Čula


Da bi preživele životinje moraju da nađu hranu i sklonište, te da se odbrane od predatora. Da bi postigle sve ovo one su opremljene nizom čula za nadgledanje okoline. Različite vrste imaju čula prilagođena za noćni i dnevni život. Krtica, koja njuška po mračnim tunelima, živi u svetu mirisa i dodira. Većina životinja uglavnom dobija informacije koje registruje preko nekoliko čula istovremeno.


Čula životinja predstavljaju sistem za upozoravanje. Ona upozoravaju životinju na promene u okruženju - promene koje mogu da ukazuju na prilike za ishranu ili parenje, ili na potrebu da pobegnu od neposredne opasnosti. Sposobnost brzog i odgovarajućeg reagovanja moguća je zbog toga što su čula povezana s mozgom mrežom nerava koji šalju poruke u obliku električnih impulsa. Kada mozak dobije informaciju od čula on koordinira svoj odgovor.

     U mnogim slučajevima, obično kao odgovor na nešto što dodiruje telo, signal sa senzora ne stigne do mozga pre nego što se radnja preduzme. Umesto toga on dovodi do refleksnog odgovora koji je ugraden u nervni sistem. Na primer kada dodirnete veoma vruć predmet, vaša ruka automatski uzmiče, o tome ne morate da razmišljate.

     Dok sova nečujno lebdi na mesečini, njene uši reaguju i na najmanje šuškanje u travi, a oči - na skoro neprimetni pokret. Miš njuška kroz vlati trave i pronalazi put do hrane pomoću svojih drhtavih brkova , uvek osluškujući da li ce čuti zamah krila.

     Da bi opstali i sova, i miš oslanjaju se na svoja čula. Ako ih čula iznevere, vrsta se neće produžiti. Generacije potiču od ovih koji prežive, jer su im čula izuzetno izoštrena. Njihovi mladunci nasleduju tu prednost. Tako čula i napadača, i plena postaju istančanija u borbi za opstanak i sve se više razvijaju.

     Za nas je vid najvažnije čulo, ali neke životinje se savršeno snalaze bez njega u mračnom svetu, gde vladaju čula mirisa i dodira, mada i ova stvorenja reaguju na neki način na svetlost. Glista nema oči, ali njeno telo svom površinom reaguje na svetlost dana, kada kopamo baštu, oseća je i brzo se krije u mrak zemlje, gde je ne mogu napasti gladne ptice.

     Kod većine životinja osetljivost na svetlost je koncentrisana u grupama receptivnih ćelija ili očima. Neke od najprostijuh su kod larvi insekata - gusenice imaju sićušna "okca" koja detektuju svetlost, a samim tim i senku potencijalnog neprijatelja i ništa više. Svako okce sastoji se od grupe ćelija, osetljivih na svetlost - mrežnjače, izdignute iza malog nepokretnog sočiva koje ih štite i fokusira svetlost.

     Sve životinje moraju da budu osetljive na okolinu da bi opstale. Čak i najjednostavnije životije, kao što su meduze , reaguju na promene u okruženju .Jednostavne životinje, međutim, imaju ograničenu sposobnost kretanja i zaštite, pa zato imaju i ograničena čula. Veće životinje, kao što su kičmenjaci, imaju mnogo složeniji niz čulnih organa. Većina kičmenjaka ima čulo sluha, vida, mirisa, ukusa i dodira.

