Nikola Tesla

Nikola Tesla


Pronalazač koji je izumeo točak modernog doba



Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.


Smiljan, mesto rođenja Nikole Tesle

Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.

“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:

-Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.

“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”

U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor:

“Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”



Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.

Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.


Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.

Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.

Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?



Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.

Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.

Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.

Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.


Susret Nikole Tesle i Kralja Petra II Karađorđevića

Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije.

U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.

Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio.

…Tesla je bio veliki humanista-čist naučni genije - pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu- a za svoje usluge nije tražio ništa.
Novac - on za njega nije mario.
Počast - ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav.
Zahvalnost - on je nije očekivao niti je tražio…
Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno-skoro nemoguće da se izračuna-koje je sastavni deo naseg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevnice našeg tekućeg napora…”

Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju  Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika.

Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo - sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.


b92.net

Tesla je davne 1909. predvidio mobitele

Članak velikog znanstvenika iz New York Timesa 1909. prenesen je u časopisu Popular Mechanics, poznatom po točnim (i netočnim) predviđanjima. Teslino je bilo točno do zapanjujućih detalja.  



U sedmoj godini svojeg izlaženja, Popular Mechanics je iz mnogo uglednijeg njujorškog Timesa prenio Teslino izlaganje o budućnosti tehnologije. Popular Mechanics uvijek je bio opsjednut napretkom i onom budućnosti koja samo što nije došla, a koja obuhvaća leteće automobile, ljetovanje na drugim planetima i slične stvari zamišljane u mnogo optimističnije doba. Ponekad su nešto i pogodili, a ponekad su čak bili premalo smjeli u svojim predviđanjima; 1954. je u Popular Mechanicsu objavljen članak u kojem je rečeno da bi računala u budućnosti mogla biti čak i samo tonu i pol teška.

Kao što današnji urednik tog časopisa Sam Porges kaže, "budućnost je ponekad jako, jako teško predvidjeti", ali ni to nije spriječilo genijalnog američkog Ličanina da je predvidi iznimno precizno, pišući za ugledni New York Times, a verziju njegova teksta prenesenu u svojem časopisu Porges je predstavio na manifestaciji u New Yorku "108 godina futurizma". Evo tog Teslinog teksta u cijelosti, onako kako je prenesen u Popular Mechanicsu:

Bežična budućnost

Praktična primjena revolucionarnih načela bežičnog umijeća tek je počela. Ono što će u budućnosti biti postignuto teško je i shvatiti.

To zapanjujuće proročanstvo izriče g. Nikola Tesla. Govoreći o korištenju bežičnog prijenosa u bliskoj budućnosti on je rekao: Pažnju svijeta privukao je i zadržao bežični telegraf, a to je tek vrlo primitivno korištenja te vještine. Do sad su korišteni samo električni valovi, koje je vrlo brzo oslabio njihov prolaz kroz zrak. Moguće je, međutim, prenijeti električne struje ogromne jačine tisućama milja, ne umanjujući njihovu energiju. To nije nikakva teorija, već istina dokazana brojnim pokusima u praksi. Uskoro će biti moguće prenositi bežične poruke širom svijeta toliko jednostavno da će svaki pojedinac moći nositi vlastiti aparat i njime rukovati. Bežični prijenos struje preko oceana, na primjer, očito otvara cijelu novu eru u razvitku mehanike.

Uskoro će biti moguće, na primjer, da poslovni čovjek u New Yorku diktira upute koje će se istog trena otipkane pojaviti u Londonu ili nedgje drugdje. Moći će sjedeći za svojim stolom razgovarati s bilo kojim telefonskim pretplatnikom u svijetu. Bit će potrebno samo nositi instrument pristupačne cijene ne veći od sata, koji će svojem nositelju omogućiti da čuje bilo gdje na moru ili kopnu na udaljenosti od tisuća milja. Moći će se slušati ili slati govor ili glazba u najudaljenije krajeve svijeta. Milijunima takvih instrumenata moći će se upravljati iz jedne jedine postaje. Tako će biti krajnje jednsotavno najudaljenije krajeve svijeta održavati u međusobnom kontaktu. Pjesma nekog velikog pjevača, propovijed velikog proroka, predavanje znalca znanosti tako će moći biti preneseni publici raštrkanoj širom svijeta.

Još bitniji od toga, međutim, bit će prijenos struje bez žica na velike udaljenosti. Radio sam pokuse s modelom broda koji pokreće električna energija prenesena bez žica i rezultati su zapanjujući. Moguće je, ustanovio sam, u potpunosti kontrolirati kretanje broda iz središnje postaje bez električnih veza bilo kakve vrste. Ono što je učinjeno s malenim brodom na maloj površini vode na kraju će biti učinjeno i s najvećim parobrodima na bilo kojoj udaljenosti od kopna. Drugim riječima, prekooceanski brod može preko Atlanskog oceana velikom brzinom pokretati energija usmjerena iz bežične postaje na obali. Možemo s čvrstim uvjerenjem očekivati da će za nekoliko godina mnoga čuda o kojima ni ne sanjamo postati svakodnevica.



vecernji.hr

Godine 1892, 2. juna, u Beograd je, u dvodnevnu posetu, doputovao Nikola Tesla. Ova poseta je bila početak upoznavanja srpskog naučnog i javnogmnenja sa rezultatima Teslinog naučnoistraživačkog i eksperimentalnog rada. Krajem 1892. Ljubomir Klerić, profesor Velike škole, redovni član SKA i jedan od ljudi koji je bio u odboru za doček, predložio je Nikolu Teslu za redovnog člana SKA. Na tajnom glasanju obavljenom 28. decembra iste godine, Tesla nije dobio potreban broj glasova i nije izabran u redovno članstvo Akademije.

Godine 1894. Ljubomir Klerić je ponovo predložio Nikolu Teslu za člana SKA. Predlog se odnosio na dopisno članstvo u Akademiji. Na skupu Akademije održanom 25. januara 1894. svi kandidati, osim jednog, podržali su Klerićev predlog. Nikola Tesla je tada postao dopisni član SKA.

Srpska kraljevska akademija je unapredila Teslin status tek 1937. godine, primivši ga u redovno članstvo. Ljudi koji su najzaslužniji za promovisanje Teslinog rada u Kraljevini Srbiji iKraljevini Jugoslaviji, svakako su Đorđe Stanojević i Slavko Bokšan.
Delo Slavka Bokšana je naročito značajno u ovom smislu i njemu pripada suštinska zasluga za Teslin izbor u redovnog člana Akademije, na redovnoj godišnjoj skupštini, održanoj 16. februara 1937. Formalni predlog za izbor u redovno članstvo napisao je čuveni Milutin Milanković. Posle Teslinog pozitivnog odgovora, predsednik Akademije Aleksandar Belić obavestio je Nikolu Teslu o izboru u redovno članstvo Srpske kraljevske akademije.


NEW YORK ACADEMY OF SCIENCES





Nikola Tesla je bio dugogodišnji saradnik Akademije. Kako je Akademija svake
godine organizovala prijeme i demonstarcije da bi pokazala progres u nauci koji se desio u protekloj godini, Nikola Tesla je bio jedan od naučnika koji je bio pozivan od strane Akademije da održi predavanje. Posle niza neuspelih dogovora, konačno je 6. april 1897. godine, ugovoren kao datum predavanja ‘'Visokofrekventni oscilatori i upravljači električnih kola'', koje je održano u American Museum of Natural History. Tesla je posle predavanja prihvatio predlog da se njegovo predavanje objavi u izdanju Akademije, ali je odbio ponudu da mu se plate eventualni troškovi.

Deset godina posle, 1907. godine, New York Academy of Sciences je zbog naraslih poreba u svom radu primila određen broj novih članova u svoje redove. Savet akademije je izabrao Nikolu Teslu za aktivnog člana 27. maja 1907. godine.

UNIVERZITETI

Godine 1894. kada su Columbia College i Yale University dodelili Tesli počasni doktorat i počasni magisterijum, Nikola Tesla je u oblasti elektroenergetike već izumeo i patentirao elektromagnetni motor, električni prenos energije pomoću polifaznog sistema naizmeničnih struja i sistem električne distribucije za pogonske
svrhe i počeo da se bavi fenomenima u oblasti struja visokih frekvencija. Njegov polifazni sistem je doživeo izvanrednu promociju na Svetskoj izložbi u Čikagu, 1893., čime su završeni višegodišnji Rat struja i borba Vestinghausove kompanije za izgradnju generatora naizmenične struje na Nijagari. Sve ovo je bilo uvod u drugu tehnološku revoluciju.

Osim intenzivnog naučnoistraživačkog i eksperimentalnog rada u laboratorijama, Tesla se bavio i aktivnostima koje su promovisale postignute rezultate. U periodu od 1888. do 1893. godine održao je važna predavanja na najvišim naučnim institucijama Amerike, Engleske i Francuske. U stručno-naučnim časopisima, The
Electrical World-u i The Electrical Engineer-u, objavio je, samo tokom 1891. godine, šest članaka o eksperimentima, pojavama i primenama osobina električnih struja visokih učestanosti. Ovi rezultati su bili prepoznati i nagrađeni od strane najuglednijih institucija visokog obrazovanja u Sjedinjenim američkim državama i Evropi.

COLUMBIA UNIVERSITY

Predavanja na temu ‘'Eksperimenti sa naizmeničnim strujama vrlo visoke frekvencije i njihova primena u veštačkom osvetljenju'', Nikola Tesla je održao 20.
maja 1891. u American Institute of Electrical Engineers (AIEE) u Columbia College-u. Ovaj koledž je bio među nekoliko visokoškolskih institucija u SAD koje su imale tek osnovane katedre za elektrotehniku.

Tri godine posle ovoga predavanja, 5. juna 1894., Savet Kolumbija koledža na svojoj svečanoj sednici proglasio je Nikolu Teslu za počasnog doktora nauka. Tesla je sarađivao sa kolegama sa Kolumbije gotovo četrdeset godina, sve do 1933. godine.


YALE UNIVERSITY




Dve nedelje pošto je dobio počasni doktorat od Kolumbije, Yale University
dodeljuje Nikoli Tesli počasno zvanje magister honoris causa. Predsednik
Univerziteta Timothy Dwight potpisao je diplomu počasnog magistra 27. juna 1894. godine.

Nikola Tesla nije prisustvovao ceremoniji dodele počasnih zvanja. To, međutim, ne umanjuje ni njihov opšti značaj,kao ni značaj koji im je sam Tesla pridavao. Naprotiv, na još jedan način svedoče o nedostatku slobodnog vremena i Teslinoj potpunoj posvećenosti istraživačkom radu.


K. K. TECHNISCHE HOCHSCHULE IN WIEN (TEHNIČKI UNIVERZITET U BEČU)


Izveštaj o predavanju ‘'Eksperimenti sa naizmeničnim strujama vrlo visoke frekvencije i njihova primena u veštačkom osvetljenju'', Nikola Tesla je održao 20. maja 1891. u American Institute of Electrical Engineers (AIEE) u Kolumbija koledžu,
prenela je stručna i dnevna štampa Velike Britanije. Ubrzo je usledo poziv od Udruženja elektroinženjera Velike Britanije, Francuskog društva za fiziku i Međunarodnog francuskog društva električara da Tesla dođe u Evropu i na ovim institucijama održi predavanja.

U Udruženju elektroinženjera Velike Britanije, Tesla je održao predavanje ‘'Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog napona i visokih frekvencija'', 3. februara 1892. Sutradan je ponovio predavanje u Kraljevskom institutu Velike Britanije.

Časopis „Tajms“ je posle predavanja zabeležio da je Teslino dvočasovno predavanje, pred slušaocima Kraljevske akademije, izazvalo oduševljenje. Među slušaocima su bili najznamenitiji naučnici toga doba: lord Kelvin, Kruks i Rejli.

Posle predavanja u Londonu i Parizu, Tesla je bio u poseti Beču, Zagrebu i Beogradu. Najuglednije naučne institucije iz ovih gradova su ga odlikovale počasnim zvanjem doktora nauka. Prvi među njima bio je Tehnički univerzitet u Beču.

Osim predavanja, patenata i članaka koji su, krajem XIX i početkom XX veka, bili osnova za sve što je u tom razdoblju bilo proučavano i stvarano, knjiga Tomasa Kamerforda Martina, u kojoj su objavljeni Teslini radovi u originalu 1894. godine, u SAD, izazvala je u nemačkim stručnim krugovima senzaciju i ubrzo je prevedena na nemački. Taj poduhvat je imao dvostruki cilj. Onima koji su osporavali
prijavljene patente služila je kao referenca, dok su pronalazači u njoj nalazi izvor ideja, koje su dalje razrađivali.

Po odluci Profesorskog kolegijuma Carskog i kraljevskog tehničkog univerziteta u Beču, car Franjo Josif je doneo rešenje o dodeli počasnog doktorata Nikoli Tesli. Rektor Univerziteta, Fortman obaveštava Teslu 3. marta 1908. godine da će diploma koja se izrađuje ubrzo biti dostavljena

Originalni telegram kojim se Tesla iz Njujorka zahvalio rektoru Fortmanu 11. marta 1908. godine, čuva se u arhivi Tehničkog univerziteta u Beču.


ZAGREBAČKO SVEUČILIŠTE I TEHNIČKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

Prilikom boravka u Evropi Tesla je posetio Zagreb, na poziv gradonačelnika dr Armuša. Razlog zbog kojeg je bio pozvan u Zagreb bila je molba da svojim savetima pomogne oko uvođenja električnog osvetljenja u ovome gradu. U Zagreb je stigao 22. maja, a 24. je održao predavanje u Gradskoj vjećnici. Govorio je o sistemu polifaznih struja, preporučivši da se upravo taj sistem upotrebi za
električno osvetljenje grada.

Tesla je ubrzo posetio i Beograd. Tokom dvodnevne posete Beogradu, juna 1892. godine, Nikola Tesla se, u sali Velike škole koja je imala Inženjersko odeljenje, obratio velikoškolskojomladini. Često prekidan pozdravima oduševljenja, Tesla je, posle molbe rektora Koste Alkovića omladini da se utiša, nastavio svoj govor.
Upoznao je omladinu sa svojim osmogodišnjim radom u elektrotehnici, sa najnovijim istraživanjima i pronalasacima, o čemu je iste godine u februaru govorio na svojim predavanjima u Londonu i Parizu.

Dve godine posle Teslinog predavanja, 1894. u Velikoj školi, profesor Stevan Marković osnovao je Elektrotehničku katedru pri Inženjerskom odeljenju i prvu elektroinženjersku laboratoriju, kada su i počela intenzivna izučavanja u oblasti
elektrotehnike. Velika škola je prerasla u Beogradski univerzitet, donošenjem Zakona o univerzitetu 27. februara 1905. godine. Iste godine,fakulteti Velike škole, među kojima i Tehnički, proglašeni su fakultetima univerziteta. Prve diplome iz oblasti elektrotehnike, dodeljene su na Beogradskom univerzitetu 1922.

Povodom Teslinog sedamdesetog rođendana, 1926. godine, Sveučilište u Zagrebu i Tehnički fakultet Univerziteta u Beogradu, kao eho Teslinih poseta, dodelili su Nikoli Tesli počasne doktorate. ‘'...Uvažavajući velike zasluge, koje je za unapređenje tehničkih nauka stekao svojim dugogodišnjim radom kao naučnik G. Nikola Tesla...'',Savet Tehničkog fakulteta je, na sednici održanoj 14. juna 1926. godine, doneo odluku da Nikolu Teslu proglasi počasnim doktorom tehničkih nauka Beogradskog univerziteta.

U Izveštaju rektora Beogradskog univerziteta Pavla Popovića ministru prosvete o aktivnostima na Univerzitetu za 1926. i 1927. godinu, zapisano je da su na svečanoj sednici u čast gospodina Nikole Tesle, održanoj 15. januara 1927. povodom dodele počasnog doktorata ‘'...o značaju i zaslugama jubilara, govorili gospoda dekan Tehničkog fakulteta Đorđe Mijović, Milorad Popović i Dragomir
Jovanović...''

Osim navedenih članstava u akademijama nauka i počasnih doktorata, Nikoli Tesli su dodeljeni počasni doktorati tehničkih nauka i od: Česke Visoke Učeni technicke u Pragu 1936, Universite de Poitiers, Die Techische und Montanistische Hochschule
Graz-Leoben zu Graz 7, Vysoka Škola Technicka dr. Edvard Beneš, Scoala Politechnica Regele Carol II i Universite de Paris 1937. godine, Universite de Grenoble 1938. i Universitet Sv. Kliment Ohridski u Sofiji 1939. godine.

izvor:planeta.org.rs

Nestala dokumenta

Sedmoga januara 1943, na Srpski Božić, sneg je lagano padao nad New York City-jem. Na prozoru tridesettrećega sprata stajao je beli golub i posmatrao svog nepokretnog prijatelja koji mu nije imao ništa ostaviti. Teslina duša otišla je visoko u nebesa do kojih je on već davno dosegao sa svojim eksperimentima. Umro je najveći među svim velikanima svog milenijuma. Njegovo nasledstvo koristi i koristiće tokom narednih stoleća citav tehnološki svet ljudske civilizacije. Pepeo Teslinih posmrtnih ostataka prenet je i čuva se u zlatnoj urni u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Jedna od najkotraverznijih tema u vezi sa Teslom je sudbina njegovih naučnih radova posle njegove smrti, 1943. Pre svoje smrti, za vreme vrhunca Drugog svetskog rata, tvrdio je da je usavršio svoje zrake smrti. Shodno tome mnoge agencije poput FBI-a bile su zainteresovane za njegove radove na temu naoružanja. Neke je brinula mogućnost da Teslini radovi padnu u ruke "Silama osovine" ili sovijetima.


Jutro posle Tesline smrti, njegov nećak, Sava Kosanović, požurio je do sobe svog ujaka u hotelu "NewYorker". On je bio uspešni Jugoslovenski zvaničnik sa vezama sa komunističkom partijom u svojoj zemlji. Dok je on stigao, Teslino telo bilo je sklonjeno, i Kosanović je sumnjao da je neko već preturao po radovima njegovog ujaka. Nekoliko tehnoloških radova je nedostajalo, kao i crna sveska, za koju je Kosanović znao da je Tesla imao, sveska sa nekoliko stotina strana, a neke od njih bile su označene sa "Vlada".


P. E. Foksvort, pomoćnik sirektora FBI-ja je pozvan da istraži. Po njemu, vlada je bila vitalno zainteresovana u očuvanje Teslinih radova. Dva dana posle Tesline smrti, zvaničnici Američke vlade su otišli do njegove sobe u Nju Jorkeru i zaplenili sve njegove radove.


Dr Džon Trump, elekto-inženjer pri Nacionalnom birou za zaštitu, naučno-istraživačkog odseka, je pozvan da analizira Tesline radove. Posle istrage od 3 dana, on je zaključio: "Teslini radovi za poslednjih 15 godina bili su filosofski, spekulativni i pomalo promocionalnog tipa, uglavnom na temu proizvodnje energije i transmisije iste bežičnim putem, ali nisu uključivali nove, sigurne metode za ostvarivanje toga."


Posle kraja Drugog svetskog rata, obnovio se je interes za zračna oružija. Kopije Teslinih radova poslate su u vazdušnu bazu u Ohaju, gde je pokrenut projekat pod imenom „Projekat Nik“. Ovaj projekat bio je dobro finansiran. Detalji experimenta nikada nisu obijavljeni, i projekat je naizgled obustavljen. Ali nešto čudno se je desilo, kopije Teslinih radova su nestale, i niko ne zna šta se je desilo s njima.


1952. Teslini preostali radovi i predmeti su poslati nazad u Beorgad, gde je podignut muzej u čast ovom velikom naučniku. Mnogo godina, pod komunističkim režimom Josipa Broza, bilo je nemoguće učenjacima i reporterima sa zapada da pristupe Teslinim radovima. To nije bio slučaj sa sovijetskom delegacijom. Sovijetski premijer Kruščev je 1960. obijavio da je novo, fantastično oružije u fazi rađanja, što je podiglo velike brige na zapadu.


