Ne želim da mi se prebaci kako
sebe precenjujem iako čovek skromnog
porekla i sa najniže društvene
lestvice, usuđujem se da raspravljam i
određujem kako vladaoci treba da
upravljaju zemljom, jer slično ljudi-
ma koji, da bi napravili plan
zemljišta, silaze u nizinu kako bi što
bolje osmotrili sastav bregova i visija
i penju se na vrhove planina kako bi
otkrili oblike nizije, tako treba biti
vladalac da bi narod dobro upoznao i
biti čovek iz naroda da bi ponikao u
suštinu vladaoca.

Neka Vaša Svetlost primi ovaj
skromni poklon isto onako voljno
kako ga šaljem. Ako ovu knjižicu
budete pažljivo razmatrali i čitali,
Vašoj pažnji neće izmaći koliko žarko
želim da se popnete do vosine koju
Vam sudba predskazuje, a odlike
Vaše ličnosti obećavaju. A ako Vaša
Svetlost, sa visine na kojoj se nalazi,
baci katkad pogled u nizinu, videće
kako sam ni kriv ni dužan, neprestano
izložen nemilosrdnim udarcima sudbine.

Poglavlje I



Vrste vladavine i

na koji način se

zadobijaju



Sve države i sve vladavine koje su
imale i koje imaju vlast nad ljudima,
bile su i jesu ili republike ili monarhi-
je. Monarhije su nasledne, kada
jedna vladarska dinastija dugo u
njima vlada, ili su nove. Nove su ili
sasvim nove, kao što je bio Milano za
vladavine Frančeska Sforce, ili su
delovi pridodati naslednoj državi
vladaoca koji ih zadobija, kao što je
Napuljska Kraljevina za španskog
kralja. Ovim državama, ovako dobi-
jenim, obično upravlja jedan vladalac,
ili su slobodne. Osvajaju se tuđim ili
sopstvenim oružjem, srećom ili
hrabrošću.

Poglavlje II



13



O naslednim monarhijama



Neću se upuštati u raspravu o
republikama, jer sam o njima jednom
ranije opširno govorio. Pozabaviću se
samo monarhijama i izložiću na koji
način se može njima upravljati i
sačuvati vlast. Mogu reći da je
mnogo lakše očuvati države nasledne
i navikle da žive pod istom dinastijom
nego tek zadobijene države, jer je
dovoljno da vladalac ne menja sistem
uprave svojih prethodnika i da se pri-
lagodi prilikama i vremenu. Na taj
način će se, ako je i osrednjih
sposobnosti, uvek održati u svojoj
državi, ukoliko je ne izgubi zbog
izuzetnih okolnosti i pod pritiskom
neke velike sile. A ako je izgubi, čim
se osvajač bude našao u teškoći, on
će je povratiti. Mi u Italiji imamo
primer vojvode od Ferare koji se
1484. nije mogao odupreti napadima
Mlečana, ni 1510. napadima pape
Julija X, samo zato što je dugo
vladao u tom vojvodstvu.

Pošto se naslednom vladaocu rede
pruža prilika da vređa svoje podanike,
a za to i nema razloga, više je i vol-
jen, i ako ne bi zbog nekih neobičnih
poroka bio omražen, podanici će mu
biti privrženi. A vladavina koja je
dugotrajna ima ustaljen kontinuitet i
izbrisaće sećanje na uzroke promene.
Jer u svakoj promeni posejana je
klica nove promene.

Poglavlje III



16 17



O mešovitim vladavinama



Prave teškoće se javljaju tek u
novoj vladavini. Ako ona nije sasvim
nova, već je slična jednom telu koje
se gotovo može nazvati mešovitim,
do promena u njoj dolazi, u prvom
redu, zbog jedne teškoće koja se
sasvim prirodno javlja u svim novim
vladavinama, jer građani vole da
promene vladaoca, misleći da će naći
boljeg. Nadajući se boljem prihvataju
se oružja da bi svrgli onoga ko je na
vlasti. Poučeni iskustvom, uskoro
uviđaju da im je gore sada nego rani-
je. To se dešava zbog druge, prirodne
i redovne pojave, da vladalac, hteo-
ne hteo, uvek mora da vređa svoje