Čulo vida

Kod odraslih insekata mnoge proste jedinice grupisane su u složeno oko. u oku pčele postoji oko 5000 takvih jedinica, od kojih svaka skuplja svetlost iz malog vidnog polja i konvertuje ga u grubu sliku, kombinovanu sa proizvodima drugih jedinica, dajući tako fragmente veće slike. Složene oči mogu da budu veoma efikasne zbog ogromnog vidnog polja i odlične osetljivosti na boju. Što se toga tiče, mnogo su bolje oči sa jednom komorom koje su zastupljene kod kičmenjaka kao i kod nekih visoko razvijenih mekušaca kao što su sipe i lignje. Kod kopnenih životinja slika se rešava pomoću rožnjace - zakrivljenog "prozora" koji čini prednji deo oka sa fleksibilnim sočivom koje može da menja svoju zakrivljenost. Ovim se menja fokus i projektuje se na mrežnjači slika koja se prelama slično fokusiranju kamere. Rezultat je potencijalno odlična oštrina koja omugućuje pticama, kao soko, da ugledaju plen i ubiju ga sa preciznošću metka. Kod većine grabljivica efikasnost vida je pojačana binokularnim vidom. Oči kičmenjaka su uglavnom osmišljene tako da otkrivaju pokret. Međutim oči kičmenjaka su bolje kod formiranja jasnih slika, često u boji. Oči kičmenjaka su kuglice od prozirnog želatina koje imaju untrašnji omotač ćelija osetljivih na svetlost. Ovaj omotač, koji se naziva mrežnjača, sastoji se od jedne ili dve vrste ćelija. Štapićaste ćelije - nazvane tako po svom obliku - veoma su osetljive na sve vrste svetlosti, ali mogu da formiraju samo crno - bele slike. Životinje koje su aktivne noću obično imaju samo štapićaste ćelije u očima.

Slike u boji važne su samo za retke životinje, kao što su majmuni, kojima je, na primer, potrebno da vide najsvetlije i zato najzrelije plodove. Slike u boji stvaraju se pomoću kupastih ćelija - tako nazvanih zbog svog oblika u mrežnjači. Postoje tri vrste kupe, od kojih je svaka osetljiva na odeređenu talasnu dužinu svetlosti. Niske talasne dužine pojaljuju se kao crvene, visoke talasne dužine kao plave, sa zelenim bojama koje se otkrivaju između. Neke životinje, poput pasa, imaju ograničeniji vid za boje od nas, dok je kod drugih ta sposobnost veća. Mnogi insekti, npr., pčele i leptiri, reaguju na kraće talasne dužine ultraljubičaste svetlosti koje reflektuju cvetovi. Neke zmije - boa, piton, zvecarka - vide duže talasne dužine infracrvene svetlosti koju zrače toplokrvne životinje i primaju ih pomoću receptorskih organa smeštenih u posebne šupljine. Koristeći ovu mogucnost zvečarka locira plen i kreće u napad i sve to u totalnom mraku.

Svetlost se fokusira na mrežnjaču pomoću sočiva radi stvaranja jasne slike. Mišići menjaju oblik sočiva tako da ono može da usmeri svetlost koja dolzi iz različitih udaljenosti. Dok beskičmenjaci mogu da imaju nekoliko očiju, svi kičmenjaci imaju samo dva oka, koja se uvek nalaze na glavi. Životinje kao što su zečevi, koje stalno moraju da budu oprezne zbog opasnosti, imaju oči na bočnoj strani glave da bi vidokrug bio velik. I dok vide gotovo u svim pravcima, zečevi imaju problem sa procenom udaljenosti i brzine. Životinje sa očima usmerenim napred bolje su u ovome zato što se vidokrug očiju preklapa. Ovaj dvogledni vid pomaže životinjama lovcima i drugima, kao što su primati koji žive na drveću, da preciznije procene udaljenost.

Ovaj spori lori je noćna životinja tj. aktivan je noću. Ima veoma krupne oči koje prikupljaju što je moguće više svetlosti tako da može da vidi i po najmrklijoj noći.



Žabe imaju velike oči smeštene na gornjem delu glave tako da ove životinje mogu da leže potpuno u vodi, pri čemu samo oči štrče napolje.



Dobar vid na oba oka omogućuje sovi da precizno oceni razdaljinu kada napada.



Mačke u mraku vide 50% bolje od ljudi, zahvaljujući velikoj gustini receptora što ćelije mrežnjače čini posebno osetljivim na svetlo, dok im je dnevni vid lošiji od noćnog.



Oči pčele sastoje se od 5000 okaca koji sakupljaju malu količinu svetlosti.

Kada leti na visini od par stotina metara i malog sisara vidi na tlu.



Kao i drugi lovci,foka ima oci smeštene na prednjem delu glave.Oci koje gledaju napred korisne su za procenu daljine, cime je olakšano lovljenje plena.



Širok raspon očiju kod šumskog goluba pomaže mu da se sačuva od ptica grabljivica sa većih visina.

