Mačevanje je sportska disciplina rođena iz tradicionalnih borbi dvaju protivnika "jedan na jedan" uz korišćenje hladnog oružja.
Iako je kroz istoriju ova disciplina korišćena u ratničke svrhe, poznato je da je još u starom Egiptu pa i dalje kroz vekove, mačevanje postojalo i kao sportska disciplina tj. sastavni deo vojne obuke te razonode i, jednako kao i današnje sportsko mačevanje, podrazumevalo je upotrebu zaštitne garderobe, dodatne sportske opreme te prisutnost sudija.




Mačevanje je jedan od retkih sportova koji su uključeni u moderne Olimpijske igre još 1896. Ipak, zbog neusaglašenosti pravila, ovaj se sport tokom svojih ranih olimpijskih dana još razvijao i izgrađivao. Osnivanje Međunarodne mačevalačke organizacije FIE (franc. Fédération Internationale d'Escrime) 1913. godine i donošenje jasnih pravila vezanih za mačevanje označava trenutak rođenja onoga što danas smatramo modernim sportskim mačevanjem.
Osim kao samostalna disciplina, mačevanje je i jedna od disciplina modernog petoboja.



Iako su se kroz istoriju na različitim kontinentima rađale različite mačevalačke tehnike, moderno mačevanje kao olimpijska disciplina, izraslo je prvenstveno iz tradicionalnog evropskom mačevanja (za razliku od sino-japanskih borilačkih veština koje koriste mač).

Vrste mačevanja razlikuju se po vrsti oružja te tzv. važećoj površini odnosno delu tela u koji se zadaje udarac.



Vrste oružja su : floret, mač i sablja. Cilj borbe u prva je dva slučaja je nanošenje uboda protivniku dok je, kod sablje, cilj naneti posekotinu. U modernom, sportskom mačevanju protivnicima se ne nanose nikakve povrede već specijalni električni sistemi registruju "ubode" dok sudije ocenjuju ispravnost i kvalitetu poteza. Pobednik borbe je učesnik koji prvi sakupi izvestan broj poena.
Teren za mačevanje staza je širine 1,5 do 2 metra te dužine do 14 metara. Sem floreta, učesnici dvoboja uvek nose i zaštitnu opremu i to prvenstveno zaštitno odelo, rukavice i masku. Osim ovih elemenata, u modernu mačevalačku opremu spada i provodljivi plastron koji pokriva važeću površinu tj, deo tela u koji se zadaje "ubod".



Zahvaljujući specijalnom ožičenju koji je sastavni deo mačevalačke opreme, svaki kontakt oružja s plastronom zatvara strujni krug što izaziva paljenje posebnih svetala. Na ovaj način sudijama je olakšana kontrola borbe i utvrđivanje tačnog vremena nanošenja uboda!





sportskivodic.

Istorija mačevanja


Mačevanje, obzirom da datira još od početaka bronzanog doba predstavlja, uz bacanje koplja, najstariju oružanu borbenu veštinu. U porodici je Olimpijskih sportova još od prvih Olimpijskih igara. Osim sto je izrazito individualna borilačka veština, pripada i uskoj grupi tzv. „belih sportova”. Savremeno sportsko macevanje je prijateljski duel uz korišćenje sportske mačevalačke opreme, jednog od tri vrste oružja na za to ogranicenom prostoru i po pravilima mačevanja, a sa ciljem da jedan od mačevalaca protivniku prvi nanese 5 ili 15 pogodaka u vazeću površinu za dato oružje, a da pri tome primi što manje pogodaka, u najdužem vremenu od 3 ili 9 minuta. Pogodci se boduju posredstvom uredjaja za elektricnu registraciju pogodaka i vizuelnog dosuđivanja od strane sudije.

Kako je nastalo mačevanje?

Borbe mačem kao sport postojale su još u drevnom Egiptu i od tada su praktikovane u mnogim oblicima i različitim kulturama. Iako su viteške i takmičarske borbe bile popularan sport u srednjevekovnoj Evropi, moderno mačevanje mnogo duguje borbenim formama bez oklopa koje su nastale od borbi sa rapirom u 16. veku.


