ISTORIJA BIBLIOTEKE

Najstarija biblioteka do koje dopire naše sećanje je ona koju je u Egiptu sagradio kralj Osimandija. (Faraon Osimandija (Ramzes II) vladao jeEgiptom od 1279-1213. god. pre n.e. On je podigao u Tebi 1250. god. pren. e. biblioteku sa 20.000 papirusnih svitaka. Materijalni tragovi koji bisvedočili o postojanju ove biblioteke nisu sačuvani, ali su u blizini mestagde se ona nalazila otkrivene dve grobnice sa natpisima: načelnik knjige išef knjige (titule bibliotekara). O njenom postojanju piše Diodor sa Sicilijeu svojoj opštoj istoriji sveta koja nosi naziv ,,Biblioteka,,)Na njenom su pročelju bile zapisane reči: ,,Radionica za lečenje duše” (Natpis na latinskom glasi: “Medica animae officina”.

Priča se da je tiranin Pizistrat, koji je bio veoma posvećen književnosti, prvi u Atini sakupio naučne knjige da se javno daju na čitanje, čiji su broj, potom, sami Atinjani marljivo uvećavali. A Kserks je, osvojivši Atinu, dok je gradska tvrđava gorela, izvukao i u Persiju preneo svo to mnoštvo knjiga.

Posle mnogo godina kralj Seleuk, koga nazivaju Nikanor, postarao se da se iste knjige u Atinu vrate. Kasnije, za vreme kraljeva Ptolemeja u Egiptu je veliki broj knjiga nalaženi prikupljan, otprilike oko 700 hiljada svitaka. A svi su oni (ili bar oko 400hiljada, kako tvrdi Seneka), izgoreli u gradu Aleksandriji u bici između Cezara i Pompejevih pristalica. Egipatsku biblioteku popunio je Ptolemej Filadelf, kako svetovnim tako isakralnim knjigama, donetim iz Judeje.
Naime, kada je do njegovih ušiju dopro glas o hebrejskoj učenosti, on je poslao Eleazaru, vrhovnom judejskom svešteniku, mnoge darove i pismo u kome ga moli da se ovaj pobrine da mu se pošalju božanske knjige kao i grupa znalaca koja će ih prevesti sa hebrejskog na grčki jezik. Da bi udovoljio kraljevim željama, Eleazar je poslao iz svake tribe po sedam starijih ljudi, vičnih u oba jezika,i oni su sačinili veoma poznat prevod svetih knjiga koji se naziva "Septuaginta". A Ptolemejovom bibliotekom je upravljao Demetrije Faleranin, čovek slavan i po delima i po spisima, koga je Ptolemej, kada je bio proteran iz Atine, ljubazno prihvatio.
Prvi je u Rim doneo mnoštvo knjiga Emilije Paul, pošto je savladao makedonskog kralja Perseja, čije blago, doduše, nije udostojio ni pogleda, ali je zato naložio da se njegovim sinovima u Rim odnesu knjige, jer su oni bili naklonjeni književnosti. Zatim je Lukul, posle osvojenja Ponta, mnoge knjige doneo kao plen.Naime, kraljevi Atali obuzeti ljubavlju prema književnosti izvrsnu javnu biblioteku sagradili su u Pergamu, za korist i razonodu.
Za pohvalu je Lukulov izdatak i zanimanje za knjige, jer je on mnoge i veoma dragocene knjige pribavio i dao da se slobodno koriste. Biblioteka je bila svima pristupačna, a na galerije, koje su bile u njenom sklopu, kao u hram Muza, dolazili su ponajviše Grci, i tu, zajedno, oslobođeni drugih briga, ugodno provodili vreme. I Lukul je tu često boravio i šetkao se kroz uzavrelo mnoštvo učenih ljudi.

Koliko je sam Ciceron bio prilježan u sakupljanju i obogaćivanju biblioteke jasno je iz mnogih njegovih pisama Atiku. (Ciceronov prijatelj Tit Pomponije Atik, prvi je po imenu poznati izdavač rimske knjige. Slavu jestekao izdavanjem brojnih Ciceronovih dela, ali je izdavao i dela drugih helenskih i rimskih pisaca. I Atik i Ciceron su imali bogate privatne biblioteke.)

Deo pisma;,,Dakle, ti se trudiš da što pre dobijemo ono što pišeš da si nam pripremio i poslao, i pritom smatraš da si u stanju da nam popuniš biblioteku. Veoma se uzdam u tvoj istančani ukus u izboru one vrste literarne razonode kojom želimo da ispunimo časove odmora. Prema knjigama imam onoliko neizmernu naklonost koliko imam otpor prema drugim stvarima. Svoju biblioteku čuvaj, kome god da si je obećao, sve dok nenađeš iskrenog poklonika. Ja, eto, sve svoje zaradice sklanjam na stranu,za knjige, kako bi mi one u starosti bile utočište. Nemoj se ni nadati da tvoje knjige mogu postati moje. Naime, ako sam išta shvatio, to je da nadvisujem Krasa bogatstvom, jer prezirem posedovanja njiva, gajeva,pašnjaka...Veoma je plemenito trošiti imetak na sakupljanje knjiga, ali važan je i način na koji se one koriste. Šta vrede nebrojane knjige ako je njihov vlasnik tokom života jedva pročitao samo njihove naslove. Mnoštvo knjiga opterećuje onoga koji čita i važnije je da se prepustiš nekolicini pisaca nego da lutaš kroz mnoge.
Danas, najvećem broju književnih neznalica knjige ne služe za čitanje, već su deo nameštaja. Zato neka se sakuplja onoliko knjiga koliko je potrebno, a ne kao znak prestiža. Ti kažeš da je časnije potrošiti imetak na knjige nego na raskošne vaze i slike. Ono što je neumereno pogrešno je, u svakom slučaju. Da li opraštaš čoveku zarobljenom ormarima od kedrovine i slonovače dok drema među tolikim hiljadama knjiga, a da mu se, pritom, od svih njegovih svitaka najviše dopadaju njihovi naslovi i izgled. Kod najneobrazovanijih ljudi videćeš u kući sve napisano i vredno u policama ispunjenim do vrha. Na ovaj način se dela posvećenih i nadarenih ljudi gomilaju po privatnim kućama..."Vladari, državnici i vojskovođe: Ramzes II u starom Egiptu, Pizistrat uHeladi, Ptolemej Filadelf u helenističkom Egiptu, Emilije Paul i Lukul u Rimu osnivali su biblioteke i brinuli o njima što govori o uvažavanju knjige i znanja u starom svetu.

Ciceronovo pismo otkriva da knjigoljupci u njegovo vreme, kao i danas, do njih nisu mogli lako doći. A Seneka će nas utešiti pišući da su i onda skorojevići prepuni para kupovali knjige “za ukras”. Ali za sve one posvećene knjizi biblioteka je bila i ostala "ledžbenica duše".

NAJVECA BIBLIOTEKA

Biblioteka Aleksandrina, najveća knjižnica, čitaonica i škola zlatne jeseni antičke epohe, jedina je u istoriji koja se prepoznavala po nazivu BIBLIOTEKA.

Prva Biblioteka Aleksandrina stvorena je u trećem stoljeću prije Krista, osnivač joj je na prostoru kraljevske palače bio Ptolomej I., Aleksandrov nasljednik, a vrhunac je postigla pod njegovim nasljednicima iz dinastije Ptolomejevića, kad je, prema nekim izvorima, sadržavala 700.000 svitaka papirusa. Aleksandrija je u to vrijeme bila intelektualno središte antičkog svijeta, nadmašivši Atenu, tu su udareni temelji mnogih znanosti.
U Aleksandriji, u čijoj su se biblioteci okupljali najveći umovi tog doba, Euklid je postavio osnove geometrije, tu je živio i djelovao Arhimed, najveći matematički um antičkog svijeta, tu je prvi put obznanjeno da se Zemlja okreće oko Sunca, postavljeni temelji astronomije, obavljena pionirska istraživanja anatomije nervnog sistema i utvrđeno da je mozak, a ne srce, središte inteligencije.

U aleksandrijskoj Velikoj biblioteci (tako su je zvali kako je ne bi miješali s "podružnicom" u Srefaeumu) prvi put su u povijesti katalogizirane knjige prema temi i autorima...Žedni svjetskog znanja, tadašnji su vladari i na možda ne baš prihvatljiv način dolazili do primjeraka za alkesandrijsku biblioteku. Svaki brod koji je uplovljavao u luku morao je sve svoje knjige i rukopise dostaviti kako bibile načinjene kopije, ali su uglavnom te kopije vraćane na brod, a originali su zadržavani u biblioteci.
Ptolomej III. je, na primjer, molio druge vladare da mu uz nemali depozit posude knjige kako bi ih se prepisalo, a kad bi mu knjige došle u ruke, javljao bi vlasnicima da slobodno zadrže novce jer će on zadržati knjige. Tako je, navodno, došao do originalnih zapisa Euripida i Sofokla, te Aristotelove biblioteke, najveće grčke kolekcije.

Ima i dosta različitih teorija kako je i kada Biblioteka Aleksandrina uništena. Do prve destrukcije došlo je 48. godine prije Krista kad je Julije Cezar u luci zapalio svoju flotu kako ne bi pala u ruke neprijatelju, a vatra se proširila na grad djelomično uništivši dio bibliotečnog fonda. Prema Plutarhovim zapisima, štetu je djelomično popravio Marko Antonije nekoliko godina kasnije darovavši Kleopatri 200.000 svitaka. Oni su,navodno, zajedno s ostacima iz Velike biblioteke, smješteni u manjoj biblioteci u Serafeusu. Tu su opstale do otprilike četvrtog stoljeća poslije Krista kad su Sreafeum navodno razorili kršćani.

U sedmom stoljeću došli su arapski osvajači koji su, prema nekim tvrdnjama, šest mjeseci zagrijavali vodu u javnim kupatilima spaljujući pronađene svitke.
Još 295. godine p.n.e. ugledni skolastik Demetrije ubedio je novoproglašenog faraona Ptolomeja Prvog Sotera da Atina mora da dobije dostojnog takmaca na mestu centra odakle zrači kultura i tradicija ka novim prostranstvima, geografskim, tako i duhovnim. Kada se Ptolomej složio, Demetrije je odmah predložio da to bude biblioteka i to u Aleksandriji. Faraon je postavio skolastiku samo jedan jedini uslov: da Biblioteka bude dom za SVE postojeće rukopise i knjige iz sveta.