Radovi na zračnom oružiju su nastavljeni i u Americi. Nacionalni biro za odbranu i istraživanje je počeo projekat "Seesaw" 1958. da bi razvio zračno oružije. Posle 10 godina i 27 miliona dolara, projekat je obustavljen sa izgovorom da je izrada takvog oružija preskupa i da izaziva mnoge tehničke probleme koji u trenutku nisu rešivi. Naučnici pri ovom projektu su tvrdili da ne znaju ništa o Teslinim radovima.


1970. postojao je strah da su sovijeti stigli do tehnološkog napretka. Neke analize Sjedinjenih država su implementirale da se prototip oružija gradi u Sibiru. Američki odgovor na ovo je bila odbrambena inicijativa predsednika Regana 1983. Vladini naučnici su zamoljeni da "daju svoje velike talente radi odbrane nacije i postozanja svetskog mira, radi proizvodnje odbrane zbog koje će nuklearna oružija biti zastarela".


Danas, posle pola veka istraživanja i biliona potrošenih dolara, taj projekat se smtatra promašajem, i još uvek nema realističnih izgleda da se odbije nuklearni napad.
Mnogo godina naučnici su tragali za Teslinim radovima, bez ikakvog vidljivog uspeha. Najverovatnije je, ako je znao način za izradu "zraka smrti", Tesla to odneo sa sobom u grob.


mjeremic.000a.biz

Oružje za kraj rata

Tesla je od svog oca nasledio duboku mržnju prema ratu. Celog života je pokušavao da tehnološkim putem okonča ratove, i svede ih na kako je rekao „Prikaz mašina.“

1931. Tesla je obijavio na pres konferenciji da je našao sasvim novi izvor energije. Kada su ga pitali da obijasni prirodu ovog izvora on je odgovorio "Ideja mi je došla kao šok... sve što za sada mogu reći je da je to potpuno nov i neočekivan izvor energije."


Rat se je ponovo nadvijao nad Evropom. 11 jula 1934, na naslovnoj strani "New York Times" - a pisalo je „Tesla sa 78 godina stvara novi „Zrak Smrti““. U ovom članku pisalo je da Tesla namerava da napravi oružije koje će slati koncentrisane zrake čestica kroz vazduh, sa ogromnom energijom, koji mogu da sruše flotu od 10.000 neprijateljskih aviona sa udaljenosti od 250 milja. Tesla je izjavio da će ovaj zrak smrti okončati rat, tako što će da ti svakoj zemlji „nevidljivi kineski zid“.


Ovo je odmah podiglo ogroman interes i kontraverzu. Tesla se je odmah obratio Morganu za finansiranje za protopit, međutim Morgan je odbio. Tesla je takođe pokušao da dođe do premijera Velike Britanije Nevila Čemberlina, međutim on je dao ostavku posle izgubljene bitke kod Minhena protiv Hitlera, tako da je interes za Teslino oružije za kraj rata opao.


1937. bilo je jasno da će rat izbiti u Evropi. Frustriran u svojim pokušajima da stvori interes za zrak smrti, Tesla je napisao detaljni tehnički rad, u kome je obijasnio rad svog oružija i poslao ga velikom broju savezničkih država uključujući SAD, Kanadu, Englesku, Francusku, Sovijetski savez i Jugoslaviju. Pod nasvlovom "Novi način za projektovanje koncentrovane ne-disperzivne energije kroz prirodne medijatore", ovaj rad je bio osnova onoga što danas zovemo čestični zrak, napredno oružije izgrađeno tek krajem XX veka.


Ono po čemu se Teslin zrak smrti razlikovao od običnih zraka smrti iz fantastike, bio je jedinstveni sistem vakuuma sa komorom koja je na jednom kraju otvorena prema atmosferi. Tesla je dizajnirao jedinstveni vakuumski pečat koji je trebalo da održava Teslina turbina.
Od svih zemalja koje su dobile Teslin predlog, najzainteresovaniji je bio Sovijetski savez. 1937. Tesla je prikazao svoj plan Amtorg trgovačkoj koorporaciji, koja je bila ogranak sovijetskog naoružanja u Americi. Dve godine kasnije 1939. jedan korak planova bio je ostvaren i Tesla je primio ček od 25.000 dolara.


Tesla je svoj izum generisao sa nadom da će naći primenu striktno u odbrani, tako da bi postao mašina protiv rata. Njegov sistem je zahtevao niz elektrana duž obale neke zemlje, koje bi skenirale nebo za neprijateljskim letelicama. Pošto je zrak projektovan u pravoj liniji, efektivna daljina bila mu je 200 milja, zbog zakrivljenosti zemlje.


Tesla je takođe razmišljao o mirodopskim primenama njegovog zraka, jedna je bila da transmituje energiju na daljinu bežično. Jedan od radikalnijih primena bila je da se korišćenjem njegovog zraka zagreje jedan deo atmosfere, i tako osvetli nebo noću, stvarajući veštačku polarnu svetlost [aurora borealis].

Mnogi eksperti danas nisu sigurni koliko ozbiljno je ovaj Teslin dizajn shvaćen, iako su i SAD i Sovijetski savez za vreme hladnog rata pokušale da razviju čestične zrake. Bez obzira na to, Teslin san da okonča rat tehnološkim sredstvima deluje isto tako nemoguć kao i kad ga je predložio.


mjeremic.000a.biz

U Protokolu krštenih hrama Svetih Petra i Pavla, u Smiljanu, ostalo je zapisano da je pre sto pedeset godina 28. juna/10. jula, u porodici paroha smiljanskog Milutina Tesle i Georgine, rođene Mandić, rođeno muško dete, koje je na krštenju dobilo ime Nikolaj. Niko tada nije ni sanjao da će ovaj dečak promeniti tehničko-tehnološki razvoj ciivilizacije. Okružen u ranom detinjstvu pririodom i njenim čudima, fasciniran elektricitetom i uvećanjem slabih dejstava, posvetio se istraživačkom i izumiteljskom radu. Za ovakav životni put zaslužni su bili i njegovi roditelji, natprosečno darovita i vredna majka i izuzetno obrazovan otac.


U prvi razred osnovne škole upisan je 1862. godine u rodnom Smiljanu, da bi potom, kada se porodica preselila, u Gospiću nastavio školovanje i završio preostala tri razreda osnovne škole i tri razreda niže realne gimnazije. Višu realnu gimnaziju završio je u Karlovcu. U maturskom svedočanstvu ističe se da je Nikolino ponašanje bilo „dostojno hvale“ i da su njegova znanja bila takva da je dobio preporuku da nastavi školovanje na nekoj visokoj tehničkoj školi.

Uprkos talentima koje je Nikola posedovao i preporukama koje je dalo nastavno veće Realne gimnazije, otac Milutin se protivio tome da Nikola postane inženjer. Želeo je da njegov sin bude sveštenik. Iako je u Gospiću vladala epidemija kolere, Nikola se po
završetku gimnazije vratio iz Karlovca u roditeljski dom i razboleo. Posle čudesnog oporavka otac mu je dozvolio da studira tehniku, obećavši da će je studirati u jednoj od najboljih tehničkih škola toga vremena. Na Politehničkoj školi u Gracu, u Štajerskoj, kao jednoj od najstarijih i najuglednijih tehničkih škola toga vremena, Nikola Tesla je počeo da studira 1875. godine.

Na drugoj godini studija stigao je prvi veliki izazov za Teslin genij. Profesor Pešl, koji je predavao eksperimentalnu fiziku, demonstrirao je na predavanju rad Gramovog
dinama. Tesla je, posmatrajući rad ovog uređaja, zapazio da bi motor mogao da bude pokrenut i bez četkica. Iako ga je profesor Pešl obeshrabrio u toj ideji, Tesla nije odustao.



Posle boravka u Mariboru i jednogodišnjih studija na Praškom univerzitetu, dobio je posao tehničkog crtača u Centralnom telefonskom uredu u Budimpešti, gde je 1881. godine počeo svoj bezmalo šest decenija dug radni vek. U februaru 1882. godine, šest godina posle izazova koji mu je uputio profesor Pešl, kao rezultat neverovatne upornosti i samopouzdanja Tesla je izumeo obrtno magnetno polje. Ujesen iste godine,na predlog porodičnog prijatelja Ferenca Puškaša, koji je vodio projekat telefonizacije u Budimpešti, Tesla je otišao u Pariz gde se zaposlio u Edisonovoj evropskoj kompaniji, na održavanju električnih centrala jednosmerne struje.

Tesla je kao neoženjen čovek, „telefonski praktikant“ po zanimanju, u Zagrebu izvadio putne isprave za inostranstvo, nameravajući da putuje u Francusku, Rusiju i Nemačku. Pedantni austrougarski službenik opisao je Teslu kao osobu „velikog stasa, podugog lica, crne kose i očiju, razmjernih usta i šiljastog nosa“, bez „osobnih biljega“.

Putujući po Francuskoj i Nemačkoj, zbog potreba posla, stekao je neophodno iskustvo koje mu je, pored znanja nemačkog jezika, omogućilo da 1883. godine ode u Strazbur i reši postojeći problem na električnoj centrali. Boraveći u Strazburu konstruisao je prvi model indukcionog motora sa rotorom u obliku ploče. Posle uspešno obavljenog posla za koji nije dobio materijalnu nadoknadu,Tesla se vratio u Pariz i u proleće 1884. godine ukrcao na brod za Njujork.


Čarls Bečelor, engleski inženjer, blizak prijatelj i saradnik Tomasa Alve Edisona, uvideo je u Parizu Tesline sposobnosti i talente i predložio mu da otputuje u SAD, što je Tesla
prihvatio. U pismu koje je Tesla trebalo da preda Edisonu, Bečelor je ozbiljno i s entuzijazmom preporučivao jednog genija drugom. Iako se Bečelor u proleće 1884. godine vratio u Njujork i postao glavni upravnik Edisonove fabrika mašina, vreme koje je usledilo pokazalo je da je odlično procenio mladog Teslu, ali da nije dobro poznavao svog
prijatelja Edisona.

U trenutku kada ga je Tesla upoznao, Edison je bio čovek od trideset sedam godina, upravo izabran za potpredsednika Američkog instituta elektroinženjera, koji je bez bilo kakvog formalnog obrazovanja izumeo mnogo korisnih uređaja za sopstveni sistem automatske telegrafije i sistem električnog osvetljenja. Razlike u prirodama dvojice pronalazača došle su do izraza odmah, na samom početku njihovog poznanstva i saradnje. Edison, koga su zvali Čarobnjak iz Menlo parka dolazio je do otkrića procesom eliminacije. Tesla, obrazovan i sklon razmišljanju, imao je suprotan metod rada. Koristeći teoriju, matematičke proračune i natprosečnu moć vizuelizacije, konstruisao je i popravljao uređaje prvo u glavi, a potom u realnosti.

Do prekida saradnje konačno je došlo posle Edisonovog obećanja da će Tesli da isplati naknadu od 50.000 dolara u slučaju da uspe da poboljša njegove dinamo-mašine. Posle godinu dana napornog rada, Tesla je Edisonu podneo izveštaj o kompletnom uspehu.
Obećana naknada je izostala i Tesla je, razočaran, napustio Edisonovu kompaniju.

Ubrzo po napuštanju Edisonove fabrike mašina,Tesli su se obratili finansijeri s predlogom da osnuje kompaniju pod svojim imenom, koja bi se bavila unepređenjem i proizvodnjom lučnih lampi. Privremeno osujećen u nameri da konstruiše motore naizmeničnih struja, Tesla je prihvatio ponudu i osnovao sopstvenu kompaniju, Tesla Electric Light and Manufacturing Company. Tokom 1885. i 1886. godine usavršio je sistem lučne rasvete koji je ubrzo prihvaćen kao sistem javnog i fabričkog osvetljenje.

Ubrzo se pročulo da je neobično talentovani stranac primoran da radi najteže fizičke poslove da bi opstao. Finansijeri su se ponovo zainteresovali za njegov rad i 1887. usledio je uspeh. Osnovana je Tesla Electric Company i otvorena je laboratorija na
Zapadnom Brodveju u Njujorku. Tesla je konačno počeo da gradi svoje prve generatore, transformatore i motore onako kako ih je ranije zamislio. O tome je sam pisao: ''Nisam ni pokušavao da usavršim konstrukciju, već sam samo reprodukovao slike onakve kakve su mi se javljale u mašti i rad motora je uvek bio onakav kakav sam i očekivao''.



Tokom 1887. godine Tesla je prijavio sedam patenata u kojima su opisani otkriće elektromagnetnog motora, električni prenos energije pomoću polifaznog sistema naizmeničnih struja i sistem električne distribucije za pogonske svrhe. U vreme kada je podneo svoje patente iz oblasti elektroenergetike, još jedan čovek je delio istu veru
u naizmenične struje i njihove prednosti. Bio je to Džordž Vestinghaus, američki pronalazač i industrijalac.

Vestinghaus je 1886. godine osnovao Westinghouse Electric Company u Pitsburgu. Ono što mu je nedostajalo bili su upravo Teslini patenti. Kao rezultat zajedničkog interesa, u
julu 1888. godine potpisan je ugovor između Tesline i Vestinghausove kompanije o proizvodnji motora naizmenične struje na veliko.

Tesla se nije nalazio u žiži ''rata struja'',jer se po završenom poslu u Pitsburgu, krajem 1889. godine, vratio u Njujork gde je otpočeo istraživanja u oblasti visokofrekventnih
fenomena. ''Rat struja'', koji je trajao do 1893. godine, vodile su dve interesne grupe za elektrifikaciju Amerike, sa industrijalcima Edisonom i Vestinghousom na čelu. U pozadini su stajali krupni investitori koje su predvodili Džon Pierpont Morgan, Darijus Ogden Majld i Džon Džejkob Astor. Između krupnih investitora i industrijalaca stajala je Niagara
Falls Power Company sa svojim planovima razvoja i zadovoljenjem sve većih potreba američkog društva za elektrifikacijom.

Džordž Vestinghaus je uvideo mogućnosti Teslinih izuma. Zagledan u budućnost, razmišljao je o Svetskoj izložbi koja je tebalo da se održi u Čikagu 1893. godine i mogućnosti da grad tada bude osvetljen sistemom naizmeničnih struja. Dok je Edison uporno radio na diskreditovanju Teslinog principa, Vestinghaus je morao da razreši mnogo ozbilj-niji problem. Velikodušne tantijeme koje je Tesla dobio prodajom svojih patenata opterećivale su investitore. Vestinghaus je bio primoran da raskine ugovor sa Teslom, što je posle otvorenog razgovora i učinio. Tesla se odrekao već zarađenih, ali i budućih tantijema. Konačno, ''rat struja'' je završen Vestinghausovom pobedom na
konkursu za osvetljenje Svetske izložbe u Čikagu.

Krajem iste godine Teslin dečački san o upotrebi snage ogromnih prirodnih potencijala počeo je da se ostvaruje, jer je Vestinghausova kompanija dobila ugovor za izgradnju generatora naizmenične struje na Nijagari. Na čelu komisije koja je donela ovu
odluku bio je čuveni britanski fizičar lord Kelvin. Realizacija Vestinghausove vizije na čikaškoj izložbi konačno je ubedila lorda Kelvina da odustane od podrške Edisonovom sistemu jednosmernih srtuja. Zahvaljujući Vestinghausovom vizionarstvu, Teslin polifazni sistem je trijumfovao.

Mnogo godina kasnije, Tesla je biranim rečima odao priznanje čoveku koji je verovao da je polifazni sistem najveće otkriće u oblasti nauke o elektricitetu. U svom govoru pročitanom u odsustvu, u Institute of Immigrant Welfare u Njujorku, 12. maja 1938.
godine, Tesla je napisao:

''Džordž Vestinghaus je za mene bio jedini čovek na svetu koji je u datim okolnostima mogao da preuzme moj sistem naizmeničnih struja i da dobije bitku protiv predrasuda i moći novca. On je bio veličanstveni pionir, jedan od istinskih svetskih plemića kojim
se Amerika može ponositi i kome svet duguje beskrajnu zahvalnost.''

Krajem 1889. godine Tesla je završio posao u Pitsburgu i vratio se u Njujork. Iako fizički i psihički iscrpljen, odmah je počeo da konstruiše visokofrekventne mašine u laboratoriji u
ulici Grand. Problemi na ovom polju su bili novi i zadavali su Tesli dosta teškoća. Narednih deset godina posvetio je istraživanjima u oblasti visokofrekventne tehnike, koja su doživela vrhunac u eksperimentima u Kolorado Springsu, 1899. godine.


Iako su predavanja u eminentnim naučnim ustanovama Teslu učinila slavnim i u Americi i u Evropi, Tesla nije objavljivao svoje radove u akademskim časopisima. Družio se sa
novinarima, urednicima, izdavačima, piscima i umetnicima.

Tesla je govorio nekoliko jezika, između ostalih i engleski koji je bio tečan, bez akcenta i precizan – jezik obrazovanog čoveka. Bio je zgodan, uglađen i šarmantan, „jedan od
najelegantnije obučenih ljudi na Petoj aveniji“. U novoj sredini je živeo intenzivnim društvenim životom. Bio je rado viđen gost u društvu Tomasa Kamerforda Martina, lorda i ledi Kelvin, ser Vilijema i ledi Kruks, Tomasa Alve Edisona i drugih. Bio je član Njujorškog električnog društva, Američkog prirodnjačkog muzeja, Njujorške biblioteke i dr.

Tomas Kamerford Martin, urednik prestižnog časopisa Electrical World i potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera, odigrao je u Teslinom životu višestruko značajnu
ulogu. Osim toga što je ubedio Teslu da održi svoje prvo predavanje pred pomenutim institutom i što je 1894. godine objavio prvu knjigu o dotadašnjim Teslinim istraživanjima, upoznao ga je sa porodicom Džonsonovih.

Robert Andervud Džonson, urednik, pesnik i izdavač Century Magazina, i njegova supruga Katarina postali su ubrzo Teslini bliski prijatelji. U njihovom domu Tesla je upoznao mnogo pisaca, pesnika i umetnika. Među njima je bio i Ričard Pirson Hobson,
mladi oficir, kasnije kontra-admiral, sa kojim je ostvario dugogodišnje prijateljstvo, kao i dame iz visokog društva, od kojih ga je najviše privukla inteligentna i duhovita Margaret Merington. Pronašavši u domu Džonsonovih evropsku atmosferu i način života, Tesla se sve intenzivnije družio sa njima. Roberta je počeo da oslovljava sa Luka Filipov, po
istoimenom srpskom junaku kome se divio, a Katarinu sa madam Filipov.


Robert Andervud Džonson objavio 1900. godine u Century Magazinu Teslin esej Problem povećanja ljudske energije. U vreme kada je objavljen, Tesla se već deset godina bavio proučavanjem fenomena u domenu struja visokih frekvencija. Pred kraj svojih istraživanja u Kolorado Springsu, u decembru 1899, kada su eksperimenti bili na vrhuncu, sam Tesla je predložio Džonsonu da napiše članak o svom radu koji bi bio ilustrovan odgovarajućim fotografijama, a Džonson je ovaj predlog prihvatio s oduševljenjem. Posle nekoliko pokušaja, neuspelih u uredničkom pogledu, Tesla je konačno napisao esej koji je više bio posvećen filozofskoj nego naučnoj strani problema. Svejedno, esej je izazvao veliko interesovanje i pre nego što se pojavio u štampi.