Čulo dodira


Čulo vida podrazumeva prijem svetlosnih zraka, dok su čula dodira i sluha mehanička i koriste senzorske ćelije. Kod nekih životinja dodir je primarno čulo. Morž, koji kopa po zamućenoj vodi, tražeći školjke, oslanja se na osetljivost kože njuške i svojih 450 dlačica u "brkovima". Brkovi su mu povezani sa mrežom nervnih vlakana koji prenose mozgu skoro "vizuelnu" sliku morskog dna. Sisari sa bujnim brkovima na licu koje imaju mnogi sisari, od mačaka do dugonga, veoma su osetljivi receptori dodira. Mogu da budu toliko osetljivi da će reagovati čak i na vazdušna strujanja. Dlake kod mnogih životinja igraju sličnu ulogu. Insekti osećaju dodir preko osetljivih dlačica klješta na pipcima. Kod primata vrhovi prstiju su dodirna oblast. Kod puževa receptori dodira se nalaze na vrhovima pokretljivih pipaka. Barske ptice imaju mnoštvo receptora na vrhu svog isturenog kljuna.



Africki slon, najveći sisar na zemlji, ima na surli dve izrasline nalik na prste, koje su posebno osetljive na dodir.



Foka se oslanja na čulo dodira kada traži hranu, koristeći svoje brkove koji su povezani sa mrežom nervnih vlakana.

Bočni sistem



Riba ima specijalizovan spektar receptora dodira na perajima, takozvani bočni sistem osetljivosti. On se satoji od duge cevčice ili kanala koji se protežu od glave do repa ispod kože sa obe strane, sa otvorima u pravilnim razmacima i niza receptora dodira unutar tog kanala. Dok riba pliva kroz vodu, promene u spoljnom pritisku prodiru kroz otvore na bočnim stranama i prenose se hidrauličnim putem duž kanala, stimulišući nervne završetke. Na taj način riba ima percepciju neposrednog okruženja.

Čulo sluha



Mozak životinje tumači talase pritiska koji putuju kroz vazduh i koje uši otkrivaju kao zvuk. Mnoge životinje ne čuju ove talase ušima nego ih otkrivaju na druge načine. Na primer, iako zmije čuju, one su mnogo osetljive na treperenja koja putuju kroz telo preko donje čeljusti.

Sluh je na više načina osetljiv produžetak čula dodira. Uši vodozemaca, guštera i sisara imaju ušni bubnjić koji je osetljiv na neznatne promene pritiska. Ušni bubnjić je tanka kožna membrana koja zatreperi kada u nju udare vazdušni talasi. Sićušna kost (ili u slučaju sisara, tri kosti) koje su prikačene na bubnjic prenose vibracije na školjkastu strukturu koja se naziva kohlea. Ona je ispunjena tečnošcu koja prima vibracije. Kako se tečnost pokreće unutar kohlee, sitne dlakaste strukture koje je obrubljuju ljuljaju se tamo - amo. Nervi stimulisani ovim talasastim kretanjem šalju informacije mozgu, koji ih tamo tumači kao zvuk.

Dakle, zvučni talasi su, ustvari, varijacije pritiska bilo vazduha ili vode. Zujanje ženke komarca, npr.,predstavlja 500 promena u pritisku (ciklusa) u sekundi koje insekt proizvodi udarima krila - frekvencija je 500 ciklusa u sekundi. Kao i kod vida ,različiti tipovi životinja imaju različite oblasti osetljivosti. Kit čuje mnogo niže zvuke koji se kreću i stotinama kilometara kroz okean, dok slepi miš prepoznaje zvuke sa frekvencijom i do 100 000 ciklusa u sekundi. Gornja granica frekvencije kod ljudi je oko 20 000 ciklusa u sekundi.

Uho sisara se deli na tri dela. Kohlea čini unutrašnje uho, a srednje uho se sastoji od kostiju između kohlee i bubnjića. Spoljašnje uho je cev koja spaja spoljašnji svet i ušnu školjku - mesnatu strukturu na bočnoj strani glave koja prikuplja zvučne talase - sa srednjim uhom. Vodozemci i gmizavci ne poseduju ušnu školjku. Umesto toga, njihovi ušni bubnjići se nalaze na bočnoj strani glave - lako vidljivi na mnogim žabama i gušterima - ili ispod kože, kao što je slučaj sa zmijama.