Ubrzo je donet faraonski "dekret" po kome su odani skolastici plenili sve rukopise i knjige iz pristiglih brodova, odnosili u Biblioteku, ubrzano ih prepisivali ili prekopirali, zadržavali originale, a kopije uz izvinjenje vraćali na brod. Bila je to ne samo najveca, nego i prva javna biblioteka. U njoj je radio genijalni bibliotekar Kalimah (oko 310.-oko 240. pre n. e.), grcki pesnik i naucnik koji je iza sebe ostavio 800 knjiga. Kalimah je (u Muzeionu) sastavio cuveni Pinakes, popis kompletnog biblioteckog fonda (u 120knjiga), sa biografskim i bibliografskim podacima o piscima - fantastican (klasifikacioni, strucni) katalog koji je, istovremeno, bio i kamen temeljac za istoriju grcke knjizevnosti.
Aleksandrijska je biblioteka bila veliki izazov takmicarskom duhu ambicioznog kralja Eumenesa II da u Pergamu, kulturnom centru Male Azije, stvori biblioteku, jos vecu i bogatiju od aleksandrijske.

Autenticnu pricu o tom dogadjaju »razabrao« je poznati srpski naucnik i pisac naucno-popularnih knjiga Milutin Milankovic »iz sapata« samih listica pergamenta, nekada belih belcatih jaganjaca iz ljupkog predela Mizije, koji sebe ulozise u osnivanje pergamske biblioteke. Njihova je koža posluzila za izradu finog pergamenta, na koji narocitim krasnopisom prepisase celokupno delo najcenjenijeg medju naucnicima, sirakuskog geometra i mehanicara Arhimeda.

Arhimedovi spisi na listicima pergamenta dobise pocasno mesto u novosagradjenoj biblioteci u samom centru grada, pored bozanskog hrama i oltara Zevsovog i kraljevske palate. Iako izgorela (47. g. pre n. e. u pozaru koji je izbio kada je Cezar zauzimao Aleksandriju), biblioteka je i dalje zracila.

Da bi nadoknadio neprocenjivi gubitak, trijumvir rimski Antonije zapakova celokupnu pergamsku biblioteku i predade je na poklon egipatskoj kraljici Kleopatri. Arhimedovi spisi smestise se, sa ostalih 200 000 svezaka, u sacuvani deo aleksandrijske biblioteke - Serapeion. Tako pergamentni listici nastavise svoj put kroz istoriju. Kada se hriscanstvo, krajem IV veka, »obrnulo« na pravo neprijateljstvo prema grckoj umetnosti i nauci, osvanu strasan dan 392. godine kad rulja nagrnu u hram Serapeion, podstaknuta fanatizovanim arhipastirom aleksandrijskim Teofilom i razrusi i »poslednje utociste jereticke vere i ucenja«. Teofilo se pozva na reci iz devetnaeste glave dela apostolskih:
»Amnogi sabrase knjige i spalise ih pred svima; tako zdravo rastijase i nadvladjivase rijec Gospodnja«. I dade svoj blagoslov. Arhimedove spise spasila je i donela svome domu ucena Hipatija, cerkafilosofa i matematicara Teona. Iskorisceni za njihovo sopstveno znanje i korist, dobro prouceni i prevedeni, izgubise potom vrednost i postadose -hartija za pisanje.

U vreme krstaskih ratova, dodjose u ruke nekog pismenog grckog kaludjera i on od njih nacini hriscanski molitvenik. Prica se ponavljala: i molitvenik prvo naidje na veliko odusevljenje, manastirska bratija nije ga ispustala iz ruke, a onda listice, nekadasnje bele jaganjce,odlozise u police manastira i crkava gde prespavase vise vekova. Kad naposletku stigose u Carigrad, tu se ubrzo otkri da su dva puta ispisivani.

Jedan nadahnuti naucnik iz Danske upotrebi svu svoju vestinu, znanje istrpljenje, pa i sa ispranog mesta iscita pravu rec. Na kraju je glasno uzviknuo: »Arhimedovo delo Efodos koje pominju neki grcki i arapski spisatelji, ali od koga se, sem naslova njegovog, nije ocuvalo ni slovce, pronadjeno je i vaspostavljeno«.

Zanimljivosti

Babilonci i Asirci pravili su tablice od gline. Na tim tablicama ispisivali su razne podatke i sve ono što su željeli sačuvati. Zaoštrenom alatkom urezivana su slova dok je glina bila vlažna. Da bi se ove pločice učinile trajnijim, pečene su u pećima. Ponekad su ispisani podaci bili obimni, te su urezivani na velikom broju glinenih tablica. Takav niz tablica, ili „stranica”, mogao bi se, možda nazvati knjigom.

Najstariju biblioteku na svetu izgradio je čuveni asirski car Asurbanipal u 7. veku p.n.e i nalazila se u glavnom gradu drevne Asirije - Ninivi na reci Tigru (današnji Irak). U ovoj biblioteci nalazilo se preko 30.000 glinenih pločica - zbirki raznih dokumenata Asirije i Vavilona, ispisanih klinastim pismom. Ovu biblioteku otkrio je u 19. veku arheolog Lejar prilikom otkopavanja Asurbanipalove palate i pločice je prebacio u Britanski muzej u Londonu gde se i danas nalaze.
Kada je sadržaj dešifrovan, otkriveno je da se među mnogobrojnim dokumentima i podacima o tom dobu na njima nalazi i danas poznati ep o Gilgamešu, što je omogućilo naučnicima da saznaju dosta podataka o drevnoj asirskoj, ali i vavilonskoj kulturi.

Prva svetska enciklopedija je kineska, "Jong|kanon". Napisana je početkom petnaestog veka u vreme dinastije Ming. Sadržavala je odrednice iz književnosti, astronomije, umetnosti, medicine, filozofije, tehnike, agronomije, istorije, religije i dr.

Autor prvog srpskog romana je Atanasije Stojković (1773-1832), inače fizičar po struci, doktor filozofije i profesor Univerziteta u Harkovu, koji je zbog neslavne uloge u borbi protiv Vuka Karadžića ostao u lošoj književnoj uspomeni, tako da su tri njegova naučna i književna dela pala u zaborav. Svoj roman "Aristid i Natalija", pisan u skladu sa ondašnjom književnom modom, objavio je 1801. godine. Ovaj roman spada u klasu tzv.sentimentalnih romana 18. veka i prvi je predstavnik ovog književnog pravca u nas. Među sve brojnijim srednjovekovnim univerzitetima bilo je malo onih kojisu imali svoje biblioteke, ali profesorima su knjige svejedno bile potrebne.One su se mogle nabaviti od putujućih prodavaca, što je bio nepouzdan izvor nad kojim profesori nisu imali nikakvu kontrolu. Iznajmljivanje udžbenika, obično po utvrđenoj ceni po tabaku, predstavljalo je dragocenu povlasticu koja je uvećavala prihode univerziteta i sprečavala promet jeretičkih tekstova. Najstariji katalog Univerziteta u Parizu, iz 1286. godine, obuhvata 138 različitih naslova koji su se mogli iznajmiti.

U Bolonji i na drugim univerzitetima svaki profesor je bio obavezan da preda univerzitetskom pisaru primerak svojih predavanja, da bi se ona mogla prepisati, a zatim iznajmljivati ili prodavati. Pisara su zvali „stacionar“, zato što je za razliku od putujućih trgovaca knjigama stalno boravio na jednom mestu. Putujući trgovci nastavili su da prodaju zabranjene knjige i obezbedili veliki promet zabranjenom Viklifovom prevodu Biblije na engleski. Ali univerzitetski pisar je zadugo ostao zvanični izvor udžbenika i materijala za pisanje, a vodio je i pozajmnu biblioteku.

Sredinom petnaestog veka, pre nego što je renesansa u Italiji dostigla pun zamah, pravljenje (to jest prepisivanje) knjiga bilo je unosna, sekularizovana delatnost čiji su se centri nalazili u univerzitetskim gradovima. Firentinski knjižar Vespazijano da Bističi (1421-1498), koji je za svoje bogate pokrovitelje sakupljao antičke rukopise, jednom prilikom je zaposlio 45 pisara da bi prepisali dve stotine dela za biblioteku koju su Mediči osnovali pri opatiji u Fjezolu. Izdavači su u to vreme već koristili štampanje pomoću ploča za ilustracije u knjigama. Izvesno vreme je prošlo pre nego što su univerziteti stekli sopstvene biblioteke, ali, jednom osnovane, one su brzo rasle. Sredinom četrnaestog veka, biblioteka na Sorboni imala je skoro 2.000 knjiga.

Štamparstvo je povećalo broj knjiga do neslućenih razmera. Prema najpouzdanijim procenama, pre Gutenberga broj rukopisnih knjiga u Evropi kretao se u hiljadama. U to vreme u Evropi je verovatno bilo manje od sto miliona stanovnika, a većina njih bila je nepismena. Godine 1500. u opticaju je verovatno bilo oko deset miliona štampanih knjiga (mada ima stručnjaka koji bi tu cifru udvostručili), pored postojećeg fonda rukopisnih knjiga, koji se takođe neprekidno uvećavao. Tokom prvih decenija štamparstva u Evropi, svaka nova knjiga štampana je u većem tiražu od prethodne. Otprilike do 1480. godine, tiraž nekih knjiga iznosio je svega po 100 primeraka; 1490. prosečan tiraž je već narastao do 500 primeraka. Za knjige objavljene posle 1501, kada je tržište postalo bolje organizovano, a cena knjiga drastično pala, istoričari štamparstva više nekoriste izraz „inkunabula“ (prvi put upotrebljen 1639, od latinskog „upovoju“, „od kolevke“), a u pogledu tiraža prosečna izdanja iz ovog perioda su manje-više dostigla moderne brojke. Aldus Manucijus je najčešće štampao izdanja od po 1.000 primeraka.U sledećem veku veliki tiraž iznosio je oko 2.000 primeraka. Kada se štamparstvo već ustalilo, štampari su osnovali svoje esnafe i pokušali da ograniče tiraže kako bi stalno bilo novih narudžbina. U Engleskoj, ukaz Zvezdane dvorane iz 1587. ograničavao je tiraž na 1.250 primeraka, od čega je sasvim mali broj izdanja bio izuzet. Otprilike u isto vreme, i samo Udruženje knjižara je uvelo ograničenje tiraža na 1.500 primeraka, izuzimajući jedino dela kao što su gramatike, molitvenici, zakoni i proglasi, kalendari i almanasi.

Tokom 17. i 18. veka, u Evropi je tiraž prvih izdanja bio veći od 2.000 primeraka samo u slučaju Biblije i izuzetno popularnih dela kao što su Volterovo „Doba Luja XIV“ ili Didroova „Enciklopedija“.U vreme kada su srednjovekovne biblioteke bile na vrhuncu, knjige su bile toliko dragocene da su lancem privezivane za police ili za vodoravnu gredu iznad stola za kojim su mogle da se čitaju.

Simbol stare biblioteke bila je knjiga vezana lancem. I dan-danas se mogu videti stotine tako zarobljenih tomova, zvanih 'catenati', uredno poređanih na policama u biblioteci Herfordske katedrale. Nijedna posledica štampe nije bila toliko dalekosežna kao moć štamparske prese da oslobodi knjige ovih lanaca.Postavši brojnije, knjige više nisu stajale položeno, kao što je bio običaj u srednjem veku, već su postavljane uspravno i zbijane jedna uz drugu takoda im se vide hrbat, naslov i ime autora.

