Amiši

Amiši



Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske verske zajednice, koji su prihvatili anabaptističko verovanje od Menonita. U SAD ih trenutno ima oko 130.000. Njihova verska načela im ne dozvoljavaju da preuzimaju vrednosti spoljnog sveta, pa samim tim im zabranjuje i učestvovanje u svakodnevnom životu van njihovih verskih zahednica, koje su u potpunosti nezavisne i izolovane od ostatka američkog društva. Iz tog razloga se Amiši venčavaju unutar svoje zajednice. Brak unutar zajednice i očinske linije nasleđivanja učvršćuje društvenu strukturu amiške zajednice, koja se zasniva na porodici.


Do 17. veka, Amiši su živeli u zajednicama na području Nemačke, Francuske, Holandije i Švajcarske. Međutim, zbog svojih verovanja, oni su, početkom 18. veka, bili prognani sa ovih prostora i emigrirali su u severnu Ameriku.

Oni žive u ruralnim predelima i najčešće se bave poljoprivredom. Pri tom, oni izbegavaju korišćenje modernih oruđa, kao što je, između ostalog, i struja, automobili, računari i telefoni. Kao objašnjenje na pitanje zašto ne koriste električnu energiju, oni navode da bi ih njena upotreba navela na kupovinu radija, televizora i drugih tehničkih uređaja, koji bi narušili porodičnu idilu i članove porodice udaljilo jedne od drugih. Odeća Amiša takođe ukazuje na njihovu potrebu da se distanciraju od ostatka sveta i savremenih tokova. Oni i dan danas nose odeću koja je u stilu vremena kada su se počeli seliti.



Jakob Aman, bio je Menonitski starešina je zastupao mišljenje da je laž dovoljan razlog za izopštenje (isključivanje iz zajednice), zatim, da odeća mora kod svih pripadnika da bude u osnovi ista i jednostavna, da muškarci moraju imati nedoterane brade, da državnu crkvu, koja god to bila, treba izbegavati i da treba živeti skromno. Njihovi standardi ponašanja se ustvari zasnivaju na njihovoj interpretaciji Svetog pisma. Ukoliko neki član prekrši bilo koji moralni ili verski zakon, zajednica odlučuje da li će on biti izopšten ili ne. Dok je ta osoba isključena iz zajednice, nijedan član zajednice ne sme kontaktirati sa prestupnikom. Migracija u severnu Ameriku i asimilacija, su kao rezultat imali nestanak ove verske grupe sa područja Evrope.



Do 17. godine života, odnosno, dok još nisu kršteni, mladi ne podležu strogim pravilima, te stoga odlaze u svet da iskuse čari života. Svrha ovog odlaska u svet, koji se naziva rumspring, jeste povratak u zajednicu i dobrovoljni pristanak na pravila života koja nosi krštenje. Mladi Amiši crkvi zvanično pristupaju sa 17-20 godina. Obzirom da oni nemaju crkvu, služba krštenja se održava u kućama. Okupljanja ovog tipa predstavljaju idealnu priliku da se odabere partner, odnosno, budući bračni drug. Amiške porodice su veoma često vrlo brojne, jer u brak stupaju mladi, a za njih su deca Božji dar. Veoma često se dešava da se sklapaju brakovi među rođacima drugog, trećeg kolena, pa samim tim nisu retka i genetska oboljenja.



Međutim, kao što je i očekivano, prisustvo spoljnog sveta je uticalo na njihovu želju za izolacijom i prisililo ih na suočavanje sa stvarnošću. Iz tog razloga, članovi kongregacije (verskog udruženja) sada prihvataju rad izvan zajednice i učestvuju u društvenom životu kao i svi drugi građani: izlaze na izbore, plaćaju poreze, itd. Izvesne aktivnosti, njihova unutrašnja pravila reda, uprkos uticaju okoline, ne dozvoljavaju, kao što su npr. služenje vojske, bavljenje politikom, prihvatanje bilo kakvih državnih subvencija itd.

ISTRAZIVANJA O ZDRAVLJU DECE AMISA

Švajcarski naucnik Mark Holbrejhm koji je istraživao zdravlje amiške dece kaže: “Zaključak je da je stopa savremenih obolenja veoma, veoma niska kod amiške dece. Zaista, kao da postoji nešto što štiti amišku decu, a šta je to i dalje ostaje nejasno.” Naučnici su upoređivali decu odraslu u relativno zdravim, ruralnim sredinama i došli su do zaključka da su Amiška deca zdravija od dece odrasle na evropskim farmama. U posljednjih 20 godina zabeleženo je svega nekoliko amiške dece koja su bila alergična na nešto. Inače, amiške porodice, od kojih mnoge vuku korene upravo iz Švajcarske, žive u prirodi, daleko od gradova, hrane se organski uzgajanom hranom, i veoma su religiozne.

