Kultura sjećanja - Kako se živjelo u Jugoslaviji

Kupili bi auto na kredit zbog koga se nisu previše sekirali

Kada je tvoj pasoš stvarno bio vredan dokument i to širom sveta

Na velikom odmoru si jeo viršle iz ovakvog kioska

Facebook-om kruži status za sve one koji su rođeni od 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, tj. za sve one koji su rođeni prije nego što je tehnologija preuzela naše živote.



Nekada je sve bilo drugačije, nismo bili robovi tehnologije. Ne treba žaliti za prošlim vremenima, ali treba pokušati izvući pouku o dobrim stvarima koje su tada bile aktuleni.

Pogledajte šta se to poručuje:

Prvo, preživjeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je boljela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…
Kao djeca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama…
Pili smo vodu iz crijeva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Dijelili smo flašicu pića s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…
Jeli smo mliječne sladolede, bijeli hleb i pravi puter, pili sokove pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolje…
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po cio dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dječija mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasvjeta koje ionako nije bilo previše.
Često nas niko nije mogao naći po cio dan, pa je i roditeljski šamar bio dio vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema…
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica…
Naučili smo kako da riješimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Ni prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!
Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-boks, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od po podne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet…

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strijelom, gradili tvrđave od snijega, bacali petarde za novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživjeli bez posljedica!

Vozili smo se biciklom ili pješke, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često strožiji nego sam zakon!

Posljednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji svijeta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspjeh i odgovornost. I naučili smo da živimo s tim.

(Magazin.ba)

Beograd i SFRJ: Šezdesete u boji

Možda još uvek nije izmišljen uređaj za putovanje kroz vreme, ali video-zapis američkog turiste koji je 1961. godine posetio Beograd može da posluži kao odličan vremeplov.


Ta 1961. godina počela je prilično burno na ulicama Beograda. Već u januaru, kada je mučki ubijen Patris Lumumba, prvi premijer nezavisnog Konga, srpsku prestonicu zahvatile su žestoke demonstracije. Više ljudi je tom prilikom povređeno, a izvršen je i upad u belgijsku ambasadu.

Do kraja godine Beograd je ipak u svetskim medijima mesto zauzeo prvom zvaničnom konferencijom Pokreta nesvrstanih, koja je održana u septembru, šest godina po osnivanju Pokreta.

Uz veliko zalaganje Josipa Broza Tita i indijskog premijera Džavaharlala Nehrua, u Beograd su stigli brojni svetski lideri: predsednik Egipta Džamal Abdel Naser, predsednik Indonezije Sukarno, prvi predsednik Gane Kvame Nkrumah…

Sa zvučnika širom grada cele godine mogle su se čuti pesme Đorđa Marjanovića i Lole Novaković, tada najplaćenijih muzičkih zvezda u Beogradu.

Baš te godine, dvadeset šestog oktobarskog dana, Ivo Andrić vraćao se do svog stana sa jedne od uobičajenih šetnji (do Kalemegdana i nazad), dok ga je na današnjem Andrićevom vencu dočekala grupa radosnih ljudi, čekajući ga da mu saopšte da je upravo on novi dobitnik Nobelove nagrade za književnost. A on se šetao beogradskim ulicama celog jutra, a da to nije ni znao.

Tim istim beogradskim ulicama, te iste 1961. godine, šetao se i jedan američki turista, koji je sa sobom nosio “Kodachrome” opremu, verovatno ne sluteći da ćemo se mi danas diviti njegovim snimcima Beograda iz 1961. godine.

Naime, Beograd je u to vreme predstavljao novu destinaciju koja se otvara ka Zapadu, baš kao i cela SFRJ.

Činjenicu da je Jugoslavija tada bila važna koliko istočnom, toliko i zapadnom bloku, potvrđuje i podatak da smo bili jedina zemlja istočne Evrope u koju je svoje putničke avione slala avio-kompanija “Pan American World Airway”, poznata i kao “Pan Am”. (Kompanija je, baš kao i Jugoslavija, svoj krah doživela početkom devedesetih.)