U biblioteci u Eskorijalu kraj Madrida, izgrađenoj 1584. godine, police poređane uza zidove zamenile su stare monaške niše slične kapelama, tako da su korisnici mogli i nasumice da razgledaju veliki fond knjiga. Raspoređivanje knjiga u biblioteci postalo je nauka. Gabrijel Node (1600-1653), bibliotekar kardinala Mazarena, koji je služio i kod kardinala Rišeljea i švedske kraljice Kristine, napisao je 1627. godine pionirsku raspravu o bibliotekarstvu. Mazarenova biblioteka brojala je 40.000 svezaka koje je sakupio i složio Node, a bila je uređena tako da služi potrebama velikog privatnog kolekcionara koji je svoje bogatstvo rado stavio na raspolaganje „svima koji žele da dođu u biblioteku i uče unjoj“.

Samjuel Pips se držao Nodeovih saveta prilikom uređenja sopstvene otmene biblioteke, koja je i dan-danas dostupna stručnjacima u Modlinkoledžu Univerziteta u Kembridžu. Povećanje broja knjiga iz svih oblasti postavilo je pred filozofe izazov da sačine mapu celokupnog carstva znanja.

Slavni nemački filozof Lajbnic izdržavao se kao bibliotekar i pomogao u Hanoveru vojvodama od Brunsvik-Lineburga da srede svoju kolekciju od 3.000 svezaka. Potom se latio uređenja Vojvodske biblioteke u Volfenbitelu, koja je brojala 30.000 svezaka i za koju je Lajbnic sastavio jedan od prvih opsežnih alfabetskih autorskih kataloga. Njegov nacrt predviđao je biblioteku zaštićenu od požara, u kojoj bi galerije i police bile raspoređene oko potpornih stubova. Ali vojvoda nije prihvatio njegov plan i napravio je biblioteku u drvetu, tako da su se čitaoci zimi smrzavali pošto je loženje peći bilo suviše rizično. Lajbnic je biblioteku shvatao kao zajednicu sveg znanja u kojoj bibliotekarima ulogu sveštenika koji se stara o tome da njeni članovi budu obavešteni o najnovijim saznanjima i slobodno komuniciraju među sobom. Bio je začetnik sistema klasifikacije, alfabetskih pomoćnih sredstava i izvoda, koji je trebalo da olakšaju posao korisnicima biblioteka. Biblioteka je bila njegova enciklopedija.

Lajbnic je obeležio prelazak sa kraljevskih i crkvenih zbirki namenjenih povlašćenoj manjini na javnu biblioteku koja služi svima. U narednom veku njegove vizije će u svojoj nesvakidašnjoj karijeri ostvariti italijanski emigrant ser Antoni Panici (1797-1879), vatreni italijanski nacionalista i čovek od akcije. On je bio prinuđen da pobegne iz svog rodnog Brešela u Modenskoj Vojvodini, gde se bio pridružio tajnom društvu koje je kovalo zaveru protiv austrijskih okupatora i gde je osuđen na smrt u odsustvu. Utočište je pronašao u Engleskoj, gde je postavljen za prvog profesora italijanske književnosti na Londonskom univerzitetu. Pošto nije imao studenata, digao je ruke od ovog počasnog nameštenja i 1831. se pridružio osoblju Britanskog muzeja. Sledećih 35 godina dominirao je tom ustanovom, uneo u nju nov duh i načinio od nje uzornu narodnu biblioteku modernog tipa, koja je privukla novu čitalačku publiku. „Kako mi samo strašno nedostaju biblioteke i knjige iz kojih bih prikupljao podatke!“ lamentirao je Tomas Karlajl pošto se preselio iz Škotske u London. „Zašto u svakom gradu u kome je sedište okruga ne postoji Biblioteka Njenog kraljevskog veličanstva? U svakom od njih postoje zatvor i vešala Njenog kraljevskog veličanstva.“ „Biblioteka Njenog kraljevskog veličanstva“ bio je Britanski muzej u Londonu, u kome se Panici zaposlio i koji je bio loše snabdeven čak i po merilima stručnjaka manje razdražljivih od Karlajla. Kipovi, fosili, slike imape bili su bez reda nagomilani zajedno sa knjigama i rukopisima.
Velika privatna biblioteka Džordža III, koja je 1823. godine doneta u muzej, spojena je sa starom kraljevskom bibliotekom, a izgradnja nove zgrade bila je u toku kada je Panici postao član muzejskog osoblja. Panici je 1837. postavljen za kustosa Odeljenja štampanih knjiga, a 1856. za upravnika biblioteke.

Njegova plahovita priroda nije baš bila po volji krutom upravnom odboru, koji je sve držao pod strogom kontrolom. „Siromašnom studentu želim da omogućim da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da proniče u najsloženija pitanja ida traži odgovore od istih autoriteta kao i najbogatiji čovek u kraljevstvu,bar kad su knjige u pitanju, a. vlada je obavezna da mu pruži velikodušnui neograničenu pomoć“, rekao je Panici 1836. Specijalnom muzejskom komitetu Parlamenta. Panici se 1849. i dalje hvalio da „nikada nije prikratio prava nijednom čitaocu“ i da se prema svima jednako odnosio.
Razume se da je Karlajl, koji nije mario za demokratiju, smatrao da zaslužuje poseban tretman. Sticajem okolnosti, bio je preosetljiv kada je fizička neudobnost u pitanju, jednako kao i u gotovo svakom drugom pogledu. Budući da je stanovao u Čelziju, nije mogao da podnese dugo putovanje do Blumzberija da bi radio u Panicijevoj biblioteci, iz koje se knjige nisu mogle iznositi i koja se zatvarala u pet po podne. Naravno, Karlajl je postao Panicijev zakleti neprijatelj. Potom je Karlajl svoj sukob sa Panicijem iskoristio kao povod da uvede neke sopstvene novine u bibliotekarstvo. U odgovor na Panicijev neumoljivi egalitarijanizam, on je 1841. godine osnovao Londonsku biblioteku.
Karlajl je sazvao javni skup kako bi pridobio svoje prijatelje, bogataše i plemiće. Kada je Londonska biblioteka 1841. bila otvorena, njenim pretplatnicima,kojih je bilo pet stotina, na raspolaganju je stajala zbirka od 3.000 knjiga- a upravnik nije bio nikakav inostrani radikal. Predsednik je bio erl od Klarendona, pokrovitelj princ Albert, kraljičin muž, a Karlajl se postarao daza prvog bibliotekara bude postavljen jedan Škotlanđanin koji mu je u svemu povlađivao. Karlajl je i dalje bio gospodar Londonske biblioteke,koja je prerasla u pretplatnu stručnu biblioteku bez premca.
U međuvremenu, Panici je narodnu biblioteku pretvarao u nešto sasvim novo. Pod njegovom upravom bibliotekari su prestali da budu slabo plaćeni službenici. Panici je regrutovao stručnjake koje su privlačili stalno mesto i slobodoumna učena atmosfera. Opremio je biblioteku podrobnim katalozima koji su bili svakome dostupni i nametnuo zakon o obaveznom primerku, po kome je Muzej imao pravo na po jedan primerak svakog novog britanskog izdanja.
Uprkos navaljivanju njegovih najuglednijih pokrovitelja, odbio je da predviđa budućnost na osnovu drugorazrednih procena i sakuplja samo „vredne“ knjige na „značajne“ teme. Velelepna kružna Čitaonica Britanskog muzeja predstavljala je Panicijevu zamisao i poslužila je kao uzor za Kongresnu biblioteku, a i za neke druge.Osmislivši sopstvena Pravila katalogizacije, njih 91, Panici nije odustao od celovitog alfabetskog imenskog kataloga i nije dozvolio njegovo štampanje sve dok celokupna bibliotekačka zbirka nije bila uneta u njega. Upravni odbor je sastavio Kraljevsku komisiju koja je trebalo da ga obuzda, ali je Komisija u svom zaključnom izveštaju iz 1850. podržala Panicija.
Javna biblioteka koju je Karlajl zahtevao „u svakom gradu u kome je sedište okruga“ još uvek je bila stvar budućnosti. Panici je od korisnika i dalje tražio preporuke da bi mogli da koriste Čitaonicu, a knjige se iz njegove biblioteke nisu mogle pozajmljivati.Jedan drugi Škotlanđanin, Endrju Karnegi (1835-1919), čija je narav bilas asvim različita od Karlajlove, osnovaće brojne javne biblioteke sa druge strane okeana, u narodu koji naseljava čitav kontinent.

"...Od prvoga Adama, koji vidje I dan i noć i oblik svoje ruke, Pričahu ljudi i oblikovahu U kamenu, kovini, pergamnetu. Sve što sadrži zemlja il san nosi, Ovdje je njihov trud: Biblioteka..."(H. L. Borhes, „Aleksandrija, 641. n. e.")

Published by
Durlanski sr.scribd.com/

Andrew Carnegie: Čovjek koji je izgradio 2.509 biblioteka / knjižnica


Bio je na čelu ekspanzije američke industrije čelika i željeznica u kasnom 19. stoljeću, bio je jedan od najvećih filantropa svog doba, borac za svjetski mir, nauku, obrazovanje – i bio je čovjek koji je odgovoran za izgradnju 2.509 javnih biblioteka / knjižnica!
Andrew Carnegie (25. novembar 1835 – 11. august 1919) bio je i autor članka “Bogatstvo” iz 1889. godine, poznatog i kao “evanđelje bogatstva”, članka koji se do današnjeg dana smatra osnovom za sve one koji žele da vode filantropske živote. Carnegie je bio možda i prvi čovjek u SAD-u koji je javno rekao da bogati imaju moralnu obvezu da poklone svoje bogatstvo prije smrti, odnosno, da ga vrate u ruke naroda.

“Smiješak nije nikome toliko potreban kao onima koji nam ništa drugo ne mogu dati zauzvrat.” – Andrew Carnegie

Jedan od njegovih glavnih interesa bilo je uspostavljanje besplatnih javnih biblioteka/knjižnica, kako bi se obrazovanje učinilo dostupnim svim slojevima društva. U to vrijeme, u svijetu je bilo samo nekoliko javnih biblioteka, a nakon što je Carnegie Corporation investirala u projekat 56 miliona dolara, svijet je postao bogatiji za 2.509 novih biblioteka.
Iako je prvobitno planirano da se igzradi 2.811 javnih biblioteka, neke zajednice su odlučile da odbiju ponudu, jer je uslov gradnje bio da se biblioteke ostave zajednici sa praznim policama, te da ih lokalni stanovnici ili vlade naknadno napune knjigama. Ovo je u to vrijeme nekim zajednicama bilo jednostavno preskupo ili nemoguće za izvesti.