Borba rapirom imala uglavnom vojnu ulogu (za probijanje teških oklopa) ali je bila veoma popularna i kod civila koji su je koristili za samoodbranu i duele. Rapiri su bili oštri celom svojom dužinom, ali glavno sredstvo napada je bio bod. Mačevanje rapirom se proširilo iz Italije u Španiju i na severozapad Evrope, uprkos negodovanju tadašnjih učitelja koji su više voleli tradicionalna oružja kojim se seče kao što je engleski dugi mač.

Španska škola je postala komplikovana i tajanstvena veština čije su geometrijske teorije zahtevale mnogo vežbe sa učiteljem. Italijanski učitelji su razvili pragmatičniju školu u drugoj polovini 16. veka i prvoj polovini 17. veka uvodeći inovacije kao što je mačevanje u liniji i ispad.

U 18. veku rapir se pretvorio u jednostavnije, kraće i lakše oružje koje je u Francuskoj prikazano kao mali mač ili dvorski mač. Iako je mali mač često bio oštar, to je bilo samo da bi sprečilo protivnika da uhvati sečivo, i oružje se koristilo isključivo za bod. Lakoća je stvorila složeniji i odbrambeniji stil i Francuski učitelji su razvili školu koja se zasnivala na slivenim pokretima, dvostrukim odbranama i složenim napadima. Zakopčana kožna zaštita na kraju oružja ličila je na cvet, tako da je mali mač bio poznat kao »le fleuret« i koristio se kao sadašnji floret (u Francuskoj se još uvek zove »le fleuret«). Francuske škole malog mača predstavljaju osnovu za moderno mačevanje.

Sredinom 19. veka dueli su prestali da budu sredstvo za ispravljanje nesporazuma, delimično zato što je pobeda mogla da dovede do zatvora zbog napada ili ubistva. Akcenat na pobedi nad protivnikom bez njegove smrti i manje smrtonosni dueli doveli su do korišćenja duelnog mača ili »epee de terrain«, varijante malog mača koji nije bio oštar. Kasnije, dueli su se često završavali bodovima u ruku ili nogu koji su onesposobljavali protivnika. Ovo je osnova za moderno mačevanje mačem.


Mačevi koji su služili za sečenje su korišćeni u krvavim sportovima kao što je borba mačem za nagradu, sve do kraja 17. veka. Široki mačevi, sablje i kratke sablje su korišćeni u vojnim krugovima, naročito kod konjanika i mornara. Vežbalo se sa drvenim oružjem i borba »štapovima« ostala je popularna sve dok Italijanski učitelji nisu pretvorili mačevanje sabljom u ne smrtonosnu sportsku trenažnu formu sa metalnim oružjem krajem 19. veka. Prve sportske sablje bile su mnogo teže od sadašnjih sportskih sablji i zahtevale su jak stil sa korišćenjem širokih i drugih smelih pokreta. Kao i mačevi kojima se bode, sablja je uzela lakši manje opasan duelni oblik kao što je Italijanska »sciabola di terro« i Nemački »schlager«. Mađarski učitelji su razvili novu školu mačevanja sabljom koja je naglašavala kontrolu prstima nad snagom ruke i oni su dominirali u mačevanju sabljom tokom 20. veka.


Dueli su lagano nestajali sve do početka 20. veka. Zabeleženo je nekoliko duela zbog nesporazuma na Olimpijskim igrama 1920. godine. Po E. F. Mortonu poslednji javni zvanični duel održan je 1954. godine u Francuskoj, i završio se ogrebotinom na ruci. Nemački prijateljski dueli se ponekad održavaju i danas.

Na prvim modernim Olimpijskim igrama održana su takmičenja u floretu i sablji, ali samo za muškarce. Mač je uveden 1900. godine. Električna registracija pogodaka u maču je uvedena 1936. godine, u floretu 1956. godine, a u sablji 1988. godine.

Uvođenjem elektrike u suđenju izazvalo je izumiranje tradicionalnih stilova, i u skorije vreme, potpuno izmenila način mačevanja sabljom. Mačevanje floretom doživelo je slične promene pre 10-20 godina uvođenjem elektrike u suđenju, koje su bile komplikovanije zbog novog, agresivnog stila koji je u to vreme stigao iz istočne Evrope.

Mačevanje floretom za žene uvedeno je prvi put na Olimpijskim igrama 1924. godine, a mačevanje mačem za žene prvi put 1996. godine iako je bilo na Svetskim prvenstvima od 1989. godine.

Razlike između sportskog mačevanja i nekadašnjih duela?


