Mit koji je podelio svet na pre i posle
| IZVOR: BUDO VUKOBRAT, RADIO SLOBODNA EVROPA

Ovih dana obeležava se godišnjica jednog od najznačajnijih, a zašto ne i najznačajnijeg, muzičkog događaj prošlog veka, mitskog hepeninga koji je podelio vrijeme na ono pre i ono posle njega.


Džimi Hendriks na Vudstoku (Foto: Youtube Printscreen)

Od 15. do 18. augusta 1969. godine održan je Vudstok, veličanstveni festival muzike i umetnosti, kako su ga ambiciozni organizatori zvanično imenovali.

Bilo je to na posve nepoznatom ranču u brežuljkastim područjima američke savezne države Njujork, a do tada nepoznati toponim postao je istinski simbol čitavog jednog vremena, jedne generacije i jedne filozofije, piše Radio Slobodna Evropa.

Bio je to najmasovniji muzički marš u istoriji, kolona u kojoj je učestvovalo više od milion ljudi, a tek polovina od njih se obrela na poprištu, uprkos nevernim Tomama koji su slutili krah čitavog projekta. Ostatak se umorio na zakrčenim prilazima i na promašenim putnim pravcima. Bio je to najveći hepening planetarne mladeži, opterećene traumama aktuelnog rata u Vijetnamu i rasnima sukobima u zemlji obećane pravde, jednakosti i svekolikog prosperiteta. Ujedno, radilo se o istinskom vrhuncu hipi epohe-epohe slobodoumne koncepcije života i opčinjene utopijom o večitoj mladosti, ljubavi i miru.


Fotografija uslikana pred kraj festivala, 18. avgusta 1969. (Foto: Ric Manning / Wikimedia Commons)

Nažalost, bio je to i početak kraja ere ljubavi i carstva cveća. S početka se, naime, verovalo kako će Vudstok doneti konačnu pobedu hipijevskog načina mišljenja i da će ta činjenica iz temelja promeniti svet. Ali većina učesnika i simpatizera se vremenom umorila i uklopila u kolotečinu, uprkos tome što su, u najvećem broju slučajeva, ostali istrajni borci protiv rata, poklonici jednakosti, skromnosti i života u kolektivu.

Ipak, san je barem delimično ostvaren, budući je sa Vudstokom završena priča o socijalnom dinosaursu koji je nudio jednu jedinu i nepromenjivu sliku sveta. Zato je Vudstok postao simbolička vododelnica, mera stvari, leksička odrednica čak, uporediva sa Rubikonom, Vaterloom, Gernikom, Hirošimom, Berlinskim zidom. Toliko o civilizacijskim vrednostima. Muzički, bio je to jedan od najvećih, najsavršenijih i najzahtevnijih projekata koji je naprosto katapultirao do tada nepoznata imena.

S Vudstoka, direktno u legendu su otišli brojni velikani moderne planetarne muzike, a gotovo da nema čoveka koji se, na ovaj ili onaj način, referira na rok muziku, a da ne zna za većinu od tridesetak izvođača koji su svirali i pevali, dok su se deca cvijeća kupala u ljubavi, uprkos blatnjavoj utrini trenutne svetske prestonice mladosti.

Neki od njih, može biti i oni najveći, više nisu među živima. Dženis Džoplin i Džimi Hendriks, otišli su prvi. Nema više ni Creedence Clearwater Revival, onomadnih Blood, Sweat &Tears, nestali su Country Joe McDonald, te Sly & the Family Stone, na primer.

Velika Džoan Baez, jednako kao i veličanstveni Karlos Santana odolevaju vremenu, svedoče o potrebi ljudskoj da dotakne večnost, još se drže Džoni Vinter, The Who, Džo Koker - da kolektivno kucnemo u drvo.

Mnoge generacije poštovalaca rok muzike i jednog načina mišljenja, od te zanosne ‘69-te podsećaju se na veličanstvene dane koji su doneli slavu i ispunili smislom čak i blatnjavu, i dotad bezimenu, američku provinciju.

Muzički festival koji počiva u miru



Najznačajniji festival svih vremena, Vudstok (Woodstock)
ostavio je neizbrisive tragove, kako u muzici tako i u životu. Postavio je
neraskidivu vezu između rokenrola i politike, šaljući poruke slobode, ljubavi
i mira. Hipi pokret je progutao svoju decu, ali dobri utisci traju već decenijama.