Zečevi imaju velike spoljne uši koje koriste kao satelitske antene za prikupljanje zvučnih talasa. Oni mogu da vrte svako uho posebno da bi otkrili zvuk iz svih pravaca.



Gušteri uopšte nemaju spoljnih ušiju. Njihovi slušni organi nalaze se u glavi i povezani su sa spoljašnjim svetom preko membrane bubnjića.



Prosečna dužina ušiju afričkog slona je 120-125 cm, dok im prečnik može doći i do 2 m. Slonovi nemaju znojne žlezde i ne znoje se, pa im uši služe za rashlađivanje. Slonovi mogu da registruju dublje frekvencije, odnosno frekvencije u infrazvuku.



Slepi miševi mogu registrovati znatno veće frekvencije nego čovek, tj. frekvencije u ultrazvuku. Kroz nos ili usta oni proizvode piskavi zvuk visokog tona, a potom koriste svoje velike uši da uhvate odjek koji im se vraća. Na osnovu toga oni stvore sliku o okolini i zatim se velikom brzinom upućuju prema insektima u letu, čak i po mrklom mrak

Eholokacija



Slepi miš poseduje ekstremnu osetljivost na visoke frekvencije. Većina slepih miševa se kreće pomoću zvuka, emituje neprekidan tok visokh tonova pucketanja procenjuje blizinu prepreka i plena pomoću eha koji reflektuje. Što je veća visina pulsa to je sistem efikasniji. Interesantno je da uši mnogih noćnih leptira imaju sposobnost da reaguju na ovaj ultrazvučni puls. Slepi miševi su njihovi najveći neprijatelji, ali je prednost noćnih leptira što mogu da ih čuju kada dolaze.

Neke životinje nemaju prave uši, već osećaju vibracije koje se kreću kroz čvrste materijale. Zmija je gluva, ali može da prepozna vibraciju koraka koji se prenose preko tla pomocu kosti celjusti i lobanje.

Čulo ukusa i mirisa


Vazduh obiluje hemijskim česticama koje su za neke životinje takvi prenosioci informacija kao što su slike i zvuci. Najbitnije životne aktivnosti - preživljavanje, prehrana i razmnožavanje, neodvojivo su povezane s čulom mirisa. Čulo mirisa je verovatno najstarije od svih pet čula. Mirisi su nevidljivi putnici nepreglednih prostranstava koji menjaju raspoloženja ljudi. Važan su deo mozaika naših telesnih čula koja učestvuju u oblikovanju celovite slike sveta oko nas. Iako ih ne možemo videti, dodirnuti, niti čuti, mirise vežemo uz određene osobe, događaje i u trenutku nam mogu vratiti zaboravljene uspomene. Oni su sitne molekule koje nošene vazduhom ulaze u nozdrve. Čulo mirisa usko je povezano sa limbičkim sistemom - središtem osećajnog pamćenja, što objašnjava zašto isti miris različite osobe mogu različito da doživljavaju.
Mi komuniciramo sa svojom okolinom i svesni smo je upravo putem čula kojima primamo nadražaje. Čulo mirisa, koje je materijalne prirode, izuzetno je važno. Molekule nošene strujom vazduha fizički nalegnu na čulne završetke olfaktorne (mirisne) sluznice, koja kod čoveka zauzima površinu od 5 cm2, (100 cm2 kod psa). Na taj način smo putem čula mirisa u nekoj vrsti telesnog kontakta s osobom ili supstancom koja "miriše".

Novorođenče u prvim danima života majku raspoznaje po mirisu. Hrana nas mirisom privlači ili odbija, dok psi njuhom otkrivaju drogu i raspoznaju najrazličitije mirise. Druga osoba nas svojim mirisom privlači (feromoni) ili odbija (znoj, zadah). U okruženju gde vladaju prijatni mirisi dobro se osećamo (boravak u prirodi, na moru, mirisan prostor) dok iz zadimljenih prostora izlazimo uznemireni, najčešce s glavoboljom. Uloga mirisa u preživljavanju vidljiva je po tome što nas neugodni mirisi svojom odbojnošću upozoravaju na izlazak gasa, otrovnih para, na požar i neke druge opasne situacije. Biljke mirisom privlače insekte i tako osiguravaju oprašivanje, tj. razmnožavanje. Mnoge životinje osiguravaju razmnožavanje signalizirajući vreme parenja ispuštanjem mirisa. Neke životinje mirisom nanjuše plen (predatori) ili opasnost, dok se druge mirisom brane (tvor). Njuh i ukus su toliko srodni da čine jedno čulo.