Francuskih i Italijanskih škola mačevanja koje su bile dominantne pre nego što je električno mačevanje popularizovano. Za neke, sa druge strane, »pravo« mačevanje je duel sa oštrim mačevima i ugroženim životima. Osim faktora straha/hrabrosti, prva tehnička razlika je što je sa »živim« sečivima potrebno da pogodite protivnika samo jednom i stoga je dovoljan samo jedan dobar potez (što objašnjava postojanje »tajnih poteza«). Mnogi slabiji borci su dobili borbe pomoću čiste sreće. Ovo je manje verovatno u sportu. Mačevaoc sportista, mora da pogodi protivnika bar 15 puta (nekad i više ako je suđenje loše) i stoga sport zahteva značajno veću veštinu od duela. Sa druge strane, mačevaoc sportista preuzima mnogo više rizika, pošto ima 15 »života«.

Neki poštovaoci srednjeg veka misle da se mačuje samo sa velikim, jakim mačevima i da su laka duelna oružja samo igračke. Istorija je pokazala da su laki mačevi sa kojima se bode nastali baš zato što su smatrani za smrtonosnije oružje od teških mačeva. Mnogi učitelji u 17. veku nisu voleli nove škole mačevanja baš zbog toga što su bile isuviše smrtonosne. Pa ipak, lake duelne sablje koje su se pojavile krajem 19. veka zadržale su napadačke udarce sečenjem koji su se javljali kod njihovih vojnih prethodnika. Vojno mačevanje sabljom je zahtevalo veću snagu ruku i korišćenje širokih pokreta.

Mnogi misle da se mačevanje kao sport razvilo i udaljilo od svojih krvavih korena. Tehnički, ovo je netačno, bar što se tiče oružja kojim se bode; teorija, metode i tehnike mačevanja nisu se bitnije promenile od kraja 19. veka. Moderni mačevaoci su ostali dobro opremljeni, vešti i mudri kao i borci u duelu. Sa druge strane, taktički i psihološki, sport je potpuno drugačiji svet od duela. Očigledno je da ne postoji prava opasnost od »smrtonosnog« ili »krvavog« pogodka i s obzirom da je potrebno 15 pogodaka da bi se postigla pobeda. Pošto je kvalitet pogodka (smrtonosan, onaj koji izaziva ozbiljne povrede ili manje ogrebotine) nebitan, mačevaoc će prirodno više voleti pogodke koji »ranjavaju« od onih teških »smrtonosnih« i laki pogodci često pobeđuju teške, jake bodove.

Koje discipline postoje u mačevanju?


O mačevanju takmičenja se održavaju u 6 disciplina odnosno 3 oružja, a to su FLORET, MAČ i SABLjA. Takmičenja su podeljena na mušku i žensku konkurenciju i naravno po uzrasnim kategorijama.. Sva tri oružja se koriste na dugačkoj, pravougaonoj planši i sa sistemom za elektricnu registraciju pogodaka (tuševa). Pravila koja se odnose na ova tri oružja određuje FIE (Svetska Mačevalačka Federacija).


Ukratko, oružja su opisana ovako:

Floret (rapir): Potiče od malog mača iz 18. veka. Ima tanko, savitljivo sečivo, četvrtastog poprečnog preseka i male zvonaste garde. Floret je bodežno oružje relativno male težine kojim borac nastoji da pogodi protivnika u vazecu površinu (torzo). U borbi floretom postoji tzv. prednost napada, odnosno borac koji prvi započne napad je u prednosti i ukoliko uspešno pogodi protivnika postiže poen (tuš). Ukoliko borac koji je u defanzivi uspe da odbrani (parira) napad tada prednost prelazi na njegovu stranu i uspešnim pogotkom (ripostom) postiže poen (tuš). Svakim udarcem o oružje protivnika prednost prelazi na jednu ili drugu stanu, i sudija kroz analizu akcije dosuduje poen (tuš). Tehniku floreta odlikuje jaka odbrana i ubitačan napad na telo.

Mač: Sličan sa duelnim mačevima iz polovine 19. veka. Mačevi imaju čvrsto sečivo, sa trouglastim poprečnim presekom i velikom zvonastom gardom. Pogodci se postižu vrhom u bilo koji deo tela protivnika. Za razliku od floreta i sablje nema pravila o prvenstvu da bi se odlučilo čiji napad ima prednost i mogući su obostrani pogodci ukoliko borci postignu pogodak istovremeno ili u razmaku manjem od 1/25 sekundi. Tehniku mača odlikuje pravovremenost, kontrola vrha i dobar kontra napad.