Vudstok je za većinu bio rizična investicija. Nastao iz ideje šačice entuzijasta, višestruko je prerastao planirane okvire, uključujući vreme, spisak izvođača, broj posetilaca, klimatske uslove, pa i samo mesto dešavanja. Prema početnoj zamisli trebalo je da se održi u mestu Volkil, u državi Njujork, a gradić Vudstok bio je najbliže odredište, koje je trebalo da posluži samo kao orijentir. Vudstok je bio naselje sa dugom umetničkom tradicijom, koje je krajem 19. veka bilo začeto kao umetnička kolonija. Upravo iz tog razloga je festival poneo, a kasnije i zadržao to ime, čak i kada je premešten 70km dalje. Pravo mesto održavanja bio je Vajt Lejk kod Betela, u državi Njujork. Maks Jasgur bio je farmer, sada već pokojni, na čijem je imanju festival održan. On ga je ustupio za tadašnjih 50.000 dolara, što bi obračunato sa današnjom inflacijom iznosilo oko pola miliona dolara. Njegov sin, Sem, pričao je da su, čim je dobijena dozvola za koncert, ljudi počeli da se bune. Pojavljivale su se parole negativnih konotacija, dok je jedan od mnogih mirnodopskih slogana festivala upravo bio “udišite vazduh koji nikada nije udisan”. Koncert koji će ući u istoriju počeo je 15. avgusta 1969. godine. Prvi izvođač, Riči Hejvens, morao je da se spusti helikopterom na binu zbog neverovatne gužve koja se napravila. Prvobitno očekivanih 50.000 ljudi preraslo je u 200.000, a zatim i u pola miliona posetilaca. Nekoliko dana pred početak festivala iz tehničkih razloga je doneta odluka da ulaz bude besplatan, što je i doprinelo omasovljavanju publike. To je bio još jedan simboličan gest ovog događaja, ukinuta je podela na one koji imaju i one koji nemaju novca za ulaznicu. Ozvučenje je moralo u hodu da bude pojačavano i na kraju je ton bio takvog kvaliteta da je dobio epitet uzora za sve festivale koji su sledili. Nastupili su Santana, Dženis Džoplin, Grejtful Ded, Džo Koker, Džimi Hendriks – ukupno više od 30 izvođača. Neki od najznačajnijih predstavnika muzičke scene tog perioda odbili su svoj nastup na festivalu. Među njima je bio i Bob Dilan, koji je već imao zakazan nastup u Parizu, očito mnogo isplativiji. Isto su postupili i Stonsi, a Bitlsi su smatrali da nije pogodan trenutak jer je grupa već počinjala da se raspada. Džim Morison je imao stalan strah od lošeg zvuka napolju. Svi nastupi su zabeleženi na istoimenom filmu iz 1970. godine, u režiji Majkla Vadlija. Vorneru su ponuđena prava za snimanje filma o Vudstoku za 100.000 dolara. U tom trenutku su postojale dve opcije: ili će film biti prodat u milion primeraka, ili će to biti najbolji dokumentarac u slučaju da izbiju neredi.


Svi su očekivali nasilje, ali naprotiv, sve je prošlo u potpunom redu. Meštani su se sprijateljili sa publikom, a publika je bila jedinstvena u svojoj različitosti. Na globalnoj političkoj sceni aktuelno je bilo zaoštravanje blokovske podele sveta, hladni rat, trka u naoružanju, Kubanska kriza i Berlinski zid. Još aktuelniji su bili rasplamsavanje rata u Vijetnamu, borba za građanska prava crnaca i seksualna revolucija. Mladi su pokazali svoj bunt protiv rata i društvenih normi. Ovaj skup je bukvalno spojio nespojivo: antiratne aktiviste i vijetnamske veterane, homoseksualce i vođe antigej lobija, borce za legalizaciju droga i borce za zabranu droga, promotere antiameričke i pristalice vladine politike. Po prvi put je viđena jedna nova, drugačija generacija Amerikanaca. Između nastupa, kao i za vreme istih, istovremeno se odvijao bezbroj manjih performansa. Gomila nagih tela, slobodno upražnjavanje seksa i upotreba droga na javnom mestu bili su presedan u odnosu na dotadašnje stanje. Za mnoge je ovaj festival bio udžbenički primer kontrakulture šezdesetih i hipi ere. Hipici su kao pobornici hedonističkog načina života i drugačijih stanja svesti očekivali pobedu svojih ideja i radikalnu promenu sveta ali do nje nikada nije došlo. Posle svega, ostala je dilema da li je to bio početak kraja jedne epohe ili samo iluzija dece cveća. Bila je to utopija o životu večne mladosti, ljubavi i mira. Nekadašnji borci protiv rata, pobornici jednakosti i skromnosti i života u komunama utopili su se vrlo brzo u svakodnevicu. Uskočivši u odela shvatili su svu neophodnost trke za materijalnim stvarima, nekada toliko negiranim. Mnogi teoretičari hipi pokreta su se složili da je bitan uzrok njegove brze propasti bilo odsustvo alternativnih ekonomskih modela koji bi mu obezbedili samoodrživost i nezavisnost. Ipak, neki od protagonista nikada nisu prihvatili postojeće obrasce – Dženis Džoplin i Džimi Hendriks ubrzo su preminuli. Na samom festivalu mogao se naslutiti njihov skori odlazak, nisu ustrajali u želji da promene svet ali su živeli po sopstvenim pravilima.



