Svadbeni običaji širom sveta

Svadbeni običaji u svijetu

Opšte je poznata činjenica da se svadbeni običaji razlikuju od zemlje do zemlje, pa čak i od grada do grada. Neko ih poštuje i strogo ih se drži, neko od njih bježi. Ako ste od onih koji ne prate strogo stare običaje i želite da vaš najvažniji dan bude drugačiji, pročitajte listu svadbenih običaja iz zemalja širom svijeta. Primjenite neke od njih i tako napravite nezaboravno vjenčanje o kojem će svi pričati. Ko zna, možda budete začetnik nekih novih običaja.





Marokanske mlade započinju svoj dan ceremonijalnim pročišćenjem u vidu kupanja u mlijeku prije nego što im ruke i stopala detaljno iscrtaju kanom.




U Estoniji je običaj da će se žena koja uhvati mladin buket sljedeća udati, izmjenjen u korist muškaraca. Mladoženji se vezuju oči i okreću ga u krug. Neoženjen muškarac na čiju glavu mladoženja spusti šešir sljedeći će biti “uhvaćen”.

Japanske mlade mijenjaju odjeću nekoliko puta u toku dana. (Izvanredan izgovor da se opustoše prodavnice.)



U Japanu postoji i tradicija ritualnog ispijanja devet čaša sakija u toku ceremonije vjenčanja.

Italijani sijeku kravatu mladoženje i onda prodaju djelove kako bi finansirali njihov medeni mjesec.



Anglosaksonski mladoženja će dodirnuti petu mladine cipele što simboliše njegovu nadmoćnost nad njom.

Mlade u Letoniji su ‘’kidnapovane’’ i mladoženja mora da plati otkup (pjesmu ili turu pića) da bi je dobio nazad.

Na finskom vjenčanju majka mladoženje drži tanjir na glavi kad mladenci započnu svoj prvi ples. Broj parčića na koje se tanjir polomi kada padne predstavlja broj dece koje će par imati.

Na ruskom pravoslavnom vjenčanju mlada i mladoženja se utrkuju do tepiha na kojem se polažu njihove zakletve. Ko pobijedi biće glavni u kući.

Prije švedskog vjenčanja, mladina majka daje ćerki zlatni novčić koji stavlja u desnu cipelu dok joj otac daje srebrni novčic za lijevu cipelu. Ovo simbolizuje bogatu budućnost.

Još jedan jevrejski običaj je da vjenčani prsten treba da bude potpuno jednostavan, bez dragog kamenja ili oznaka. Ovo simbolizuje vječnu ljubav – nema ničega što označava početak i kraj.

Njemački parovi kače stvari na ‘mladino drvo’. Čajnik, na primjer, predstavlja gostoljubivost.




U Njemačkoj mladenci zajednički život simbolično započinju testerisanjem debla. U ovoj zemlji je to tradicija koje se mladenci drže kako bi i u životu sve teške zadatke uspješno savladavali.

U Meksiku gosti formiraju srce oko para koji izvodi svoj prvi ples. Mladenci nakon plesa “svezuju čvor”.



U Češkoj je običaj da se prijatelji mlade ušunjaju u dvorište njene kuće, zasade drvo i okite ga obojanim ljuskama jajeta i raznobojnim mašnicama. Legenda kaže da će mlada živjeti onoliko koliko živi to drvo.

U Holandiji mladenci u dvorištu oko svog doma sade ljiljane kao simbol obnavljanja njihove sreće i ljubavi sa svakom novom sezonom.

'Confetti' imaju isti korijen kao i italijanska riječ za ‘poslastičarstvo’. U pagansko vrijeme vjenčani parovi su zasipani zrnima i lješnicima u šećernom prelivu.