Carnegie je iz Škotske stigao u SAD 1848. godine kada je imao 13 godina. Tada je bio samo siromašni dječak koji je pomagao svojoj porodici tako što je povremeno radio u tvornici pamuka. Tokom vremena, uz mnogo napornog rada (i nešto sreće), Carnegie je osnovao kompaniju US Steel, prvu kompaniju na svijetu koja je vrijedila milijardu dolara. US Steel je prodan u 1901. godine, a Carnegieovo bogatstvo je doseglo svoj ​​vrhunac – vrijednost ekvivalentna 75 milijardi današnjih dolara.

“Ja sam se rodio u bijedi, pa ipak ne bih svoje djetinjstvo mijenjao za ono bogataških sinova. Šta oni znaju o porodičnoj radosti? Šta znaju o majci koja radi kao guvernanta, pralja, kuharica, učiteljica, a koja je ujedno i uzorna supruga?” – Andrew Carnegie

Tokom svog života, Carnegie je prihvatio činjenicu da bogati imaju dužnost da podijele svoje bogatstvo prije smrti, obično kroz filantropske napore. Posljednjih 18 godina svog života proveo je otvarajući brojne zaklade i udruženja kao što su 7.000 crkvenih institucija, Carnegie institut u Pittsburghu, Carnegie zaklada za promovisanje obrazovanja, Carnegie Endowment koji se borio za svjetski za mir, kao i izgradnja javnih biblioteka širom svijeta – biblioteka na čijem je ulazu pisalo “NEKA BUDE SVJETLO”.
Do kraja svog života, Carnegie je uspio donirati gotovo 90 % svog bogatstva (današnja vrijednost: 75 milijardi dolara!).

“Čovjek koji umre bogat, umre osramoćen.” – Andrew Carnegie

Tri veka burne istorije Narodne biblioteke Srbije

NBS je naša najstarija ustanova kulture. U prvom naletu bombardera, 6. aprila 1941, uništeni su knjižni fond od 500.000 svezaka, 1.424 ćirilska rukopisa i povelje, kartografska i grafička zbirka...

DAN kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju Biblioteke, 15. februara po starom ili 28. februara 1832. godine po novom kalendaru, beleži se kao datum osnivanja Narodne biblioteke, najstarije ustanove kulture u Srbiji. U novembru iste godine knez Miloš je naredio da se po jedan obavezan primerak dostavlja Narodnoj biblioteci. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije slavi upravo 28. februar kao Dan Biblioteke.

Istorija kaže da je osnovana bez formalnog akta, bez stalnog prebivališta i ozvaničenog naziva. Nastajala je postepeno, od svojevrsnog depozita knjiga, preko biblioteke u sastavu Knjaževsko-tipografske biblioteke i Biblioteke Popečiteljstva prosveštenija, kao i objedinjavanjem biblioteka više javnih i državnih nadleštva i otkupljivanjem nekih značajnih privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. Period do 1853. godine obeležila je potraga za stalnim smeštajem i uslovima za rad. Prve godine postojanja biblioteka se selila po Beogradu, pa je onda prebačena u Kragujevac 1833, da bi dve godine kasnije opet doputovala nazad u Beograd. Knjižni fond prvi je sredio dr Milovan Spasić, 1845. godine, koji je izradio i autorski katalog. Tada je Biblioteka imala 1.421 naslov u 2.283 sveske.

Bolji dani za biblioteku nastaju od 1853. godine. Kneževim ukazom uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Prvi "pravitelstveni" bibliotekar postaje Filip Nikolić, sa kojim i počinje srpsko bibliotekarstvo kao posebna delatnost. Posle njega, za bibliotekara dolazi Đura Daničić (1856-1859) koji je utvrdio koncepciju nabavne politike, započeo izradu tekuće godišnje nacionalne bibliografije i ozvaničio naziv "Narodna biblioteka". Kada bibliotekari postaju Janko Šafarik (1861-1869) i Stojan Novaković (1869-1874) Biblioteka doživljava dalji uspon. Šafarik je uspeo da je preseli u Kapetan-Mišino zdanje, a Novaković je u pravom smislu bio prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o pečatnji iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak, a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela izdavačku delatnost.

Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke Biblioteke, a to su: da pomaže negovanju nauke u Srbiji, da olakša širenje narodnog obrazovanja i da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu.


KILOMETRI POLICA BIBLIOTEKA danas u svojim fondovima poseduje više od pet miliona bibliografskih jedinica, smeštenih na oko 90 kilometara polica u magacinima. Svake godine svoje fondove obogati sa više od 75.000 novih dokumenata. U katalogu VBS nalazi se oko 1.400.000 bibliografskih zapisa.

Prvi svetski rat doneo je nesreću i stradanje i Narodnoj biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, a ostatak je preseljen na više mesta u Beogradu. Najdragoceniji delovi fonda prebačeni su u Niš i Kosovsku Mitrovicu, ali su pali u ruke okupatora i preneti u Sofiju. Posle rata ovaj deo je vraćen u Beograd, ali nestalo je dosta knjiga, novina i 56 starih rukopisa, među kojima i neki iz 13. veka. Nekoliko njih je pronađeno u Nemačkoj i otkupljeno tek 1972. Biblioteka je u ratnom periodu ostala i bez svojih prostorija, pa je 1920. za njen smeštaj otkupljena bivša "Kartonaža Milana Vape", zgrada na Kosančićevom vencu.

Kada su 1919. doneti Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci, ona dobija status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928, Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938, a časopis "Glasnik Narodne biblioteke" počinje da izlazi 1940. godine.

U Drugom svetskom ratu, u prvom naletu bombardera, 6. aprila 1941, zgrada Biblioteke na Kosančićevom vencu je pogođena i izgorela do temelja. Uništen je knjižni fond od 500.000 svezaka, zbirka od 1.424 ćirilska rukopisa i povelje, kartografska i grafička zbirka, zbirke časopisa i novina, bogati arhiv turskih dokumenata o Srbiji i celokupna prepiska značajnih ličnosti.

Posle rata, u aprilu 1946, dobija zgradu bivšeg hotela "Srpska kruna". Ministarstvo prosvete Srbije donosi odluku da se sve retkosti rejonskih biblioteka ustupe Narodnoj. Posebnom odlukom dodeljene su joj Dvorska biblioteka, Biblioteka Senata, deo Biblioteke Narodne skupštine i Biblioteka Društva Svetog Save, a otkupljene su i mnoge privatne biblioteke. Sledeće godine, 20. aprila, počela je redovno da radi i svoja vrata otvorila čitaocima.

Obnova fonda počela je još u toku rata, a posle njega Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine autorski, a 1948. godine predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije.

Povodom 150-godišnjice Prvog srpskog ustanka Izvršno veće Srbije donelo je odluku da se izgradi nova zgrada NBS. Kamen temeljac za zgradu koju je projektovao Ivo Kurtović, postavljen je 20. oktobra 1965, a 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas.

Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD.

Biblioteka 1987. godine započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP - Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji. Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novopribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine.

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup internetu i izrađena prva veb prezentacija. Posle 2000. Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6.000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.

Болна прича о рушењу Народне библиотеке Србије, једном од најперфиднијих културних злочина, неспособностима југословенских власти и кратеру који на Косанчићевом венцу стоји и 75 година касније и подсећа на културолошки и етички понор у којем живимо.

Читавих седамдесет пет година након уништења Народне библиотеке Србије локалитет на београдском Косанчићевом венцу и даље има облик великог удубљења које је настало као последица вишедневне ватрене стихије у којој је у потпуности нестало здање те институције.

Кратер који је остао да сведочи о месту на коме се до 6. априла 1941. године налазила национална библиотека болно је сведочанство наше вишедеценијске небриге о културном наслеђу. Он представља не само природни већ, рекао бих, културолошки и етички понор у којем годинама обитавамо.

Зато ће обнова Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу бити снажан знак нашег свеукупног друштвеног и моралног опоравка.

Народна библиотека Србије настала је у Крагујевцу 12. јула 1838, у оквирима Министарства просвете, да би почетком наредне године била пресељена у Београд.

У другој половини 19. и почетком 20. века на њеном челу налазиле су се неке од најзначајнијих личности из културе и науке попут Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Стојана Новаковића, Јована Бошковића, Нићифора (Дучића), Милана Ђ. Милићевића, Стојана Протића и Љубомира Јовановића.

Године 1903. за управника је именован историчар и академик Јован Н. Томић, који се на том месту задржао дуже од било кога пре и после њега – укупно 24 године.
ИСТОРИЈА У ДРВЕНИМ САНДУЦИМА

Након што је аустроугарски посланик барон Фон Гизл предао ултиматум аустроугарске владе, министар просвете Љубомир Јовановић већ сутрадан је наложио Јовану Н. Томићу да највредније рукописе и старе штампане књиге издвоји и на престоничкој железничкој станици преда представницима Министарства иностраних дела.

Најдрагоценија грађа упакована је у два дрвена сандука и истог дана утоварена у вагон бр. 6639, у оквиру посебне железничке композиције. Верује се да је крајња дестинација био Крушевац.

Током лета исте године дошло је до делимичног страдања фондова Народне библиотеке Србије јер је непријатељска артиљерија више пута погодила Капетан Мишино здање, у којем се она налазила. Министарство је наредило хитну евакуацију збирки на више локација. Крајем 1914. и почетком 1915. делови збирки пренети су у Ниш, Скопље, Косовску Митровицу и Пећ.

Прве поратне године затекле су националну библиотеку у тешком стању. Примарни задатак односио се на повраћај опљачканих збирки. У Народној библиотеци Бугарске у Софији нађен је део књига и часописа опљачканих из српске Народне библиотеке.

Управник Томић улагао је напор да обезбеди одговарајући простор будући да су предратне просторије Народне библиотеке Србије у Капетан Мишином здању биле тако оштећене да се нису могле користити. Национална библиотека је тек 1921. добила свој први дом на београдском Косанчићевом венцу.

Шести април од судбоносног је значаја за српску националну библиотеку и културу у целини.
Тог 6. априла 1921. управник Народне библиотеке Србије упутио је иницијативу министру просвете Светозару Прибићевићу да се за потребе њеног смештаја откупи здање у Косанчићевом венцу број 12, што је и учињено.

Након што су окончани вишегодишњи послови прилагођавања објекта специфичним библиотечким потребама, преноса и сређивања збирки, Народна библиотека Србије отворена је за јавност 1925.

Проблем чувања најдрагоценијих збирки добијао је на важности. Тек 1938. обезбеђено је 120 лимених сандука како би се, у изостанку одговарајућег трезора, највреднија грађа макар делимично осигурала од могућих оштећења. Последице недовољних активности у смислу успостављања трезора са сигурносним елементима или дислоцираног депоа на (тајној) локацији у пуној мери показале су се кад је 6. и 7. априла 1941. године дошло до потпуног уништења здања Народне библиотеке.

Упркос свим тешкоћама установа је вршила пријем добара. Народна библиотека Србије истовремено је другим установама уступала делове или читаве збирке. Ова пракса показала се драгоценом имајући у виду њено страдање, до кога је дошло 6. априла 1941.

