Snajperisti, heroji ili ubojice s dozvolom?

Snajperisti, heroji ili ubojice s dozvolom?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dugotrajno promatranje, pozorno zaklanjanje i prikrivanje, dugo čekanje na jednom mjestu, važnost zadaća koje se pred njih postavljaju, aktivnost u borbenom rasporedu ili pozadini neprijatelja i sl. zahtijevaju od svakog snajperista visoke psihofizičke, moralne i druge kvalitete, zbog čega se njihovu izboru i izobrazbi mora posvećivati velika pozornost, jer nije dovoljno da je vojnik ili policajac samo dobar strijelac kako bi bio i dobar snajperist. Naravno, temeljni preduvjet dobrog snajperista je stabilna i zrela osoba, koja je po prirodi samostalna, bistra i snalažljiva, s dobrim vidom i sluhom. Pri tome, potrebno je naglasiti kako temeljita selekcija i psihološka priprema snajperista imaju izuzetno važnu ulogu u rješavanju moralnih i etičkih dilema s kojima se snajperist znatno više susreće nego drugi sudionici borbenih djelovanja ili drugih oblika oružanog sukoba. Naime, za razliku od prosječnog pješaka koji je u uvjetima suvremene borbe rijetko siguran da je upravo on i jedino on pogodio protivničkog vojnika, snajperist to zna (kod policijskih snajperista to je bespredmetno i isticati). Osim toga, zbog tehničkih mogućnosti optičkih ciljnika, snajperist u velikom broju slučajeva vidi učinak svog pogotka na cilju . Te dvije spoznaje na nedovoljno pripremljenog i neuvježbanog snajperista mogu djelovati šokantno i u većoj ili manjoj mjeri poremetiti njegovu psihološku ravnotežu, zbog čega je poželjno odabrati za snajperiste zrelije osobe (konkretnije rečeno - vrlo malo osamnaestogodišnjih snajperista neće nositi trajne psihičke traume iz borbe).

Osobito veliku ulogu ima izobrazba snajperista, koja ih, osim usvajanja radnji usmjerenih na olakšavanje snajperskih zadaća (npr. važno je naučiti snajperista da osobu koja mu je cilj ne gleda u lice i ne pamti njegov lik, te da ne razmišlja o kome je riječ), treba motivirati i uvjeriti u ispravnost i pravednost stvari za koju će se boriti. Tijekom povijesnog razvoja snajperskih djelovanja, to je često bilo teško ostvarivo, jer u početku na uporabu snajperista tradicionalno odgojeni časnici gledali su kao na nešto nečasno i nedostojno viteškog ratovanja (uostalom, kao i na svaki drugi oblik ili sredstvo nekonvencionalnog vođenja oružane borbe). No, praksa totalnog rata (kakvi su bili I. i osobito II. svjetski rat), u kojemu maksimalno dolazi do izražaja makijavelističko načelo da cilj ne bira sredstvo, visoko je vrednovala učinkovitost snajperskih djelovanja (o čemu je već bilo riječi u prva tri nastavka ovog serijala). Isto tako, praksa je pokazala znatno veće psihološko i moralno naprezanje snajperista u borbenim djelovanjima od prosječnog strijelca, pa je u skladu s tim i njegova uporaba znatno kraća od prosječnog strijelca: potrebno je ranije ga povući s prve crte, ukoliko to prilike omogućavaju (vrlo slično je i s praksom uporabe policijskih snajperista).

Simo Häyhä

[You must be registered and logged in to see this image.]

Simo Häyhä (Rautjärvi, 17. prosinca 1905. - Hamina, 1. travnja 2002.), finski vojnik poznatiji kao "Bijela smrt" (ruski: Белая смерть, Belaja Smert; finski: Valkoinen Kuolema; švedski: Vita Döden). Simo Häyhä istaknuo se time što je koristeći standardan nišan na pušci M/28 odnosno finskoj varijanti Mossin-Naganta ubio oko 800 ruskih vojnika u Zimskom ratu.