Sablja: Potiče od duelnih sablji s kraja 19. veka, koje su nastale od mornaričkih i konjičkih mačeva. Sablja ima lako, pljosnato sečivo i zakrivljenu gardu. Pogodci se postižu ili vrhom ili ivicom sečiva, bodom i sečenjem, bilo gde iznad protivnikovog struka. Pravila borbe su ista kao i u floretu (napad ima prednost). Tehniku sablje odlikuje brzina, finte i jak napad.


macevanje.com

Mačevanje - aktivnost i za mišiće i za duh

ragajući za interesantnijim vidovima održavanja fizičke kondicije, probajte i mačevanje, savetuju stručnjaci. Dobro ćete se preznojiti, aktivirati takmičarski duh, sve veće grupe mišića, a izgledaćete elegantno i graciozno u beloj zaštitnoj opremi.
Sedeći u školi, na poslu, ispred televizora ili kompjutera provodimo mnogo vremena, ukazuju stručnjaci. To se odražava najpre na liniju i sve je više osoba sa viškom kilograma, ali i na zdravlje. Najugroženiji su srce i krvni sudovi.
Mnogima problem predstavlja to što su fizičke aktivnosti uglavnom nezanimljive. Teretana, aerobik, joga, pilates, razne borilačke veštine ili ples posle nekog vremena prestaju da okupiraju pažnju polaznika, koji počnu da proređuju dolaske, dok ne odustanu.

Jedno rešenje mogao bi biti egzotičan sport sa dugom tradicijom, koji aktivira sve veće grupe mišića - mačevanje.

Najčešće bela zaštitna oprema vežbačima daje dozu elegancije, naročito ako se uzme u obzir da mačevalac ima pravilno držanje.

Instruktori mačevanja ističu da je u tom olimpijskom sportu najvažniji balans

Pravilan položaj podrazumeva blago savijena kolena i ramena povučena unazad, jer je idealan za prebacivanje težine sa jedne noge na drugu.

Međutim, kretanje u stranu u tom položaju nije nimalo lako, jer osim na položaj kolena i ramena, neophodno je paziti i na leđa, stopalo koje je pozadi, a pogled mora biti usmeren ravno ka protivniku.

Puls je ubrzan već posle nekoliko minuta takvog zagrevanja, a kada vežbač namesti zaštitni prsluk i masku, temperatura se povećava. Uprkos tome što je dosta topla, oprema je udobna i u njoj i početnik izgleda kao profesionalac.

Susret sa oružjem posebno je zabavan. Postoji više vrsta mačeva koji imaju različite namene, što se postepeno uči. U početku je najvažnije pravilno uvežbati jednostavne poteze napada koji su prilično zahtevni za mišiće butina.
Uporedo sa njima uče se i odbrambene tehnike, to jest načini izbegavanja napada, jer mačevalac se veoma brzo nalazi oči u oči sa protivnikom.

Analizirajući stav vežbača sa povijenim nogama, prstima uperenim spolja, uvučenom karlicom, ispravljenim leđima i jednom rukom ispred lica, neki bi rekli da je reč o baletu.

Ipak, u pitanju je mnogo opasnija aktivnost, jer vaš balans svakog momenta može poljuljati protivnik veštim baratanjem tankim, šiljatim mačem.

Kao i u svim takmičarskim sportovima poraz je deo svakodnevice koji mnoge podstiče da se vrate i na sledeći trening, kako bi postali veštiji, okretniji i spretniji, što odlično utiče ne samo na fizičko, već i na psihičko stanje pojedinca.

Mačevanje u širem smislu označava borilačku veštinu u kojom se dva protivnika bore hladnim oružjem (mačem, sabljom, nožem) koje drže u ruci i njime pokušavaju ubosti ili saseći protivnika. U užem smislu, mačevanje se koristi kao naziv sporta u kojem se dva takmičara bore propisanim oružjem i zaštićeni su odgovarajućom zaštitnom opremom.