SAVREMENE BOLESTI GOTOVO NEPOZNATE

Inače, još ranije je pisano o odličnom mentalnom zdravlju Amiša i činjenici da u ovoj zajednici jednostavno ne postoji autizam – što svakako nije samo puka slučajnost. Naime, konvencionalna medicina je često zbunjena time što Amiši nemaju iskustva s autizmom, ili bilo kojom drugom poteškoćom s učenjem koje predstavljaju pošast današnjeg tehnološkog društva. Oni žive u društvu koje se, prema shvatanjima prosečnih Amerikanaca, koji imaju problema s pretilošću, dijabetesom, srčanim bolestima, autizmom, i koje je zahvatila moralna kataklizma, vodi staromodnim idealima. Amiška prehrana se sastoji od organske hrane, svježih, lokalno uzgojenih proizvoda, a što je veoma bitno, oni se uglavnom ne vakcinisu/ne cjepe. Unatoč činjenici da farmaceutska industrija ulaže veliki novac u kampanju za vakcinaciju i upotrebu vestackih lekova, bolesti srca, rak i dijabetes su gotovo nepoznati u amiškim selima.


Postoje mnogi podaci na internetu o tome da li se Amisi vakcinisu ili ne.  Ipak se veliki broj Amisa vakcinise, ali sa puno manje vakcina i redje od ostalog stanovnistva.  Prema nekim istraživanjima kod konzervativnih Amiša vakcinisanost je 6%, dok je 63% anketirane amiške populacije izjavilo da je primilo barem jednu vakcinu.  Koliko je zaista aktivno u vakcinisanju  amiško stanovništvo i nema neki vidljiv podatak, ali je sigurno da je akcija vakcinisanja daleko niža od ostatka populacije.

ZDRAVA HRANA, BEZ GMO-a I VISOKA INTELIGENCIJA



Hrana koju amiši jedu su organski proizvodi starih sorti uzgajani isključivo na organskom djubrivu i ove zajednice se nikada nisu susrele s GMO-hranom. U dosadašnjem istraživanju zdravlja Amiša registrovano je samo tri slučaja autizma kod njihove dece. Od tih troje, za dvoje je jasno dokazano da su bila vakcinisana. Prvi slučaj je bilo kinesko dete koje je primilo brojne vakcine  pre nego što je usvojeno od strane porodice Amiša. Drugi je bio redak slučaj u porodici Amiša koji su podlegli propagandi i medicinskom pritisku za vakcinisanje svog deteta. Pojedini “naucnici” tvrde da Amiši očito imaju poseban super-gen koji ih čini imunim na brojne bolesti savremenog doba. Takođe, još jedna karakteristika Amiša, a koja je malo poznata, jeste da su oni inteligentniji, s izuzetno naprednom veštinom pisanja koja je na fakultetskom nivou, iako mnogi od njih nikada nisu studirali.


wordpress.

Katarina Gajić - Tradicija i jednostavnost u životu Amiša

Od javnosti sklonjena i za moderno društvo skoro neshvatljiva kultura i način života Amiša oduvek su privlačili pažnju. Student fotografije Katarina Gajić svojim iskrenim pristupom i poštovanjem prema ovoj zajednici zadobila je njihovo poverenje i snimila seriju fotografija o životu dece u školi


© Katarina Gajić

Dvadesetjednogodišnja Katarina Gajić pre šest meseci spakovala je kofere i otišla da studira u gradiću Missoula na severu SAD. Nakon studija novinarstva u Beogradu i konstantnog bavljenja fotografijom, koje joj je donelo nekoliko nagrada (i Refoto nagradu na konkursu ”Praksa na delu”) i izložbi, u Montani je najzad upisala studije fotografije.
Iako je SAD zemlja izgrađena na snovima i težnjama za slavom i uspehom, Katarina je želela da otkrije život sasvim običnih ljudi, pre svega dece koja sanjaju da postanu automehaničari, kasirke u supermarketu, zemljoradnici... ili nešto slično, tako sasvim obično. Otuda i Amiši i želja da im se približi. Iako skromni i suzdržani, prihvatili su je i pokazali joj jedan deo svog života. Upoznala se, pre svega, sa životom dece u školi koja je, pored porodice, jednako važan činilac u vaspitavanju i usađivanju moralnih i društvenih vrednosti specifične kulture Amiša. Katarina Gajić upotpunila je fotografije tekstom u kom je prenela ovo jedinstveno iskustvo.
”Osam je sati u maloj školi u mestu St. Ignatius u zapadnoj Montani. S obzirom da je tek svanulo, prostorije koje su deo crkvenog kompleksa, osvetljene su petrolejskim lampama. Zagrejane su šporetom na drva. Troje učitelja uveliko sede za katedrom i pripremaju časove. Uskoro će deca početi da pristižu. Neki će u školu doći peške, neki na konjima ili biciklima, a radni dan počeće u 8.30 časova slušanjem priče iz Biblije. Sledi pevanje molitvi na engleskom, posle čega se razredi razdvajaju: mlađi odlaze u podrum, dok učitelj razdvaja druga dva starija razreda jednostavno povlačeći zavesu.