U Britaniji se smatra srećom ako odžačar dođe na vjenčanje i poljubi mladu. Običaj datira od vladavine kralja Džordža III. Kraljevi konji su se izmakli kontroli i odžačar se umješao da ga spasi. Kralj je proklamovao Kraljevskim dekretom da svi odžačari donose sreću i da se sa njima treba ophoditi sa poštovanjem. Odžačari se takođe povezuju sa ranim paganskim običajima gdje je crna boja označavala plodnost.

Dio tradicionalnog sudanskog vjencanja ukljucuje spaljivanje sedam dršaka metli od strane glavne djeveruše što simboliše odbacivanje loših navika pred početak bračnog života.

I konačno, na venecuelanskom vjenčanju je običaj da se mladenci iskradu sa svadbe, a da se ne pozdrave ni sa kim. Smatra se da će im to donijeti sreću.



Izvor: pozivnicezavencanje.com i sourcherry.com[b]

Burma predstavlja najstarije obeležje braka i tragove vuče iz starog Egipta. Ona označava ljubav muškarca i žene i simbol njihovog spajanja u instituciju braka. Venčani prsten je detalj koji ima i svoje značenje. Za burme se vezuju mnoge legendarne priče, a istorija je ispričala svoju.

Za stare Egipćane i Grke, krug je bio simbol večnosti. Prsten se nosio na domalom prstu leve ruke. Razlog za to je bilo verovanje da vena sa tog mesta vodi pravo do srca. Rimljani su ga nosili na istom mestu, koje je označavalo da žena pripada mužu.



Više od prstena

U početku se prstenje kovalo od gvožđa, kasnije od raznih metala, a pravile su se i burme od trave, kože i kamena. Tek od 19. veka ovaj simboličan prsten se izrađuje od zlata. Nosio se na obe ruke, na domalom i na srednjem prstu. Deo hrišćanskih venčanja burma je postala u 13. veku. U nekim evropskim zemljama, verenički i venčani prsten su jedan komad nakita. Obično su ova dva prstena odvojena, ali se danas prave i kao dva ili tri spojena prstena.



Svaki prsten kao simbol ljubavi

Venčani prsten nazvan “srpska burma” je model burme sa ispupčenim profilom, koji se pojavio u Srbiji u 19. veku. Postoje tradicionalne, ukrašene dijamantima i dvobojne burme, a izađuju se od belog ili žutog zlata ali i od platine.



Wannabe

Venčanje

Ovako je bilo nekada među Gotima: muškarac se ženio devojkom iz svoje zajednice. Ali, ako nema devojaka za udaju, budući mladoženja, obavezno u društvu jednog jakog muškarca, skoknuo bi do susednog sela i ukrao bilo koju devojku. Prijatelj koji pođe s njim preteča je današnjeg kuma. Zaista, samo bi kum bio spreman da za prijatelja učini tako nešto. Od tada potiče i običaj da se mlada prenosi preko praga, danas tako romantičan, naročito ako mlada živi u soliteru. Nekada bi kum i mladoženja buduću nevestu bukvalno zgrabili i, s njom pod miškom, zaždili u svoje selo.

Šta je bio kum?


Kum je u ta davna vremena, pored prstena, nosio sa sobom još nešto: zbog opasnosti da se devojčina rodbina dâ u poteru za njom, kum je na venčanju uvek stajao pored mladoženje, naoružan i spreman da brani mladence. Ponekad je i kum služio kao čuvar ispred njihovih vrata. Naravno, mnogo od ovoga samo je deo nemačkog folklora i mašte, ali postoje i izvesni dokazi da je bilo gotovo tako. Na primer, ispod oltara mnogih starih naroda, uključujući Hune, Gote, Vizigote i Vandale, ležali su pravi mali arsenali toljaga, noževa, kopalja i drugih predmeta neophodnih za venčanje. Običaj da mlada stoji uvek mladoženji sa leve strane, potiče upravo odatle – desna ruka morala je da mu bude slobodna – da u svakoj prilici odbrani svoju dragu. Tako je to bilo među Varvarima na severu Evrope, a ostaci tih običaja zadržali su se, u izmenjenom obliku, sve do danas.