Kod životinja postoji jako čulo ukusa, jer je to važna zaštita od trovanja toksičnom hranom. Pauk npr., često zarobi i parališe neprikladan plen, ali ga odbacuje sa gađenjem ,kada počne da ga jede. Zmije i gušteri, na primer, kušaju vazduh svojim račvastim jezikom. Međutim, možda je reč o najsloženjem čulu. Nosevi, jezici i drugi organi njuha obloženi su osetljivim ćelijama koje mogu da analiziraju ogroman raspored hemikalija koje plove u vazduhu ili postoje u hrani. Životinje kao psi, koje se oslanjaju na čulo njuha, imaju dug nos koji je krcat ćelijama osetljivim na mirise. Za psa miris je glavni element njegovog sveta čula i sa ostalim psima komunicira preko čula mirisa, pokazujuci svoje teritorijalne pretenzije tako što ostavlja signale na svakoj banderi. Majmuni, s druge strane, manje se oslanjaju na njuh i zato imaju kraći nos koji može da otkrije samo jake mirise. Kod konja čulo mirisa igra možda i najveću ulogu u životu. Sposoban je da iz daleka oseti vodu, a ima veliki značaj i u ishrani, u biranju hrane. Konji se raspoznaju na osnovu mirisa - ždrebe prepoznaje majku, pastuv nalazi raspasanu kobilu, a mirisom prepoznaju i ograničene teritorije. Kada se dva konja sretnu, prva stvar im je da sa raširenim nozdrvama mirišu jedni druge i time upoznaju. Čulo mirisa kod konja je toliko razvijeno, da su u stanju da kod drugih konja, a i kod ljudi, prepoznaju emotivno stanje, volju. Mnogi konjari mogu da potvrde kako konji lako prepoznaju ljude koji ih se plaše [pošto nam organizam izdvaja feromone koji se luče u vazduh]. Tada konji [pretežno skloni tome] često odgovaraju agresivnošcu, nevericom.

Zmije imaju račvast jezik koji koriste za kušanje vazduha. Vršci viljuške su uvučeni u organ na vrhu usta. Ovaj organ je povezan s nosem, pa se hemikalije koje jezik prikupi identifikuju velikom osetljivošcu.



Vukovi imaju izvrsno čulo mirisa i ukusa. Oni sa članovima čopora i sa rivalskim čoporima komuniciraju pomocu njuha odnosno mirisa, kao dela složenog niza društvenih ponašanja.



Ljudi koriste sposobnost kučića da nanjuše mirise i dresiraju ih da bi uhvatili prenosioce droga.



Najizraženije čulo kod psa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čoveka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise.



Mužjak svilene bube može osetiti seksualni feromon koga ispušta ženka svilene bube u neverovatno niskim koncentracijama, odnosno može da pronađe ženku na udaljenosti od čak 10 km.



Velika bela ajkula nalazi svoj plen uglavnom pomoću mirisa.

Feromoni



Miris može da nosi moćnu seksualnu poruku i mnoge ženke koriste takve signale da bi privukle mužjake. Poznati kao feromoni,ove hemikalije su često efikasne na velikim razdaljinama, nošene vetrom, da bi ih osetili mužjaci, udaljeni kilometrima. Ženka svilenog moljca, npr.,emituje feromon bombikol koji primaju receptori na antenama mužjaka. Oni su precizno opremljeni da mogu da reaguju na prave hemikalije i ako postoji i najmanji njihov trag u vazduhu,mužjak leti uz vetar prateći trag mirisa do njegovog izvora.

Elektomagnetska cula



Neke životinje koriste sistem Čula o kome mi možemo samo da nagađamo. Ajkula u lovu se, uglavnom oslanja na svoje istančano čulo mirisa, ali kada se približi svom plenu oseti slabe električne signale koje proizvode titrajuća nervna vlakna prestrašene žrtve. Baterija receptora, ispunjenih želatinastom masom na glavi ajkule, registruje signale. Kod nekih manjih vrsta ovi organi mogu da proizvedu izlive struje koji zbunjuju velike ajkule, dok se keću u nameri da ih ubiju.