Dopisnici Daily Telegrapha i Exchange Telegraph Co. iz Kopenhagena poslali su 5. novembra 1915. godine vest da bi Tomas A. Edison i Nikola Tesla trebalo da dobiju Nobelovu nagradu za fiziku. Ova vest je izazvala veliko interesovanje američke javnosti.
Brojni novinari su se obratili dvojici naučnika i zamolili ih za komentare. Tesla je ovu vest saznao iz „Njujork tajmsa“. Kako nije imao zvaničnu potvrdu vesti, nije želeo da je komentariše, ali je novinarima govorio o svojim radovima u oblasti bežičnog prenosa energije. Edison je bio u sličnoj situaciji, i takođe nije želeo da komentariše ovu vest.

Od Teslinih prijatelja počele su da stižu čestitke. U odgovoru na pismo prijatelju Robertu Andervudu Džonsonu 11. novembra 1915. Tesla je napisao:

''U toku mnogo hiljada godina biće mnogo primalaca Nobelovih nagrada. Ali, ja nemam manje od četiri tuceta mojih dela koja su potpisana mojim imenom u oblasti tehničke literarture. To su počasti stvorene i trajne koje dodeljuje ne nekolicina koja je sklona
da pogreši, već ceo svet koji retko pravi greške, i za bilo koje od tih počasti ja bih dao sve Nobelove nagrade koje bi se dodelile u toku sledećih hiljadu godina.''

Godine 1915. Nobelovu nagradu su dobili otac i sin, ser Vilijem Henri Brag i ser Lorens Henri Brag. Nikola Tesla i Tomas A. Edison nisu bili ni nominovani te godine. Međutim, 1937. profesor Feliks Erenhaft, iz Beča, uputio je Nobelovom komitetu predlog s obrazloženjem za nominaciju Nikole Tesle za nagradu iz fizike. Profesor Erenhaft se pozvao na Statut Nobelove fondacije koji je pružao mogućnost za nagrađivanje i starijim delima, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme. Pod ovim delom profesor Erenhaft je podrazumevao otkrića visokofrekventnih struja i obrtnog magnetnog polja.Predlog za nominaciju je odbijen od strane Nobelovog komiteta uz obrazloženje da su Teslini pronalasci, iako su genijalni i predstavljaju preteču u širokoj oblasti elektrotehnike, ostvareni pre četrdeset godina.


Po iseljenju u Ameriku Tesla je dolazio u Evropu dva puta, 1889. i 1992. godine. O njegovom prvom boravku u Evropi nema mnogo podataka. Poznato je da štampa o njemu do tada nije pisala, ni u Austrougarskoj, ni u Kraljevini Srbiji.


Sam Tesla se na svoj prvi boravak u Evropi osvrće samo posredno, u pismu ujaku Petru Mandiću i u autobiografskom tekstu Moji izumi. U svom pismu od 24. maja 1891, radujući se ponovnom susretu, sestra Marica ga podseća na ovaj boravak u roditeljskoj kući i žali zbog teškoća kroz koje je tom prilikom prošao: ''Mi se nadamo i veselimo da ćeš ti doći kao što si obećao, ali bogami ja se bojim da je to za tebe veliki štrapac i da ćeš oslabiti putujući kao i preklani''.

Sedam godina posle imigracije u SAD, 31. jula 1891, Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo. U Evropu je doputovao pola godine kasnije kao američki državljanin. Početkom februara 1892. stigao je najpre u Veliku Britaniju, u London, gde je održao predavanje Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog napona i visoke frekvencije prvo u Istitutu elektroinženjera, 3. februara, a zatim i u Kraljevskom društvu Velike Britanije, 4. februara 1892. godine. Krajem februara iste godine ponovio je ovo predavanje u Parizu, u Međunarodnom francuskom društvu električara i Francuskom društvu za fiziku. Ubrzo posle toga stigla mu je vest o majčinoj bolesti. Iako je razlog za put bio hitan, Tesla je stigao u Gospić mesec i po dana kasnije. Đuka Tesla je umrla 16. aprila 1892. godine. U pismu ujaku Paji Mandiću, napisanom u Gospiću 22. aprila, Tesla kaže da je "udar bio težak", jer se nadao da će majka zbog svoje vitalnosti još dugo živeti.

U vreme Teslinih poseta Zagrebu i Budimpešti,u srpskoj kraljevini je vladalo veliko interesovanje za njegovu eventualnu posetu Beogradu. Predstavnici beogradske opštine i Inženjerskog udruženja otišli su u Budimpeštu i ugovorili sa Teslom posetu Beogradu 29. maja 1892. godine. Tokom svog boravka u ugarskoj prestonici, Tesla se sastao i sa srpskim pesnikom Lazom Kostićem.


Nikola Tesla je stigao u Beograd 1. juna 1892. godine. Beogradska stanica je, u njegovu čast, bila okićena, a mnoštvo ljudi se okupilo da sačeka slavnog elektrotehničara. U Odboru za doček bili su brojni ugledni Beograđani, omladina, a sam doček je uveličalo Akademsko pevačko društvo Obilić. Odbor je pripremio program posete, koji je podrazumevao audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića, kraljevskih namesnika,
predsednika vlade i dr. U podne je bio predviđen ručak u čast gosta, šetnja Kalemegdanom, poseta Narodnom muzeju i Velikoj školi, a uveče banket.

Profesor Vojne akademije i član delegacije koja je posetila Nikolu Teslu u Budimpešti, Đorđe Stanojević, objasnio je na zadivljujuće jednostavan način suštinu Teslinog rada u
elektrotehnici:

''Ako mi dozvolite da se izrazim jednom slikom, Maksvel je preko provale, koja rastavlja svetlost i toplotu s jedne, i magnetizam i elektricitet s druge strane, prebacio jednu tanku
žicu, koja je istina, spajala obe obale, ali je ta veza bila veoma slaba i neznatna. Danas je g. Tesla preko provale, a između obeju obala, sazidao most kojim se bez ikakve opasnosti a s najvećom sigurnošću može preći iz toplote i svetlosti u elektricitet i magnetizam i obratno.''

Pesničku zdravicu na banketu u Smutekovcu održao je Jovan Jovanović Zmaj. Po povratku u Ameriku, pod utiskom ovog poznanstva, Tesla je odlučio da upozna američku javnost sa Zmajevom poezijom. Sam je napravio izbor Zmajevih pesama i preveo ih na engleski jezik, a prepevao ih je njegov prijatelj, pesnik Robert Andervud Džonson.


Nikola Tesla je bio u poznim godinama kada je počeo Drugi svetski rat. Iako je već decenijama živeo u Americi, zahvaljujući komunikaciji sa jugoslovenskim, srpskim i hrvatskim organizacijama u SAD, porodicom, prijateljem Pajom Radosavljevićem, a
najviše sa nećakom Savom Kosanovićem, pratio je događaje oko osnivanja Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije i ubistva kralja Aleksandra I u Marseju. Njegovi politički pogledi nedvosmisleno su podržavali antihitlerovsku koaliciju, kako među južnoslovenskim narodima tako i globalno.

Iako u poznim godinama, krepkost duha i širinu pogleda Tesla je pokazao u svojoj intelektualnoj angažovanosti oko međunarodnih političkih problema i sagledavanju njihovih posledica u bliskoj budućnosti. Jedan od tih problema bila je i druga italijanska
agresija na Etiopiju, jednu od retkih nezavisnih afričkih država toga doba. Vezano za međunarodnu krizu koja je prethodila italijanskoj agresiji na Etiopiju, u intervjuu koji je dao Džordžu Silvesteru Fireku,Tesla je izneo mišljenje o tome kako bi pripremio zemlju za predstojeći rat. Svestan Musolinijevih pretnji Ligi naroda, popustljivosti francuskih i britanskih političara i spremnosti Etiopljana da se brane, rekao je da bi ''...Ovi ljudi radije umrli nego što bi se potčinili nekome i to je velika nevolja koja je pred nama''. U ovom antagonizmu Tesla je video dve suprotstavljene snage koje će svet uvesti u rat.
Sagledao je moć i ukazao na opasnost Hitlera i fašističke propagande.

Krajem aprila 1942. godine, posle dugog odsustvovanja iz javnosti, Tesla je Savi Kosanoviću poslao pismo pod naslovom Mojoj braći u Americi, progovorivši u verovatno najkritičnijem momentu za opstanak čovečanstva. Pozvao je sve Amerikance jugoslovenskog porekla da se odazovu pozivu predsednika Ruzvelta i šefa ratne
proizvodnje Donalda Nelsona, da bi se ispunio ratni plan proizvodnje, od kog su zavisili životi miliona ljudi širom sveta zahvaćenog ratnim požarom. Tesla je verovao u zajedničku sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca ustaroj domovini, pri čemu je skretao pažnju da je zajedništvo lakše ostvariti u Americi nego u ratnim okolnostima na Balkanu. Apel, pisan jednostavnim narodnim jezikom, naišao je na odziv i podršku svih jugoslovenski orijentisanih iseljenika u SAD.

Nikola Tesla se poslednji put pojavio u javnosti prilikom posete kralja Petra II Karađorđevića Sjedinjenim Američkim Državama, u leto 1942. godine. Jugoslovenski monarh je u Vašingtonu posetio predsednika Ruzvelta tražeći pomoć i podršku za
generala Dražu Mihajlovića i Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle susreta sa američkim predsednikom, kralj Petar II je otputovao u Njujork gde je prisustvovao velikom prijemu koji je organozovalo društvo Američkih prijatelja Jugoslavije, u prestižnom Koloni klubu. Tesla je dobio pozivnicu za ovaj prijem, ali se zbog bolesti nije odazvao. Zato je kralj došao u posetu Tesli, u njegov apartman na Menhetnu.

Nikola Tesla je umro u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine u osamdeset šestoj godini, od posledica srčanog tromba. Nekoliko dana po Teslinoj smrti, Informacioni centar
Jugoslovenske kraljevske vlade izdao je saopštenja o smrti dajući sažet prikaz Teslinih dostignuća i protokol službe i sahrane.

Posmrtni ostaci Nikole Tesle preneti su na groblje Kempbel. Protokol je predvideo da se opelo održi 12. januara u katedrali Sv. Jovana Blaženog. Biskup Mening je održao uvodnu i poslednju molitvu na engleskom jeziku. Opelo je u ime Srpske pravoslavne crkve i odsutnog vladike Dionisija, poglavara SPC u SAD, nastavio na srpskom jeziku prota Dušan Šukletović, starešina hrama Sv. Save u njujorškoj parohiji. Ožalošćeni članovi porodice, prisutni na sahrani, bili su Sava Kosanović i Nikola Trbojević. Posmrtni ostaci Nikole Tesle su posle opela preneseni na groblje Fernklif, gde su kremirani.

Počast Nikoli Tesli je odao i slavni gradonačelnik Njujorka, Fiorelo La Gvardija. Govor, koji je napisao Luj Adamič, gradonačelnik Njujorka je pročitao u direktnom prenosu Radio-Njujorka 10. januara 1943. godine. Između ostalog, on je rekao da je ''...Tesla bio veliki humanista - čist naučni genije, pesnik u nauci... Stvarni važan deo Tesle živi u njegovom dostignuću, koje je ogromno – skoro nemoguće da se izračuna – koje je sastavni deo našeg života i sastavni je deo naše civilizacije, naše svakodnevice, našeg tekućeg ratnog napora...''Poznati jugoslovenski violinista Zlatko Baloković i slovenački hor Slovan izveli su u tokom radio-prenosa poznatu srpsku numeru Tamo daleko.

Posmrtni pepeo Nikole Tesle prenet je u Jugoslaviju u julu 1957. godine. Po želji Milice Trbojević, kćerke Tesline sestre Angeline i naslednice Save Kosanovića, urna sa posmrtnim pepelom smeštena je u Muzej.

Jelena Kalderon

izvor:planeta.org.rs

Sve što je ostala iza Nikole Tesle u samrtnom času, ostalo je nama. Smrt ga je zatekla u radnoj sobi, našli su ga, kažu, među silnim papirima. Tesla nije verovao da će tako kratko da živi, a imao je 86 godina. U osamdesetoj je bio izjavio da očekuje da će živeti 130, pa 125 godina, obzirom da su njegovi bliži preci bili dugovečni, iako je oca izgubio relativno rano. Smatrao je da još može da radi na novim pronalascima, iako od 1928. do 1943. nije imao nijedan novi patent. Samo je s vremena na vreme objavio poneki članak, u kome je uglavnom iznosio vizije budućnosti u oblastima koje nisu bile njegove, veli akademik Aleksandar Marinčić, direktor Galerije nauke i tehnike SANU .


Stalno je govorio da ima tajno oružje za odbranu, za uništavanje aviona. Nudio je za odbranu mu «mile domovine“, Jugoslavije, određeni broj generatora za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju. «Tesla, međutim, nije imao nijedno konkretno oružje, bile su to samo njegove puste želje“, kaže naš najbolji poznavalac života i dela genija iz Smiljana. „Da li je
takvim pričama i izjavama hteo nekog da zaplaši, ne znam. U svakom slučaju, ništa konkretno nije imao. Imao je jednu kasu na kojoj je bilo ispisano upozorenje ‘ne dirati, opasno po život'. Kada su je posle njegove smrti otvorili, u njoj ničega nije bilo sem nekih papira.“
Kada je napisao biografiju, Tesla je imao 63 godine. Posle te 1919. godine praktično je imao još nekoliko patenata. Radio je uglavnom na letelicama sa vertikalnim uzletom i na
gromobranima. «Teslina ideja o avionu sa vertikalnim uzletom nije se probila, kao ni gomila Teslinih izuma iz mašinstva. Bili su interesantni i izazovni, ali su posle ispitivanja ostali samo neostvarljivi izumi.


- Tesla je još 1903. godine prognozirao da će svet ostati zapanjen pred razvojem sistema telekomunikacija. Predvideo je faksimil, mobilni telefon, štampanje na daljinu, tačno vreme, sigurnu navigaciju. Međutim,svet u početku nije hteo da ima sve to, sem jednostavne komunikacije preko podzemnih kablova pomoću kojih je između Evrope i Amerike bila moguća samo telegrafska veza. Ono što je radio Pupin bilo je moguće na samo nekoliko stotina kilometara, podzemnih kablova za telefoniju nije bilo sve do četrdesetih godina prošlog veka. Prvi podmorski kabl za telefoniju položen je 1960. Radio je već bio u upotrebi jer je koristio kratke talase. Zato su Englezi pomagali Markonija. On je išao korak po korak - kada bi nešto uradio, odmah bi pokazao. A kad je od Tesle uzeo
koncept i ideje, uspeo je da pređe preko okeana.

Nikola Tesla je, zahvaljujući dobrim delom i internetu, i sada veoma prisutan u naučnoj javnosti. U obeležavanje jubileja uključen je veliki broj naučnika, istraživača, organizatora i drugih saradnika. Dovoljno je da na pretraživaču napišete «Tesla» i da
dobijete hiljade raznih naslova koji se odnose na njegov život, rad i zaostavštinu.

- U Kolorado Springsu postoji Međunarodno Teslino društvo koje svake dve godine organizuje simpozijume o Teslinim idejama, jer na drugim naučnim skupovima o tome ne bi mogli da diskutuju. Oni još uvek smatraju da u Teslinim idejama ima nešto što mi
ne znamo. Može se desiti da u tim supervisokim naponima dobijete strahovite impulse koji pobuđuju Zemljinu koru, ali to je praktično neprimenjivo i ostaje samo ideja.

Da li se u Teslinom slučaju zaista može govoriti o genijalnom naučniku?

- Kada pogledate kako je Tesla stvarao i šta je stvorio, da je potekao iz Smiljana, da nema nikakav naučni pedigre u porodici, onda se stvarno može govoriti o Tesli kao geniju. Tesla piše da je prvi put došao u kontakt sa strujom kada je milovao mačka i da je suv vazduh pri tom izazivao varnice. U gimnaziji u Rakovcu, Tesla je imao izvanrednog profesora fizike Sekulića (član JAZU), kome je bio pomoćnik u laboratoriji. Bio je eksperimentator (tada je napisao i svoj prvi rad o kapilarnim cevima) i sigurno došao u dublju kontakt sa elektrotehnikom. Na studijama u Gracu je mogao da vidi prvi generator i motor. Međutim, posle prve godine položene sa odličnim ocenama, Tesla je prekinuo studije, izgubio stipendiju Vojne krajine, a stipendiju Matice srpske nije dobio.

Kako će SANU obeležiti ovu veliku godišnjicu?

- Za jesen pripremamo veliki naučni skup a želja je Akademije i da priredi dosad jedinstvenu izložbu o Nikoli Tesli. Imamo odziv svih ljudi koji su pisali sjajne knjige o Tesli - iz Rusije, Amerike, Engleske. Profesor Sarkar, Sajfert, Dejvid Pit, koji je napisao U potrazi za Teslom, Jasmina Vujić, sa Univerziteta u San Francisku, koja je držala kurseve o Nikoli Tesli, jedan kolega sa londonskog Vestminster univerziteta koji želi da zajedno pišemo knjigu o bežičnom prenosu energije danas. Referent sa Univerziteta Kolorado
govoriće o antenama koje se koriste za prijem energije sa satelitskih platformi u orbiti. Doći će jedan istoričar nauke, koji je pre nekoliko meseci u «Scientific American» objavio članak o Teslinom geniju. On piše i knjigu o Tesli. Ima i Nemaca ali se nisu prijavili kao referenti.

Izložba u Galeriji Akademije nauka treba da bude rezultat jednog dugogodišnjeg rada Muzeja Nikole Tesle i nekih ljudi iz Akademije. Takvu izložbu niko u svetu ne može da napravi jer samo mi raspolažemo tako velikim brojem originalnih dokumenata i
saznanjima o Tesli koje niko drugi nema. Jasno je da država treba da stane iza tog projekta. Srbija bi tom izložbom dobila na težini, jer je u svetu prihvaćeno da je Tesla naučnik srpskog porekla. U pripremu izložbe je pored Muzeja Nikole Tesle i Muzeja nauke i tehnike uključen i Elektrotehnički fakultet u Beogradu, što do sad nije bio slučaj.

M. Rajković

izvor:planeta.org.rs

Nikola Tesla je nesumnjivo poznat kao izumitelj obrtnog magnetnog polja i polifaznih naizmeničnih struja. Pored toga, teorijskim i praktičnim radovima na polju generisanja i primene visokofrekventnih naizmeničnih struja doprineo je uspostavljanju čitavog niza novih tehnika medju kojima je sigurno najznačajnija radiotehnika .

Opšte je prihvaćeno da je Hajnrih Herc (Hertz, Heinrich Rudolph, 1857-1894) bio prvi naučnik koji je radio na pronalaženju metoda i aparata za bežični prenos energije. Godine 1887. objavio je eksperimentalni dokaz Maksvelove teorije o elektromagnetnim talasima. Svojim radovima postavio je osnov za budući razvoj radija.

Istorijski gledano, razvoj radija može se podeliti u dve faze.

U prvoj fazi razvoja korišćena je aparatura zasnovana na Hercovoj aparaturi sa generatorom prigušenih impulsnih struja visokih frekvencija. Prve poruke koje su prenošene radio-talasima bile su impulsi grupisani u kodne simbole. Na usavršavanju Hercove aparature u prvim danima razvoja radija radili su Tesla, Markoni, Popov,
Slabi, Braun.

Teslino izučavanje struja visoke frekvencije,koje je započeo 1890. godine, označilo je početak druge etape razvoja radija koja se odvijala kroz teorijske i praktične pomake. Ovu fazu karakteriše primena kontinualne naizmenične struje za bežični prenos i
primena rezonance, čime je stvorena mogućnost za selektivno slanje i prijem poruka, povećanje osetljivosti prijemnika i prenošenje kontinualne poruke.

Tokom 1892. godine, ohrabren uspehom koji je postigao u Londonu i Parizu, gde je početkom iste godine održao predavanja o postignutim rezultatima u oblasti struja visokih frekvencija, izumeo je aparaturu koja se od tada nalazi u svakom radio-
predajniku i prijemniku. Aparaturu je činio Teslin transformator – Tesla coil, rezonantni transformator bez gvozdenog jezgra sa kondenzatorom u primarnom kolu i sekundarnim kalemom koji je u rezonansi sa primarnim kolom a kapacitivnost ovog kola sastoji se od sopstvene kapacitivnosti sekundarnog kalema i sistema antena-zemlja. Od ovog vremena termin «Tesla coil» postao je opšteprihvaćen i na američkom i na evropskom
kontinentu.