Rodio se je u mjestu Rautjärviju blizu današnje granice Finske i Rusije. Ondje je 1925. služio vojsku. Prije nego je postao vojnik Häyhä je bio seljak i strastveni lovac o čemu svjedoči tadašnji izgled njegove kuće koja je bila puna lovačkih trofeja. Tijekom Zimskog rata (1939. - 1940.) postao je snajperist i borio se protiv Crvene armije.

Obučen u potpuno bijelo kamuflažno odijelo na temperaturama između -20°C i -40°C Häyhä je ubio 505 vojnika Crvene armije. Broj od 505 vojnika je potvrđen dok se, ukoliko se računaju i nepotvrđene smrti, broj poginulih pod Häyhä-inim hitcima penje i do 542. Neslužbeni izvori tvrde da je Häyhä ubio preko 800 neprijateljskih vojnika. Osim što je bio spretan i sa snajperom Häyhä je ubio i preko 200 vojnika sa strojnicom Suomi KP/-31. Zanimljivo je da je Häyhä sve ove hice postigao unutar 100 dana. Ta brojka čini ga najuspješnijim snajperistom 2. svjetskog rata.

Häyhä je koristio M/28 snajper zbog njegove relativno male dužine (1.6 m). Koristio ga je bez teleskopskog nišana kako bi predstavljao što manju metu za protivnika (kod bilo kakvog optičkog dodatka na snajperu glava treba biti iznad same puške), također nije volio teleskopski nišan jer je zbog temperature postojala opasnost od zamagljivanja i zbog same kamuflaže (refleksija na optici može odati poziciju snajperista). Taktike koje je koristio u lovu primjenio je i u ratu tj. ispred sebe je utabao snijeg kako se ne bi raspršio prilikom pucanja i pritom odao njegov položaj. Osim toga, Häyhä je u ustima uvijek imao snijeg kako se ne bi vidjela para nastala disanjem.

Sovjeti su ga nekoliko puta pokušali ubiti, u početku snajperima, a kasnije i artiljerijskim napadima, ali bezuspješno. 6. ožujka 1940. Häyhä je pogođen metkom u čeljust tokom zasjede u kojoj su sovjetski vojnici napali njegovu čeku. Sovjeti su vidjeli teške ozljede glave i nepomičnog Häyhä-u te zaključili da je mrtav i takvoga ostavili. Häyhä-u su pronašli suborci te se osvijestio 13. ožujka, na dan proglašenja mira. Vojnici koji su ga pronašli tvrde da mu je visila cijela lijeva strana glave što je s obzirom na kasnije slike vrlo moguće (ožiljak se proteže preko cijele lijeve strane čeljusti). Häyhä je poznat po tome što je najbrže u povijesti finske vojske napredovao od čina vodnika do čina poručnika.

Nakon završetka Zimskog rata trebalo mu je nekoliko godina da se oporavi od ozljeda glave. Oporavak je bio potpun te se Häyhä posvetio svojoj strasti: lovu na jelene i uzgoju pasa.

1998. godine su ga pitali čemu duguje uspjeh kao snajperist na što je odgovorio vrlo jednostavno: "Vježbi!". Također ga se pitalo žali li za ljudima koje je ubio na koje je odgovorio: "Radio sam ono što su mi rekli najbolje što sam znao."


(Wikipedija)

Bijela smrt, Finski snajperist iz pakla

[You must be registered and logged in to see this image.]