Већ деценијама влада мишљење како је читав национални фонд, изузев једног средњовековног рукописа, у потпуности уништен током трагичних априлских дана 1941. Мањи део националног фонда остао је сачуван.

Године 1939. руководство Музичке академије у Београду упутило је молбу Народној библиотеци Србије у вези са уступањем музикалија. Управник Драгослав Илић обавестио је руководство Музичке академије да је одлучено да се тој високообразовној установи предају „сва музичка дела којима библиотека располаже на сталан реверс с молбом на употребу“.

Овим чином спасена је од потоњег уништења целокупна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије.

НАША КОБНА ГРЕШКА

Почетак агоније наступио је 1939, кад је било сасвим извесно да је Југославија следећа на мети напада нацистичке Немачке и њених савезница.

Након серије састанака одржаних у ресорном министарству одлучено је да се приоритетно евакуишу драгоцености Народне библиотеке Србије. За тајну локацију одређен је манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Али касније се одустало од евакуације, па је донета одлука да се у Београду обезбеди склониште за културно благо похрањено у централним установама културе. У фебруару 1941. одлучено је да се склониште обезбеди у лагумима испод Ташмајдана. Оно је требало да буде у виду тунела с огранцима како би свака установа имала засебан део.

Нажалост, било је прекасно.

После пуча изведеног између 26. и 27. марта 1941. године управник Илић обавештен је да до евакуације установе треба да дође чим буду примљене инструкције од Министарског савета.

Истог дана Адолф Хитлер одржао је низ састанака с најближим политичким сарадницима и војним заповедницима. Вест о пучу саопштена му је рано тог јутра. Побеснео је. Говорио је како је био издан од Срба на најперфиднији начин. Одлучио је да „смрви Југославију“. Брзина је била од суштинске важности. Напад је било важно извршити „немилосрдном оштрином у муњевитој операцији“.

Предвиђено је да операција почне у раним јутарњим сатима у недељу 6. априла. На војним мапама као један од циљева које је требало уништити била је и зграда Народне библиотеке Србије.

Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda
Фото: Пренос националног фонда у здање на Косанчићевом венцу 1922., Фото: Збирка фотографија музеја града Београда

Највеће драгоцености биле су запаковане у 60 лимених сандука. Коначно, у вечерњим сатима 31. марта стигао је акт с инструкцијама за евакуацију с роком за 10. април.

Управник Илић обавестио је 1. априла министарство да су драгоцености спремне за евакуацију.

Током истог дана јављено је да је евакуација драгоцености у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури планирана за касне вечерње сате 3. априла или јутро наредног дана.

Рано ујутро 3. априла дошло је до изненадног преокрета. Управници најзначајнијих установа културе позвани су на хитан састанак код министра Милоша Трифуновића, који је кратко саопштио да се одустало од евакуације драгоцености, те да све треба да остане на свом месту. „Министар војске не може да да ниједна кола, ниједан вагон. Све мора да остане овде. То ће бити као 1915. Покорена Србија, а војска ће отићи ван граница. Како хоћете да се све то сели кад ће влада можда имати свега два авиона на располагању да оде?

Управник Илић забележио је да су се присутни бунили, протестовали, објашњавали да није реч о некој сеоби ван земље, него о најобичнијем збрињавању. „Ја сам објашњавао прилике у згради, немање трезора, значај старина које могу неповратно пропасти. Остали су протестовали за своја надлештва. Ништа није помогло. Министар Трифуновић је рекао: ‘Метите у подруме! Збрините како знате!’ С тим нас је отпустио.“

Управник је без одлагања отишао до националне књижнице како би током читаве ноћи било вршено преношење сандука с највећим драгоценостима у сутерен здања.

Пошто је била прекинута свака веза с министарством, управник Илић је решио да предузме нешто не би ли спасао оно најдрагоценије. У суботу 5. априла око 21 сат обавештен је да су војне власти одобриле ангажовање два камиона и десет војника како би у недељу 6. априла у 10 сати пре подне драгоцености биле пренете до железничке станице и укрцане у посебну војну железничку композицију која је требало да напусти престоницу сутрадан ујутро. Било је наређено да се тим вагонима драгоцености пренесу до железничке станице Јелен До код Ужичке Пожеге, након чега би Народна библиотека Србије преузела одговорност за њихов транспорт до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Једино што је преостало било је да се чека.

НАПАД УЗ МУЗИКУ

Недеља 6. април…

Владала је потпуна неизвесност. Присутне је обузимао осећај беспомоћности.

Непријатељска војна операција требало је да почне у недељу 6. априла, у пет сати и двадесет минута ујутро. Било је предвиђено да у њој учествују укупно 2.144 непријатељска ратна авиона.

Напетост у нацистичком Министарству пропаганде и владиним службама била је грозничава. Гебелс је, уз Хитлерово одобрење, осмислио звучни запис који би путем радио-таласа означио почетак здруженог напада на Југославију. Музички запис био је узет из увода ,“Марша принца Еугена“ аустријског композитора Андреаса Леонарда.

Било је пет сати и двадесет минута.

Напад на Краљевину Југославију је почео.

Дан трагедије освануо је ведар и прохладан.

Већ око шест сати и 20 минута ујутро управник и део запослених били су у Народној библиотеци Србије. Требало је да два камиона и војници пристигну око 10 сати како би драгоцености превезли до железничке станице.

Уместо војника и камиона над главним градом зачули су се звуци више стотина непријатељских ловачких авиона и бомбардера.

Почело је вишедневно бомбардовање Београда.

Био је то почетак немилосрдног уништавања старе европске престонице и читавог југословенског краљевства.

Почео је рат.

Први ваздушни напад на Београд трајао је од око шест сати и 50 минута до око девет сати.

Тек у трећем ваздушном налету, до кога је дошло између 15 сати и 30 минута и 18 сати истог дана, бомбардован је Косанчићев венац. Непријатељски авиони долетали су из правца Великог ратног острва и том приликом запаљивим пројектилима засули читав кварт.

У том налету, око 15 сати и 30 минута, запаљивом гранатом погођено је здање Народне библиотеке Србије.

Пројектил којим је погођена зграда дејствовао је тако што кад зрно удари у какав предмет или земљу, у његовој унутрашњости запали се смеса стварајући температуру од 1.300 степени Целзијуса и палећи сваки материјал на удаљености од једног до два метра. Парчићи пројектила распрскавају се на удаљености између 10 и 15 метара и настављају да пале све око себе. Тиме се постиже много већи простор обухваћен разорним пожаром. Гасило се искључиво песком, а не водом.

Сава Величковић, који је живео на адреси Косанчићев венац број 26, оставио је драгоцено сведочанство о уништењу Народне библиотеке Србије.

„На дан 6. априла тек. године, око три и по часа по подне, прелетели су више Косанчићевог венца немачки авиони, који су бацали запаљиве бомбе. За време прелетања ових авиона налазио сам се у подруму своје зграде на Косанчићевом венцу број 26, која се налази у близини Народне библиотеке. Чим су се авиони, који су бацали запаљиве бомбе, удаљили, изишао сам из склоништа на улицу. На улици пред мојом зградом нашао сам на растојању од два до три метра на три запаљиве гранате, које сам с мојим сином засуо с неколико лопата песка и оне су се у кратко време угасиле. Изашао сам на улицу да видим како је са суседним зградама. Дошавши пред зграду Народне библиотеке видео сам да се на мансардном крову зграде нешто пуши и то визави зграде Косанчићев венац број 17. Дим који се појавио био је слаб, али пламена још није било. Сусед и ја покушали смо да уђемо у зграду, да обавестимо да се кров пуши, па да се ватра коју смо очекивали за времена спречи. Зграда је била закључана, нисмо могли ући у зграду и нисмо могли ту у згради никога обавестити.

Пред само вече, око шест и по часова по подне, приметио сам да је већи део крова Народне библиотеке био у пламену и ватра се сада почела ширити великом брзином. Испочетка лак, а доцније све јачи ветар покривао је ватру, она се ширила невероватно брзо и око девет часова био је цео кров и цео горњи део зграде у пламену. Око пола ноћи изишао сам на улицу и од пожара Народне библиотеке било је пред мојом кућом светло као у подне. Ускоро је цела зграда била већ у мору од пламена. Видео сам да Народној библиотеки нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана и пожар се даље ширио. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак по подне ветар се полако стишавао. У Народној библиотеки још увек је беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се није даље ширила, али Народне библиотеке није више било.“
ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

Важно сведочанство оставио је и Радослав Грујић, управник Музеја Српске цркве, смештеног у Конаку кнегиње Љубице. Описујући како је сам успео да угаси запаљиву бомбу коју је пронашао у дворишту музеја, споменуо је велики пожар који се у току ноћи распламсавао из правца Народне библиотеке.

„У рано јутро 7. априла нашао се пред самом библиотеком. И готово као окамењен стао сам кад сам угледао да не гори Графичко одељење Државне штампарије него баш Народна библиотека. То су ми били најтежи тренуци које сам преживео за време целог бомбардовања Београда. У моменту кад сам ја дошао пред библиотеку, огањ је већ уништио био цео задњи део библиотеке према Задарској улици, па се спустио и у подруме под тим делом, али још није био продро у сутерен предњег дела. Како сам знао да се рукописи, инкунабуле и стара архива, дакле све оно наше народно благо које се не може надокнадити, налазе на спрату предњег дела, то сам готово избезумљен од бола потрчао према Варош капији не бих ли кога нашао да ми помогне наћи ватрогасце да би се спасло што се још спасти могло. Доцније сам, између таласа бомбардовања, поново пошао по пустим улицама да сам потражим ватрогасце. И ја сам изнемогао, с тешким болом, морао да се вратим у своје склониште у Црквени музеј пошто сам умом и срцем и душом у себи фотографисао сав ужас првих дана наше нове страшне трагедије. Те ноћи нови огањ распламсао се у остацима библиотеке, подишао је и у сутерен предњег дела и горео је целу ноћ, а сутрадан (трећи дан), кад сам дошао на згариште, већ је све изгорело било и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века.“

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Библиотека је погођена једном запаљивом бомбом, највише двема које су прошле кроз кров у задњем делу зграде. Ватра је дуго тињала под кровом. Пројектиле је било могуће неутралисати ако се затрпају песком који је благовремено допремљен у Народну библиотеку Србије, али, нажалост, у тим драматичним тренуцима није било никога ко би то учинио.

Разарајући пожар распламсао се 6. априла око 18 сати. Будући да током тог, као и свих наредних дана, нико није приступио његовом гашењу, он је у потпуности утихнуо тек 9. априла.

Мотиви за уништење Народне библиотеке Србије могу се, пре свега, тражити у самој идеологији нацистичке Немачке. У складу с тим, културна баштина бивала је пљачкана и највећим делом свесно и плански уништавана.