U predavanju O svetlosti i drugim pojmovima visoke frekvencije, koje je održao 24. februara i 1. marta 1893. godine pred Franklinovim institutom u Filadelfiji i Nacionalnim udruženjem za električno osvetljenje u Sent Luisu, Tesla je izložio svoj osnovni plan
radiotehnike. Iskazavši princip da radioprijemnik mora biti podešen na učestanost predajnika, Tesla je postavio osnovni koncept celokupne radiotehnike.

U pomenutom predavanju prvi je dao javno objašnjenje predajnika sa kontinualnim naizmeničnim strujama za pobuđivanje sistema antena-zemlja, kao i objašnjenje primene rezonance za efikasan prenos energije između sinhronizovanog predajnika i prijemnika.

Narednih godina Tesla radi na rešavanju problema rezonance i rezonantnih kola i pronalazi metode podešavanja kola na određenu učestanost pomoću kalemova sa promenljivom induktivnošću i kondenzatora sa promenljivim kapacitetom.



Sve do septembra 1897. godine Tesla nije podnosio patente, da bi 2. septembra podneo dve patentne prijave koje su odobrene 1900. godine. Ovi patenti pokazaće se presudnim za određivanje prioriteta u radiju.

U patentu Uređaji za prenos električne energije br. 649.621 koji je odobren 19. februara 1900. Tesla definiše radioaparaturu i naglašava da ukupna dužina provodnika od koga su načinjeni antena i kalem za njeno podešavanje treba da iznosi oko četvrtinu talasne dužine talasa po kome se vrši radioprenos.

Patentom Sistem za prenos električne energije br. 645.576 koji je odobren 20. marta 1900. zaštićen je sistem četiri rezonantna kola podešena na istu učestanost, kao i sistem predajne i prijemne antene.

Pored Nikole Tesle, krajem XIX veka, u oblasti radiotehnike intenzivno su radili Đulijemo Markoni (Marconi, Guglielmo, Marchese, 1874-1937), Džon Stoun (Stone, John Stone, 1869 – 1943) i Ser Oliver Lodž (Sir Lodge,Oliver, 1851 – 1940). U toku dve
godine koje su prethodile Teslinom podnošenju patentnih prijava, pažnju javnosti privukao je Đulijemo Markoni koji je već 1895. godine poslao dugotalasni signal na daljinu od preko jedne milje, čime je javno demonstrirao radiotelegrafiju. Godine 1896. u Engleskoj je patentirao prethodno prikazani sistem. Godine 1899. Markoni je poslao signal preko engleskog kanala, a 1901. godine je primio u Njufaundlendu signal poslat
bežičnim putem iz njegove stanice koja je bila postavljena u Kornvolu. Ova dostignuća Đulijema Markonija potisnula su zasluge njegovih prethodnika i savremenika i uticala su da u široj javnosti njemu bude pripisana zasluga za otkriće radija.

U brojnim obraćanjima štampi, Tesla je insistirao i zahtevao pravo na pronalazak radija. Polemike oko prioriteta bile su samo tema u novinama sve do 1916. godine kada je
Markonijeva kompanija za bežičnu telegrafiju (Marconi Wireless Telegraph Company of America) pred Američkim Vrhovnim sudom podnela žalbu i zahtev za naknadu štete, sa obrazloženjem da su SAD, tokom Prvog svetskog rata, koristile bežične uređaje čime je učinjena povreda Markonijevog patenta br. 763.772, od 28.juna 1904. godine koji se ticao unapređenja aparatura za bežičnu telegrafiju..

Na odobrenje ovog patenta Markoni je čekao pune četiri godine (patent je podnet 10. novembra 1900.). Ispitivač Američkog patentnog zavoda (USA Patent Office) odbijao je prijavu pozivajući se na prethodno stanje tehnike i radove Tesle, Lodža, Stona,
Brauna i Mihajla Pupina. Nakon obnavljanja patentne prijave, patent je odobren 1904.

U sudskom sporu, advokati Vlade SAD osporavali su zahtev Marconi Wireless Telegraph Company of America uz obrazloženje da su korišćeni uređaji zasnovani na Teslinim patentima (br. 649.621 i br. 645.576) kojima su definisani aparatura i sistem radija, patentu Džona Stona koji je obuhvatio veću selektivnost podešavanja kola (br.714.756 od 2.12.1902) i patentu Olivera Lodža koji je obezbeđivao podešavanje promenljive induktivnosti (br.609.154 od 16. avgusta 1898).

Spor je završen oktobra 1943. godine kada je Sud definitivno osporio prioritet Markonijevog patenta, dodeljujući Tesli prioritet u definisanju aparature sačinjene od četiri podešena kola koja je, u suštini, osnovni koncept na kome se zaniva radio-prenos.
Rezultat ove presude, koja je doneta posle Tesline i Markonijeve smrti,nije mnogo promenio stavove stručne javnosti koja do danas osnovne koncepte radija pripisuje Markoniju. Razlog tome delimično možemo naći u činjenici da je spor okončan u vreme kada pitanje prioriteta više nije bilo aktuelno. Pored toga, opšta pažnja javnosti i medija koji su pratili temu prioriteta, bila je usmerena na tok Drugog svetskog rata. Akteri ovog spora, koji bi eventualno svojim nastojanjem uticali na formiranje stručnog stava, nisu doživeli presudu.

Zorica Civrić

izvor:planeta.org.rs

Za razliku od Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, čiji se naučni radovi i danas citiraju, Nikola Tesla je znatno manje citiran kao autor.Glavni razlog za to nalazi se u činjenici da Teslino najvažnije delo predstavljaju njegovi pronalasci, čiji su opisi i nacrti sadržani u
patentima, a ne u naučnim radovima .


Od dela publikovanih u našoj zemlji, knjiga “Delo Nikole Tesle” Slavka Bokšana (izdanje SAN, Beograd, 1950.) u prvom delu objavljuje prevode 35 Teslinih američkih patenata iz oblasti polifaznog sistema, dok se u drugom delu nalaze i podaci vezani za proces poništavanja dva Teslina patenta u Nemačkoj.
Sledeće značajno delo koje se bavi Teslinim patentima je knjiga „Nikola Tesla - Lectures, Patents, Articles“, koju sačinjavaju materijali koje su za objavu priredili Vojin Popović, Radoslav Horvat i Nikola Nikolić (prvo izdanje Nolit, 1956.). U ovoj knjizi je, pored
drugog arhivskog materijala, publikovano i 99 Teslinih američkih patenata.

Jedna od važnih publikacija koje se bave Teslinim aktivnostima na zaštiti pronalazaka je “Katalog Teslinih patenata” (izdanje Muzeja Nikole Tesle, Saveznog zavoda za patente,
Pronalazaštva, svi iz Beograda, i Centra za radničko stvaralaštvo, Rijeka, 1987). U njoj je objavljena lista od 112 patenata koje je Tesla dobio u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i lista od 109 patenata koje je dobio u drugim zemljama.

U inostranstvu je objavljeno više knjiga koje su imale za predmet uglavnom Tesline američke patente, pri čemu neke od njih sadrže i patentne spise tih patenata. U knjizi “Dr Nikola Tesla Complete Patents” (izdanje Tesla Book Co, Millbrae, SAD, 1983), koju je
priredio Džon T. Raclaf (John T. Ratzlaff), objavljeno je 112 kompletnih patentnih spisa Teslinih američkih patenata. Ovi spisi su publikovani i u knjizi “The Comlete Patents of Nikola Tesla” autora Jima Glenna (Barnes&Noble Books, Njujork, SAD, 1994).

Sa druge strane, Teslinim patentima u drugim zemljama izvan SAD nije ni izdaleka posvećivana takva pažnja, pa se o njima često navode nepotpuni, neprovereni ili netačni podaci. Čak i danas se na Internetu može naći podatak da je Tesla imao ukupno preko
700 patenata što je nesrazmerno mnogo u odnosu na brojku od 221 Teslinog patenta koja je navedena u “Katalogu Teslinih patenata”.

U toku 1992. i 1993. godine, u Muzeju Nikole Tesle je boravila grupa stručnjaka - patentnih inženjera Saveznog zavoda za patente (sada: Zavod za intelektualnu svojinu) da bi odredila kolikije tačan broj Teslinih patenata registrovanih u SAD i u drugim
zemljama. Ova grupa podnela je direktoru Zavoda izveštaj, značajan po tome što je u njemu po prvi put ukazano na postojanje pojedinih Teslinih patenata iz drugih zemalja. Konkretno, utvrđeno je da postoji šest Teslinih patenata iz Velike Britanije koji inače pripadaju poslednjem periodu Teslinog stvaralaštva. Pomenuti izveštaj je poslužio kao osnova za odabir Teslinih patenata koji su publikovani u okviru edicije Izabranih dela Nikole Tesle, u tomovima četiri do sedam (izdanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.). U njima je objavljeno 112 Teslinih američkih patenata, kao i šest pomenutih Teslinih britanskih patenata.


Mada je poznato da je Nikola Tesla započeo svoj pronalazački rad još početkom osamdesetih godina devetnaestog veka,i to u periodu od 1881-1882. godine, kada je radio u Budimpešti u Centralnom telegrafskom uredu, nema podataka o tome da je pokušavao da dobije patent za bilo koji od svojih pronalazaka. Do preokreta dolazi
početkom 1884. godine, posle njegovog odlaska u Sjedinjene Američke Države, gde je počeo da radi u Edisonovoj kompaniji “Edison Machine Works”. Tesla je u ovoj kompaniji radio na razvoju i usavršavanju dinamo-električnih mašina, a verovatno i električnih lučnih lampi. Međutim, Edison je prisvojio rezultate tuđeg rada i zaštitio je te pronalaske na svoje ime, zbog čega javnost ostaje uskraćena u pogledu podataka o prvim Teslinim pronalascima koji su zaštićeni patentima. Na osnovu uvida u listu Edisonovih patenata iz ovog razdoblja može se samo nagađati koje je od zaštićenih pronalazaka stvorio Tesla, a koje drugi Edisonovi zaposleni.

Neposredno po odlasku iz Edisonove i osnivanju svoje sopstvene kompanije “Tesla Electric Light & Manufacturing”, Tesla je podneo svoju prvu prijavu patenta u SAD za
električnu lučnu lampu (prijava patenta br. 160,574 od 30.03.1885. godine za koju mu je odobren patent broj 335,786). Do kraja te godine Tesla je podneo još četiri prijave patenata, od kojih je jedna za predmet takođe imala električnu lučnu lampu, dok se ostale tri odnose na dinamo-električne mašine i regulatore za njih. Ovo su bili počeci
Tesline kontinuirane aktivnosti na zaštiti pronalazaka u SAD, koja se inače završila tek početkom 1928. godine. U tom periodu Tesla je dobio ukupno 112 američkih patenata. Na osnovu poređenja sa drugim raspoloživim izvorima, može se smatrati da je ovo tačan broj Teslinih američkih patenata. U ovu listu nije uključen američki patent br. 613,819, koji je u literaturi do sada pripisivan Tesli.


Na osnovu analize arhivskog materijala i kopija Teslinih patenata koje je Savezni zavod za patente dobio od Evropskog zavoda za patente, objavila sam 2003. godine u “Glasniku intelektualne svojine”, u članku “Patenti Nikole Tesle registrovani u drugim zemljama osim SAD” novu listu patenata Nikole Tesle koja je sadržala 141 patent, iz 26
različitih zemalja. Mada je, u odnosu na prethodnu, ova lista sadržala podatke o još 32 do tada nepoznata Teslina patenta, već u trenutku njenog objavljivanja postojale su indicije da ni ona nije kompletna. Rad na daljoj dopuni ove liste bio je baziran na mom ličnom angažovanju i naporima kolege Slobodana Stojkovića, što je rezultiralo patentnim
spisima za još 25 Teslinih patenata. Rezultati ovih istraživanja su uključeni u najnoviju listu Teslinih patenata koja će uskoro biti publikovana. Aktuelna lista sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata, a to su: Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Velika Britanija, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija.

Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj - po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u
Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.


Do sada se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Međutim, sprovedeno istraživanje je pokazalo da je stvarno stanje znatno drugačije, odnosno da je Tesla započeo sa podnošenjem prijava patenata u drugim zemljama izvan SAD približno godinu dana posle podnošenja svojih prvih prijava patenata u SAD. Prvu prijavu patenta izvan SAD Tesla je podneo u Velikoj Britaniji,
9. februara 1886, za poboljšanja kod električnih lučnih lampi i za nju je dobio patent br. 1,877. Iste godine, u Velikoj Britaniji podnosi i prijavu patenta za poboljšanje kod regulatora za dinamo-električne mašine, a nešto kasnije podnosi prijavu patenta za isti pronalazak i u Kanadi. Od 1888. godine počinje sa zaštitom svojih pronalazaka iz
oblasti polifaznih naizmeničnih struja koje se odnose na odgovarajuće motore i generatore za njih u Nemačkoj i Francuskoj, a naredne godine i u Belgiji. Ovo u potpunosti menja dosadašnja saznanja o počecima Tesline aktivnosti na zaštiti pronalazaka izvan SAD i pokazuje da je ona započela pet godina ranije nego što se to do sada smatralo. Teslina aktivnost na zaštiti pronalazaka u drugim zemljama izvan SAD obuhvata period od 1886. do 1922. godine, što znači da je trajala 36 godina, odnosno da je bila sedam godina kraća nego u SAD.

Sledeće pitanje u vezi sa Teslinim patenatim u drugim zemljama izvan SAD se odnosi na to koje pronalaske je štitio njima, odnosno da li među njima ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjh
izuzetaka. Naime, sadržaj ovih patenata je diktiran činjenicom da svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, zbog čega je Tesla u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta.

U cilju smanjenja troškova za zaštitu pronalazaka u drugim zemljama izvan SAD Tesla je često objedinjavao, odn. združivao više svojih američkih prijava patenata u jednu jedinu
prijavu patenta namenjenu za podnošenje u nekoj drugoj zemlji, odnosno zemljama. Pri tome su neke prijave patenata objedinjavane kao kompletne,dok su kod pojedinih drugih prijava u združnu prijavu patenta uključeni samo neki njihovi delovi.

Pri analizi Teslinih patenata u zemljama izvan SAD, otkrivene su dve iznenađujuće činjenice. Prva je da svi Teslini američki patenti nisu oni koji su najranije prijavljeni, odnosno originalni patenti. Naime, Tesla je prijavu patenta za metod i aparaturu za vazdušni transport podneo prvo u Velikoj Britaniji, 4. aprila 1921. godine, a tek posle više od pet meseci, 9. septembra 1921. godine podnosi istu prijavu i u SAD, što znači da je britanska prijava patenta najranije podneta i da shodno tome britanski patent broj 185,446predstavlja originalni patent, a ne američki patent broj 1,655,113.
Druga je da za još šest britanskih patenata iz tog perioda ne postoje odgovarajući američki patenti, bilo zato što Tesla uopšte nije podneo prijave patenata za njih u SAD, bilo zato što mu je te prijave patenata odbio Američki zavod za patente. Interesantno je pomenuti da britanski patenti za predmet imaju Tesline pronalaske iz oblasti mašinstva:
poboljšanja u konstrukciji parnih i gasnih turbina (br. 186,082); poboljšani postupak i uređaj za dobijanje visokog vakuuma (br. 179,043);poboljšani postupak i uređaj za ekonomičnu transformaciju energije vodene pare pomoću turbina (br. 186,083); poboljšani postupak i aparaturu za dobijanje pogonske snage od pare (br. 186,084); poboljšanja načina i aparature za proizvođenje energije pomoću turbina sa elastičnim fluidima (br. 179,544) i šesti - postupak i aparaturu za balansiranje obrtnih delova mašina (br. 186,799).

Analizom navedenih podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da
je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.

Mr Snežana Šarboh

izvor:planeta.org.rs

Po dolasku u Ameriku 1884. godine, Tesla je živeo u Njujorku, u hotelima na Menhetnu. Za laboratorije i kancelarije iznajmljivao je zajednički ili odvojeni prostor na devet adresa u istom delu grada. Kada prostor hotelskog apartmana nije bio dovoljan za smeštaj stvari i dokumentacije,pedantno ih je pakovao i vodio evidenciju o sadržaju paketa koji su odlagani u skladište. Zahvaljujući Teslinom brižljivom čuvanju, i pored čestih selidbi, sačuvana je zaostavština koja se danas čuva u Muzeju Nikole Tesle.

Nakon smrti njegova imovina je predata Službi za čuvanje imovine stranaca, koja je odredila skladište kompanije Manhattan Storage & Warehouse Co. u Njujorku kao mesto gde će Teslina imovina biti do daljeg smeštena.

Januara 1943. godine, Sava Kosanović, najmladji sin Tesline sestre Marice Kosanović, imenovan je za staratelja nad Teslinom zaostavštinom. Kao član Kraljevske vlade u izbeglištvu, Kosanović je septembra 1941. stigao u SAD i bio je u čestim kontaktima sa Teslom. Od kada je postavljen za staratelja nad Teslinom imovinom, Kosanović je radio na rešavanju administrativnih i finansijskih pitanja u vezi sa zaostavštinom i istovremeno na čuvanju od zaborava imena velikog ujaka.

Po završetku II svetskog rata, 1946. postao je ambasador FNRJ u SAD i Meksiku. Pre napuštanja ambasadorske službe 1950. angažovao je advokata i rešio sve poslove oko zaostavštine koja je preneta iz SAD brodom, koji je u luku u Rijeci uplovio 30. septembra
1951. Potom je zaostavština preneta u Beograd i smeštena u prostorije Elektrotehničkog fakulteta, a sredinom 1952. u današnju zgradu Muzeja.


Zgrada u kojoj se nalazi Muzej građena je u periodu 1927-28. godina kao porodična vila političara i industrijalca Đorđa Genčića, prema projektu znamenitog arhitekte Dragiše Brašovana.

Teslina zaostavština je otvorena, pregledana i grubo popisana jula 1952. Muzej Nikole Tesle je osnovan 5. decembra 1952. Otvaranjem stalne postavke 20. oktobra 1955. Muzej je otvoren za javnost.

Sava Kosanović je umro 1956. u Beogradu. Šarlota Mužar, njegova dugogodišnja saradnica, je 1957. prenela iz SAD u Beograd urnu sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle i, prema želji članova Tesline porodice, predala Muzeju na trajno čuvanje.

Zaostavštinu Nikole Tesle čine arhivska građa, muzealije i bibliotečka građa, koja se čuva, obrađuje i izučava u tri odgovarajuća odeljenja u Muzeju: Arhivi, Zbirnom fondu i
Biblioteci.


Prema vrsti građe koja se čuva u Muzeju, najzastupljenija je arhivska građa (preko 95 % ukupnog fonda). Arhivska građa iz zaostavštine Nikole Tesle obuhvata period od 1882. do 1943, a sastoji se od 156.000 listova. Klasifikovana je u sedam grupa i hronološki i tematski u celini prati njegov život i rad:

1. Lična dokumenta – krštenica, školska
   svedočanstva, pasoš, sertifikat o američkom državljanstvu, dokumenta u
   vezi sa smrću Nikole Tesle, Tesline biografije i autobiografije,
   enciklopedijske odrednice, intervjui, počasne diplome i diplome o
   odlikovanjima.
   
2. Pravni poslovi i finansije –
   dokumenta o osnivanju, finansijskom poslovanju i delatnosti Teslinih
   kompanija, spisi i ugovori o korišćenju i zaštiti njegovih patenata.
   