Dok je Drugi svjetski rat bjesnio, 1939. godine Sovjetski Savez je iskoristio priliku za obnavljanje carskih granica Rusije. Prvi korak je bilo uključivanje Finske u SSSR (već je bila formirana vlada za finsku autonomnu republiku). Međutim, kao što znamo, Sovjetski Savez nije uspio u tom naumu već je samo prekrojio granice. Sovjetska pobjeda zapravo je bila teški poraz jer su se vojni analitičari čudili nesposobnosti sovjetske vojske predvođene Vorošilovim.
Simo Häyhä rođen je 1905. godine blizu današnje granice Finske i Rusije. U mladosti se bavio lovom i poljoprivredom, a u 17. godini se pridružio finskoj miliciji Soujeluskunta (“Obrambene snage”) koja je do 1934. bila oblik dobrovoljne vojske. Odmah se pokazao iznimno vještim strijelcem. Početkom Zimskog rata Häyhä je stupio na djelo kao snajperist.
Skrivajući se u šumama, prekivren zimskom kamuflažom po čitave dane je strpljivo vrebao sovjetske vojnike u temperaturama između 20 do 40 stupnjeva ispod ništice, i to za zime kada je bilo vrlo malo dnevnog svjetla. Čak je držao snijeg u ustima kako ga ne bi odao njegov topli dah.
U manje od stotinu dana Häyhä je ubio minimalno 505 vojnika, iako neslužbene procjene govore i o 800 stradalih. Kada je sovjetska strana shvatila da nije suočena s timom snajperista već jednom jedinom osobom, među vojnicima je zavladala panika. Poslan je posebni odred da ga ubije (nitko nije preživio), a zatim je protiv njega postavljen i tim protusnajperista (snajperisti obučeni da ubijaju druge snajperiste). Häyhä je pobio i njih. Na koncu su šume u kojima se skrivio izložene masovnom artiljerskom bombardiranju. Šrapneli su poderali njegov kaput, ali je Häyhä prošao bez većih ozljeda.
Häyhü je 6. ožujka 1940. pogodio ruski vojnik u nižu lijevu stranu čeljusti. Metak je probio njegovu glavu, a finski vojnici koji su ga spasili, komentirali su da mu je nedostajalo pola glave. Häyhä ipak nije umro već je došao k svijesti tjedan dana kasnije, na dan objave mira. Područje koje je branio Häyhä s drugim vojnicima, Sovjeti nikada nisu osvojili. Štoviše, Häyhä je u stotinu dana sudjelovanja u ratu ubio preko pet stotina vojnika. Završetkom rata je promaknut s čina desetnika na poručnika.
Tako je 1998. komentirao da li žali što je ubio toliko ljudi. Häyhä je nakon rata postao uzgajivač pasa i sobova i umro je u 92. godini (2002.). Ljudi koji su ga poznavali opisivali su ga kao izrazito dobru i mirnu osobu koja je uživala u prirodi i jednostavnom životu.
Ostavimo za kraj usporedbu s brojem ljudi koje je Häyhä ubio. Svi filmski likovi Sylvestera Stallonea ubili su 227 ljudi, a Arnolda Schwarzennegera 312 ljudi!

(Dnevno)

Василиј Зајцев

Василиј Григорјевич Зајцев (рус. Василий Григорьевич Зайцев; 1915 — 1991) совјетски снајпериста који је током Великог отаџбинског рата за време Стаљинградске битке, у периоду од 10. новембра до 17. децембра 1942. године убио 225 немачких војника и официра и њихових савезника (укључујући и 11 непријатељских снајпериста).[1] Херој Совјетског Савеза и почасни грађанин града-хероја Волгограда.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Рођен је 23. марта 1915. године у селу Јеленинскоје које се налази на уралским планинама. Одрастао је у сеоској породици у којој је и научио вештину стрељаштва. Иако многи мисле да је Зајцева обучавао његов деда он је подучаван од оца, ловећи дивљач на Уралима. Користећи пушку Мосин Наган модел 1891 стекао је знања у области гађања далеких и покретних мета без оптичког нишана.

Основну школу је завршио у родном месту, а средњу школу у Чељабинску. Године 1930. је завршио Грађевински факултет у граду Магнитогорску. Од 1937. године служио је војску у Тихоокеанској флоти, где је радио као писар у артиљеријском одељењу. Након студија на Војно-пословној школи постављен је за шефа финансијског дела Тихоокеанске флоте у заливу Преображења. На овој функцији га је и затекао почетак Великог отаџбинског рата, јуна 1941. године.