Od kada potiče burma i kakva je njena simbolika?


Najpre se pojavila u staroegipatskom kraljevstvu, oko 2800. godine pre nove ere. Pošto nema ni početak ni kraj, krug je za Egipćane značio večnost i tako postao idealna stvarčica za venčane ceremonije – brak je trebalo da bude vezivanje zauvek. Mora se priznati da su burme od najfinijeg zlata bile veoma na ceni u društvu bogatih Egipćana i kasnije kod Rimljana. Zanimljivo je da se među brojnim prstenovima starim dve hiljade godina, nađenim u Pompeji, nalazi i jedan čiji je izgled, vekovima docnije u Evropi, postao veoma popularan naročito među hipicima šezdesetih i sedamdesetih godina. Taj zlatni venčani prsten – burma (danas prekršten u "prsten prijateljstva") sačinjen je dve izukrštane ruke koje se rukuju. Zbog svoje buduće mlade, Rimljanin skromnih materijalnih prilika mogao je da dođe do prosjačkog štapa. Tertulijan, hrišćanski sveštenik koji je pisao u drugom veku naše ere, primetio je "da mnoge žene ne znaju ništa o zlatu osim o burmi na venčanom prstu". Rimljanke su pred svetom s ponosom nosile svoje venčano zlato, ali kod kuće, prema Tertulijanu, jednostavnu gvozdenu alku.

O veridbenom prstenu


Venecijanski dokument iz 1503. godine pominje venčani prsten koji je pripadao Mariji iz Modene i verovatno predstavlja prvi verenički prsten sa skupocenim draguljom – dijamantom što je ubrzo postalo opšteprihvaćeni običaj i veoma otmeno. Mleci su prvi otkrili kvalitete dijamanta i usavršili njegovo brušenje, te je srebrno i zlatno prstenje ukrašeno dijamantima bilo veoma šik među bogatim Mlecima prilikom sklapanja bračnih ugovora i veridbe.

Jedan od najstarijih prstenova sa dijamantom bio je ujedno i najmanji u istoriji – napravljen je za veridbu dvogodišnje Meri, kćerke Henrija VIII. Već tada su je obećali sinu francuskog kralja Fransoa I, koji se tek bio rodio. Jedan stari anglosaksonski običaj govori o korenima veridbenog prstena: otac koji je tražio devojku za svoga sina donosio je tazbini neki vredan lični predmet i lomio ga na dva dela. Jedan je ostavljao za sebe, drugi davao budućoj mladi. Od bogatih ljudi očekivalo se da donesu srebro ili zlato. Etnolozi veruju da je veridbeni prsten kasnije zamenio grumenčić zlata, odnosno srebra.

Papa Nikola I doneo je 860. godine dekret po kome je veridbeni prsten bio znak sigurnog venčanja. Kao beskompromisni borac za svetost braka, isključio je iz crkve dvojicu nadbiskupa koji su venčali, razveli i ponovo venčali Lotara II od Lorene, optužujući ih da su "odobravali bigamiju". Za papu Nikolu prsten od bilo kakvog metala nije bio dovoljan – morao je da bude od finog metala, najbolje od zlata, čime bi budući mladoženja i materijalno pokazao da se žrtvuje za mladu. Od tada su zlatne burme postale opšteprihvaćene, a ustanovljena su i dva druga običaja: oduzimanje prstena mužu koji prekrši bračni zavet i obaveza da devojka vrati prsten ako raskine veridbu. Crkva je bila nemilosrdna u očuvanju ozbiljnosti obećanog braka i kažnjavanju ako se prekrši. Tako je veliki Savet Elvire osudio roditelje jednog mladoženje zato što su prekršili veridbeno obećanje. Ukoliko bi neka devojka odlučila da ga raskine i navela razloge koji nisu mogli da zadovolje crkvu, sveštenik iz njene parohije imao je pravo da nesrećnicu smesta pošalje u manastir, do kraja života.

Od mrvica do torte?