3. Prepiska – sadrži prepisku sa oko 11.500 korespondenata (kompanija, institucija i pojedinaca)
   
4. Delatnost - sadrži 21 podgrupu:
   Teslini patenti; Tehnika jake struje; Visokofrekventna tehnika;
   Mašinstvo – opšta mašinska tehnika; Turbo mašine i termodinamika;
   Avijacija i vazduhoplovi; Telemehanika; Varničari i oscilatori; Razni
   materijali i postupci sa njima; Astronomija; Osvetljenje; Čeona svetlost
   za lokomotive; Gromobrani; Vodoskok; Primenjena fizika – optika i
   optički instrumenti, kinematografija; Mehanički oscilator; Matematika,
   fizika, primenjena hemija; Kalemovi, kondenzatori itd.; Članci; Razno;
   
5. Tehnički planovi i crteži
   
6. Fotomaterijal - fotografije, foto-ploče i slajdovi
   
7. Varia
   

Potreba zaštite arhivske gradje i rastuća potreba za brzom i efikasnom komunikacijom sa korisnicima uticali su na opredeljenje da se pristupi strateškom poslu arhivističkog sređivanja, mikrofilmovanja i digitalizacije.

Na osnovu preporuke dobijene od Međunarodnog savetodavnog komiteta, generalni direktor Uneska, Koićiro Macuura doneo je 16. oktobra 2003. odluku o upisu arhivske građe iz Tesline zaostavštine, koja je nominovana pod nazivom Arhiva Nikole Tesle, u
registar Uneska “Pamćenje sveta” pokrenut 1992.

Uključenje ovog dokumentarnog nasleđa u registar Uneska odražava njegovu izuzetnu vrednost i zahteva da se ono zaštiti za dobrobit čitavog čovečanstva.


Zbirni fond čini oko 1.200 predmeta raspoređenih u deset zbirki. Najveći broj predmeta potiče iz zaostavštine Nikole Tesle. Prema poreklu, zaostavštinu Nikole Tesle čine
predmeti koje je Tesla lično ili u ime svoje kompanije kupio kao gotov prozvod, naručio ili dobio kao počast ili poklon. Ostali predmeti su nakon osnivanja izrađeni za potrebe Muzeja ili su tokom godina dobijeni na poklon od pojedinaca i institucija. Zbirni fond Muzeja čine deset zbirki:

1. Zbirka predmeta iz oblasti
   elektrotehnike - električne mašine i aparati, električni merni
   instrumenti, izolatori, medicinski instrumenti. Godine 1895. izgorela je
   Teslina laboratorija u ulici Južna peta avenija 33-35, u kojoj je radio
   od aprila 1887. U požaru su zauvek nestali aparatura, uređaji, beleške,
   skice i dokumentacija. To je sigurno razlog zašto u zbirkama tehničkih
   predmeta nema uređaja koji su izrađeni u njegovim laboratorijama do ovog
   događaja, a odnose se na rad u oblasti energetike i početke rada u
   radiotehnici i oblasti struja visokih frekvencija.
   
2. Zbirka predmeta iz oblasti mašinstva -
   mašine, uređaji i sprave za merenje brzine, dužine, temperature, merni
   alati, pribor za tehničko crtanje.
   Medju sačuvanim tehničkim predmetima
   iz zaostavštine, po značaju Teslinog naučnog doprinosa izdvaja se pet
   predmeta: odsečak kabla sa Nijagare, instrument za lečenje strujama
   visokih frekvencija, eliminator statičkog elektriciteta, Teslina pumpa i
   brzinomer.
   
3. Zbirka predmeta iz oblasti hemijske tehnologije – uzorci metala, posude za topljenje metala, uzorci hemijskih supstanci
   
4. Zbirka sitnih tehničkih predmeta – raznorodni predmeti, među kojima se kao celina izdvajaju štamparski klišei
   
5. Zbirka ličnih predmeta Nikole Tesle od tekstila i kože -Teslini odevni predmeti i modni detalji, kao i etnografski predmeti
   
6. Zbirka realija - pribor za pisanje i
   rad, pribor za ličnu higijenu, memorijalni predmeti, satovi, značke,
   pečati, oprema za rad, razni pribor, pokućstvo, kovčezi, ambalaža i
   predmeti koje je dobio na poklon od poznatih ili nepoznatih darodavaca i
   prijatelja
   
7. Zbirka odlikovanja iz zaostavštine
   Nikole Tesle - ordenje, medalje, akademski znak o počasnom zvanju, kao i
   diplome o odlikovanju.
   
8. Zbirka memorijalnih predmeta -
   Teslina posmrtna maska, posmrtni otisak Tesline desne ruke i urna sa
   Teslinim posmrtnim pepelom.
   
9. Zbirka likovne i primenjene umetnosti
   iz zaostavštine Nikole Tesle - slike u tehnici ulja na platnu, crteži
   tušem i olovkom, radovi u tehnici akvarela i tempere, kao i reljefi u
   metalu i sedefu.
   
10. Zbirka likovne i primenjene umetnosti Muzeja Nikole Tesle - slike u tehnici ulja na platnu, skulpture, plakete, kovani novac.
    

Biblioteka je organizovana u dva segmenta: Lični fond Nikole Tesle, koji čini bibliotečka građa iz Tesline zaostavštine, i Fond Muzeja, stvoren tokom godina rada ustanove. Svaki
od segmenata sadrži monografske, serijske publikacije i klipinge.

U fondu monografskih publikacija iz zaostavštine nalaze se rečnici i enciklopedije, književna dela, inženjerski priručnici, naučne rasprave, kao i brojni proizvođački
katalozi. Među serijskim publikacijama iz zaostavštine, časopisima i novinama, nalazi se širok spektar sadržaja, od referentnih, stručnih, naučno-popularnih, do zabavnih i humorističkih. Izuzetan deo bibliotečkog fonda čine isečci iz štampe koji omogućavaju uvid u društveni i naučni kontekst u kome se odvijao Teslin naučni rad.

Bibliotečki fond sadrži oko 2000 naslova monografskih i više od 500 naslova serijskih publikacija.


Stalna postavka Muzeja pripremana je u periodu 1953 – 1955. Autor koncepcije stalne postavke bio je prvi direktor Muzeja prof. Veljko Korać sa izabranim saradnicima kojima je
poverio posao izbora tehničkih eksponata za izlaganje i pratećih tekstova uz radne modele.

Arhitektonsko rešenje stalne postavke delo je arh. Slobodana Vasiljevića Macuoke. Izuzetak je prostorija koja je adaptirana 1957. prema rešenju arh. Milana Pališaškog, za smeštaj urne Nikole Tesle. Izložbeni prostor organizovan je u dva segmenta.

Prvi deo stalne postavke prati biografiju Nikole Tesle. U drugom delu predstavljen je razvoj nauke o elektricitetu i magnetizmu do pojave Teslinih otkrića. Izloženi su dokumenta i radni modeli kojima su predstavljena Teslina otkrića koja je ostvario u oblastima elektrotehnike i mašinstva.

U 2005. godini stalnu postavku Muzeja obišlo je 12.800 posetilaca. U godini kada se obeležava 150. godišnjica rođenjaNikole Tesle, za prvih pet meseci Muzej je posetilo oko 9.000 posetilaca.

izvor:planeta.org.rs

Poznato je da Nikola Tesla nije mario za biznis ili finansijsku nagradu za svoje delo. Genijalni tvorac stotina nemerljivo značajnih naučnih patenata zapravo je smatrao da velike korporacije i krupan biznis nisu ti koji treba da kontrolišu ono što pripada celom čovečanstvu. Živeći u skladu s tim načelom, Tesla je odbacio sve materijalno bogatstvo ovog sveta, milione dolara moguće zarade, pa i samu Nobelovu nagradu. Njegov
neobičan i misteriozan život , prepun „ekscentričnosti“, mnoge je inspirisao da, opisujući taj izuzetan um, neka objašnjenja potraže gledajući van granica ove planete.

U knjizi «Nikola Tesla: Slobodna energija i beli golub», koja svojim spekulativnim i hipotetičkim sadržajem delimično izlazi iz domena naučnog, anonimni autor koji se pod
psudonimom ,,Zapovednik X'' predstavlja kao bivši američki vojni obaveštajac, tvrdi da je Teslino delo nastavljeno, da su neka Teslina revolucionarna otkrića realizovana ili bi mogla lako biti primenjena, na opštu dobrobit sveta, ali da ih vojno-industrijski kompleks prikriva kako bi korporacije nesmetano nastavile da ubiraju svoje profite.

U knjizi objavljenoj u SAD 1992. godine, autor tvrdi da godinu dana ranije vođenog Zalivskog rata uopšte nije moralo da bude, ponajmanje zbog nafte, jer američka vojska poseduje, i to godinama unazad, «okruglu letelicu koja, između ostalog, može da se
dematerijalizuje i u deliću sekunde rematerijalizuje na drugom mestu». Ta letelica, navodno, koristi za naše poimanje revolucionarno nov oblik energije, ali energije koja je zapravo tako ekonomična i lako dostupna svima da su oni koji to otkriće drže u tajnosti u neprestanom strahu da bi «poremećaj odnosa snaga» mogao da oslobodi njihovu tajnu i preko noći radikalno izmeni ljudsko društvo.




Autor knjige navodi da u Nevada, 150 milja severozapadno od Las Vegasa, postoji tajni vojni poligon koji čuva paravojna straža i gde se,prema svedočenjima očevidaca, testiraju letelice vrlo neobičnog dizajna, koje se isto tako i ponašaju, kršeći zakone aerodinamike i zakone gravitacije. Među ljudima koji su progovorili o tom takozvanom
„Area 51“ je i jedan „insajder“, fizičar Robert Lizar koji je tamo odvođen vezanih očiju, i gde je radio na nekoliko „različitih letelica vanzemaljskog porekla“. „Zapovednik X“ zagovara tezu da deo svedočenja o viđenjima NLO nisu izmišljotine, da američka vojska poseduje „zarobljene“ NLO-e, i da i sama na osnovu toga razvija leteće tanjire još od kraja pedesetih godina. On se poziva na britanskog pisca Leonarda Krampa i njegovo delo „Svemir, gravitacija i leteći tanjir“, koji je na osnovu brojnih svedočenja pokušao da otkrije obrazac „ponašanja“ NLO-a i zaključio da su oni koji upravljaju letećim tanjirima – pobedili gravitaciju.

Istraživači NLO pamte i rad fizičara Tomasa Taunsenda Brauna, osnivača Nacionalnog komiteta za istraživanje vazdušnih fenomena, koji je pre svega bio naučnik i pronalazač i koji je, još od dvadesetih godina prošlog veka, pokušavao da dokaže da je kondenzator korisna karika u elektro-gravitaciji isto kao što je kalem veza u elektro-magnetici. Prema tvrdnji ,,Zapovednika X'', Braun je misteriozno nestao, a ne zna se ni šta je sa Džonom Sirlom, Britancem, naučničkom legendom na polju slobodne energije i gravitacije, koji je
takođe u drugoj polovini 20. veka pokušavao da zauzda novi oblik energije i time planetu učini boljim mestom za život. Braun i Sirl su, tvrdi pisac knjige o Tesli, bili kinjeni zbog onoga što su radili, a štoje u osnovi bio san Nikole Tesle.


Iz velikog broja knjiga o Tesli i njegovim pronalascima, ovaj nesumnjivo veliki poštovalac naučnikovog genija izdvaja „Povratak goluba“, književnice Margaret Storm koja je, po njemu,najsveobuhvatnije proučila život vanvremenog naučnika, i jedina shvatila natprirodne moći čoveka sa korenima – vanzemaljca. Tesla nije bio smrtnik po zemaljskim standardima, tvrdi i „Zapovednik X'', već je samo napustio svoje fizičko telo nastavljajući da nadgleda rad učenika koje je pažljivo obučavao - Artura Metjusa, iz Kanade, i Otisa Kara, iz Baltimora, SAD.

Arturu Metjusu je, između ostalog, poverio svoj uređaj za međuplanetarnu komunikaciju i takozvanu antiratnu mašinu.Metjus je od 1947. uspešno komunicirao sa vanzemaljcima, istina samo sa njihovim svemirskim brodovima, zbog ograničenog dometa uređaja koji je
napravio. Navodno je posedovao i kompletan plan Tesline antiratne mašine iz 1935. godine, koju je nastavio da usavršava, čekajući da se pojavi država koja bi imala hrabrosti da je upotrebi.


Misija Nikole Tesle bila je, zapravo, da našu planetu pripremi za svemirsku eru, ili Novo doba, pri čemu je Metjusu i Karu preneo veliki deo poverljivih informacija o tome kako će izgledati svet budućnosti i civilizacija dolazećeg vremena. ,,Nikola Tesla: Slobodna energija i beli golub'' najavljuje Novo doba i sasvim nove metode, čemu će prethoditi planetarno ,,veliko spremanje'' – čoveku više neće biti potrebni kablovi, provodnici i žice čije se instaliranje skupo plaća. Tesla je za snabdevanje energijom imao na umu potpuno
bežični sistem koji je, tvrdi se, spreman i čeka na primenu. Jedino što će svakoj kući ili fabrici biti potrebno jeste mala antena koja će prikupljati struju isto kao što se prikupljaju radio-talasi, i emitovati je ka uređajima kojima je potrebno napajanje. Tesla je u svojoj
njujorškoj laboratoriji imao osvetljenje u obliku staklenih cevi, koje se moglo premeštati gde god je svetlost potrebna, te je tako godinama uživao blagodeti svog izuma – besplatnu električnu energiju koju su svi ostali skupo plaćali.

Kad je Tesla o otkriću slobodne energije govorio sa investitorom J.P.Morganom, ovaj ga je saslušao sa velikim zanimanjem, ali je odgovorio da je krajnje nepraktičan jer ne bi donosio nikakvu zaradu, i usput bi uništio ogromnu industriju elektroinstalacione opreme. ,,Zapovednik X'' tvrdi da je svet već pola veka mogao da koristi Teslin izum, samo da je javnost to tražila. Otis Kar, koji je takođe pokušao da zainteresuje svet za uređaje za snabdevanje slobodnom energijom, naišao je na isti otpor. Svoje izume je hteo da najavi u novinama, zakupivši kompletnu oglasnu stranu, ali je baltimorski dnevni list iznenada otkazao ugovor, pod pritiskom biznismena koji se bave prodajom električne energije. Svestan da su koreni većine problema savremenog sveta u nedostatku energenata, Otis
Kar je bio uveren da bi uvođenje u upotrebu uređaja za slobodnu energiju učinilo veći globalni napredak od bilo kog izuma dosad.

Krajem pedesetih godina, Kar je osnovao korporaciju ,,OTC enterprajziz'', s namerom da gradi svemirski brod za ekonomičan i bezbedan put do Meseca, i Institut za istraživanje svemira.Institut, smešten u Spejsu, u Merilendu, zamislio je kao svetski centar za međuplanetarna putovanja i komunikaciju i za unapređenje života na Zemlji posredstvom korišćenja Sunčeve energije. Kar nije planirao masovnu proizvodnju svojih uređaja, već isključivo bavljenje itsraživačkim radom. Pod utiskom Teslinih brojnih bezuspešnih pokušaja da svet učini boljim mestom za život, sa više dokolice i u kojem bi čovek mogao da se posveti sopstvenom napretku, Kar je želeo da svetu podari samo bazične prototipe Teslinih i svojih izuma, bez proizvodnje i uplitanja u biznis, ostavljajući javnosti da eventualno traži proizvodnju onoga što bude smatrala potrebnim.


Izumi Otisa Kara zasnovani na Teslinim instrukcijama i namenjeni slobodnoj svetskoj razmeni, potvrdili su da je čovek konačno sposoban da koristi sile prirode. Pored uređaja za slobodnu energiju, njegov električni kolektor i gravitacioni motor takođe su električnu energiju učinili ,,voljnom“ da služi čoveku – da ga odnese kud želi i da mu osvetli taj put. Ta tri uređaja, namenjena mirnodopskoj službi čovečanstva, današnje generacije bi uveli u eru besplatnog obilja.

Kad je Nikola Tesla umro, 7. januara 1943. godine, u vreme dok je u Evropi besneo rat, vladini agenti su iz njegovog sefa odneli sve papire, ali su nakon rata zaključili da su ta
dokumenta od tako male vrednosti da su ih predali Teslinom institutu u Beogradu. Ta kuća inače, kako se navodi u ovoj knjizi, ima dokumentaciju o 85 naučnikovih patenata. Artur Metjus je, međutim, tvrdio da je Tesla u sefu u njujorškom hotelu držao delić svojih radova, tek da zavara uljeze, a da je njemu poverio 1200 vrlo vrednih izuma.

izvor:planeta.org.rs

Književnik Milosav Mirković je sakupio rukovet pesama pod naslovom Pesnički zvezdogram Nikole Tesle (Ljubostinja, 2006.) i lepo nas iznenadio svojom „antologijom“, dajući zadatak budućim istoričarima književnosti da tragaju za velikim naučnikom kao pesničkim motivom. Ogradili smo pojam antologija navodnicima jer nije reč o pravoj antologiji, zasnovanoj na nekim čvrstim estetskim i umetničkim merilima - a opet, zbirka pesama „teslijanske“ inspiracije nosi u sebi i neke antologijske atribute. Sam Mirković u „Predgovoru za jednu moguću antologiju“ kaže da se ova „uslovno i namah prigodno nanizana antologija može shvatiti i čitati i kao apologija, i kao apoteoza divovskoj energiji prirode u prirodi samo jednog čoveka, jednog neimara, jednog izumitelja“.


Mirković je pesme u antologiji složio prema azbučniku zastupljenih pesnika, a ne po vremenskom sledu ili nekom drugom formalnom zakonu. Ima zaista antologijskih pesama, ali i sasvim osrednjih pa i dokumentarne i književno-istorijske vrednosti. „Misao o jednoj mogućoj zbirci pesama o Nikoli Tesli sazrevala je u meni dvadesetak godina, od kada sam
pročitao Zmajevu pesmu Pozdrav nikoli teslipri dolasku mu u Beograd (1892). Ali za to sam se većma zainteresovao preko jedne sentimentalne ideje Laze Kostića da naučnika koji već drži neke svoje kosmičke energetske linije oženi Lenkom Dunđerski, tadašnjom srpskom lepoticom iz čuvene prečanske građanske familije. Laza je, što bi se reklo i
ondašnjim i današnjim govorom, bio jedna vrsta navodadžije. U to vreme Tesla je konkurisao za stipendiju Matice srpske, ali iz nekih razloga je nije dobio, pa se zahvalio Kostiću. Ta prepiska je trajala kratko, ali sam u toj prepisci, preko tog Lazinog navodadžiluka, došao do Tesle kao poetskog motiva“, kaže Mirković.

Desetak pesama Mirkoviću je dao jedan neobičan „teslolog“ iz župskog sela Botunja, Milan Matić (autor tri knjige o Tesli), među kojima Šantićevu „Mati“ i pesme Desanke
Maksimović, Zmaja, Branka Ćopića. Povodom velike proslave stotog Teslinog rođendana, u književnoj periodici je objavljena čitava mala antologija pesama o Tesli. Tada je i Gvido Tartalja napisao jednu sjajnu pesmu. Teslin dalji rođak Dane Tesla i drugi ljudi iz njegove rodne Like ispevali su nekoliko pesama u duhu narodne poezije.

- Nisam imao mnogo dobrih pesama za jednu ozbiljnu antologiju o Tesli, bez obzira na to što je ona, na kraju krajeva, jubilaristička. Zato sam zamolio dvadesetak naših živih pesnika da napišu po koju pesmu specijalno za „moju antologiju“ o Tesli. Moja molba je naišla na veliki odziv, pa su neke pesme ostale izvan prvog izdanja (Mirka Magaraševića, na primer) jer njihovi autori nisu stigli na vreme da ih pošalju. U drugom izdanju ući će i te pesme. Pored Magaraševića, odazvali su se: Radomir Andrić, Predrag Bogdanović Ci,
Manojle Gavrilović, Ljubiša Đidić, Vuk Krnjević, Adam Puslojić, Tanja Kragujević, Raša Perić, Zlata Kocić i drugi. Kada sam to saopštio Dobrici Ćosiću, rekao je: „Dobiti za antologiju o Tesli više od 50 pesnika je pravi podvig“.


