Razvojem crkvenih horova, bila je sve veća tražnja za glasovima koji mogu da otpevaju visoke tonove. Pošto je Rimska katolička crkva tradicionalno zabranila ženama da pevaju u crkvi, a muški razvijeni glasovi nisu mogli da pevaju te tonove, javila se potreba za kastratima. Praksa kastriranja u te svrhe pojavila se u 16. veku.



Kastrat je muški sopran, mecosopran ili alt, glas stvoren kastriranjem pevača pre puberteta (što sprečava razvoj grla). Prema tome, glas takve osobe se ne produbljuje, već ostaje na istoj visini.

S ozirom na (ne)higijenske uslove tog vremena, a i zbog nerazvijenih hiruških metoda, sam proces kastriranja je bio rizičan i često se završavao smrtnim ishodom usled raznih infekcija.

Georg Friedrich Händel, slavni barokni kompozitor, je posebno za kastrate pisao opere. I danas kad se te opere izvode, normalan ženski glas ih ne može dosledno otpevati. Najpoznatiji kastrat je bio Carlo Broschi (Karlo Broski), zvani Farinelli.

Biti kastrat u to vreme, značilo je osigurati sebi ekonomsku sigurnost, biti slavljen, popularan, imati mnogo obožavalaca, a i bili su izuzetno popularni kod žena. Međutim, nisu mogli da ostavljaju potomstvo.

Bez obzira na svu njihovu slavu i pogodnosti koje su imali, statistika kaže da je samo 1% svih kastrata imalo uspešnu karijeru. Ostali nisu dobili praktično ništa, iako su platili ogromnu cenu.

1870. godine praksa kastriranja je proglašena nezakonitom u Italiji, koja je bila poslednja zemlja u kojoj se ta preksa održala.

1902. godine, Papa je proglasio zabranu upotrebe kastrata u crkvenoj muzici.

Alessandro Moreschi je bio poslednji kastrat koji je napustio crkvu 1913. godine, i on je ostao jedini kastrat čiji je snimak glasa napravljen. Snimio je gramafonsku ploču za “Gramophone & Typewriter Company” 1902. i 1904. godine.

Međutim, Moreschi je važio za prosečnog pevača, što može da se primeti i po ovom snimku.




wordpres.