У лето 1942. године, после пет молби, коначно је био одобрен захтев подофицира Василија Зајцева да буде упућен на фронт. Септембра 1942. године, заједно са осталим војницима из Тихоокеанске флоте, Зајцев је дошао у Стаљинград где је распоређен у 1047. пешадијски пук 284. пешадијске дивизије 62. совјетске армије. Пошто се налазио на дужности курира и везисте на источној обали Волге, мало је фалило да уопште не учествује у директним борбама за Стаљинград.

Када су војници 13. гардијске дивизије генерала Александра Родимцева 14. септембра 1942. године кренули у крвави прелазак Волге на западну обалу исте међу њима се нашао и Зајцев. По приспећу елиминисао је неколико немачких митраљезаца и био уочен од стране једног политичког комесара. Због исказаног умећа и прецизности додељена му је снајперска пушка. Родимцевљеви војници су отишли да бране Мамајев Курган, а Зајцев је остао у порушеном граду. До 10. новембра убио је 32 непријатељска војника и постао „пропагандна бомба“ која је немачки морал још више урушила. Занимљивост је да је код већине својих мета Зајцев сакупио плочицу војника и тиме доказао број погодака. За само два месеца убио је преко 200 немачких војника (по неким проценама укупно током битке за Стаљинград је убио преко 300 немачких војника и официра). Следећи његов пример повећавао се број снајпериста. Он лично је охрабривао и подучавао снајперисте и основао школу за исте. По неким проценама његови ученици су елиминисали преко 3.000 немачких војника у Стаљинграду. Јануара 1943. године повредио је очи активирањем против-пешадијске мине. Професор Владимир Филатов је успео тешком и дугом операцијом да отклони последице и Зајцев се вратио у строј.

Поред Стаљинградске битке, Зајцев је учествовао и у борбама у региону Донбаса, у бици код Дњепра, борбама у близини Одесе и Дњестра. Крај рата маја 1945. године дочекао је са чином капетана у болници у Кијеву.

Непосредно по завршетку рата био је инструктор за снајперисте у Минску, али је убрзо после тога демобилисан и преселио се у Кијев. Био је командант Печерског округа. Завршио је дописне курсеве на Свесавезном институту за текстилну и лаку индустрију и постао инжењер. Радио је као директор инжењерског постројења и директор фабрике одеће „Украјина“. Објавио је књигу, својеврсни дневник, „Белешке снајперисте“ у којој је забележио своја кретања и акције. Акције и снајперске технике се и дан данас изучавају на Руској војној академији, па чак и на Вест Поинт-у.[тражи се извор од 01. 2013.]

Берлин је посетио након рата. Ту се сусрео са својим ратним друговима, који су борећи се прешли пут од Волге до Шпреје. На свечаној церемонији Зајцев је добио своју снајперску пушку са угравираним натписом: „Херој Совјетског Савеза гардијски капетан Василиј Зајцев, сахранио у Стаљинграду више од 300 фашиста“ (рус. Герою Советского Союза Зайцеву Василию, похоронившему в Сталинграде более 300 фашистов). Ова пушка чува се у Музеју одбране града у Волгограду. Поред ње се налази плоча са натписом: „У периоду уличних борби у граду снајперист 284 стрељачке дивизије В. Г. Зајцев из ове пушке убио је више од 300 нациста, обучио је снајперској вештини 28 совјетских бораца. За време рањавања Зајцева ова пушка је предата најбољем снајперисти“ (рус. В период уличных боёв в городе снайпер 284-й стрелковой дивизии В. Г. Зайцев из этой винтовки уничтожил более 300 гитлеровцев, обучил снайперскому искусству 28 советских бойцов. Во время ранения Зайцева эта винтовка передавалась лучшим снайперам части).