19



nove podanike, bilo da ih ugnjetava-
ju njegovi vojnici ili da su žrtva
bezbrojnih drugih nepravdi koje su
posledica svakog ponovnog osvajan-
ja vlasti. Tako postaju neprijatelji svi
oni koje si uvredio osvajajući carstvo,
a ne možeš zadržati prijateljstvo onih
koji su te na vlast doveli, jer nisi u
mogućnosti da ispuniš njihova očeki-
vanja, niti protiv njih smeš upotrebiti
surove mere pošto si im obavezan,
ma koliko imao silnu vojsku. Da bi
ušao u neku pokrajinu, uvek na svo-
joj strani treba da ima naklonost nar-
oda. Zato je Luj XII, francuski kralj,
naprečac zauzeo Milano, ali ga je
naprečac i izgubio. Prvi put ga je iz
grada izbacio Lodoviko, kojem je bilo
dovoljno da se isključivo osloni na
sopstvene vojne snage, jer su se
nade naroda koji su francuskom
kralju otvorili vrata, izjalovile i oni
nisu ostvarili svetlu budućnost o
kojoj su sanjali, pa im je^ novi
vladalac bio ugnjetač i teret. Ćela je
istina da se u zemljama, ponovo
osvojenim posle prevrata, teže gubi
vlast, jer se vladalac, koristeći

iskustva stečena u pobuni, ne usteže
mnogo da radi obezbeđenja svoga
položaja, kažnjava ustanike, otkriva
sumnjive i obezbeđuje se onde gde
je najslabiji. Tako, ako je prvi put bilo
dovoljno da se Francuskoj oduzme
Milano da vojvoda Lodoviko, napravi
buku na granici, drugi put je trebalo
da se protiv Fracuske digne ceo svet
da bi se njena vojska razbila i proter-
ala iz Italije. I to, iz maločas
pomenutih razloga. Bilo kako bilo,
Francuska je i prvi i drugi put izgubi-
la Milano. Opšti razlozi prvog poraza,
već su pretresani. Ostaje samo da se
iznesu razlozi drugog poraza i da se
kaže na koji način je trebalo da ga
francuski kralj izbegne, na koji način
bi ga mogao izbeći vladalac koji bi se
našao na njegovom mestu i kako bi
on, to što je osvojio, bolje sačuvao.
Države koje se posle osvajanja pripa-
jaju jednoj državi starijoj od one koja
ih osvaja, susedne su i služe se istim
jezikom, ili su iste oblasti. Kad to
jesu, veoma lako se u njima može
održati vlast, naročito ako nisu
navikle da žive slobodne, jer treba

21



samo istrebiti lozu vladaoca koji je u
njima vladao. Ako se u njima održe
nekadašnji uslovi života a stari
običaji ne menjaju, ljudi će živeti
zajedno u miru, kao što je slučaj sa
Burgundijom, Bretanjom, Gaskonjom
i Normandijom koje su odavno pripo-
jene Francuskoj. I mada u njima pos-
toje jezičke razlike, običaji su im
slični pa su mogle da uspostave
podnošljive odnose i onaj ko ih osvo-
ji, ako bude želeo da ih zadrži, treba
da postigne: prvo da zatre lozu
pređašnjeg vladaoca, drugo, da ne
promeni njihove zakone niti da
poveća namete. Tako će se ubrzo
osvojena država sa starom nasled-
nom državom stopiti u jednu celinu.
Teškoće nastaju kada se osvajaju
države u jednoj pokrajini sa različitim
jezikom, običajima i društvenim
uređenjem, u tom slučaju, vladalac
mora imati mnogo sreće i biti veoma
vest da bi u njima zadržao vlast.
Jedna od najboljih i najcelishodnijih
mera bila bih da se osvajač nastani u
toj državi. U zaposednutoj oblasti,
vlast bi bila bolje osigurana i trajnija,