Mirković podseća da Srbi nemaju mnogo ljudi koji svojom nemerljivom veličinom inspirišu - to su Sveti Sava, knez Lazar, Njegoš, Tesla. „Oni apsolutno i na nebeskim i na zemaljskim
linijama otvaraju mogućnosti da i pesnici sa njima korespondiraju. Bilo je tekstova o Tesli, Radovan Ždrale je napisao roman, ali o Tesli nisu pisali naši veliki pisci, izuzev Jovana Jovanović, i Laze Kostića sa neke životne obale. Jedna velika Isidora Sekulić ga pominje samo na dva-tri mesta.

Sastavljač Teslinog zvezdograma misli da se o Tesli može naći desetine pesama i u hrvatskoj poeziji, zatim u ruskoj i američkoj. Mirkovićeva antologija i počinje sa jednom sjajnom pesmom Amerikanca Roberta Andervuda. Mark Tven je intervjuisao Nikolu Teslu.
„Mislim da bi dobri književni detektivi otkrili u američkoj periodici mnogo pesama koje su bukvalno posvećene Nikoli Tesli“, veli antologičar.„Matić mi je govorio da ima tri Teslina pisma upućena Lenjinu“.

Tesla je do dana današnjeg ostao velika zagonetka, naučnik koji izmiče svakoj demistifikaciji. „Kao i svi veliki naučnici“, veli Mirković, „i Tesla je morao biti u jednom dnevno-političkom, dnevno-pragmatičnom sukobu sa civilizacijom u kojoj odrasta, u kojoj radi, za koju radi i protiv koje radi. Ni super-naučna sociopsihološka, socio-egzistencijalna analiza ne bi mogla da objasni tajnu i tajne Nikole Tesle. Crnjanski je to pokušao u drami koja je neuspela. Vestinghauz mu pomaže, dovodi neku gospođu, ali nije stvar u tome. Tesla ima neku svoju tajnu, svi njegovi eksperimenti su i danas velike tajne. I ono što je urađeno i danas ima visok stepen tajne. Tesla je apsolutno faustovska ličnost“.

izvor:planeta.org.rs

Čest posetilac Tesline laboratorije u noćnim časovima bio je i čuveni pisac Samjuel Klemens, čiji je pseudonim po kome je u književnosti ostao poznat, bio - Mark Tven. Tesla je sa njim bio toliko blizak da je i godinama posle Tvenove smrti redovno o njemu govorio kao o još živom prisnom prijatelju.



Pisac Tven umro je 1910. godine, a šest godina posle toga objavljena je
njegova čudna novela "Tajanstveni stranac".
U njoj se govori o Andjelu koji silazi sa Neba u malo austrijsko selo, gde se susreće sa grupom dečaka sa kojima se igra i poučava ih tajnama Sveta. Ako se malo austrijsko selo shvati kao Smiljan, a lik Andjela zameni Teslom, dobiće se sjajno objašnjenje veoma čudne teorije ljudskih sudbina i kosmologije izražene u tom kratkom delu koje primetno odudara od drugih Tvenovih pripovetki. Andjeo govori o osećanju moralnosti koje je izvor svih ljudskih nedaća, i nesreći prouzrokovanoj neshvatanjem kompjuterski precizne kombinatorike najsitnijih dogadjaja, od kojih svaki odredjuje dalji niz karika u svojstvenom lancu narednih zbivanja.

Ljudska slobodna volja, prema njemu, je čista zabluda čula, sve je predodredjeno i vodi predvidljivom ishodu. Prema tome, data ljudska individualna psihosomatska struktura ima ograničen broj mogućih sudbina. Kombinacije sudbine su nizovi dogadjaja, i čovek se može prebacivati zi niza u niz voljom viših bića. Andjeo, na primer, učini da osoba zatvori umesto da otvori prozor, kako je bilo predodredjeno, i sudbina te osobe krene sasvim drugim smerom, aktivira se novi lanac zbivanja. Ovo se potpuno slaže sa Teslinom idejom o čoveku kao automatu kosmičkih sila, i vrlo je ubedljivo pokazano jednostavnim dramaturškim sredstvima velikog pisca. Najzad, pre nego što Andjeo napušta svoje prijatelje, seoske dečake, uvodi ih u poslednju kosmičku tajnu koja ih je užasnula, tajnu Nebića: "Sve je samo misao" kaže on, "ništa ne postoji", "i ja sam samo misao, usamljena misao koja luta praznim prostranstvima Svemira"...

izvor:bastabalkana

Dr Velimir Abramović

Vojni brod kao vremeplov - Filadelfija eksperiment




Postoji priča, objavljena je o tome i knjiga, a snimljena su i dva filma,
da je 1943. Godine, u oktobru, američka mornarica izvela neobičan eksperimentsa ciljem da načini nevidljivim jedan ratni brod. Navodno je trebalo da brod pomoću jakih magnetskih generatora emituje oko sebe snažno polje koje bi skretalo svetlost, kao i emisije radarskog zračenja, i onemogućilo neprijatelju da tačno locira i pogodi objekat.

Bilo je to samo 6 meseci posle Tesline smrti i nestanka značajnih naučnih dokumenata iz njegove sobe. Dogadjaj se zbio u mornaričkom doku luke Filadelfija. Kada su generatori uključeni na maksimum desilo se ono što niko nije očekivao. Niz snažnih magnetniih polja promenio je lokalne prostorne i vremenske osobine i razarač "Eldrigde DE-173" je privremeno iščezao, a onda se na nekoliko sekundi pojavio na drugom mestu, u jednoj od najvećih mornaričkih baza u USA, u Norfolku, luci u jugoistočnoj Virginiji, na obali Atlantika, oko 350 km udaljenoj od Filadelfije. Posle vrlo kratkog vremena, brod se ponovo materijalizovao u luci iz koje je krenuo, u Filadelfiji. Najčudnije stvari zbile su se sa posadom. Polovina mornara zauvek je iščezla. Neki su poludeli, a pojedinci su stekli osobinu da po volji iščezavaju i ponovo se pojavljuju. Izvesni preživeli tvrdili su da su "promenili svet" i da su se videli i razgovarali sa nezemaljskim bićima. Samom iščezavanju broda prethodila je čudna zelenkasta magla, koja je obavila trup kada su uključene jake elektromagnetne mašine za proizvodnju intenzivnih i fokusiranih elektromagnetskih polja.
U eksperimentu su učestvovala tri broda.Pomenuti razarač je bio u sredini, a oplate druga dva broda služile su kao laserska ogledala. Radi se, u stvari, o otvorenim laserima kojima ne treba vakuum i čiji se zraci mogu transportovati na bilo koju daljinu, i to kroz bilo koji prirodni medijum. Ovakve lasere Tesla je proizvodio u svojoj laboratoriji u Njujorku još u 19. veku osvetljavajući prostoriju bez ikakvih lampi, isključivo pobudjivanjem vazduha da svetli.

Vratimo se značenju Teslinih eksperimenata u Kolorado Springsu 1899-1900. i pogledajmo šta su pravi rezultati njegovog rada tamo. Eksperimentišući sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama elektromagnetskih talasa, on je verovatno uspeo da odredi i frekvenciju i vrstu modulacije mentalnog plana živih ljudi, takodje i umrlih (sa čime se danas vrše  mnogobrojni ogledi, bez pravog uspeha jer nedostaje teorija, pa je predvidjanje često neprecizno).
Najverovatnije, on je, primenjujući vrlo visoke frekvencije uspeo da  
proizvede polja koja su odgovarala elektromagnetskoj kombinaciji diskarniranih duša i na taj način osvojio tehniku vizualizacije takozvanog astralnog nivoa egzistencije bioloških organizama. Ako u Teslinim beleškama i ima izračunavanja koja se na ovo odnose, ona savremenom stručnjaku izgledaju beznačajna, jer su isuviše jednostavna i prema tome su bez detaljnog objašnjenja neshvatljiva. Može ih razumeti samo um koji  isti predmet misli na isti način.

izvor:bastabalkana

[center]

Tajna vatrenih lopti i Teslinih kuglastih munja



Tesla je uspevao da u laboratorijskim uslovima proizvodi složene energetske
strukture, koje je nazvao ”vatrene lopte”. U prirodi je ovaj fenomen poznat kao “kuglaste munje”. Njih je, pored Tesle, proučavao i ruski akademik Pjotr Leonidovič Kapica, ali nije mogao da ih  kontrolisano proizvodi bez Teslinog  rezonantnog transformatora. Danas, fizičari braća Korum, u Americi,  sa izvesnim uspehom reprodukuju neke od Teslinih eksperimenata i uspevaju da dobiju, pri gašenju transformatora,“vatrene lopte” koje traju vrlo kratko i čiji je prečnik svega oko tri milimetra.

Prema podacima i činjenicama koje su istorijski verifikovane, Tesla je pravio “kuglaste munje” veličine fudbalske lopte, držao ih u ruci, stavljao u kutije, zatvarao poklopce i najzad vadio iz kutija. To su bile potpuno stabilne strukture, koje su trajale minutima. Dakle, Tesla je o tome znao mnogo više nego današnja nauka, tj. poznavao je tajnu fuzije hladne plazme u slobodnom prostoru. Šta mu je omogućilo da stvara ovakve sferične strukture? Bila je to
ideja etarskog dijametra, tj. pretpostavka da su materija i prostor u suštini nerazdvojivi, odnosno imaju zajedničku strukturnu jedinicu, a ono što ih zapravo razlikuje je vremenska koordinacija.

Tesla je time ušao u jednu oblast u koju niko pre njega nije ušao - u inženjering vremena. Isticao je takodje da njegovi elektromagnetski talasi nisu “hercijanski”, tj. da je talasna dužina njegovog emitovanog talasa identična magnitudi distancije na koju se prenosi, odnosno udaljenosti od emitera do prijemnika. Osim toga, u Teslinim eksperimentima nisu u rezonanciji bila samo oscilatorna kola aparata koji učestvuju u prenosu, već je ceo sistem takodje bio rezonantan sa prirodnim elektromagnetskim osobinama koridora kroz koji talasi prolaze. To znači da oscilator  koji počne da emituje jednostavno odseče etar u prostoru od emitera do cilja i tu stvara karakteristično stojeće polje. Tako se isprva formira noseći talas koji sam po sebi ne može da prenosi energiju zato što ne osciluje. Na ovaj osnovni talas
Tesla bi uključivao nižefrekventno polje, tj. propuštao bi talase  koji su predstavljali niže harmonike  osnovnog nosećeg polja i to u odnosu 1:4.

Na taj način projektovao bi energiju na željenu razdaljinu i  postizao bi snažno i neprestano električno pražnjenje u odredjenim zonama, stvarajući zid jonske plazme. Kroz ovaj energetski zid nije moglo da prodje ništa, a da se ne dezintegriše u molekule ili atome.

izvor:bastabalkana

Iako nije ostavio svoju fizikalnu teoriju, Tesla je svojim brojnim eksperimentima postavio osnovu nove, rezonatne elektromagnetike.


Smatrao je da je svet jedinstveni kontinualni svetlosni medijum,
a da je materija kompleks elektromagnetnih oscilacija organizovanih po matematičkom algoritmu.
Verovao je da je zakon rezonancije najopštiji prirodni zakon koji eliminiše vreme i distancije i da se sve veze medju fenomenima uspostavljaju isključivo raznim vrstama prostih i složenih rezonancija (vibracija fizičkih sistema) čija je osnova isključivo elektromagnetska. Najzad, umesto Njutnovih integrala, Lajbnicovih diferencijala i Maksvelove teorije polja, u svojim proračunima Tesla je koristio jednostavnu matematiku starogrčkih mehaničara, pre svega
Arhimeda, uspostavljajući tako mehaničke analogije u elektromagnetici.
Ne može se dovoljno podvući savremeni značaj ovakvog načina razmišljanja
koje nedvosmisleno ukazuje na neophodnost potpune fizičke interpretacije elementarnih matematičkih pojmova, formula i sistema i povratak realističkim pogledima u matematici, zapravo mističnom matematičkom pitagorejstvu.

Po svemu sudeći, proučavanje Tesle nije samo pitanje istorije fizike. U njegovom radu ne treba tražiti prevashodno ideje tehnološke moći, već i korene smisla i vrednosti ljudskog stvaralaštva i postojanja nauke uopšte.

Sadržaj podrobnog istraživanja Teslinog dela, obuhvatio bi složenu i duboku problematiku više oblasti. Gledano sa stanovišta logike i epistemologije, neophodna je analiza Teslinih svedočanstava o načinu kojim je otkrivao nove tehničke i naučne principe, jer bi to možda otkrilo neki nov saznajni put. Tada bi se otvorio i problem definisanja elemenata i formulisanja sintakse logičke
strukture mišljenje Tesle kao izumitelja. Ako bi smo i sve ovo uspešno
okončali, tek onda bi smo se našli pred najvećim zadatkom, razumevanjem
metapretpostavki Teslinog originalnog naučno istraživačkog metoda i
otvorenim teorijskim pitanjima pronalazaštva koje nije ništa drugo do
ljudska duševna i praktična egzekucija još uvek nepoznatih kosmoloških
načela, tj. veza ostvarena sa svetom ideja.


Mogao je da refleksnim dejstvom kognitivnih centara mozga na retinu
(mrežnjaču oka), preusmeri jednosmerne jonske struje, zapravo osnovne
struje nervnih vlakana i neuralnih mreža, i na taj način, voljnim obrtanjem smera nervnog impulsa od mozga ka mrežnjači ukloni spoljni prizor i zameni ga svojom psihološkom slikom. (Čovek obično svetlosne impulse dobija spolja, zatim oni odlaze do centra u mozgu gde se formirapredstava.) Tesla je svoje impulse slao iznutra. Zvao je to umnom laboratorijom. I to je bio njegov glavni i osnovni metod eksperimentisanja.

Bio je u stanju, (što je bez pandana u istoriji fizike, pa i čitave nauke), da matematičke principe “Platonovog sveta ideja”, transformiše u geometrizirane predstave i da ih opredmeti u obliku radnih modela. To je bio njegov osnovni metod. U svom umu  on bi "popravio", ili  "podesio" aparat, da "radi". Kada bi ga kasnije napravio od pravih žica i drugog materijala, on bi zaista radio i u
laboratoriji. I nikada mu se, o tome sam svedoči, nije dogodilo da takva
jedna zamisao ne odgovara prirodi, odnosno ne proradi kao fizički prototip.

Njegova metoda je u poredjenju sa drugim velikim vizionarima u nauci, sasvim izuzetna. Majkl Faradej je, na primer, slično Ajnštajnu, u trenutku naviranja ideja dobijao kinestetički predosećaj, (pritisak i kretanje u predelu stomaka) pri čemu je doživljavao neku vrstu psihičkog stresa u trenutku naviranja
ideja. Mendeljejev je sanjao Periodni sistem elemenata i to ga je video u tri dimenzije i u vrlo živim, gotovo vatrenim bojama, što je redovna karakteristika svih prekognitivnih snova. Ali je na hartiji nacrtao
sliku iz sna u samo dve dimenzije. Hemičar Kekule sanjao je zmiju kako
grize sebi rep i došao na ideju da benzolov prsten (ciklični ugljovodonik) predstavi u tri dimenzije. Tako je zvanično nastala stereo hemija, u snu. Ali ovo se dešavalo vrlo retko, pojedinim ljudima i samo u odredjenim trenucima. A Tesla je bio u tom psihičkom stanju čitavog svog života, decenijama i decenijama, jer je uvežbao da neprestano održava odredjenu duhovnu i kreativnu permeabilnost. Ovu moć stekao je posle one teške i čudne bolesti koju je jedva preživeo u detinjstvu. Godinama posle uporno je praktikovao kontrolu svojih nervnih puteva i to ne samo u psihološkom smislu već i fiziološkom.

"Verujem u jednog Boga koji nije opisan u religijama" govorio je. To je u stvari filosofski Bog, Logos, Bog pitagorejski, Bog nebića, Bog ujedno i tvorac beskonačnosti i tvorac apstraktnog, nematerijalnog i neprostornog kosmičkog zakonodavstva.

Tesla  je bio čovek čija osnovna filozofska logika i aksiomatika mišljenja uopšte ne pripada savremenoj epohi. Kao misaono biće Tesla se može datirati pre pojave Sokrata, u muzej Grčke kosmološke filozofije. Nije slučajno što je on rodjen na Balkanu gde  je čitava Antička civiizacija i nastala nešto malo južnije,takodje na Balkanu. Reč je o istom geomagnetskom informatičkom polju, odnosno algoritmu zajedničkom za evoluciju neuralnih struktura Pitagore,Platona, Zenona i Tesle.

Izložba o čudesnom svetu Nikole Tesle prvi put u Španiji


Na poziv Kraljevske akademije nauka u Madridu a uz podršku Ministarstva kulture i Ambasade Republike Srbije,
Muzej Nikole Tesle otvorio je preksinoć u Madridu izložbu „Teslin čudesni svet elektriciteta“.





Izložba je izazvala veliko interesovanje brojnih zvanica, a s obzirom na to da će biti otvorena do 29. marta, očekuje se da je vidi veliki broj Španaca.

Izložbu su otvorili Jela Baćović, ambasador Srbije u Španiji, i Migel Anhel Alario Franko, predsednik Kraljevske akademije nauka u Madridu. Posle svečanog otvaranja, Vladimir Jelenković, direktor Muzeja Nikole Tesle, održao je predavanje o Teslinom vizionarskom delu .

- Interesovanje za Nikolu Teslu neprestano raste. Na milenijumskoj skali postojanja ljudske civilizacije gotovo je nemoguće naći neku drugu ličnost čiji život i delo pobuđuju tako širok spektar zanimanja najrazličitijih istraživača - od istoričara nauke, elektrotehničkih i mašinskih inženjera, informatičara, telekomunikacionih, vazduhoplovnih i vojnih eksperata do medicinskih stručnjaka i filozofa. U isto vreme, brojna su i priznanja kojima su značajne naučne institucije i pojedinci nedvosmisleno posvedočili da je reč o čoveku koji je svetu doneo neke od suštinskih prekretnica na putu ka savremenoj naučno-tehnološkoj civilizaciji - rekao je Jelenković.

Moglo bi se reći da Španci u poslednje vreme bukvalno otkrivaju Nikolu Teslu. Pre dve godine prevedena je knjiga Margaret Čenej „Nikola Tesla, genije kome su ukrali svetlost“, a pre neki dan u Francuskom kulturnom centru u Barseloni predstavljen je prevod knjige „Munja“ francuskog autora Žana Ešenoza.