Након слома нацистичке Немачке, генерал-пуковник Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине. Током сведочења које је дао официрима Народно-ослободилачке војске Југославије почетком маја 1945. године у месту Купинецу код Загреба Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење да се Београд разруши. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“, казао је том приликом Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, он је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Том изјавом отклоњена је сумња у мотиве врха нацистичке Немачке за уништење српске националне библиотеке.

Одговорност политичког и војног врха Немачке за уништење националног фонда примарна је и несумњива.

Услед пропуста југословенских војно-судских власти Александер Лер није био оптужен, нити осуђен због уништавања Народне библиотеке. Иако до данас нико није одговарао за овај несумњиви ратни злочин историјски извори јасно указују на одговорне. Александер Лер је због учињених других ратних злочина осуђен на смртну казну, која је извршена 27. фебруара 1947. у Београду.

Одговорност југословенских власти налази се у континуираном игнорисању неопходности да се Народној библиотеци Србије обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних природним катастрофама или оружаним сукобима.

Одговорност управника и особља Народне библиотеке терцијална је по значају и последицама (не)чињења. Треба указати и на то да су овлашћења и могућности за деловање управника Народне библиотеке, као и његових малобројних сарадника били веома ограничени у датим околностима.

Након седамдесет пет година од уништења националне библиотеке недвосмислено се поставља питање одговорности и наших генерација, које током тог вишедеценијског периода нису учиниле ништа како би ревитализовале локалитет и тако реализовале акцију „Повратак књига на Косанчић“, коју је 2012. покренула Народна библиотека Србије.

Без јасне културне политике и визије развоја културе савремена Србија својим игнорисањем стања локалитета на Косанчићу, нажалост, наставља да шаље недвосмислену симболичку поруку да култура ни данас није један од приоритета.

Да ли упорним очувањем тог понора и несвесно амнестирамо нацисте за почињено злодело?

Одговор на то, као и на многа друга питања, мора да дâ свако од нас појединачно. Треба имати у виду да времена нема напретек.

ПИШЕ: Дејан Ристић, историчар, бивши управник Народне библиотеке Србије и аутор књиге „Кућа несагоривих речи“, која ускоро излази из штампе

ИСТОРИЈАТ
Библиотека за историју формирана је после Првог светског рата, када је Српски семинар подељен на три области: историју, књижевност и лингвистику. Од више катедарских библиотека 2001. године настала је Библиотека Одељења за историју, док Катедра за историју старог века и Катедра за византологију и данас имају посебне библиотеке.

ФОНДОВИ
Библиотечки фонд се састоји од око 58.000 монографских и серијских публикација. Неколико стотина монографија штампаних у периоду од 16. до 18. века, само су део богатства ове Библиотеке. Саставни део књижног фонда чинe и легати проф. др Јорја Тадића и проф. др Симе Ћирковића, делови библиотеке Стојана Новаковића и др Федора Никића, као и библиотека Института за скупљање извора (1908-1918).

КАТАЛОЗИ
Део старог фонда и публикације објављене после 2000. године електронски су претраживе. Претраживање другог дела старог фонда могуће је преко ауторског абецедног каталога.

УПИС
За упис у Библиотеку Одељења за историју потребан је индекс и једна фотографија димензија 30 x 40 mm.

КОНТАКТ
Библиотека Одељења за историју отворена је сваког радног дана од 8.00 до 20.00 часова. Налази се на петом спрату Филозофског факултета. У оквиру библиотеке налази се читаоница са 42 места.

ауторизован исправљен текст из књиге  "ИСТОРИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ"  Десанка Стаматовиц

Српско средњовековно рукописно наслеђе (бројни сачувани рукописи, преписи и верзије старих текстова) потврђује претпоставку да су манастирске библиотеке, почев од 12. века, биле значајна средишта културног живота.
Формирање библиотеке било је могуће већ приликом оснивања манастира. О томе сведоче записани подаци у типицима св. Саве. У Карејском типику (1199) прописан је посебан режим за књиге у манастиру и проглашено начело неотудивости манастирских књига. И у Хиландарском типику Св. Саве, упоредо са другим литургијским предметима, помиње се прилагање књига приликом оснивања манастира.
Манастирска библиотека је својим садржајем морала задовољити најнужније литургијске потребе, па је збирка обухватала најмање дванаест књига. Било је и богатијих библиотека, од којих су неке делимично сачуване до данас: у манастирима Хиландар, Дечани, Жича, Пећка патријаршија и другим. И библиотеке владара и властеле, судећи по невеликом броју сачуваних књига, имале су збирке сличне манастирским библиотекама, али с више историографских дела, летописа, хроника, правних прописа, па чак и са световном литературом.
Сачувани извори сведоче да је у Расу, на двору Стефана Немање (12. век), постојала библиотека. Биографи св. Саве (1175-1235) Доментијан и Теодосије забележили су да су се на том двору рано почели бавити књигама.
После оснивања Хиландара и његове библиотеке, од 13. века надаље, осниване су библиотеке у манастирима Студеница,Жича, Сопоћани, Милешева, Дечани, Пећ, Грачаница, Манасија, Морача, Пива, Св. Тројица крај Пљеваља, те Ковин, Крушедол, Хопово и др. Неке од тих библиотека нису много заостајале за хиландарском, а понеке су, као оне у Пећи и Манасији, у извесним периодима највероватније биле испред ње.

Познато је да су поједини српски владари имали своје библиотеке. Сачувани су примерци књига из библиотека краљева Владислава, Уроша и Милутина (добијали су књиге из Хиландара, наручивали преписе, даривали књигама цркве и манастире и неговали преписивачку делатност на својим дворовима).

Поцетком 15. века у Београду је, на двору Стефана Лазаревица, постојала велика дворска библиотека. Доказа за то има у летописима и другим изворима, а сацуване су и две књиге са записом да су припадале деспоту Стефану. У манастиру Ресави (Манасија), његовој задузбини, радила је у то време велика скрипторија. Рукописи настали у њој вековима познати су по добром квалитету преписа. Библиотеци Дјурда Бранковица, у доба пред сам пад самосталности српске дрзаве, припадали су, како је записано на самој књизи, драгоцени Минхенски српски псалтир и друге књиге.




ауторизован исправљен текст из књиге
"ИСТОРИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ"
Десанка Стаматовиц



Српско средњовековно рукописно наслеђе (бројни сачувани рукописи, преписи и верзије старих текстова) потврђује претпоставку да су манастирске библиотеке, почев од 12. века, биле значајна средишта културног живота.

Формирање библиотеке било је могуће већ приликом оснивања манастира. О томе сведоче записани подаци у типицима св. Саве. У Карејском типику (1199) прописан је посебан режим за књиге у манастиру и проглашено начело неотудивости манастирских књига. И у Хиландарском типику Св. Саве, упоредо са другим литургијским предметима, помиње се прилагање књига приликом оснивања манастира.

Манастирска библиотека је својим садржајем морала задовољити најнужније литургијске потребе, па је збирка обухватала најмање дванаест књига. Било је и богатијих библиотека, од којих су неке делимично сачуване до данас: у манастирима Хиландар, Дечани, Жича, Пећка патријаршија и другим. И библиотеке владара и властеле, судећи по невеликом броју сачуваних књига, имале су збирке сличне манастирским библиотекама, али с више историографских дела, летописа, хроника, правних прописа, па чак и са световном литературом.

Сачувани извори сведоче да је у Расу, на двору Стефана Немање (12. век), постојала библиотека. Биографи св. Саве (1175-1235) Доментијан и Теодосије забележили су да су се на том двору рано почели бавити књигама.





После оснивања Хиландара и његове библиотеке, од 13. века надаље, осниване су библиотеке у манастирима Студеница,Жича, Сопоћани, Милешева, Дечани, Пећ, Грачаница, Манасија, Морача, Пива, Св. Тројица крај Пљеваља, те Ковин, Крушедол, Хопово и др. Неке од тих библиотека нису много заостајале за хиландарском, а понеке су, као оне у Пећи и Манасији, у извесним периодима највероватније биле испред ње.

Познато је да су поједини српски владари имали своје библиотеке. Сачувани су примерци књига из библиотека краљева Владислава, Уроша и Милутина (добијали су књиге из Хиландара, наручивали преписе, даривали књигама цркве и манастире и неговали преписивачку делатност на својим дворовима).

Поцетком 15. века у Београду је, на двору Стефана Лазаревица, постојала велика дворска библиотека. Доказа за то има у летописима и другим изворима, а сацуване су и две књиге са записом да су припадале деспоту Стефану. У манастиру Ресави (Манасија), његовој задузбини, радила је у то време велика скрипторија. Рукописи настали у њој вековима познати су по добром квалитету преписа. Библиотеци Дјурда Бранковица, у доба пред сам пад самосталности српске дрзаве, припадали су, како је записано на самој књизи, драгоцени Минхенски српски псалтир и друге књиге.




С падом Смедерева и пропашћу деспотовине (1459) прекинут је плодан период у развоју српског народа. Османлије уништавају све световне институције, па и библиотеке. Само су Црква и манастири наставили у скромним оквирима да чувају традицију писмености и негују преписивачку делатност.

Најстарија црквена библиотека јесте она у манастиру Хиландар, у којој се осам векова без прекида сакупља непроцењиво културно благо. Књиге и друге публикације стизале су као поклони, али је фонд увечаван и преписивањем у самом манастиру.Данас фонд чине рукописи и штампане књиге, разврстани у неколико колекција. Најпознатији део фонда су збирке ћирилских рукописа од 12. до 19. века са око 1000 јединица, као и збирке грчких рукописа са око 10 кодекса и "филада" од 11. до 19. века. Ту је збирка старе српске штампане књиге од 15. до 17. века.

Поред библиотеке у Хиландару и библиотеке Српске црквене православне општине у Трсту, Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји спада у ред најзначајнијих српских културних институција изван граница наше земље.

Фонд сентандрејске библиотеке обухвата књиге настале у раздобљу од 15. до 20. века писане у многим скрипторијама у Србији и Угарској и штампане у познатим старим штампаријама у Венецији, Бечу, Кракову, Лајпцигу, Халеу, Паризу, Трсту, Москви, Будиму, Београду, Солуну, као и ретка издања граданске стампе 18. и 19. века, као и књиге из свих области науке на страним језицима и лепе књижевности.
На самом почетку 18. века постављени су темељи Патријаршијској библиотеци. Две збирке књига, једна српске митрополије у Сремским Карловцима, друга митрополија у Београду, спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године. О тој библиотеци сведоче потписи из 1726. године. Због аустро-угарског рата Патријаршијска библиотека је почетком 1737. године пренета из Београда у Сремске Карловце. Ратови су изазвали често сељење Патријаршијске библиотеке: 1790. у Сентандреју, 1848-1849. (за време мајске револуције) у Београд, а 1941. године у Загреб (усташе су је заплениле). После 1946. године сачуване књиге враћене су у Београд. Фондови Патријаршијске библиотеке данас обухватају преко 120.000 књига и око 400.000 бројева часописа, велики број рукописних књига из раздобља 14-18. века, рукописе Јована Рајића, инкунабуле, старе карте и библиотеке Захарија Орфелина, Стефана Стратимировића, Илариона Руварча, Богословског училишта, Стефана Иликића и Стефана Ђурђевића.