Василиј Зајцев умро је 15. децембра 1991. године (десет дана пре званичног распада Совјетског Савеза). Иако је његова лична жеља била да буде сахрањен у меморијалном комплексу на Мамајев Кургану у Волгограду, првобитно је сахрањен на Војном спомен гробљу у Кијеву. Године 2005. поводом 60-годишњице Победе над фашизмом, супруга Василија Зајцева, Зинаида, обратила се руководству града Волгограда са молбом да услише последњу жељу њеног супруга и његове посмртне остатке пребаце на Мамајев Курган. Ова молба је испуњена и 31. јануара 2006. године посмртни остаци Василија Зајцева су пренети и са највишим војним почастима сахрањени у меморијалном комплексу на Мамајевом Кургану. Сахрањен је у близини гробова пилота и двоструког Хероја Совјетског Савеза Василија Јефремова и председника Комитета за одбрану Стаљинграда Алексеја Чуианова. Гроб Василија Зајцева налази се у близини споменика на којем се налази знаменита фраза самог Зајцева - „Иза Волге за нас није било земље“ (рус. За Волгой для нас земли нет).

(Wikipedija)

Василиј Зајцев

[You must be registered and logged in to see this image.]

Технике

Василиј Зајцев је био познат по томе што је у акцији најчешће учествовао сам. Развијао је специјалне и детаљне планове распореда снајпериста које је обучавао да би могли да покрију што већа пространства. Саветовао је снајперисте да пуцају прецизно: један метак — смртоносни погодак. То је допринело томе да се не зна где Зајцев дејствује тако да ниједан немачки војник није био сигуран.

Крајем октобра му се придружује и Куликов, још један одличан совјетски снајпериста. Овај тандем је задавао муке командној структури немачке 6. армије пуна два месеца.

За разлику од осталих совјетских снајпериста, Зајцев је практиковао дубоки продор у непријатељску позадину. Користећи се канализацијом, рушевинама а често и мраком, залазио је и по три километра у непријатељску позадину и вребао мете. Укопавши се у рушевине, крш и лом који је прекривао Стаљинград, могао је да чека сатима да му се на нишану појави немачки официр. Имао је обичај и да не мења положај после паљбе тако да немачки војници нису могли да га открију по покретима и повлачењу. Највише убистава је постизао у рану зору када је Сунце заклањало чист видик немачким војницима.

Иако је био инструктор многим снајперистима често је командовао целом четом истих и добијао наређења која места да брани. Када би се појавила 2 до 5 снајпериста цела немачка чета би била заустављена. Када би се појавио са комплетним саставом, комплетан немачки напад би стао. Лично је заслужан за одбрану фабрике „Црвени Октобар“ где је провео неколико дана на највишем месту у том делу града, на димњаку фабрике.

Контраверзе

Око Зајцева круже многе приче и дан данас, многе непотврђене. Једна од њих је елиминација немачког инструктора снајпериста из Зосена, мајора Хајнца Торвалда. По тим причама он је лично послат да би убио Зајцева, али га је Зајцев после вишедневног надмудривања елиминисао. По речима Зајцева, после вишедневног маневрисања и избегавања, његов колега Куликов је успео да намами Торвалда уз помоћ чувене технике штап-шлем: на штап је ставио шлем, подигао га док је Зајцев осматрао и када је шлем добио погодак Куликов је завриштао као да је погођен. Зајцев је тада уочио Торвалдову главу који се придигао испод гомиле лима да осмотри погодак и убио га. Биле приче тачне или не, Зајцев је предао у музеј оптички нишан снајперисте кога је елиминисао. Торвалдов оптички нишан, наводно најдражи Зајцевљев ратни трофеј, изложен је у Музеју оружаних снага у Москви. Овај наводни двобој двојице чувених снајпериста приказан је у холивудском филму „Непријатељ пред вратима“.

Постоји још једна контроверза која је брзо разбијена, по којој је Зајцев само плод пропаганде и по којој он нема више од 20 погодака током целе битке. Међутим, то је побијено тако што су показане плочице убијених немачких војника, којих има преко 150. Током битке за Стаљинград истакао се још један руски снајпериста по надимку Зикан, који је убио 224 немачка војника и чији идентитет није познат.