Vodeći politički dnevnik „El pais” objavio je veći tekst o Tesli sa reprodukcijom naslovne strane „Tajma” na kojoj je je genijalni naučnik srpskog porekla. „Ima stvarnih ličnosti koji izgledaju kao fikcija. Tesla, na primer. Čovek neverovatne biografije“, piše „El pais” pominjući priču o papirima koje je posle Tesline smrti , navodno, pokupio FBI jer je genije bio na korak od nekih čudesnik otkrića „zraka smrti”.


blic.rs

Učenik koji je nadmašio svog učitelja



Godine 1915.dodato je još jedno ime na listu za Nobelovu nagradu za fiziku. Nikola Tesla, pronalazač indukcionog motora i strujnog sistema sa naizmjeničnom strujom, zbog čega je dobio nadimak "otac naizmjenične struje". Bio je inžinjer elektrotehnike i njegovi su izumi obilježili epohu. Istraživao je visokofrekventne srtuje, postavivši temelje bežične komunikacije i radija. Govori se da je Nobelovu nagradu odbio, jer je trebalo da je podijeli sa Edisonom.
Tesla je rođen u Smiljanu u bivšoj Jugoslaviji. Od oca sveštenika i učene majke, već od malih nogu nazivan je čudom od djeteta. Sa pet godina napravio je vodeni točak. Godine 1882.otkrio je princip protoka struje kroz motor pomoću obrtnog magnetnog polja, što niko drugi nije mogao da shvati u telegrafskoj kancelariji u Budimpešti. Onda je otputovao u Pariz da isproba svoju novu ideju. Tamo ga je primjetio Edisonov partner, inžinjer Čarls Bačelor, koji je rekao da Tesla posjeduje "sposobnosti koje se mogu mjeriti sa Edisonovima" i on je 1884.godine postao Edisonov asistent. U to vrijeme tek je trebalo odlučiti koji je strujni sistem bolji, jednosmjerni ili naizmjenični. Tesla, koji je više volio efikasniji provodni sistem, ušao je u debatu sa Edisonom, koji je bio potpuno okupiran istraživanjem sistema jednosmjerne struje, i odlučio je da da otkaz. Dvije godine kasnije, 1887.godine, naizmjenična struja više nije bila samo teorija. Tesla je stvorio sistem u kome su hiljade jednosmjernih struja različitih nivoa mogle biti izabrane i patentirao ga je kod preduzeća "Westinghouse company". Ovaj sistem je započeo "električni rat" između pobornika jednosmjerne i naizmjenične struje. Počelo je da liči na rvanje u blatu i postojala je opasnost da se oba sistema o kojima se govorilo budu uništena. Ipak, Tesla je pobijedio Edisona, kada je na Svjetskom sajmu u Čikagu njegov sistem izabran za hidroelektranu na Nijagarinim vodopadima.
Evo šta je Tesla rekao povodom njihovog rivalstva:" Nema sumnje da Edison zaslužuje tuce Nobelovih nagrada, ali moj izum zaslužuje sve Nobelove nagrade za slijedećih hiljadu godina." Oba pronalazača su bila suviše ponosna da bi priznali jedan drugom bilo kakve zasluge i na kraju je Nobelova nagrada bila dodijeljena trećem naučniku.

KAKO JE TESLINA ZAOSTAVŠTINA STIGLA U BEOGRAD


Još 80-tih godina dvadesetog veka, čitajući Teslu, video sam da u njegovoj zaostavštini koja je brojna, (desetine hiljada naučnih dokumenata u arhivu Teslinog muzeja u Beogradu), postoji potencijal jedne potpuno nove nauke, potpuno novog shvatanja prostora, vremena i energije, koje je dublje i od relativističkog i od kvantnomehaničkog, kao i od onog kosmološkog koje se danas u astrofizici razvija kao teorija ’velikog praska’.

Tada me je iznenadilo saznanje, do danas nepromenjeno, da se u Srbiji, zemlji gde se nalazi najveći deo Tesline naučne arhive, niko ozbiljno ne bavi ponavljanjem njegovih eksperimenata, čiji rezultati protivreče verovanjima u savremenoj nauci.

1899. Tesla je izveo niz eksperimenata i došao do značajnih otkrića i zapažanja koji su ostali u senci rada na bežičnom prenosu. Utvrdio je uslove pod kojima pri pražnjenju njegovog oscilatora nastaju vatrene lopte, u jednom trenutku je u pravilnim vremenskim razmacima registrovao signale nepoznatog porekla za koje je pomislio da dolaze od inteligentnih bića sa druge planete, stvorio je veštačku maglu u laboratoriji i uverio se u tehničku mogućnost veštačkog proizvođenja kiše. Pred sam odlazak iz Kolorada, Robert Džonson mu je poslao fotografa koji je snimio najvažnije detalje eksperimenata.

U patentu “Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine” koji je prijavio 16. maja 1900. izneo je podatak da je najniža rezonatna frekvencija Zemlje 6 herca, što je potvrđeno tek merenjima koje je 60-tih godina  izveo Schuman. I dok mu je ovaj podatak obezbedio veliko priznanje tadašnje nauke, jedan drugi podatak je bio uzrok kritike  i mišljenja da je u svojim merenjima i proračunima negde pogrešio. Naime, on je tvrdio da se, na u patentu opisan način proizvedeni stacionarni talasi, šire planetom srednjom brzinom većom od brzine svetlosti, tačnije 471 240 kilometara u sekundi.



Teslin eksperiment i merenja izvedena su šest godina pre objavljivanja teorije relativnosti, čiji postulat o konstantnoj brzini svetlosti u vakumu obara Opšta teorija relativnosti, istog autora. Svetlost po ovoj teoriji skreće u blizini gravitacionih masa, što znači da ubrzava. Iz toga njena brzina po Opštoj teoriji relativnosti, kao što znamo, nije konstantna. Svoj gore navedeni reazultat, Tesla je prijavio kao patent, tačno pet godina pre objavljivanja Specijalne teorije relativnosti.

Sve u svemu, želeo sam da saznam zašto je naučna zaostavština Teslina uopšte došla u Beograd, kako se to uopšte desilo?  Zašto je Tesla neprirodno iščupan iz istorije Američke civilizacije, ne samo nauke,  iako je bio američki naučnik čitavog svog života, kao i holandjanin Edison, i kako je moguće da na primer u Smitsonian instituciji Tesla gotovo da nije zastupljen, mada je on taj koji je praktično zaslužan što je Amerika postala super sila. Bez Tesline tehnologije, (nauke+tehnike), organizacione sposobnosti J. P. Morgana i G. Westinghousa ostali bi na nivou farmersko-trgovačkog poslovanja, parne mašine i za industrijski razvoj nepogodne jednosmerne struje. Teslini izumi tu su bili ključni, fundamentalni, kao na primer patent daljinskog upravljanja iz 1898. godine, kojim je omogućen razvoj telekomunikacije, kada je Amerika bila još čisto agrarna zemlja.

Pre svega, važno je shvatiti da Tesla nije običan tehnolog elektrotehnike, već u suštini vizionar i mislilac jedne civilizacije, koja još uvek nije ostvarena. Njegove glavne ideje za koje je on već tada imao prototehnička rešenja, i takodje izveo osnovne eksperimente i merenja, zapravo još uvek pripadaju budućnosti.

U članku „Povećanje ljudske energije“ Tesla eksplicitno piše da je moguće materiju, odnosno atome i molekule, sintetisati direktno iz svetlosti, luminoferoznog etra, za koji je po njemu neka vrsta fluida koji se razređuje i zgušnjava. On ima merenja, konkretne merne rezultate superluminalnih brzina, odnosno brzina većih od svetlosne za nehercijanske talase koji se rasprostiru kroz zemlju ili obuhvataju zemljinu površinu.

Teslina kula energije

Tesla je Zemlju tretirao kao sferni kondenzator vrlo velike snage koji se sam elektriše i nabija potencijalom. Zašto?

Sama planeta Zemlja očigledno je rotor gigantskog električnog generatora. Zemlja je zapravo magnet koji se obrće, i prema tome Tesla je zaključio da nema nikakve potrebe graditi objekte koji proizvode struju, jer Zemlja to već i onako čini, nego samo antene kojima bi se to zemljino ogromno električno polje jednostavno upotrebilo. Ono bi u potpunosti bilo i ekološki čisto, jer  energija zemljinog elektriciteta koja bi došla na aparat, izvršila rad i vratila se u sistem planete u istom elektromagnetskom obliku, ne bi podlegla konverziji. Dakle, konverzija energije, posebno preko fosilnih goriva, kao glavni zagađivač naše sredine, bila bi apsolutno izbegnuta.

Bilo mi je jasno da je Tesla neshvaćen naučnik čija su najveća naučna otkrića i dalje neprimenjena. On je išao trećim putem u fizici koji je u dvadesetom veku u potpunosti zanemaren. Razvijale su se relativistika i kvantna mehanika, ideje bez najdubljeg značaja, koje su danas potpuno iscrpljene. Pobedila je tehnologija zasnovana na, u filozofskom smislu, nedovoljno promišljenim fundamentima fizike i matematike, i zastranila koristeći zemljine resurse na takav način da to čitavo čovečanstvo danas dovodi u opasnost i ugrožava mu opstanak.

Rukovođen ovim čuđenjem zbog nepriznatih a u potpunosti proverljivih Teslinih rezultata, koji bi bili u stanju da razreše mnoge probleme današnjice i verovatno da globalnu civilizaciju usmere na jedan humanistički put, koji bi vodio u harmoniju čoveka i kosmosa. Zaustavio bi se trend ljudskih pokušaja da prirodu prilagode sebi na neadekvatan način, jer priroda je beskonačni osnovni entitet - uvek je iznad čoveka, jer i samo čovečanstvo nije ljudski proizvod. Znači, moramo imati u vidu da je Kosmos ono što je u svakom pogledu ne samo jače od svakog ljudskog fizičkog eksperimentalnog napora, vec istinitije i dublje i od svakog ljudskog mišljenja.

Zato sam 1996. godine otišao u Vašington i proveo tamo tri meseca pokušavajući da odgovorim na jedno jedino pitanje, a to je: "Zašto je Teslina zaostavština došla u Beograd, gde se njom niko ozbiljno ne bavi od 1953. godine kada je počela da stiže?"

U Americi sam bio gost Simonide Perica i Roberta Juta, bračnog para koji je sa pola miliona dolara kapitala finansirao film o Tesli u sopstvenoj produkciji. Robert Uth, scenarista i reditelj filma, četiri je godine filmovao svakoga do koga je uspeo da dođe uključujući i Teslinog poslednjeg  asistenta, kanadskog inženjera Metjusa. Robertovo istraživanje pokazalo je da se na bazi Tesline nauke, jedan broj vojnih inženjera u Americi, uglavnom penzionisanih, u svojim garažama i kućnim uslovima bavi ponavljanjem Teslinih ključnih eksperimenata.

Ti ljudi u Americi su u izvesnom smislu prezreni i i marginalizovani, kao na primer Thomas Burden, iako imaju određene uspehe u svom naučnom radu, zato što naučna zajednica zvanične univerzitetske nauke Teslu smatra nekim gotovo babarogenijalnim izumiteljem, koji nikad nije dosegao nivo naučne spoznaje, dakle koji nikad nije u strogom stručnom smislu osvestio sopstvena saznanja.

Dr Velimir Abramović

Nikola Tesla privatno - dame su ga obožavale

Veliki deo izloženih fotografija i dokumenata, a ima ih oko dve stotine, prizori su iz privatnog i društvenog života velikog naučnika i nikada do sada nisu prikazani široj javnosti. Ovaj zbir svedočanstava otkriva naučnika u svetlu njegove ogromne popularnosti.

- Tesla se družio sa prijateljima, odlazio je u pozorište, na večere, o čemu svedoči oko 1.000 sačuvanih fotografija, a za izložbu smo odabrali one na kojima se nalazi veliki naučnik u društvu ljudi iz svog okruženja - objasnila je Ivana Zorić, autorka postavke, na otvaranju izložbe. - Kada je reč o portretima, Tesla je uvek birao najbolje njujorške fotografe. Sačuvao je i fotografije koje su mu u pismima slali prijatelji i poštovaoci.

Veliki broj fotografija prikazuje Teslu u društvu drugih velikana, posebno su interesantna svedočanstva o njegovom prijateljstvu sa Lazom Kostićem i Markom Tvenom, a ovekovečeni su i susreti sa saradnicima i poštovaocima. Iz viđenog, nameće se zaključak da je Tesla u Americi, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su novine i radio bili najznačajniji masovni mediji, bio prvorazredna medijska zvezda.

Dobijao je Tesla hiljade pisama ne samo iz SAD već i iz rodne Like i iz Rusije, a neretko su mu svoje fotografije slale i šarmantne dame među kojima je i književnica Mej Klajn, koja je Tesli pisala punih pet decenija.

Nažalost, jedna enigma ostaje nerešena. Da li je Tesla odgovarao na pisma američke književnice, nije poznato, nije moguće saznati ni ostale pikanterije o intimnom drugovanju velikog naučnika sa damama koje su ga obožavale. Među fotografijama žena iz Teslinog albuma, izdvajaju se one na kojima su Frederika Zorić, ćerka Teslinog školskog druga iz Graca, Antona Zorića. Geniju je pisala i Aleksandra Petrović iz Zemuna, sačuvana je i slika Pole Fotić, ćerke ambasadora Konstantina Fotića, kojoj je Tesla posvetio „Priču o detinjstvu“... Koliko je naučnik bio omiljen među damama, svedoči i pismo prijateljice Klare Entoni koja je bila očarana dostignućima genija.

- Ako postoji božanski arbitar u ovom univerzumu, sigurno je izabrao Vas kao jedan od instrumenata kojim razvija svoje moći. Nemojte nikada biti nemarni i izgubiti taj veličanstveni zamah u korist čovečanstva. Uz ovo pismo šaljem Vam veoma ozbiljnu fotografiju žene koju ste jednom počastvovali time što ste rekli da podseća na Vašu majku. Iskreno Vaša Klara R. Entoni, 24. avgusta 1897. godine - napisala je dama iz Njujorka.

Masovna popularnost koju je Tesla stekao tokom svog života danas je, zahvaljujući novim medijima, još veća. Ona je omogućena ne samo njegovim dostignućima, već i bogatom zaostavštinom koju je sam naučnik sačuvao. Bio je svestan da će sav „materijal“, dokumentarni i fotografski, ostati pred očima javnosti i budućim pokolenjima „za vjek vekova“.

B92

ČOVEK KOJI JE PROREKAO SADAŠNJOST



'Daleko u praistoriji anonimni genije je pronašao točak. To je bilo jedno od najkorisnijih dela koje je jedan čovek bilo kada dao svome rodu. Ovaj pronalazak bio je možda sasvim očigledan, ali pronalazak jednog nevidljivog točka, koji je napravljen ni od čega drugog nego od magnetskog polja, bio je daleko od očiglednog i to je ono što mi dugujemo velikom srpskom naučniku Nikoli Tesli. To je moglo da ponikne samo u jednom briljantnom i jedinstvenom intelektu'.
Profesor R.Kap, iz predavanja povodom
stogodišnjice rođenja Nikole Tesle



Gotovo svakog trena u svom zrelom stvaralačkom dobu Tesla je istovremeno radio na nekoliko ideja. Neke je privodio kraju i već radio na svojim 'vizuelnim' eksperimentima, a druge zamisli su se tek rađale. U vreme kada je razmišljao o
daljinskom upravljaču počeo je da skicira i svoj prvi sistem bežičnog komuniciranja na velikim razdaljinama. Prvi testovi su bili ohrabrujući. Na reci Hadson je postavio maketu broda. Mogao je da upravlja njegovim kretanjem iz svoje laboratorije, na razdaljini od 40 kilometara. Ali, i to je bio tek delić onoga što su uređaji obećavali.
Godine 1898. odobrena mu je patentna prijava broj 613.809, u kojoj je opisao daljinsku radio-kontrolu za upravljanje vozilima. Bio je to prvi praktični rezultat bežične transmisije. Tesla, kao ni mnogo puta kasnije, nije smatrao za potrebno da odvojeno prijavi radio, a zatim prvo ostvarenje u automatizaciji. Prikazao je zajedno i jedno i drugo i tako otvorio mogućnost da mnogi prisvoje njegove zamisli.
Tesla je već bio toliko uveren u svoje napore da je tvrdio da će za kratko vreme omogućiti komunikaciju sa Marsom. Časopis 'Electrical Review' donosi članak o Teslinom radu: 'Tesla ima nameru da bez upotrebe žica ostvari prenos kroz prirodnu sredinu - zemlju i vazduh - ogromnih količina energije na razdaljine od hiljade kilometara. To nam liči na san, na priču iz '1001' noći. Međutim, izuzetna Teslina otkrića tokom poslednjih godina napornog rada potvrđuju da je njegov rad u ovoj oblasti uspešno prošao kroz fazu laboratorijskih eksperimenata i da je spreman za praktičnu proveru u proizvodnji. Ostvarenje njegovih zamisli značilo bi da će energija sa energetskih izvora kao što su Nijagarini vodopadi jednog dana moći da se koristi u bilo kom delu sveta, bez obzira na razdaljinu'.
U to vreme on je uporno gradio 'Tesline' transformatore različitih oblika i veličina. Tako je došao i do rezonantnog transformatora, kojim je proizvodio elektropokretačku silu od nekoliko miliona volti. Ovaj transformator postao je okosnica čitave ideje, jer je bio tako napravljen da je drastično smanjivao gubitak energije.

MARSOVCI STATISTIČKI POSTOJE



Za primenu takvog uređaja, verovao je, nije bilo granica, poruka se mogla poslati do Marsa, sa istom lakoćom kao i do Čikaga. U časopisu 'Electrical Review' Tesla je pisao: 'Istražujući u ovoj oblasti, došao sam i do otkrića nekoliko izuzetno važnih činjenica. Atmosferski vazduh, na primer, mada je obično savršen izolator, slobodno provodi struju ogromne elektromotorne sile stvorene u mom novom transformatoru... Takođe sam došao do zaključka da se provodljivost vazduha brže povećava što je razređenost atmosfere i električnog pritiska veća. Provodljivost dostiže nivo kada se potpuno izjednačava sa provodljivošću bakarne žice'.
Baveći se provodljivošću vazduha, Tesla je došao do jednog sporednog otkrića. Primetio je da pražnjenje elektromotorne sile od nekoliko miliona volti izaziva promene u strukturi atmosferskog azota tako da se on jedini sa kiseonikom i drugim elementima. Govorio je: 'Promene su toliko dinamične i neobične, da sam često strahovao da se može dogoditi da se atmosfera odjednom zapali, što bi zaista bilo užasno'.
Uz pomoć električne rezonance i precizne sinhronizacije elektičnog kola, Tesla je tumačio: 'Azot bi mogao da se izvoji iz vazduha i da se proizvede bogato azotno đubrivo. Mogla bi se proizvoditi i svetlost difuzna kao što je sunčeva i uz daleko manje troškova, sa 'sijalicama' koje nikada ne bi pregorevale.
Njegovi snovi kao da su prepisani iz Utopije: Zemlja oslobođena gladi i žeđi, olakšano komuniciranje u svetu, kontrola klime, obilje energije, neograničeni izvori svetla i poslednji ali ne i najmanje važan Teslin san - veza sa životom za koje je verovao da postoji na drugim planetama. Smatrao je da postojanje Marsovaca statistički ne može da se dovede u pitanje.



Tih godina Tesla je sa istim žarom istraživao na području mehaničkih vibracija. Jednog dana 1898. godine, dok je proveravao elektromehanički oscilator, povezao ga je, bez ikakve prethodne ideje, sa gvozdenim stubom koji je pored njegovog prozora u hotelskoj sobi bio postavljen duž cele zgrade. Uključio je oscilator i seo da beleži sve što primeti. Ovi aparati su ga uvek zabavljali, jer je povećanjem učestalosti vibracija dolazio do rezonance, prvo u jednom, a zatim u drugim predmetima u radionici. Dok je beležio zapažanja, Tesla nije bio svestan da se vibracije preko stuba učvršćenog u peskovito tlo šire čitavim Menhetnom u svim pravcima. Zgrade su počele da se ljuljaju, prozori tresu, a gomile ljudi su istrčavale na ulicu u velikoj panici.
U policijskoj stanici, gde je Tesla već stekao reputaciju sumnjivog lica, odmah su shvatili da je 'zeljotres' zahvatio samo ovaj deo grada. Dva policajca su, naravno, pošla pravo do Tesle. On je i sam primetio da nešto nije bilo u redu i čekićem je brzo razbio oscilator. Istog trenutka kada su policajci ušli u njegovu sobu, prestao je i zemljotres.