a dokaz za to je postupak Turčina u
Grčkoj, lako se služio svim mogućim
sredstvima, nikad se u toj državi ne
bi održao na vlasti da se nije u njoj
nastanio. Tek kad vladalac živi u
zemlji vidi kad u njoj izbiju neredi, pa
može brzo i da ih uguši. Naprotiv,
kada ne živi u toj zemlji dočuje da je
došlo do pobune kad je ona dobila
takve razmere da se više ništa ne
može učiniti. U ovom slučaju, pokra-
jinu ne pljačkaju namesnici, podanici
su srećni što imaju mogućnost da se
hitno požale vladaocu lično, a to je
razlog više da ga vole ako su pokorni
i da ga se boje u nameri da budu
drugačiji. Spoljni neprijatelj bi se
plašio da tu zemlju napadne, tako da
vladalac, koji u njoj živi, veoma teško
može da je izgubi. Drugi, bolji način
je da se u jednom ili u dva mesta
osnuju naselja koja bi tu gotovo
predstavljala državu u malom. U
suprotnom u toj državi treba držati
jaku vojsku. Takve naseobine vladao-
ca ne koštaju mnogo, jer ih on o
svom trošku ne osniva i ne održava ili
to čini uz neznatne izdatke. Osim

22



23



toga, zamerice se samo malom delu
stanovništva, onima kojima oduzima
zemlju i kuće da bi ih dao došljacima.
Ljudi kojima se zamera, rastureni su
i siromašni pa mu ničim ne mogu
nauditi. Svi ostali koji nisu ugroženi,
strahuju da nešto ne pogreše, pa će
ih stići sudbina onih koji su
opljačkani. Zaključujem da te
naseobine ništa ne staju, pokorne su
i s njima nema teškoća, kako sam
rekao, oni koji su oštećeni, siromašni
i raštrkani pa su bezopasni. Zato
primećujem da ljude treba pridobiti
ili uništiti, jer se oni svete za male
uvrede, dok za teške ne mogu. Zato
čoveka treba tako uvrediti da se ne
može osvetiti. Međutim, kada se
umesto naseobina, u zaposednutim
predelima drži vojska, mnogo više se
troši, svi prihodi te države, idu za
potrebe garnizona, tako da od osvo-
jenih oblasti ima više štete nego
koristi. Od toga trpi ćela država,
neprestani pokreti trupa, nikome
nisu pogodni i zato se vladaočevi
neprijatelji proširuju, a neprijatelji
mu mogu više naškoditi jer su

poraženi na ognjištu na kome su
ponikli. U svakom slučaju, stalne
trupe u osvojenim predelima su
nekorisne, koliko su naseobine
korisne. Vladalac koji zaposedne
neku pokrajinu čiji se običaji razliku-
ju od običaja njegove države, treba
da štiti slabije susede kako najbolje
zna i ume, moćne oslabi, a naročito
da u pokrajinu ne dozvoli pristup
nekom strancu, moćnom kao što je i
on. Stranca, obično, dovedu nezado-
voljni ili iz preteranog častoljublja ili
iz straha, kao što su Etolci doveli
Rimljane u Grčku, a u svaku oblast u
koju su upali, uvek su ih pozvali
samo domoroci. Redovna je pojava
kada moćni tuđin upadne u neku
oblast, svi oni koji su u njoj slabiji,
prilaze njemu puni zlobe prema
onome koji je od njih bio moćniji, i
njihov dosadašnji gospodar, jedva
dočekaju da se dodvore osvajaču,
tako da on nema nikakve teškoće da
ih pridobije. Oni se prosto utrkuju da
sve svoje snage stave u službu vlasti
koju je on tu uspostavio. Jedina briga
treba da mu bude da nikako ne

24



25



dozvoli da se osile i da im uticaj
suviše poraste, a da bi to postigao,
dovoljno je da upotrebi svoje trupe
pomoću kojih će pokoriti moćne i
ostane neograničeni gospodar ćele
pokrajine. Svako ko ne bude tako
postupio, izgubiće ono što je zauzeo
i dokle god bude u toj oblasti na
vlasti, suočavaće se sa teškoćama i
neprilikama. Rimljani su se u pokra-
jinama koje su osvajali, strogo
pridržavali ovih pravila. Oni su osni-
vali kolonije, podržavali su slabije
velikaše, ali im pri tome nisu davali
veću vlast. Suprotstavljali su se
najjačima i nisu dopuštali da opasni
stranci steknu ugled. Dovoljno je da
navedem primer Grčke. Oni su
podržavali Ahajce i Etolce, Makedonsku
Kraljevinu oslabili i iz nje isterali
Antioha. lako su ih Ahajci i Etolci
zadužili manjim uslugama, nikad im
nisu dozvolili da prošire ma koju
oblast. Uprkos Filipovim ubeđivanji-
ma, nikad nisu prihvatili njegovo pri-
jateljstvo, a da ga ne ponižavaju, a
Antioh, ma koliko bio moćan, nikad
nije uspeo da ih privoli da mu daju