Stari Jevreji stavljali su venčani prsten ili burmu na kažiprst, u Indiji su ga nosili na palcu. Običaj naroda na Zapadu da burmu nose na domalom prstu potiče, zapravo od starih Grka. Grčki lekari iz III veka pne. verovali su da "vena ljubavi" ide od toga prsta pravo do srca. Tako je sasvim logično što je upravo taj prst, postao najpodesniji za burmu. Rimljani koji su pokrali i kopirali grčke anatomske crteže prihvatili su i priču o veni i prstu ljubavi. Za njih je ovaj prst bio i "prst zdravlja". Koristio se i za mešanje medikamenata jer se verovalo da bi otrovno dejstvo nekog leka doktor mogao odmah da oseti preko ovog prsta i pacijentu ne dâ ovaj lek.



A kad već pričamo o venčanjima i svadbama, nemoguće je zaobići svadbeni kolač. Nije oduvek bio običaj da mlada jede svadbenu tortu – najčešće su je njom gađali. Pšenica, vekovima simbol plodnosti i uspeha, bila je nezaobilazni deo svadbenih svetkovina – bacali su je na mladu, a neudate devojke sakupljale su je nadajući se skoroj udaji – isto kao što se danas devojke lome da uhvate bidermajer.

Stari rimski pekari, oko 100 godina pre naše ere, započeli su tradiciju pečenja malih slatkih kolačića – da se na svadbama jedu, a ne da se sa njima gađa mlada. Prema Lukreciju, rimskom pesniku i filozofu, slatki hlepčići mrvili su se nad nevestinom glavom, u ime plodnosti, a posle su mladenci iz iste porcije zajedno jeli mrvice kolača. Kasnije su gosti sami počeli da donose slatkiše na svadbu.

U Engleskoj, na primer, sve što donesu slagali su na gomilu (što više, to će brak biti plodniji), a mladenci bi se na kraju poljubili iznad gomile kolača. Za vreme vladavine kralja Čarlsa II 1660. jedan francuski kuvar bio je u Londonu da posmatra ceremoniju gomilanja kolača. Zaprepašćen načinom na koji su Englezi slagali razne patišpanje i keks, došao je na ideju da od te bezoblične planine napravi napravi hladan kolač na nekoliko nivoa i to s kremom. Tako je nastala torta. A mlada i mladoženja danas je seku zajedno i i na svadbenom ručku zajedno probaju po parče, kao nekad kolačiće, da bi im zajednički život bio plodan, sladak i bogat kao što je i torta.

Pobegulje, pobegulje

U Srbiji, međutim, nije postojao takav običaj. Kako je zabeležio Milan Ž. Milićević u knjizi "Život Srba i seljaka", verovalo se da ne valja da momak i devojka (mladenci) u isto vreme piju vodu "jer će se svaditi, a isto tako ako jedu od jednog zalogaja ili istom kašikom". Mladenci se "venčavaju s kitom bosiljka, pa to posle ušiju u jastuk", tako da je to jedina zajednička stvar koju imaju u toku svadbene ceremonije.

Što se tiče onog gotskog običaja sa početka priče, izgleda da je u Srbiji bio češći običaj da devojke, ne čekajući uobičajenu prosidbu i dogovor roditelja, beće za svoje momke, nego što su ih oni krali. Te devojke u narodu se zovu "begunice". "Momak i devojka se najpre zamiluju. I videći da će stariji stvar odugovlačiti", piše Milan Milićević, "oni ugode te se nekoliki momci od najbliže svojte dođu uveče, izazovu devojku, i s njom pobegnu. Posle toga roditelji se srde, ali drugi ljudi navale, te se oni stišaju i pomire. Svadba ovakve begunice vrlo je prosta, i biva da ovakva odbeglica nije srećna u životu. Zato se i veli: Begunica pre, begunica i posle. To jest, pobegla momku, pa bega i od momka".
Bila "begunica" ili ne, mladu uvek prate ceremonije, običaji i znamenja od kojih su neka ista, od Bugarske do Kanade, bez obzira na različite religije, kulture i društvena uređenja.