(Wikipedija)

Top 10 snajperista u povijesti

Snajperisti su istrenirani strijelci kojima je glavna osobina savršeno prikrivanje. Uz savršenu kamuflažu pripremljeni su za izviđanje i promatranje, ubacivanje unutar neprijateljskih linija, osnovno preživljavanje i još mnogo smrtonosnih tehnika što ih čini jednim od najstrašnijih grana u svakoj vojsci, a pogotovo za vrijeme ratova. Zbog toga, Macho.hr vam predstavlja listu Top 10 snajperista u povijesti ratovanja.

10. Thomas Plunkett


Thomas Plunkett bio je Irski vojnik u Britanskoj 95-toj pukovniji i ono što ga stavlja na ovu listu je njegov izvanredan pogodak u francuskog generala Auguste-Marie-Francois Colberta.

Za vrijeme bitke kod Cacabelosa u Španjolskoj 1809. godine, Plunkett je puškom Baker ustrijelio francuskog generala s udaljenosti od oko 600 metara. Budući da je početkom 19-tog stoljeća takav pothvat bio praktički nemoguć, Plunkett je imao ili nevjerojatnu sreću, ili je bio odličan snajperist. Plunkett nije želio da se po pukovniji priča o njegovoj sreći, pa je odlučio još jednom dokazati svoju strijelačku sposobnost uzevši na nišan generalovog pomoćnika koji mu je priskočio u pomoć. Upucavši i drugu metu pred cijelom vojskom impresioniranih suboraca, Plunkett je ušao u legendu i zaslužio mjesto na ovoj listi.

Samo za usporedbu, standarde puške tog vremena mogle su pogoditi metu na udaljenosti od 50 metara. Plunkett je pogodio s 12 puta veće udaljenosti.

9. Narednik Grace


Datum je bio 9. svibanj 1864. godine kada je narednik Grace pogodio jedan od najnevjerojatnijih pogodaka tog vremena, koji je bio i jedan od najupečatljivijih. Za vrijeme bitke kod Spotsylvanie, Grace je svojom puškom Whitworth, pogodio generala John Sedwicka s udaljenosti od 900 metara. Da ovaj pogodak bude upečatljiv pobrinuo se sam general Sedwick, koji je baš tada objašnjavao svojim vojnicima da se nemaju čega bojati, a pogotovo ne snajperista. Nažalost po njega, u trenutku kada je izvikivao “Oni ne bi mogli pogoditi ni slona s te udaljenosti”, metak ga je pogodio mrvicu ispod lijevog oka.

General Sedwick bio je najviše rangirani časnik koji je poginuo u građanskom ratu. Čak ni sam general Ulysses S. Grant nije mogao vjerovati u istinitost njegove pogibije.

8. Charles “Chuck” Mawhinney


103 potvrđena pogotka

Chuck je već bio iskusni lovac kada se 1967. godine pridružio američkim marincima. Služio je vojsku za vrijeme Vijetnamskog rata i drži rekord u marincima sa najviše ubojstava, ostavivši iza sebe legendarnog Carlos Hathcocka. U samo 16 mjeseci ubio je 103 neprijatelja, uz 216 nepotvrđenih budući da je u ono vrijeme bilo vrlo teško pronaći i dokumentirati sve žrtve. Nakon što je napustio marince, priznao je da nitko od njegovih suboraca u postrojbi nije znao da je on snajperista. Tek 20 godina kasnije napisana je prva knjiga o njegovim postignućima. Nakon rata Chuck je postao vojni instruktor za snajperiste.

Jednom je Chuck izjavio “Bio je to savršen lov, čovjek lovi drugog čovjeka. Nemojte mi pričati o lovu na lavove ili slonove; Oni ne uzvraćaju puškama. Jednostavno sam to obožavao.”

Pogodci su mu bili najčešće s udaljenosti od oko 300 do 700 metra, uz nekoliko pogodaka iznad 900 metara što ga svrstava u jednog od najboljih snajperista vijetnamskog rata.