makar deo oblasti na upravu. U ovim
slučajevima Rimljani su postupali
onako kako treba da postupi svaki
mudri vladalac koji mora voditi
računa o onome što bi moglo izazvati
negodovanje u sadašnjosti i u
budućnosti. Ako se unapred predvide
nemiri, lakše se može naći leka, a
ako se čeka da se zlo približi, lek ne
stiže na vreme, nezdravo stanje
pretvoriće se u neizlečivu boljku.
Lekari kažu da se tuberkuloza u
početku lako leci, a teško otkriva,
dok se s vremenom, ako nije otkrive-
na ni lečena u početku, lako otkriva,
a teško leci. Ovo pravilo važi i u
politici. Ako na vreme prepoznamo
zlo koje se razvija (što može samo
mudar čovek), ono se može brzo
izlečiti. Ako zlo nismo prepoznali i
dozvolimo da uzme maha da ga već
svako prepoznaje, leka više nema.
Zato su Rimljani, unapred predviđali
nedaće, uvek uspevali da im stanu na
put, pa nikad nisu nastojali da izbeg-
nu rat, bili su svesni da odložiti ga,
ne znači i otkloniti ga, već dopustiti
neprijatelju da dobije prednost. Zato

26



27



su i ratovali sa Filipom i Antiohom u
Grčkoj, da ne bi bili prinuđeni da
ratuju u Italiji, lako su mogli izbeći i
jedan i drugi rat, nisu želeli, jer se
nisu slagali s mudracima našega vre-
mena da treba čekati da vreme učini
svoje, već su više verovali u nadmoć
svoje opreznosti i hrabrosti, nekada
vreme donosi dobro, nekad zlo.
Vratimo se Francuskoj i ispitajmo da
li je nešto učinila od ovoga o čemu je
ovde bilo reci. Neću govoriti o Šarlu,
već samo o Luju, jer se njegovi uspe-
si mogu uspešnije pratiti jer je duže
vladao u Italiji. Videćete da je radio
suprotno od onoga što je trebalo da
uradi da bi održao vlast u državi koja
se po uređenju razlikovala od nje-
gove. Luja su u Italiju doveli častolju-
bivi Mlečani, tako hteli da dobiju
polovinu Lombardije. Neću osuđivati
kralja što je tako postupio, pošto je
nameravao da postepeno prodre u
Italiju, u toj zemlji nije imao prijatel-
ja, morao je da se zbliži bilo s kim,
jer su mu sva vrata bila zatvorena
zbog nedoličnog ponašanja kralja
Šarla. Taj poduhvat bi mu i uspeo da

nije pravio druge greške. Kad je kralj
osvojio Lombardiju, ponovo je stekao
ugled koji je zbog Šarla izgubio.
Đenova se predala, Firentinci su se s
njim sprijateljili, markiz od Mantove,
vojvoda od Ferare, porodica
Bentivoljo, grofica od Forlija, gospo-
dari Faence, Pezare, Riminija,
Kamerina, Pjombina, Lukanci,
Pizanci, Senežani, pohrlili su mu u
susret i nudili prijateljstvo. Tada je
Mlečanima puklo pred očima kakvu
su glupost činili kada su Tuju pomogli
da zagospodari na dve trećine Italije,
samo da bi dobili dva grada u
Lombardiji.

Sada pogledajmo kako je kralj
mogao sačuvati ugled u Italiji da je
poštovao pravila kojima smo govo-
rili i da je pružio izvesnu sigurnost
svim svojim prijateljima, da ih je
uzeo u zaštitu. Njih je bilo mnogo i
osećali su se slobodni, a zazirali su ko
od Crkve, ko od Mlečana, pa bi im
bilo dobro da budu uz njega, i tako je
pomoću njih lako mogao da se
obezbedi od onih koji su ostali moćni.