© Katarina Gajić


U zemlji u kojoj se sve menja dramatičnom brzinom, prizori iz života Amiša ostali su gotovo nepromenjeni više od tri veka. Naše oči zapravo vide nešto što su verovatno gledali Abraham Linkoln, Džord Vašington, a još pre Vilijem Pen (1644–1718), čovek po kojem je Pensilvanija dobila ime. Pen je bio kveker, pripadnik manjinske protestantske grupe, koji je od engleskog kralja Čarlsa II 1681. godine dobio povelju na osnovu koje je istočno od Njujorka napravio koloniju nazvanu ”svetim eksperimentom”, u kojoj će cvetati verske slobode. Otud ne čudi što su se baš u Pensilvaniju, tokom 18. veka, počeli doseljavati Amiši, sledbenici izvesnog Jakoba Amana (1656–1730), anabaptističkog menonitskog propovednika iz Švajcarske, koji se zalagao za strogu disciplinu među svojim bogobojaznim sledbenicima.
Tokom vekova Amiši su nastojali da održe isti, disciplinovan način života. Nerado su se mešali s drugim zajednicama sklanjajući se iz javnog i političkog života, pa tako današnja grupa Amiša u SAD-u, koja broji oko 250.000 ljudi, vodi zajedničko poreklo od nekoliko stotina porodica koje su u 18. i 19. veku prešle okean. Govore dijalektom nemačkog – takozvanim ”pensilvanijskim nemačkim”, dok engleski uče u školi. Njihov ukupan broj je neverovatan ako se ima u vidu da ih je pre sto godina bilo tek oko 5.000. Visok natalitet posledica je odbijanja kontracepcije, abortusa i drugih vidova planiranja porodice. Smatra se da je velika porodica božji blagoslov, te prosečna žena rodi od 7 do 13 dece!
Odbijanje bilo kog vida kontracepcije jedno je od pravila sadržanih u Ordnungu – internom pravilniku ponašanja koji odražava strogost ove struje protestantizma. Po Ordnungu, Amišima je zabranjeno da koriste električnu struju i s njom povezane uređaje, kao i motorna vozila. Ne glasaju, ubeđeni su pacifisti i odbijaju da služe vojsku. Imaju sopstveni školski sistem na osnovnom nivou za koji smatraju da daje dovoljno informacija da bi se moglo živeti ispravnim životom. Porodica je svetinja, a u brak Amiši stupaju nevini, nekoliko godina nakon krštenja, najčešće između 22. i 25. godine.

© Katarina Gajić


Zajednice Amiša sačinjene su od manjeg ili većeg broja porodica kojima upravlja patrijarh, stariji muškarac koji je istovremeno i verski vođa. Najkonzervativnije su u Pensilvaniji, dok je jedna od najliberalnijih upravo u St. Ignatiusu. Osnovana 1997, istovremeno je i jedna od najmlađih. Broji svega tridesetak porodica, ali čini značajan deo stanovništva tog grada. Članovi se uglavnom bave zemljoradnjom i zanatstvom, te na taj način privređuju. Za razliku od drugih zajednica u kojima nije dozvoljeno korišćenje dugmadi na odeći, jer se smatraju ukrasima, oni ne tumače Ordnung na taj način. Hranu kupuju u prodavnicama, a neki od supermarketa imaju i specijalne parkinge koji su predviđeni za konje i kočije Amiša. S obzirom na to da trguju s ostalim ljudima, neki koriste mobilne telefone, dok je amiška prodavnica snabdevena i električnom energijom.
Formalno obrazovanje prekida se završetkom osnovne škole, nakon čega uče zanate, najčešće od svojih roditelja. Najcenjeniji zanati su pravljenje nameštaja i drvenih kuća, dok devojke uče kako da prave rukotvorine koje kasnije prodaju.
Tokom svih ovih vekova unutar različitih zajednica ostale su iste životne vrednosti: skromnost, usmerenost jednih ka drugima, dobrota. Saosećajni su i spremni da pomognu drugima. Posle uragana Ajk koji je razorio veliki deo SAD-a, grupa Amiša doputovala je iz Indijane u Teksas da bi pomogla u izgradnji domova žrtvama uragana. Ovaj plemeniti čin pokazuje i kakav je odnos Amiša prema drugim entitetima. Otvoreni su za sklapanje prijateljstva pa, iako se na prvi pogled ne čini tako, uvek su ljubazni i raspoloženi za smeh.”


Ivana Tomanović

Što sam stariji sve više mi se dopadaju iskreno.