     Postoji, takođe, dokaz da ajkule koriste ovaj sistem za navigaciju po okeanu, na neki način povezan sa magnetskim poljem zemlje. Kitovi skoro sigurno imaju ovakav tip navigacije, ako pogreše jato kitova može da se nasuče na obalu. Veruje se da je tako i sa pticama selicama.



Ribe u jatu koriste receptore dodira da bi izbegli prepreke.


bilogija.

Naučnici nakon 150 godina ponavljaju najjeziviji test tvorca teorije evolucije, koji baca novo svetlo na ljudska osećanja

LONDON - Surova nauka.

Naučnici sa Univerziteta Kembridž odlučili su da sprovedu poslednji i najjeziviji eksperiment Čarlsa Darvina, kojim je tvorac teorije o evoluciji pokušao da odgonetne da li postoje osnovne emocije kod ljudi ili su one odraz kulture i podneblja u kojem žive.

Darvin je 1868. svojim prijateljima na večeri pokazivao šokantne fotografije francuskog naučnika Dušena de Bolonja. Na njima je čovek koga muče elektrošokovima, usled čega on pravi različite grimase lica. Od gostiju je Darvin tražio da svojim rečima opišu koju emociju vide na licu mučenika. Naučnik je prikupljenim odgovorima pokušao da opiše izraz svakog lica posebno i tako sazna da li postoji „univerzalna emocija”.

Sada, 150 godina kasnije, naučnici s Kembridža oživljavaju ovaj eksperiment, ali oslanjaju se na prednosti interneta i postavljaju isto pitanje o istim jezivim fotografijama, na koje odgovara oko 20.000 ljudi širom planete.

- Darvin je na raspolaganju imao 24 odgovora, dok mi imamo nekoliko hiljada, pa dobijamo značajniji naučni obrazac. Takođe ćemo otkriti da li su se izrazi lica i emocije promenile od Darvinovog vremena - saopštili su doktori s Kembridža.

Novo istraživanje je pokazalo da današnji ljudi i oni iz Darvinovog vremena iste slike opisuju istim ili sličnim rečima. Razlike u opisu izraza lica postoje jer je shvatanje života, kažu sa Kembridža, drugačije danas i pre 150 godina. Emocije se u modernom dobu otvorenije ispoljavaju, i to ne samo u različitim kulturama, pa naučnici s Kembridža zaključuju da su emocije definitivno evoluirale.








Kurir.

NEPOKLOPLJENA ŠOLJA




Godina 1928.

Aleksandar Fleming, bakteriolog, u svojoj laboratoriji pokušava da pronađe način da uništi neke od bakterija koje izazivaju bolesti. Iza njega su već pronalasci koji suzbijaju širenje bakterija, ali ne u potpunosti, zbog čega on, nastavlja svoja istraživanja.

Radio je danima do kasno u noć. Jedne večeri izašao je iz svoje laboratorije, zaboravivši da poklopi jednu od petri šolja u kojoj su bile bakterije – stafilokoke. (na slici – petri šolja)

I to što je jedna od posuda u laboratoriji ostala nepoklopljena, omogućilo je ovom naučniku da dođe do otkrića važnog za čitavo čovečanstvo.

Šta se zapravo dogodilo?

Soba u kojoj je Fleming radio bila je vlažna i memljiva. Spore domaće buđi, kojih je bilo u vazduhu, dospele su do bakterija stafilokoke u nepoklopljenoj šolji. Kada je naučnik ponovo došao da radi, nije mu promaklo da na nekim mestima u posudi bakterija više nema. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je rasla buđ, može da zaustavi množenje stafilokoka. Supstancu iz tečnosti Fleming je nazvao penicillin.




Nakon ispitivanja penicilina na miševima, Fleming 1931. prekida dalji rad, ubeđen da penicilin ne može biti efikasan kod ljudi.

Desetak godina kasnije, profesori Hauard Flori i Ernest Čejn nastavljaju Flemingova ispitivanja. Oni su uspeli da izoluju čist penicillin iz buđi i dokažu da ovaj lek uspešno uništava bakterije i u organizmu čoveka. 1942. godine izlečen je prvi pacijent upotrebom penicilina.