Tako su i nastali brojni snimci američkih turista koji su posećivali Jugoslaviju šezdesetih godina, zainteresovani za uživanje iza gvozdene zavese koja je polako padala.

Upravo je tako nastala i ova razglednica Jugoslavije iz 1964. godine, takođe snimljena “Kodachrome” opremom, koju je objavio portal “Mycentury.tv”.



B92

Financial Times stavio Cocktu uz bok Coca-Coli!


 
Britanski Financial Times (FT) odlučio je testirati okuse nekoliko vrsta popularnog gaziranog napitka kole, a na visoko četvrto mjesto stavio je - Cocktu. Nekad ponos slovenskog gospodarstva danas je u vlasništvu Atlantic grupe Emila Tedeschija, koji je za Cocktu od početka preuzimanja tvrdio da je bolja i od Coca-Cole


U Financial Timesu su testirali različite vrste kola: dijetne, obične, one poznatih brendova, ali i one manje poznate - ili, kako u FT-u kažu, 'indie brendove'. Pravo je iznenađenje da se na toj listi našla i Cockta. I premda ju FT favorizira, u konačnom poretku završila je na visokom četvrtom mjestu.  Cocktu su opisali kao 'šarmantno piće u kojem je glavna aroma šipak'. Kako piše FT, ono što je vrlo neobično za to piće je to da ne sadrži kofein. Prema njihovoj ocjeni, 'vrlo je jaka nota vanilije, dosta je gazirana i malo previše slatka'. FT na prvo mjesto nije stavio ni Coca-Colu ni Pepsi, već Simply M&S Colu, koju slijede prethodna dva brenda.

Cockta je bila jedno od najpopularnijih pića bivše Jugoslavije, uz koje su odrasle generacije mladih. Nastala je 1952, kada je inovator Emerik Zelinka iz Slovenijavina pomiješao plodove šipka, vitamin C, različito ljekovito bilje i karamelizirani šećer, a ime duguje riječi koktel. Cockta je javnosti predstavljena 1953. u Planici, a u prvoj godini proizvedeno je oko milijun litara. U prvih 14 godina svoga postojanja prodaja Cockte je rasla za 25 posto godišnje. Uz prepoznatljivi slogan 'Piće vaše i naše mladosti', Cockta iz Slovenije kreće u osvajanje tržišta van granica bivše Jugoslavije. Godinama je predstavljala ponos slovenskoga gospodarstva.

Početkom 1980-ih godina dostigla je rekordnu prodaju od 37 milijuna litara godišnje. Sredinom 1980-ih prodaja je počela opadati. Na daljnji pad utjecao je raspad jugoslavenskog tržišta i pojava brojnih imitata. Sredinom 1990-ih prodaja počinje ponovno rasti. Godine 2000. tvrtka Kolinska (danas poznata kao Droga Kolinska) je postala novi vlasnik Cockte.

U žestokoj inozemnoj konkurenciji Tedeschijeva Atlantic grupa preuzela je Drogu Kolinsku 2010. i time postala vlasnikom 'retro' brenda Cockta, kojem je udahnula novi život i s kojim polako osvaja globalno tržište.

(tportal.hr)

U SFRJ život je bio bolji?

Izvor: Tanjug

Istraživanje portala MojeVrijeme.hr pokazuje da čak 82 odsto hrvatskih ispitanika s velikim iskustvom života u SFRJ misli da se tada živelo bolje, 74 da bi se moglo pod određenim uslovima ponovno živeti u jednopartijskom sistemu, a 40 odsto smatra Josipa Broza Tita pozitivnom osobom.


Istraživanje "Je li nam nekad bilo bolje?" sprovedeno je među generacijama starijim od 50 godina, a učestvovalo je više od 2.200 građana Hrvatske i BiH, prenosi HINA.