KAKO RAZLOMITI PLANETU



Tesla ih je dočekao sa rečima: 'Gospodo, žao mi je. Malo je nedostajalo pa da prisustvujete mom eksperimentu. Morao sam iznenada da ga prekinem na neobičan način. Međutim, ako želite možete doći večeras pa ću oscilatore priključiti na dve platforme na kojima možete da se drmusate do mile volje. Sada morate da odete, jer imam još mnogo toga da uradim. Do viđenja, gospodo'.
Posle policajaca stigli su i novinari. Njima je rekao da bi začas mogao da sruši Bruklinski most kad god poželi.Zaista je to i mogao. Ohrabren svojim prvim uspehom, napravio je oscilator veličine budilnika, stavio ga u džep i pošao da potraži poluzavršenu građevinu. Pronašao je jednu desetospratnicu u kojoj je bio postavljen tek čelični skelet. Na jedan od stubova je priključio svoj oscilator.
Tesla to opisuje:' Za nekoliko minuta osetio sam lagano treperenje. Povećanjem intenziteta počela je da podrhtava čitava čelična masa. Konačno, građevina se zaljuljala. Radnici su u panici trčali ka prizemlju. Vikali su da se zgrada ruši i pozvali policiju. Pre nego što je nešto ozbiljno moglo da se dogodi, otkačio sam oscilator, stavio ga u džep i izgubio se odatle. Da sam sačekao još deset minuta, zgrada bi bila sravnjena sa zemljom. Na isti način, za Bruklinski most trebalo bi mi manje od jednog časa'.
To nije sve. Tesla je tvrdio da bi oscilator mogao da prepolovi Zemlju - kao kada dečak raspoluti jabuku. Pričao je: 'Vibracije Zemlje ponavljaju se u periodama od jednog časa i četrdeset devet minuta. To znači, ako ovog trena udarim Zemlju, talas kontrakcije će proći kroz nju i vratiće se za sat i četrdeset devet minuta u obliku ekspozije. U stvari, Zemlja je, kao i sve drugo, u stanju neprekidnog vibriranja. Ona se stalno skuplja i širi. Pretpostavimo sada da u momentu kada započinje kontrakcija izazovem ekspolziju jedne tone dinamita. To će ubrzati kontrakciju i vratiće se takođe ubrzan talas eksplozije. Tada ću detonirati još jednu tonu dinamita i opet povećati talas kontrakcije. Kada bi se to stalno ponavljalo, možete pretpostaviti šta bi se dogodilo. Zamlja bi pukla napola. Po prvi put u svojoj istoriji čovek je upoznao sile kojima se može umešati u kosmičke procese'.
Pitali su ga koliko bi mu trebalo vremena da razdvoji Zemlju. 'Možda nekoliko meseci, možda godina ili dve. Ali, samo za nekoliko nedelja, planine i brda bi se pokretali za desetine metara gore i dole, reke bi se izlivale iz korita, zgrade bi se rušile - civilizacija bi praktično nestala'.

ČAROBNJAK IZ MENLO PARKA



Zašto je Nikola Tesla pričao o tome? Da li je pretpostavljao da bi neki suludi um mogao da zloubotrebi takvu zamisao? Bio je to samo hir genija. Da bi smirio ljude, sve je odmah objasnio do kraja. Teorijski je pretpostavka sasvim ispravna, ali nemoguće je utvrditi savršenu mehaničku rezonancu Zemlje. Možda... neki drugi put.
Bez obzira šta je želeo i na način kojim je popularisao svoje ideje - prema onome šta je govorio i činio niko se nije odnosio indiferentno. On lično je duboko osećao da sve što radi mora imati pristanak javnosti, kojoj se uvek i obraćao, njoj razumljivim jezikom, kad god se nešto novo dogodilo u njegovoj laboratoriji. Iz zahvalnosti, dali su mu ime kakvo zaslužuju pomalo čudni, ali dobri ljudi: Stari čarobnjak iz Menlo parka.
Godina 1898. za Teslu i Edisona je protekla u najžešćem odmeravanju snaga. Edison je nagovestio da je spreman da fotografiše ljudske misli i time je skrenuo pažnju čitave američke javnosti. Za uzvrat, Tesla saopštava novinaru 'Newyorker'-a da je u stanju da 'ukroti Sunce'. Uz pomoć uređaja jednostavne konstrukcije razvio je 'metod za proizvodnju pare sa sunčevom energijom'. Para pokreće parnu mašinu, a mašina stvara elektricitet.
Te godine dalje radi na stvaranju najpodesnijeg izvora veštačke svetlosti za fotografije. 'Blizu sam da dobijem nešto što će biti bolje i od dnevne svetlosti, ali za sada nemam vremena da ideju razvijem do kraja...' Pet godina ranije Tesla je prvi u istoriji napravio fotografije sa fosforescentnim svetlom.
Edison je već imao razloga da oseti zavist, a onda Tesla saopštava još jedan zanimljiv koncept: razvoj električnog voza. Bio je to nesumnjivo krupan tehnički prodor, ali za Teslu je i ovo ostao samo jedan od onih izuma koje je teorijski uspeo da reši i time iscrpeo svoje razloge da im dalje poklanja svoje dragoceno vreme. Smatrao je, i tako je i objavio, da bi električni voz, na odgovarajućim šinama, postizao brzine od preko 300 kilometara na čas. Njegova ideja ostvarena je u Japanu, a zatim u Francuskoj i drugim zemljama.

MAŠINE SA RAZUMOM



Demonstracija prvog radio kontrolisanog čamca-robota, poslednjeg Teslinog dostignuća, nije izazvala pažnju kakvu zaslužuje, ali ne samo zbog ratnih prilika već i njegovom ličnom krivicom. Da je prikazao samo bežični način upravljanja, čime je pretekao moderni radio, bilo bi sasvim dovoljno, ali Tesla je istovremeno želeo da pokaže i brod-robot. Bio je to prevelik zalogaj. Tog dana, 1898. godine, demonstracijom preteče modernih daljinskih upravljanih vozila i oružja, automatske industrije i robotike, on je saopštio ideje koje svet još godinama neće biti spreman da čuje i razume. Istim ovim Teslinim principima istraživači vanzemaljskih prostora danas upravljaju svemirskim letelicama.
Tesla je svojim izumom izazvao i podozrenje naučnika. U časopisu 'Public Opinion' kritikovali su njegov rad i metod u članku pod nazivom 'Nauka i senzacionalizam'. Tesla je, međutim bio duboko uveren u svoju koncepciju i nije ni pokušavao da odgovori kritičarima. Prve robote, smatrao je prethodnicom za razvoj teleautomatike. Tesla je pisao: 'Sledeće logično poboljšanje je njihova primena u automatskim mehanizmima, koji bi funkcionisali na velikim udaljenostima od kontrolnog centra. Na primer, mogao bi da se lansira avion, da se po utvrđenom kursu pošalje na zadatak i da izvrši predviđene operacije na stotine kilometara daleko od baze'. Danas svi znaju za bespilotne letelice u vojskama sveta.
O takvom avionu Tesla je maštao još u studentskim danima. Njegov avion budućnosti, kome je kasnije posvetio mnogo više pažnje, ne bi imao propelere, krila, niti bilo koji drugi spoljni mehanizam. Pokretao bi se uz pomoć energije koju bi primao bežičnim putem. Godine 1898. predlagao je i proizvodnju automatskog automobila. Tesla kaže: 'Kola bi mogla da izvršavaju niz uobičajenih i neke nove operacije, ali u vreme kada sam se za to zalagao smatrali su me za ludaka, i od svega nije bilo ništa'.

TESLA TVORAC KOMPJUTERA?



Istraživače moderne kompjuterske tehnologije u drugoj polovini 20. veka često su, želeći da prijave patente u ovoj oblasti, bili neprijatno iznenađeni kada bi utvrdili da je Tesla mnoge izume već prijavio. Iako je Tesla u mnogo čemu dao prve doprinose u razvoju komjuterske tehnologije, o tome se danas mnogo manje zna nego o Bretejnu, Bardinu i Šokliju, koji su pronalaskom tranzistora omogućili elektronske kompjutere. Istina je, međutim, da su njihovi napori tek na osnovu Teslinih patenata doveli do stvaranja kompjuterskih sistema sa elementima za logičko rasuđivanje.
Godine 1903. Teslini patenti 723.188 i 725.605 sadrže osnove principa logičkog kola (AND). Mada se u Teslinoj prijavi računalo sa naizmeničnom strujom, dok današnji kompjuteri koriste pulseve istosmerne struje, princip je ostao isti. Ipak, Nobelova nagrada, 1956. godine dodeljena je Barinu, Bretejnu i Šokliju za njihov rad na razvoju transistora, koji su u mnogim oblastima zamenili elektronske lampe. Tek odoskora, i stidljivo, i Tesli se odaje priznanje za pionirski posao u ovoj oblasti.
Na žalost, Tesla, iako je učinio toliko mnogo za eru automatizacije, nije želeo da gubi vreme na dalji razvoj osnovnih principa automatike. Imao je utisak, tada sasvim ispravan, da je svet još nespreman da prihvati primenu automata. Njegovi napori bili su usmereni ka ostvarenju još krupnijih zamisli - ukoliko su ove, uopšte, bile ostvarive. Njegova laboratorija u Njujorku više nije bila podobna i sigurna za proveru takvih projekata, ili tačnije, njegovi eksperimenti su postali previše opasni za mnogobrojni Njujork.
Tesla je pisao Leonardu Kertisu, koji je štitio njegova prava: 'Moji generatori
proizvode struju od 4 miliona volti. Radi se o tajnim eksperimentima. Moram sebi da obezbedim nezavisno snabdevanje strujom i nesmetan rad u sopstvenoj i izolovanoj laboratoriji'. Kertis, u dobrim odnosima sa kompanijom Colorado Springs Electic, odmah je krenuo da reši Teslin problem. Rešenje koje je našao imaće dalekosežne posledice.
U prethodnoj deceniji, Tesla je već prijavio čitavu seriju patenata iz oblasti bežićnog prenosa energije i poruka, počev od osnovnih uređaja za proizvodnju visokih frekvencija i napona. Njegov aparat je mogao da proizvede struju od četiri miliona volti, a sada je imao nameru da napravi jedan još daleko snažniji. Ispitivanja je trebalo obaviti u najvećoj tajnosti ili, bar, u tajnosti kakva je bila moguća u malom mestu u kome se iznenada pojavio čuveni pronalazač sa čitavom gomilom čudne opreme.



Za vreme gradnje eksperimentalne stanice Tesla je svakodnevno put do gradilišta prelazio čezama. Uvek je sedeo tako da su mu noge visile sa strane, spreman da iskoči, ako bude trebalo. U konji i liftove, podjednako nije imao poverenja. Uskoro, konji u Kolorado Springsu imaće isto toliko razloga da ne veruju njemu, jer kada je obavljao svoje eksperimente, elektricitet, koji se širio okolnim livadama u svim pravcima, plašio je i terao jadne životinje da beže glavom bez obzira. Evo još nekih Teslinih ideja:

■ Veštačko osvetljenje mora i okeana - Propuštanjem struja visoke frekvencije kroz gornje slojeve atmosfere, gde su gasovi razređeni, dolazi do jonizovanja i svetlucanja, slično procesu koji se odvija u neonskim cevima, i stvaranja efekta sličnog polarnoj svetlosti.
■ Prsten oko Ekvatora - Ideja se sastoji u tome da se konstruiše prsten oko ekvatora koji bi slobodno plovio, a njegovo okretanje bi kočile inercijalne sile, pa bi tako bilo moguće putovati brzinom od 2.000 kilometara na čas.
■ Elektromagnetno kupatilo - Ulaskom u jako električno polje mogla bi se odstraniti sva prašina i nečistoće sa ljudske odeće, kao i iz pora ljudske kože, pa bi to bio idealan način kupanja bez vode.
■ Projektor misli - Inspirisan sopstvenim iskustvom, Tesla je zamislio obrnut postupak od onog kada svetlost sa nekog predmeta u našoj okolini pada na mrežnjaču i stvara impuls koji odlazi do mozga. U tom obrnutom postupku naš koncentrisani napor da zamislimo neku sliku stvorio bi impuls koji bi išao na mrežnjaču, gde bismo ga na neki način registrovali i odvodili na ekran.

NEOBJAŠNJIVE POJAVE



Na ogradu oko gradilišta bilo je postavljeno upozorenje: 'Ne prilazi - veoma opasno'. Kada je stanica završena, na tabli je pisalo: 'Neka izgube svaku nadu oni koji ulaze'. Vrlo brzo raširene su glasine da bi Teslini novi uređaji jednim bleskom mogli da ubiju stotine ljudi. Stanica je, po završetku, dominirala čitavim ovim područjem. Iz otvorenog dela krova podizala se kula na 24 metra od zemlje. Na njoj se nalazila još jedna, uža, sa bakarnom kuglom na vrhu, visoka 37 metara.
Odašiljač koji je tada napravio u Koloradu, Tesla će kasnije proglasiti svojim najvećim pronalaskom. Istina je da ovaj Teslin izum do danas izaziva najviše interesovanja. Kad god se poslednjih godina raspravljalo o nekom fenomenu, koji nastaje slanjem snažnih radio signala vrlo niske frekvencije, novinari znalački razmatraju i takozvani Teslin efekt.
U Americi su se širile priče da tadašnji Sovjetski Savez koristi gigantski Teslin magnetski odašiljač kojima utiču na vremenske prilike u svetu, izazivajući poplave i topljenje lednika. S druge strane, velike sile se optužuju da na sličan način povremeno izazivaju poremećaje radio komunikacije i vrše uticaje na moždane talase, probijajući zvučni zid, i da utiču na još čitav niz drugih pojava koje se na drugi način ne mogu objasniti.
Tesla je pisao da je u nekoliko navrata uspeo da stvori i takozvane 'kuglaste munje', lopte usijanih gasova, koje su trajale još desetak sekundi pošto bi on isključio kalem sa naponom od 12 miliona volti. Teorijskim postavkama ovog eksperimenta posvetio je osam stranica svog dnevnika iz Kolorado Springsa. Međutim, posle njegove smrti taj rad je zaboravljen i nikada kasnije nije dalje proveravan - barem što se tiče javnosti.

STO MILIONA VOLTI



Sa stanovišta novih naučnih prodora izuzetno su značajni pokušaji američkog naučnika Roberta Golka koji je još od 1968. godine, kao direktor 'Projekta Tesla', tragao za rešenjem kako da vrlo tople gasove u procesu fuzije zadrži na 'okupu' bez upotrebe magnetskog polja. Godine 1968. Golka je posetio Beograd i u Muzeju 'Nikola Tesla' našao Teslin dnevnik. Na osnovu beležaka je rekonstuisao visokonaponski uređaj i udvostručio njegovu snagu.
Kako je, zapravo, Tesla tumačio svoj izum? Govorio je: 'Na prvom mestu, to je rezonantni transformator sa sekundarnim namotajem u kome su delovi, sa visokim električnim nabojem, zauzimajući veliki prostor, raspoređeni duž idealnog omotača velike radijalne zakrivljenosti i na odgovarajućoj međusobnoj udaljenosti, tako da i na malim površinama osiguraju dovoljnu električnu gustinu kako ne bi došlo do oticanja, čak i ako je provodnik ogoljen. Transformator je podsesan za svaki frekventni opseg, od nekoliko do mnogo hiljada herca, pa se može upotrebiti za proizvodnju struje velike amperaže i male snage ili manje amperaže i ogromne elektro-pokretačke sile. Maksimalan električni naboj zavisi od zakrivljenosti površine na kojoj se nalaze elementi i njihove sopstvene površine'.
Sa ovim uređajem Tesla je smatrao da može da se proizvede struja od sto miliona volti. Tesla je pisao: 'Rezonantni transformator precizno je podešen da odgovara zahtevima električne konstante i drugim osobinama Zemljine kugle, tako da bude veoma efikasan za bežični prenos energije. Na taj način značaj razdaljine se potpuno eliminiše'.
Kada su moćni uređaji konačno postavljeni i kada je Tesla započeo probe, u vazdušnom prostoru oko stanice izgledalo je kao da se sučeljavaju najsnažnije munje i gromovi. Za vreme noćnog rada predajnika čitavo područje od dvadesetak kilometara unaokolo bilo je bolje osvetljeno nego u sred dana. Tesla se nadao da će urađaji koje je svakodnevno dorađivao jednog dana moći da se prilagode i za komercijalnu upotrebu. Ali, pre toga, valjalo je završiti na hiljade manjih i većih prepravki. Da bi sačuvao toliko obilje novih informacija, Tesla više nije imao poverenja u svoju legendarnu memoriju.
U Koloradu su počeli da blede i njegovi vizuelni doživljaji. Slike i svetlosni bljesci koji su se nekada javljali na njegovom 'mentalnom platnu' , u eksperimentima su počeli da oživljavaju i dobijaju drugačiji oblik, u opisima, matematičkim formulama, detaljnim, lepršavim, gotovo erotskim portretima električnih munja. Prema Džejmsu Vejtu, najpoznatijem stručnjaku za teoriju elektromagnetnih talasa, Teslini eksperimenti imaju dosta sličnosti sa kasnijim ispitivanjima super niskih frekvencija (SNF) u komunikacijama. U stvari, Teslin veliki odašiljač bio je prvi u svetu dovoljno snažan da stvori SNF rezonancu u Zemljinoj jonosferi.
On je takođe dosta precizno utvrdio da Zemlja rezonira na 6, 18 i 30 Hz. Sam je imao nameru da napravi uređaje kako bi tačno utvrdio rezonancu, međutim, eksperimentalni dokazi izvedeni su tek 1960. godine. Tek tada je ustanovljeno da je tesla bio veoma blizu: Zemlja rezonira na 8, 14 i 20 Hz.
Tesla se u Koloradu bavio raznovrskim istraživanjima ali je najviše pažnje posvetio proveri moćnih oscilatora, bežičnom prenosu energije, prijemu i prenosu poruka i, sa tim u vezi, efektima visokofrekventnog električnog polja.



Na žalost, o nekim njegovim ispitivanjima naučnici i danas imaju samo nejasne predstave. Njegove beleške i kasnija tumačenja nisu dovoljni za objašnjenje nekih eksperimenata. Na primer, zna se da je jedno vreme radio na proizvodnji moćnog izvora zračenja. Među opremom koja je stigla u Kolorado nalazi se i dvostruko-fokusna rendgenska cev sa pločom od platine, a u jednom časopisu Tesla je pisao: 'Budući da snaga oscilatora praktično nema ograničenja, sada je problem da se napravi cev koja bi izdržala svaki potreban pritisak... Tačna namera ili rezultat ovih eksperimenata još uvek su nepoznati, barem za javnost.
U čemu je Tesla zaista uspeo za vreme svojih napornih ispitivanja u Kolorado Springsu? Sasvim je sigurno da u vreme njegovog čudesnog rada u velu tajne i ogromnih troškova nije nastao nijedan praktičan pronalazak - ako pod praktičnim mislimo na telefon ili poboljšanje bombine. Sudeći po 'Edisonomvim' standardima, međutim, na isti način bi se moglo zameriti Ajnšajnu što nije pronašao mašinu za pranje veša.
Naučnici ne zanju i možda nikada neće saznati potpun domet njegovih istraživanja, a nevolja je u tome
što ni on sam često nije sledio svoju intuiciju, teorije ili preliminarne eksperimente do faze provere. Ali je, u svakom slučaju, ostavio za sobom neka fundamentalna otkrića koja njegovi naučni naslednici u mnogim disciplinama i danas, povremeno, ponovo otkrivaju.
Zbog tajnovitosti koja i dalje okružuju ovaj najznačajniji period Teslinih istraživanja, 'Dnevnik iz Kolorado Springsa', jedno je od najradije čitanih Teslinih dela. Mnogim naučnicima je Dnevnik polazna osnova za upoznavanje Tesle ili za rekonstrukciju onoga što je Telsa smatrao da je uspeo dostigne.