Flemingovo otkriće jedno je od najvažnijih u istoriji medicine.

A.Fleming, H.Flori i E.Čejn zajedno su dobili Nobelovu nagradu za medicinu 1945. godine.

Trčanjem do opstanka


Za razliku od biljaka, životinje aktivno traže hranu pa im je potreban složen sistem za kretanje: sa odgovarajućim mišićima unutar kojih rade sićušni molekularni pogonski strojevi, sa odgovarajućim skeletom na koji se prenosi sila mišića te sa nervnim sistemom koji upravlja kretanjem i koji je uvek izvrsno prilagođen delovanju u vodi, na kopnu ili u vazduhu.


Progoneći impalu gepard može kraće vreme trčati brzinom većom od 100 km/h. To mu omogućuje veoma elastična kičma, dugačke noge, zglobovi i mišići koje odlikuje velika radna sposobnost.

Sistemi za kretanje kod životinja oduševljavaju tehničke stručnjake



Kako tehnički ostvariti naoko sasvim jednostavne načine kretanja živih organizama, oduvek je interesovalo inženjere ali im je stvaralo i velike teškoće u pokušaju oponašanja kretanja. Prilično zahtevan zadatak je "naučiti" robota da hoda. Uz velike napore i rad robot će prohodati i neće se spoticati ali o nekoj brzini ili gracioznosti nema ni govora. Na primer robot visine čoveka sa 17 zglobova, koji sadrži brojne senzore, složenu elektroniku i računare pokreću jednosmerni elektromotori ali mu je maksimalna brzina samo 2 km/h. U poređenju robota sa raznovrsnim kretanjem životinja možemo zaključiti da kretanje životinja predstavlja majstorsko dostignuće evolucije. Gepardi u sprintu na najtežem terenu trče brzinom do 100 km/h. Slepi miševi iako lete u potpunom mraku, uspevaju izbeći prepreke zahvaljujući izvanrednoj pokretljivosti i određivanju položaja predmeta prema odbijanju zvučnih signala ( eholokacija). Morski psi tako su dobro prilagođeni životu u vodi da je to podstaklo naučnike na izučavanje građe njihovog tela. Po uzoru na kožu morskog psa napravljena su ronilačka odela koja smanjuju dinamički otpor vode.

Kretanje se definiše kao samostalno premeštanje neke jedinke sa jednog mesta na drugo, i zajednička je karakteristika svih životinja. Kako životinje, za razliku od biljaka ne mogu koristiti sunčevu svetlost za izgradnju vlastitog organizma, primorane su tražiti hranu.


Zato divlje svinje prekopaju šumsko tlo tražeći hranu; poljski miševi po oranicama traže travu i semenke; ptice grabljivice iz vazduha vrebaju plen. Osim toga, životinje kretanjem izbegavaju opasnost i pronalaze odgovarajućeg polnog partnera. Međutim, bez obzira na to kad i kako se neka životinja kreće, ona uvek mora savladati 3 fizičke prepreke: tromost, trenje i gravitaciju. Potrebnu pogonsku silu osiguravaju mišići, a njima obično upravlja složen nervni sistem. Stezanjem mišića proizvodi se sila koja se prenosi na pokretljivi skelet.

Skelet može biti spoljašnji ili unutrašnji. Dobar primer spoljašnjeg skeleta imamo kod insekata, tzv. egzoskelet koji je građen od hitina. On poput viteškog oklopa obavija i štiti mekane delove tela. Da bi životinja bila pokretljiva, podeljen je u nekoliko delova međusobno povezanih zglobovima.


Osim za insekte karakterističan je i za pauke, škorpione i rakove. Untrašnji skelet građen je od hrskavice i koštane mase. Pokretjivost kostiju omogućuju zglobovi (laktovi, kolena...). Kosti su obavijene mišićima i za njih vezane elastičnim tetivama.

MIŠIĆNO-KOŠTANI SISTEMI prvobitno su se razvili kod životinja u okeanima i prilagodili se delovanju u vodi. Kako je gustina morske vode približno jednaka gustini životinjskog tela, ona praktično lebdi u vodi i ne zamara se preterano u borbi sa uticajem gravitacije.