Da se u bivšoj državi živelo bolje ili mnogo bolje misli 82 odsto ispitanika iz Hrvatske, da je bilo lošije tvrdi četiri odsto njih, dok je "ne daj Bože da se ponovi" bio odgovor šest odsto. Pri tome 14 odsto anketiranih za sebe otvoreno kažu da su jugonostalgičari, dok ih 62 odsto misli da nisu. Povremenih jugonostalgičara je 22 odsto.

Među izričitim vernicima je 12 odsto deklarisanih jugonostalgičara, a 19 odsto povremeno. Čak 60 odsto ispitanika je reklo da bi bez problema moglo živeti u jednopartijskom sistemu, ako bi taj život provodili u blagostanju, a 14 odsto bi to prihvatilo, u zavisnosti koja bi partija bila na vlasti.

Istraživači zaključuju da to znači da bi čak 74 odsto ispitanika, koji imaju iskustvo života u SFRJ, moglo ponovno živeti u društvu s jednom političkom strankom, dok je tek svaki peti ispitanik (21 odsto) kategorički tvrdio da ne bi mogao živeti u jednoumlju.

O Titu, 40 odsto ispitanika misli kako je bio pozitivna osoba, a svega osam odsto smatra da je reč o diktatoru. Među izričitim vernicima 14 odsto misle da je Josip Broz diktator, dok ga 31 odsto smatra bezuslovno pozitivnom osobom.

Da u SFRJ nije bilo diskriminacije na osnovu nacionalnosti smatra 83 odsto anketiranih, dok 13 odsto smatra da su bili diskriminisani. Među hrvatskim ispitanicima 56 odsto se izjasnilo da su vernici, a 36 odsto da nisu. Na bogoslužja je u vreme SFRJ odlazilo 78 odsto ispitanih, a 38 odsto je redovno odlazilo u crkvu ili džamiju.

Korupcija je danas vodeći problem hrvatskog društva, smatra 69 odsto ispitanika, koji tvrde da je korupcije u Jugoslaviji bilo manje nego danas, a samo dva odsto misli da je korupcije ranije bilo više nego u samostalnoj Hrvatskoj.

Žal za kupovnom moći iz vremena SFRJ pokazuje 55 odsto ispitanika, dok 28 odsto tvrdi da je danas mnogo veća. U poređenju sa svojim odrastanjem u SFRJ, čak 91 odsto ispitanih misli da današnja deca odrastaju u nesigurnijem okruženju, dok ih samo četiri odsto misli da su sigurnija.

Za povratak nekad popularnih omladinskih radnih akcija glasalo bi 73 odsto hrvatskih ispitanika starijih od 45 godina, a protiv 15 odsto.

Ispitivanje u BiH pokazuje da tamošnji građani stariji od 45 godina iskazuju uglavnom pozitivne stavove i osećanja prema nekadašnjoj zajedničkoj državi u još većoj meri od hrvatskih.

Tako, 87 odsto ispitanika iz BiH smatra da ne bi bio loš povratak u jednopartijski sistem, njih 92 odsto ocenjuje da se nekad živelo bolje, čak 66 odsto ispitanika misli da je život u Jugoslaviji bio mnogo bolji, dok Tita pozitivnom osobom smatra visokih 65 odsto ispitanika, a diktatorom svega tri odsto.



B92

Kuće našeg detinjstva su se razlikovale u zavisnosti od kraja gde smo rođeni ili od kraja u kom su živele naše bake. Stanovi u Jugoslaviji su uglavnom ličili jedni na druge. Sećate li se kombinovanih ormana, kauča na razvlačenje, frižidera iz Oboda?


Posle su došli regali, dvosedi i trosedi.

Kad se pojavio električni šporet, “smederevac” je otišao u zaborav…kad se pojavio crno –beli televizor došlo je do manjih izmena jer je morao biti na centralnom mestu.