Иако у доба Првог српског устанка није било услова за подизање просветних установа, ипак су тада уцињени поцетни кораци. Осим основних школа, формирана је Велика школа којој је Доситеј 1808. године поклонио своју библиотеку. То је прва школска библиотека у Србији. Међутим, прекретница у културном и просветном зивоту Србије настала је тридесетих година 19. века, када је, по добијању хатисерифа, створена могућност да се оснивају установе за образовање и културу. Поред отварања скола, додуше доста спорог, покрећу се прве новине, оснивају се Личеј, Музеј, Друштво српске словесности и неколико библиотека.

После прве државне библиотеке, основане 1815. године при Књажевској канцеларији, библиотека у канцеларијама нахијских старешина (1826. и 1829. г.) и скромних школских библиотека, оснива се библиотека у Београду 1832. године зачетак будуће Народне библиотеке. У раздобљу снажнијега културног успона, од 1832. до 1845. године, поред Народне библиотеке, настају сви типови библиотека школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Основни фонд новоосноване Народне библиотеке чинили су поклони. Библиотека је у години оснивања одлуком кнеза Милоса добила и обавезни примерак, чиме су јој одредени статус и функција државне националне библиотеке. Нарастала је постепено - у сталној борби за минималне радне услове и одговарајући смештај. Пресељена је у Крагујевац (1833), затим враћена у Београд (1835), а онда по Београду сељена до 1853. године, када добија првог "правитељственог" библиотекара Филипа Николића. Тада почиње стручно уређивање Библиотеке и развој српског библиотекарства. Николић је издвојио основне и посебне фонждове, израдио инвентаре, ауторски и предметни каталог и прва Правила за Библиотеку. Њега наслеђује Ђура Даничић, који је од 1853. до 1859. године обавио низ значајних послова, утврдио концепцију набавне политике, започео израду текуће националне библиографије, проширио обавезни примерак на периодику, утврдио карактер и име Библиотеке, увео заститу књижног фонда и редовно обавештавање јавности публиковањем годишњег извештаја о раду Библиотеке.

У периоду од 1870. до 1900. године Народна библиотека се развија у повољнијим друштвеним и културним приликама и постаје једна од најзначајнијих културних институција у Србији. Њоме руководе и развијају је истакнути јавни и научни радници, од којих је Стојан Новаковић (1869-1874) учинио највише. Поред унутрашњег уређења Библиотеке и унапређења стручних послова, Новаковић је успео да се законом 1870. године обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Започео је издавачку делатност објављивањем серије штампаних каталога Народне библиотеке и наставио рад на текућој библиографији. Његовом заслугом донет је 1881. године Закон о Народној библиотеци и Музеју.

После Новаковића на челу Народне библиотеке били су Јован Бошковић, Нићифор Дучић, Милан Дј. Милићевић, Драгиша Станојевић, Стојан Протић и Љубомир Јовановић, који су обезбедили даљи развој Библиотеке. Почетком 1901. године Библиотеком руководи Јован Томић. Осим заслуга за унапређење рада и за развој других библиотека, њему је припала дужност да обнови Библиотеку, која је тешко страдала у току Првог светског рата(1914 - 1918) је уништен већи део рукописа, књига, часописа, новина и архивске граде, инвентарске књиге и каталози заувек су изгубљени, а зграда је делом разорена.

У немачком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, Народна библиотека је изгорела до темеља. Уништени су књижни фонд од око 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 18. века, картографска и графицка збирка са 1.500 јединица, збирке од 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, богати архив турских докумената о Србији и српско-турска преписка. У пламену су нестали и сви инвентари и каталози Библиотеке.




ауторизован исправљен текст из књиге
"ИСТОРИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ"
Десанка Стаматовиц



Српско средњовековно рукописно наслеђе (бројни сачувани рукописи, преписи и верзије старих текстова) потврђује претпоставку да су манастирске библиотеке, почев од 12. века, биле значајна средишта културног живота.

Формирање библиотеке било је могуће већ приликом оснивања манастира. О томе сведоче записани подаци у типицима св. Саве. У Карејском типику (1199) прописан је посебан режим за књиге у манастиру и проглашено начело неотудивости манастирских књига. И у Хиландарском типику Св. Саве, упоредо са другим литургијским предметима, помиње се прилагање књига приликом оснивања манастира.

Манастирска библиотека је својим садржајем морала задовољити најнужније литургијске потребе, па је збирка обухватала најмање дванаест књига. Било је и богатијих библиотека, од којих су неке делимично сачуване до данас: у манастирима Хиландар, Дечани, Жича, Пећка патријаршија и другим. И библиотеке владара и властеле, судећи по невеликом броју сачуваних књига, имале су збирке сличне манастирским библиотекама, али с више историографских дела, летописа, хроника, правних прописа, па чак и са световном литературом.

Сачувани извори сведоче да је у Расу, на двору Стефана Немање (12. век), постојала библиотека. Биографи св. Саве (1175-1235) Доментијан и Теодосије забележили су да су се на том двору рано почели бавити књигама.





После оснивања Хиландара и његове библиотеке, од 13. века надаље, осниване су библиотеке у манастирима Студеница,Жича, Сопоћани, Милешева, Дечани, Пећ, Грачаница, Манасија, Морача, Пива, Св. Тројица крај Пљеваља, те Ковин, Крушедол, Хопово и др. Неке од тих библиотека нису много заостајале за хиландарском, а понеке су, као оне у Пећи и Манасији, у извесним периодима највероватније биле испред ње.

Познато је да су поједини српски владари имали своје библиотеке. Сачувани су примерци књига из библиотека краљева Владислава, Уроша и Милутина (добијали су књиге из Хиландара, наручивали преписе, даривали књигама цркве и манастире и неговали преписивачку делатност на својим дворовима).

Поцетком 15. века у Београду је, на двору Стефана Лазаревица, постојала велика дворска библиотека. Доказа за то има у летописима и другим изворима, а сацуване су и две књиге са записом да су припадале деспоту Стефану. У манастиру Ресави (Манасија), његовој задузбини, радила је у то време велика скрипторија. Рукописи настали у њој вековима познати су по добром квалитету преписа. Библиотеци Дјурда Бранковица, у доба пред сам пад самосталности српске дрзаве, припадали су, како је записано на самој књизи, драгоцени Минхенски српски псалтир и друге књиге.




С падом Смедерева и пропашћу деспотовине (1459) прекинут је плодан период у развоју српског народа. Османлије уништавају све световне институције, па и библиотеке. Само су Црква и манастири наставили у скромним оквирима да чувају традицију писмености и негују преписивачку делатност.

Најстарија црквена библиотека јесте она у манастиру Хиландар, у којој се осам векова без прекида сакупља непроцењиво културно благо. Књиге и друге публикације стизале су као поклони, али је фонд увечаван и преписивањем у самом манастиру.Данас фонд чине рукописи и штампане књиге, разврстани у неколико колекција. Најпознатији део фонда су збирке ћирилских рукописа од 12. до 19. века са око 1000 јединица, као и збирке грчких рукописа са око 10 кодекса и "филада" од 11. до 19. века. Ту је збирка старе српске штампане књиге од 15. до 17. века.

Поред библиотеке у Хиландару и библиотеке Српске црквене православне општине у Трсту, Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји спада у ред најзначајнијих српских културних институција изван граница наше земље.

Фонд сентандрејске библиотеке обухвата књиге настале у раздобљу од 15. до 20. века писане у многим скрипторијама у Србији и Угарској и штампане у познатим старим штампаријама у Венецији, Бечу, Кракову, Лајпцигу, Халеу, Паризу, Трсту, Москви, Будиму, Београду, Солуну, као и ретка издања граданске стампе 18. и 19. века, као и књиге из свих области науке на страним језицима и лепе књижевности.





На самом почетку 18. века постављени су темељи Патријаршијској библиотеци. Две збирке књига, једна српске митрополије у Сремским Карловцима, друга митрополија у Београду, спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године. О тој библиотеци сведоче потписи из 1726. године. Због аустро-угарског рата Патријаршијска библиотека је почетком 1737. године пренета из Београда у Сремске Карловце. Ратови су изазвали често сељење Патријаршијске библиотеке: 1790. у Сентандреју, 1848-1849. (за време мајске револуције) у Београд, а 1941. године у Загреб (усташе су је заплениле). После 1946. године сачуване књиге враћене су у Београд. Фондови Патријаршијске библиотеке данас обухватају преко 120.000 књига и око 400.000 бројева часописа, велики број рукописних књига из раздобља 14-18. века, рукописе Јована Рајића, инкунабуле, старе карте и библиотеке Захарија Орфелина, Стефана Стратимировића, Илариона Руварча, Богословског училишта, Стефана Иликића и Стефана Ђурђевића.

Иако у доба Првог српског устанка није било услова за подизање просветних установа, ипак су тада уцињени поцетни кораци. Осим основних школа, формирана је Велика школа којој је Доситеј 1808. године поклонио своју библиотеку. То је прва школска библиотека у Србији. Међутим, прекретница у културном и просветном зивоту Србије настала је тридесетих година 19. века, када је, по добијању хатисерифа, створена могућност да се оснивају установе за образовање и културу. Поред отварања скола, додуше доста спорог, покрећу се прве новине, оснивају се Личеј, Музеј, Друштво српске словесности и неколико библиотека.





После прве државне библиотеке, основане 1815. године при Књажевској канцеларији, библиотека у канцеларијама нахијских старешина (1826. и 1829. г.) и скромних школских библиотека, оснива се библиотека у Београду 1832. године зачетак будуће Народне библиотеке. У раздобљу снажнијега културног успона, од 1832. до 1845. године, поред Народне библиотеке, настају сви типови библиотека школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Основни фонд новоосноване Народне библиотеке чинили су поклони. Библиотека је у години оснивања одлуком кнеза Милоса добила и обавезни примерак, чиме су јој одредени статус и функција државне националне библиотеке. Нарастала је постепено - у сталној борби за минималне радне услове и одговарајући смештај. Пресељена је у Крагујевац (1833), затим враћена у Београд (1835), а онда по Београду сељена до 1853. године, када добија првог "правитељственог" библиотекара Филипа Николића. Тада почиње стручно уређивање Библиотеке и развој српског библиотекарства. Николић је издвојио основне и посебне фонждове, израдио инвентаре, ауторски и предметни каталог и прва Правила за Библиотеку. Њега наслеђује Ђура Даничић, који је од 1853. до 1859. године обавио низ значајних послова, утврдио концепцију набавне политике, започео израду текуће националне библиографије, проширио обавезни примерак на периодику, утврдио карактер и име Библиотеке, увео заститу књижног фонда и редовно обавештавање јавности публиковањем годишњег извештаја о раду Библиотеке.