    Plivač, međutim, mora savladati otpor strujanja vode, koji zavisi od brzine njegovog kretanja, gustine i viskoznosti vode i od površine kojom se plivač suprotstavlja strujanju vode. Da bi otpor strujanja vode sveli na minimum, brzi plivači kao što su delfini, morski psi, tune i drugi, razvili su nezavisno jedni od drugih hidrodinamički oblik tela. Razvoj je trajao nekoliko miliona godina, a nazivamo ga konvergencijom (evolucijski paralelizam).


    Njihovo telo je napred i nazad ušiljen, slično vretenu, te im voda struji tik uz kožu, a usporavajući vodeni vrtlozi gotovo da i ne nastaju. Tako im telo klizi kroz vodu bez većeg utroška energije.

    Zamasima peraja životinje potiskuju vodu nazad i tako stvaraju potreban potisak za pokretanje. Kada se potisak udrži sa odgovarajućim hidrodinamičkim oblikom tela nastaju velika ubrzanja: lepezasta sabljarka (Istiophorus platypterus) seče vodu brzinom od gotovo 100 km/h potiskivana udarima velike srpaste repne peraje.

    Vodene životinje su razvile toliko različite načine kretanja da uvek iznova iznenade inženjere: morski demon (Manta birostris) široko raskriljenim perajama doslovno leti morem, a murine elegantno vijugaju kroz vodu. Meduze i sipe za kretanje korsite silu potiska.


    Da bi to postigle, sipe pomoću snažnih mišića istiskuju vodu iz plaštane šupljine kroz levkasti otvor. Tako nastali impuls doslovno ih odbacuje napred. Na taj se način divovske lignje kreću brzinom od 40 km/h kroz vodu.

    Građa tela mnogih morskih životinja optimalno je prilagođena strujanju vode pa služi kao uzor tehničkim stručnjacima.

ZEMLJINA ATMOSFERA nije gusta poput vode pa se i ne suprotstavlja telu u pokretu tolikom silom.


Kad su se pre otprilike 400 miliona godina neke dotad u vodi živuće životinje premestile na kopno, suočile su se sa novom preprekom: gravitacionom silom. Bio je to jedan od razloga zbog kojega je većina životinja razvila udove. Udovi se odupiru o podlogu i tako podižu telo i pokreću ga.


Stonoge koordiniraju svojih do 700 nogu, pauci hodaju na 8 nogu, većina insekata ima ih 6 a gotovo svi sisari četiri.Neke životinje se uspešno snalaze i bez nogu, npr. beznogi gušteri i zmije. Zahvaljujući mišićima oni telo pokreću napred jer uvijanjem ili odgurivanjem savladavaju trenje podloge.

KOD ŽIVOTINJA SA UDOVIMA krajevi kostiju povezani su zglobovima. Oni su centar okretanja oko kojih se jedan prema drugome pomiču međusobno povezani delovi kostura. Razmak između tih tačaka okretanja- recimo između pete i prstiju na stopalima - razlikuje se u različito brzih trkača.

Rekord u brzom trčanju na kopnu drži gepard: osim vitkog i laganog tela, dugih nogu, ima savitljivu kičmu koja se prilikom trčanja ponaša kao opruga. Kandže i tvrdi jastučići na šapama omogućuju mu odlično prijanjanje za tlo.Već nakon dve sekunde gepard dostiže brzinu od 60 km/h. Gepard može trčati i preko 100 km/h, ali to traje kratko. Tada svaka njegova šapa dodirne podlogu triput u sekundi. Najveću brzinu ne može, međutim, održavati duže od nekoliko stotina metara jer takav sprint iziskuje veliki utrošak energije.

Osim tako brzih, postoje i životinje kojima više odgovara sporo kretanje. Time štede energiju neophodnu u borbi za opstanak i katkad se uspešno odbrane od potencijalnih grabljivica. Lenjivac, se na primer, kreće toliko sporo da je zbog toga skoro nevidljiv, i ta ga osobina štiti od napada orla.

Ili živi list (Phyllium celebicum) s jugoistoka Azije čije je osnovno oružje u borbi za opstanak prikrivanje. Osim što oblikom i bojom oponaša lišće, poprimio je i način njihovog pomeranja: ako se grana na kojoj se nalazi zatrese, i on će se zanjihati stopljen sa okolinom.