toga verovanja nastao je običaj da se podižu nadgrobni spomenici, kao obeležje i mesto gde bi trebalo da se duša zadrži.



Taj kamen, kako ga obično zovu u narodu je mesto za razne običaje i ceremonijale gde telo leži, a duša obitava. Ljudi koji su vrlo nadareni vidovnjaštvu tvre da iznad groba bdi eterični dvojnik tela i kako se telo raspada, tako se raspada i ovaj nevidljivi dvojnik. Zato sa svih strana dolaze izveštaji da vidovnjaci vide ove prikaze bez glave, nogu ili ruku.
Duša je opšteslovenska reč koja ima iste korene kao i reč duh, u najširem smislu (i po biblijskom shvatanju), duša predstavlja unutrašnjost čoveka, koji je udahnut telu, i koji daje život telu, čime se čovek razlikuje od ostalih Božjih stvorenja. Duša zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim i besmrtnim.



Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva.



Duša je stvorena voljom Božjom, zajedno sa telom, na način koji je samo Bogu poznat, tako da glavni subjekt duše ostaje zagonetan, neobjašnjiv i neizreciv. Duša ne potpada pod oblast čula, može se doseći samo umom. Sveti Gligorije Bogoslov govori o čovekovoj uzvišenoj prirodi, budući da najuzvišeniji deo te prirode ne potiče od zemlje nego od Boga:



“Duša je dah Božji i budući da je nebeska, ona trpi zato što je pomešana sa prašinom. To je svetlost zatvorena u pećinu, ali još uvek božanstvena i neugasiva.”

Tradicija kaže da se duša nalazi negde na polovini puta
između razumevanja i nesvesnog, a da njen instrument
nisu ni um ni telo, nego imaginacija.

Život koji se živi na duševan način nije bez trenutaka
tame i perioda ludosti.
Duša nije ni nalik egu.Duša je blisko povezana sa sudbinom,
a sudbinske prekretnice gotovo uvek idu suprotno od
očekivanja i često nasuprot željama ega.
Često kada imaginacija preokrene nešto obično u neznatno
novi oblik, mi iznenada vidimo dušu tamo gde je prethodno
bila skrivena.
Zašto bi biti odrastao bila vrhunska vrednost ?Ili, možda
bi trebalo da pitam ko to u vama tvrdi da je zrelost tako
važna?