У периоду од 1870. до 1900. године Народна библиотека се развија у повољнијим друштвеним и културним приликама и постаје једна од најзначајнијих културних институција у Србији. Њоме руководе и развијају је истакнути јавни и научни радници, од којих је Стојан Новаковић (1869-1874) учинио највише. Поред унутрашњег уређења Библиотеке и унапређења стручних послова, Новаковић је успео да се законом 1870. године обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Започео је издавачку делатност објављивањем серије штампаних каталога Народне библиотеке и наставио рад на текућој библиографији. Његовом заслугом донет је 1881. године Закон о Народној библиотеци и Музеју.

После Новаковића на челу Народне библиотеке били су Јован Бошковић, Нићифор Дучић, Милан Дј. Милићевић, Драгиша Станојевић, Стојан Протић и Љубомир Јовановић, који су обезбедили даљи развој Библиотеке. Почетком 1901. године Библиотеком руководи Јован Томић. Осим заслуга за унапређење рада и за развој других библиотека, њему је припала дужност да обнови Библиотеку, која је тешко страдала у току Првог светског рата(1914 - 1918) је уништен већи део рукописа, књига, часописа, новина и архивске граде, инвентарске књиге и каталози заувек су изгубљени, а зграда је делом разорена.

У немачком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, Народна библиотека је изгорела до темеља. Уништени су књижни фонд од око 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 18. века, картографска и графицка збирка са 1.500 јединица, збирке од 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, богати архив турских докумената о Србији и српско-турска преписка. У пламену су нестали и сви инвентари и каталози Библиотеке.





Народна библиотека је дочекала ослобођење (1944) са око 5000 књига и других публикација. Од маја 1945. године почиње интензивно обнављање и попуњавање фондова. Библиотеци су додељене Дворска библиотека, Библиотека Сената, део Библиотеке Народне скупштине и Библиотека Друштва Св. Сава. Откупљене су многе приватне библиотеке, а стижу и поклони из земље и иностранства. Након стручног сређивања и отварања за јавност (1947. године), Народна библиотека усмерава своју делатност и на формирање и развој мреже библиотека у Србији, преузимајући и старање о усавршавању библиотечких стручњака.

У нову, модерну, зграду Народна библиотека се уселила 6. априла 1973. године. Унапређује се библиотечка делатност, обнавља се издаваштво објављивањем штампаних каталога, српске ретроспективне библиографије, описа ћирилских рукописа, фототипских издања; уводе се нове технологије и стандарди и ствара јединствени библиотечко-информациони систем. Народна библиотека данас поседује око четири милиона библиотечких јединица. Посебну вредност представљају рукописне књиге од 13. до 18. века, инкунабуле и старе српске штампане књиге од 1494. до 1638. године, збирка отисака са старих српских дрворезних плоча од 16. до 18. века, као и микрофилмови јужнословенских ћирилских рукописа из земље и иностранства. Аутоматизовани каталог и базе података омогућавају брзо информисање корисника.

Срби у Угарској основали су 1826. године у Пести Матицу српску, цији је основни циљ био "распрострањеније књижества и просвестенија народа србског, то јест да се књиге српске рукописне на свет издају и распрострањивају". Ради остваривања овог циља, 1838. године отворена је за јавност Biblioteka Matice srpske.
Библиотека је свој фонд стварала поклонима (најзначајнији су поклони личне библиотеке Платона Атанацковића и Саве Текелије) и, посебно, разменом Летописа Матице српске, покренутог 1825. године. Библиотека се, заједно са Матицом српском, пресељава у Нови Сад 1864. године и нараста захваљујући широко развијеној размени, куповини, откупу и завештањем приватних библиотека. Обавезни примерак прима од 1948. године, а 1976. године прогласена је за централну библиотеку Војводине. Носилац је библиотецко-информационог система. Библиотека Матице српске поседује највећу збирку ћирилских рукописних књига, почев од 13. века, као и значајне рукописне и старе штампане руске, украјинске, грчке, француске, мађарске и румунске књиге. Фондови обухватају око 200.000 књига, 220.000 годишта новина и часописа (25.000 наслова) и преко 400.000 јединица другог библиотечког материјала. Опремљена рачунарском техником, Библиотека преко свог Рефералног центра обезбеђује све потребне информације за културно-историјска истраживања.

Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti настала је из Библиотеке Друштва српске словесности 1842. године, као прва научна библиотека. Брзи раст фондова Библиотека бележи од 1846. године, с публиковањем Гласника Друштва српске словесности, који размењује за издања страних научних друштава и академија. Библиотека је настојала да прикупи и сачува старе српске књиге и историјску граду, као и савремене публикације из земље и иностранства. После Другог светског рата Библиотеци Српске академије наука и уметности обезбеђени су услови за систематски раст фондова. Рад с корисницима почео је 1952. године. Библиотека располаже фондом од преко милион књига, око 10.000 хиљада наслова периодике и друге граде. Главни део фонда чине издања домаћих и страних академија наука, научних друштава и универзитета. Део фонда обухвата књиге о српском народу, а југославика је заступљена најважнијим издањима. Фонд старе и ретке књиге садржи око 7.000 свезака, као и мноштво старих и ретких часописа и новина. Значајне су и посебне библиотеке, легати истакнутих научника и јавних радника и богат фонд приручне литературе.
Из првих школских библиотека, које се оснивају по варошима и селима, формирају се и Библиотека Богословије (1836. године), Библиотека Лицеја (1838. односно 1844. године), Библиотека Војне школе (1837. године) и Библиотека Артиљеријске школе (1850. године). До средине века јављају се и стручне, специјалне, библиотеке: Музичка (1835. године), Позоришна (1841. године) и библиотека при министарствима (1842, 1847. и 1850. године).

Личејска библиотека, "општа за све науке, за цео Лицеј", основана је 1844. године. Основ библиотечких фондова цинили су поклони , иако је Библиотека одмах по оснивању добила право на обавезни примерак. Приликом прерастања Лицеја у Велику сколу, 1863. године, библиотека је предата Народној библиотеци на цување. Задрзана је само струцна литература, која је касније цинила основ Опсте библиотеке Велике сколе. У медувремену, семинарске и кабинетске библиотеке сириле су се и развијале брзе од Опсте библиотеке.

Велика скола је прерасла у Универзитет 1905. али је одлука о оснивању Универзитетске библиотеке донета тек 1921. године на предлог професора Павла Поповица. Поцела је с радом 1926. године у првој наменски изграденој згради, у којој је и данас. За време Другог светског рата Библиотека је била затворена, сама зграда теско остецена, а из фондова су немацки окупатори однели преко 2.000 ретких књига.
U posleratnim godinama Univerzitetska biblioteka "Svetozar Markovic" obnovila je rad, popunila svoje fondove i postepeno izrastala u jednu od najvecih biblioteka i informaciono-referalni centar Univerziteta u Beogradu, s fondom od oko 1,500.000 biblioteckih jedinica, automatizovanim katalogom ORAS i drugom savremenom opremom i mogucnostima za on line i off line pretrazivanja. Biblioteka raspolaze i vrednim fondom stare i retke rukopisne i stampane knjige i arhivskom gradom.

I drugi univerzitetski centri, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nisu, imaju razvijene biblioteke.

Pocev od cetrdesetih godina 19. veka inicijativom gradana osnivaju se citalista, ciji su cilj bili zajednicka nabavka novina i knjiga, citanje i sastajanje. Ubrzo su citalista postala kulturni centri za obrazovanje i prosvecivanje naroda i negovanje nacionalne svesti. Citalista se angazuju u osnivanju pozorista, pokretanju novina i sakupljanju narodnog i muzejskog blaga.

Prvo citaliste, Srbsko citaliste, osnovano je u Beogradu 1846. godine, a zatim se citalista osnivaju u Smederevu, Kragujevcu, Pozarevcu, Uzicu i Negotinu. Do kraja osamdesetih godina osnovano je 79 citalista, koja su doprinela prosvetnom i kulturnom napretku naroda. Krajem 19. veka osnivanje citalista stagnira, te dolazi do njihovog postepenog gasenja. Osnivanje veceg broja skolskih i specijalnih biblioteka, te veca dostupnost knjige i stampe, ucinili su da citalista izgube osnovni smisao. Sem toga, inicijativu gradana zamenjuje drzava otvaranjem javnih, narodnih, biblioteka. Pored narodnih biblioteka, osnivanih uz saradnju s gimnazijama u Kragujevcu (1866) i Krusevcu (1868), drzava i Narodna biblioteka u Beogradu nastoje da se biblioteke osnuju i u drugim mestima. Pocetkom 20. veka otvoreno je vise biblioteka u gradovima i varosima u kojima su citalista ranije razvila svest o znacaju knjige i citanja - u Nisu (1903), Svilajncu (1905) i jos 74 biblioteke do 1912. godine.

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu unisten je veliki broj biblioteka, koje se obnavljaju posle 1918. godine. Uz pomoc Ministarstva prosvete i opstinskih vlasti do 1928. godine osnovano je vise od hiljadu biblioteka svih tipova, ukljucujuci i biblioteke udruzenja, radnickih drustava, kao i pevackih i drugih druzina.

Jedna od najvecih javnih biblioteka posle Prvog svetskog rata bila je Biblioteka grada Beograda (1929). Nasledila je fond Citalista beogradskog, ali je najveci deo knjiznog fonda popunjen kupovinom, poklonima gradana i Opstine grada Beograda. Biblioteka grada Beograda danas predstavlja kulturni centar, koji knjigom, drugom biblioteckom gradom, izlozbama, knjizevnim susretima i drugim manifestacijama obavlja znacajnu funkciju u duhovnom zivotu grada.

U toku Drugog svetskog rata unisteno je ili opljackano 177 biblioteka. Okupator i ustase unistavali su srpsku cirilsku knjigu, crkvene biblioteke, a dobar deo fakultetskih biblioteka nestao je u pozarima.

Posle rata biblioteke se obnavljaju i osnivaju se nove svih tipova, a najvise je narodnih biblioteka. Povoljne uslove za osnivanje i rad obezbeduje Zakon o bibliotekama (1960. i 1965), odnosno Zakon o biblioteckoj delatnosti (1994). Medu mnogim novoosnovanim bibliotekama pri ministarstvima, ustanovama, institutima, muzejima, arhivima, kao i u svim gradovima i opstinama Republike Srbije, izdvaja se Narodna i univerzitetska biblioteka u Pristini (1962), koja od 1963. godine prima obavezni primerak s teritorije Srbije, a kasnije i iz drugih republika bivse SFRJ. Njen knjizni fond, od oko milion naslova, cine prevashodno knjige na srpskom jeziku, uz veliki broj knjiga na albanskom i turskom jeziku.

Danas u Srbiji postoji oko cetiri hiljade biblioteka povezanih u jedinstven bibliotecko-informacioni sistem Republike.