Najavljeno obeležavanje 40 godina festivala otkazano je zbog nedostatka novca. Idejni tvorac, Majkl Lang, rekao je da nije uspeo da pronađe sponzore koji bi uložili 10 miliona u ovaj događaj. Pravi je paradoks da je upravo ovaj čovek sebi obećao da će do 25. godine zaraditi prvi milion dolara. Tu zamisao je ostvario dve godine pre roka i nije se  zaustavio. Vozio je belog poršea i motocikl, posebno izrađen za njega. Kažu da je izgledao i ponašao se kao hipi ali njegov kapital je govorio suprotno. Kasnije je, govoreći o Vudstoku, izjavio da je ostvario svoj san, jer je to bio prvi poduhvat koji su osmislili i uspešno sproveli isključivo mladi ljudi. Tog leta se sve završilo, hipi pokret je ugašen neposredno nakon festivala. Na mestu održavanja podignuta je bista. Polja i bine su zadržala svoj ruralni oblik. Jasgurova farma je i danas popularna turistička destinacija, a neki od posetilaca nisu otišli daleko odatle i rade kao vodiči. Muzej, posvećen festivalu, otvoren je 2008. godine u šumi kod Betela. Časopis Roling Stoun uvrstio ga je među 50 momenata koji su promenili rokenrol. Bila je to prekretnica u pop kulturi, od subkulture uspeo je da preraste u kontrakulturu. Uvek se može govoriti i o dimenziji naivnosti koju je ovaj događaj nosio u sebi. Američko društvo se nije promenilo preko noći, kao što se ne bi promenilo ni bilo koje drugo. Ostala je slatka iluzija ljudi povezanih ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu i gnušanjem prema normama građanskog društva.





prekoramena.com

Heroji "Woodstock nacije" koji su potpuno promijenili svijet

Woodstock je prvog dana proglašen besplatnim festivalom i postao je nacionalni sigurnosni problem zbog prometnog kolapsa, premalo hrane, previše droge...




Amerikanci su svašta vidjeli, ali takva gužva na cestama prije Woodstocka nije nigdje zabilježena. Policija države New York prijavila je kako je između 15. i 18. kolovoza 1969. oko milijun ljudi bilo na putu za Bethel gdje je održan veličanstveni trodnevni festival mira i glazbe. Mnogi su zaglavili u nepreglednim kolonama zaustavljenima na 50-ak kilometara od sela koje je tih dana bilo centar kontrakulturnog svijeta. Mladi organizatori iz tvrtke Woodstock Ventures i njihov glavni operativac 24-godišnji Michael Lang itekako su vjerovali u snagu hipijevskog pokreta kad su isplanirali najveći američki festival. Godinu prije Lang je bio u ekipi koja je uspješno postavila Miami Pop Festival s Jimijem Hendrixom, Frankom Zappom i 100.000 gledatelja. Međutim, Woodstock je već u pretprodaji srušio sve rekorde sa 186.000 trodnevnih ulaznica naplaćenih po 18 dolara. Prije toga su Lang i njegovi partneri ostali bez dozvole za održavanje festivala u gradu Woodstocku, a zatim i u susjednom Middletownu, gdje je izbila panika kad se pročulo da dolazi gomila hipija, pa su se u zadnji tren premjestili u ruralni Bethel i iznajmili velik privatni posjed farmera Maxa Yasgura.

Neupućenim lokalnim vlastima prijavili su kako očekuju maksimalno 50.000 posjetitelja, pripremali su se za 200.000, a privukli su masu od gotovo pola milijuna ljudi. Suočeni s neviđenom navalom u petak nisu ni otvorili blagajne na prilazima Maxovoj farmi. Woodstock je prvog dana proglašen besplatnim festivalom i preko noći je postao nacionalni sigurnosni problem zbog prometnog kolapsa, loših sanitarija, premalo hrane, previše droge i tri gadna naleta olujnog nevremena.

Prvog dana kasnili su svi dogovoreni izvođači pa je kantautor Richie Havens slučajno odabran za otvaranje svirao puna tri sata jer ga nije imao tko zamijeniti. Pojačanja su ipak došla na vrijeme. Na konačnom popisu s 32 izvođača najzvučnije ime bio je Jimi Hendrix koji je zatvorio festival psihodeličnom verzijom američke himne, a prije njega su se na jedinoj pozornici izmjenjivali Janis Joplin, Grateful Dead, Jefferson Airplane, The Who, Credence Clearwater Revival, Sly & The Family Stone, The Band, Canned Heat, Ravi Shankar, Johnny Winter, Joan Baez i Crosby, Stills, Nash & Young. Danonoćni program trajao je 52 sata, a jedini trosatni prekid dogodio se zbog nedjeljne oluje. Tada 22-godišnji Carlos Santana koji je pozvan na Woodstock kao poluanonimni latino rock-gitarist bez objavljene ploče u Bethelu postao je planetarna zvijezda, baš kao i Joe Cocker s neponovljivom soul verzijom “With a Little Help From My Friends“.

(24sata.hr)