7. Rob Furlong


Bivši narednik kanadskih vojnih snaga drži rekord za najduži pogodak u povijesti s udaljenošću od 2,430 metara.

Ovaj nevjerojatan pogodak postigao je 2002. godine za vrijeme Operacije Anakonda kada je s još četvoricom vojnika trebao zaustaviti ukopavanje Al-Qaedinih vojnika na jedno brdo. Furlong je bio naoružan s .50 kalibarnim McMillan Brothers snajperom. Prvi metak promašio je metu, dok je drugi pogodio naprtnjaču na leđima. Budući da je već ispucao treći metak kada je drugi pogodio metu, neprijateljski vojnik je znao da je napadnut. Vremenski let metka s te udaljenosti je oko 3 sekunde, što bi bilo dovoljno da se skloni u zaslon, ali je zaprepašten vojnik ostao stajati i dobio treći metak u prsa.

6. Vasily Zaytsev


242 potvrđena pogotka

Zaytsev je najpoznatiji snajperist u povijesti zahvaljujući filmu “Neprijatelj pred vratima”. Film je odličan, samo što nažalost nije potpuno istinit. Istinit je u dijelu da se radnja događa za vrijeme okupacije Staljingrada. Nažalost, nikad nije postojao njegov njemački protivnik.

Zaytsev nadimkom Zec, rođen je u Jeleninskoju i odrastao po Uralskim planinama. Prije Staljingrada služio je kao službenik u sovjetskoj mornarici i kada je čuo za opsadu, prijavio se kao dobrovoljac i služio u 1047-oj postrojbi. Za vrijeme rata imao je čak i svoju snajpersku školu u kojima je pripremao takozvane “Bebi zečeve” za ratne uvjete. Pripadnici njegove škole imali su preko 3,000 potvrđenih pogodaka za vrijeme rata.

Zaytsev je sam imao 242 potvrđena pogotka između listopada 1942. godine i siječnja 1943. godine, dok je prava brojka vjerojatno oko 500. Iako je njemački snajperist iz filma vjerojatno izmišljen, Zaytsev je tvrdio da je Eewin Konig postojao. U svojim memoarima napisao je sve o tom trodnevnom sukobu između njih dvoje, i priznao da je njemački snajperist bio jednako dobar kao on sam, koji mu je bio i njegov najveći ratni trofej. Opet, nažalost po njega, u njemačkoj vojsci nikada nisu čuli za tog vojnika.

5. Lyudmila Pavlichenko


309 potvrđena pogotka

Tijekom lipnja 1941. godine, kada je Lyudmila imala 24 godine, Njemačka je napala Sovjetski savez. Bila je među prvim dobrovoljcima i tražila da se pridruži pješaštvu i postala je jedna od 2000 sovjetskih snajperistica.

Koristila je rusku Mosin-Nagant pušku s P.E.4 optikom i prvu pravu bitku osjetila je blizu grada Odese. Tijekom tih 2 i pol mjeseca zabilježila je 187 ubojstava. Nakon što se cijela armija morala premjestiti u blizinu Sevastopola, Lyudmila je u sljedećih 8 mjeseci uspješno skinula još 257 neprijateljskih vojnika. Na kraju rata priznata su joj 309 potvrđena pogotka, s tim da su 36 bili neprijateljski snajperisti.

4. Satnik Francis Pegahmagabow


378 potvrđena pogotka

U prvom svjetskom ratu, tri puta odlikovan i dva puta ozbiljno ranjen, Francis je bio odličan kanadski snajperist i izviđač s 378 pogotka i više od 300 zarobljenih neprijateljskih vojnika. Kako mu to nije dovoljno akcije, naš junak je u slobodno vrijeme raznosio poruke za vrijeme neprijateljske pucnjave, trčao po municiju za vrijeme borbe i preuzimao odgovornost u slučaju ubojstva nadređenog časnika.

Iako je bio heroj, povratkom u Kanadu nestao je s naslovnica časopisa, ali se i dalje smatra jednim od najboljih snajperista prvog svjetskog rata.