Istorija
Prvi zapisi mačevanja kao nadmetanja u kontrolisanom okruženju s opremom za trening, zaštitnom opremom i sudijama potiču još iz drevnog Egipta. Tradicija je nastavljena i kasnije, te je mačevanje kroz čitav Srednji vek korišćemo kao način vojne obuke, ali i vrsta razonode. Kako je hladno oružje vremenom zbog napretka ratne tehnike izgubilo prvobitni značaj, mač i sablja ostaju samo simbolično u sastavu paradnih uniforma mnogih vojska, a mačevanje se od ratne veštine i sredstava za rešavanje ličnih sporova (dvoboj) pretvara u moderan olimpijski sport, koji koristi savremenu elektronsku tehnologiju za registraciju pogodaka.

Mačevanje je kao sport uključen u program modernih Olimpijskh igara već na Igrama u Atini 1896. Ipak, zbog brojnih razlika u postojećim pravilima u prvim godinama tog sporta bilo je dosta nesporazuma, koji su konačno razrešeni 1913. godine osnivanjem Međunaordne mačevalačke federacije ili kraće FIE (od francuskog naziva Federation Internationale d Escrime). Ta godina se smatra i početkom razvoja moderne ere mačevalačkog sporta. Moderno sportsko mačevanje koje kao osnovu ima evropsko mačevanje (za razliku od raznih oblika mačevalačkih veština Dalekog istoka među kojima se ističe japansko mačevanje - Kendo) rasprostranjeno je na svih pet kontinenata. Održavaju se svetska, evropska i nacionalna prvenstva, kao i mnogi međunarodni i nacionalni turniri širom sveta.

Pravila sportskog mačevanja
Mačevanje se odigrava na stazi širine 1,5 do 2 metra i dužine do 14 metara. Protivnici koriste oružje propisanih karakteristika i propisanu zaštitnu opremu za celo telo. Cilj je, u zavisnosti od vrste oružja, ubosti ili poseći (samo kod sablje) protivnika ali samo u strogo određeni deo tela. Automatski električni sistemi registruju pogotke, a pravilnost izvođenja ocenjuju sudije. Pobednik je mačevalac koji prvi skupi određeni broj pogodaka.

Discipline u sportskom mačevanju
Postoje tri osnovne discipline i mačevanju, koje se razlikuju po vrsti oružja i delu tela protivnika na kojem se priznaje pogodak, a koji se naziva važeća površina.

Sportski floret
Floret je oružje kojim se pogodak ostavruje isključivo ubodom, dakle samo vrhom. U istorijskom aspektu predviđen je kao verzija za vežbanje rapira,značajno umanjene mase kako bi se mačevaocu omogučilo dugotrajnije uvežbavanje tehnike.

Floret je zadržao isti oblik kao iz kojeg je iznikao,pa za razliku sportskog mača je lakši,sa manjom zaštitnom košaricom (garda) i nešto jače izraženom savitljivošću. Važeća površina je isključivo torzo protivnika, dakle gornji deo tela bez ruku, glave i vrata.

Pogodak u nevažeći deo tela se ne boduje, ali se nakon takvog pogotka borba prekida i udarci nakon toga se ne broje do ponovnog znaka za početak borbe.

Sportski mač
Mač je najmasivnije od tri oružja, kao sportsko oružje direktni je naslednik istorijskog rapira, a pogodak u sportskoj borbi postiže se isključivo ubodom. Važeća površna je kod mača čitavo telo.

Sablja
Sablja je oružje kod kojeg se pogodak postiže ubodom i sečenjem. To znači da se pogodak priznaje dodirom važaće površne bilo kojim delom oštrice sablje: vrhom ili oštricom. Kod sablje je važeća površina gornji deo tela protivnika.

Mačevalačka oprema u sportskom mačevanju
Osim samog oružja, mačevalac je opremljen zaštitnom opremom kao što je odgovarajuće mačevalačko odelo, rukavice i maska. Uz to, za floret i sablju mačevalac nosi provodljivi plastron koji u potpunosti mora pokrivati važeću površinu. Takođe svaki mačevalac ima odgovarajuće ožičenje, spojeno na oružje i u slučaju floreta ili sablje na provodljivi plastron. Sistem je napravljen tako da dodir oružja (floreta ili sablje) s protivnikovim plastronom (koji pokriva važeću površinu) zatvara strujni krug što se registuje paljenjem svetla. Na taj način sudija može proceniti da li je pogodak važeći, i koji je od takmičara postigao pogodak prvi, u slučaju da prilikom borbe oba takmičara postignu pogodak u slično vreme.

Autor: N/A