Postoje stare stvari koje svima izvlače osmeh na lice: vodenica za kafu ili biber. Setiš se mirisa kafe dok se peče u rerni ili bujnog mirisa kafe samlevene za trenutnu upotrebu. Biber u zrnu kad se samelje u vodenici ili izlupa u krpi toliko je mirisan da se ne može porediti sa kupljenim mlevenim biberom. Stare metalne kante za vodu izazivaju sećanje na izvorsku, čistu i pitku vodu, na sveže izmuženo mleko…Kad ih danas vidimo kako su namenski postavljene kao saksije za cveće u samom centru velikog grada, shvatamo da su u sebi ponele divotu prošlosti. Retki su oni koji uživaju u peglanju veša, ali pegla na žar svima je lep i dirljiv predmet.

Živeti u seoskoj ili gradskoj sredini u potpunosti je donosilo drugačiji način opremanja doma u kojem se živi.

Iako niko ne smatra da se treba vraćati unazad, mnogi se sa setom sećaju ognjišta na sredini kuće dok su živeli na selu, lonca okačenog o verige u kojem se kuva jelo, sena na kojem su sedeli i vriskom i smehom “punili” dom.

Sećamo se metli i prskanja tepiha pre čišćenja da se ne diže prašina, zatim su došli usisivači “Sloboda” iz Čačka, prozore su naše mame prale sirćetom (koje se ponova vraća u modu)


Tepisi i krpare su se tukli praherom na sred dvorišta.

Omladinske radne akcije



Danas ljudi ne vole raditi ni kad im se plati – nekoć su na radne akcije diljem Jugoslavije hrlile tisuće i tisuće mladih ljudi, kojima je to bilo jedinstveno iskustvo. Rad, kolektivno zajedništvo, idealizam, glazba, ljubav, žuljevi, disciplina, pobuna, simboli – sve je bilo na radnik akcijama, i što je najvažnije, odlazak od roditelja u svijet slobode. Oni koji su bili na njima, i danas ih pamte kao jedno od najljepših iskustava života.

Krađa i korupcija





Bile su neusporedivo manje nego danas. Svi pojavni oblici, izuzev onih koji su vezani za prirodu sustava, postojali su kao zametak ovoga što se danas razvilo do čudovnišnih razmjera. No neki pojavni oblici krađe i korupcije mogući su samo u kapitalizmu, poput menadžerskih kredita, kredita s deviznom klauzulom, uništavanja tvornica kako bi se dobili placevi, i sl.

Kontejneri







Nikada ni jedan čovjek nije u SFRJ viđen da kopa po kontejnerima. Danas nema kontejnera koji svakoga jutra ne okuplja mnoge nesretnike, koji u njemu traže plastične boce, zavežljaje koje im ostavljaju dobri ljudi, ili čiste vrećice sa hranom koje ostavlja Predsjednica Republike.

Jednopartijski sistem

Jednopartijski sustav ne omogućava nego blokira politčku slobodu. No on se u nekim pitanjima pokazivao znato efikasniji od današnjega. Recimo, tri zadnja premijera SR Hrvatske bili su menadžeri koji su vodili sustave od 20 000 ljudi. Ante Milović vodio je Đuru Đakovića, Petar Fleković INU, ing Ante Marković Končar. 

Marković je Končar preuzeo kao tvrtku sa 500 ljudi, pa od nje napravio giganta koji zapošljava 25 000 ljudi, od toga 4500 inženjera, magistara i doktora znanosti. Končar je izvozio svoje proizvode visoke tehnollogije diljem svijeta. Pod Bagom, Končar je pao na 4500 ljudi. 

Jugoslavija je imala napredne tehnologije - u Zavodu Soko u Mostaru 1989. dovršavan je nadzvučni avion. Danas ista tvornica radi škrinje za meso. 

U jednostanačkom sustavu odluke se provode s manje otpora, jer nema koalicijskog dogovaranja, prenemaganja, trgovanja, opstrukcije.