3. Adelbert F. Waldron


109 potvrđena pogotka

Adelbert drži rekord kao snajperist s najviše potvrđenih pogodaka u američkoj povijesti. Uz veliki broj pogodaka, njegova specijalnost je bila i nevjerojatna točnost.

Najbolja priča vezana uz ovog snajperista je iz knjige o snajperistima iz Vijetnama, autora M.Lee Lanninga.

“Jednog predvečerja kada je plovio na Mekong rijeci, Adelbert je napadnut od strane vijetnamskog snajperista koji se utaborio na vrhu kokosovog drva. Zbog velike udaljenosti od oko 900 metara, njegovi suborci nisu vidjeli napadača, ali on je iz prvog pokušaja skinuo neprijateljskog vojnika. I to s pokretnog broda.”

2. Carlos Norman Hathcock II



93 potvrđena pogotka

Hathcock je jedan od najimpresivnijih snajperista američkih marinaca. Kada se stave na stranu sva osvojena prvenstva u pucanju, njegov niz od 93 pogotka za vrijeme vijetnamskog rata učinio ga je najtraženijom robom, ali od strane protivnika. Nagrada za njegovu glavu bila je 30,000 dolara, dok je za sve ostale američke snajperiste bila oko 8$.

Baš je on snajperist s najpoznatijim pogotkom u povijesti. S vrlo velike udaljenosti pogodio je neprijateljskog snajperista kroz optiku direktno u oko. Hathcock i njegov osmatrač Roland Burke tražili su tog snajperista poslanog da ih ubije. Kada su ga uočili sve se odigralo vrlo brzo budući da su primijetili da su pod njegovim nišanim i Hathcock je ispalio metak nekoliko trenutaka prije od svog protivnika. Sve dalje je za udžbenike.

U jednoj dobrovoljnoj misiji, Hathcock je morao puzati više od 1,2 kilometra do svoje pozicije. Za to mu je bilo potrebno 4 dana i 3 noći uz konstantne neprijateljske patrole. Jednom su skoro nagazili na njega, dok se sljedećeg trenutka borio s poskokom koji ga je zamalo ugrizao. Stigavši na predviđeno mjesto, jednim metkom skinuo je vijetnamskog generala i istim putem natrag dopuzao do sigurne pozicije.

1. Simo Hayha


Nadimak “Bijela Smrt”

705 potvrđena pogotka (505 snajperom, 200 strojnicom)

Simo je bio finski vojnik koji drži rekord po najvećem broju pogodaka u povijesti. Rođen na području Rautjarvija, današnjoj granici između Finske i Rusije, stupio je u vojsku 1925. godine. Njegov ratni put započeo je za vrijeme “zimskog rata” između tih dviju država 1939 -1940. godine. Simo se borio na temperaturama nižim od -40 C, i u 100 dana skupio 505 potvrđena pogotka, dok se s nepotvrđenim to penje na više od 800.

On je zapravo sve radio potpuno sam, u snijegu, više od 3 mjeseca. Kada su Rusi primijetili da ih netko konstantno skida, poslali su svog najboljeg snajperista da ga ubije. Kada je ovaj vraćen u lijesu, poslan je čitav odred snajperista koji su također vraćani mrtvi, jedan po jedan. Nakon toga poslan je čitav bataljun da ga sredi i nakon što su pretrpjeli velike gubitke, povukli su se u rovove. Pokušali su ga i artiljerijom zauvijek zakopati, ali također bez uspjeha.

Simo je koristio vrlo pametne metode poput snježne kamuflažne odore. Koristio je manju pušku bez optike, tako da nije trebao dizati glavu iz zaklona da pogleda kroz nju. Koristio je snijeg da pokrije vrh puške i jeo ga je da prikrije dah koji bi ga mogao otkriti.

Konačno je slučajnim metkom pogođen u glavu što ga je i koštalo uspješnijeg niza. Kada su ga suborci pronašli, vraćen je u postrojbu gdje je svjestan dočekao konačno primirje.


macho