iz Politikinog zabavnika

Romi kindapuju mlade



Romi,nama poznati kao Cigani,vekovima su imali tradiciju da ako mladu uspeju da kindapuju i na silu je zadrže u svojoj kući 2 do 3 dana,ona zvanično postaje njihova žena.Znate ono,nema svadbe,nema godišnjice braka,jednostavno nemate troškova…





I podatak : Djevojka najradije ašikuje potajno. Podje kao slučajno na vodu, a momak je čeka, ili se nadju negdje " na čaršiji ". Kad roditelji pristanu, djevojka je isprošena, a momak je prstenuje, " da joj biljeg ". On će doći poslije 20-30 dana da je vodi. Pokupi 10-15 svatova, a najglavniji medju njima su djever, stari svat, barjaktar i čajo koji poziva svatove. Roditelji utvrde koiliko svatova može momak dovesti. Kad momkov otac sakupi svatove, čajo stavlja sebi na glavu ovčiju ili kozju mješinu i nagari se čadju. Tada govori barjaktaru da opremi barjak i da idu po mladu. Kad dodju do djevojčine kuće ili čerge, njen otac izljubi se sa svim svatovima. On poziva tada 7 ljudi i smjesti ih pod čergu da tamo jedu i piju. Mlada stoji iznad djevera i dvori ih. Poslije toga diže se jelo i donosi sahan pa se u njega baci novac. Najprije njen otac, pa mladoženjini potom ostali svatovi. Onda se opet izljube i kreću. Tada počinje pjesma i igra, pravi urnebes. Njeni roditelji ostaju u svojoj čergi. Kad dodju do mladoženjine čerge, njegov otac uzima najteži nakovanj u ruke i baca ga preko čerge svoga sina mladoženje, da mu bude srećno i berićetno. Kad dodju pred čergu, mladoženja digne desnu ruku da se mlada provuče ispod nje. Mladoženja tada stavi na njenu glavu hljeb, a svatovi počnu da se otimaju o hljeb da svako sebi ugrabi komadić. Ako neko ne može da ugrabi, drugi mu dadnu od svog komada. Zatim mladenci ulaze pod čergu. Mladoženjina majka postavi i donese jelo. Momak daje djevojci kocku šećera u usta, a i ona njemu, da bi jedno drugom bili slatki. Čim padne mrak, oni legnu. Izjutra, kad mladoženjini roditelji saznaju da je mlada bila poštena, oni joj daju dukat, a ako nije, oni je pljunu. Brak se nikad zbog toga ne poništava. Tada mladini roditelji pozivaju mladoženjinog oca, majku, braću i sestre na ručak, i tada mladin otac daje mladoženji i svojoj kćerki po dva dukata.



II podatak: Ako se " zagledaju " momak i djevojka, on to kaže odmah svome ocu i ide kući njenog oca da je prosi. Momkov otac nosi rakiju sa sobom, nazove " Merihaba ", zdravi se : " Dragi komšija, došao sam da prosim djevojku za svog sina . "Ako on nije zadovoljan, on odmah kaže:"Nemoj o tome ni pričati, nije ona još za udaju ". A ti moliš i kumiš dalje. On neće ni rakiju da pije. Najzad, ipak popije jednu, pa drugu i treću. Tada pita ćerku da li ona hoće i hoće li biti zadovoljna. Ako djevojka kaže da hoće, njen otac tada ispije rakiju i posle se rakija sipa svima da piju. Djevojka poljubi momkova oca u ruku, pa onda sve starije i zatim izidje napolje. Momkov otac tada pita njenog :" Šta sam ti dužan za djevojku ?" Onaj obično kaže 5.000 din, 20.000 din, pa čak i rjedje i do 70. 000 dinara. Neki traže u dukatima, i to 20-30 komada. Momkov otac odmah poviče da je to mnogo, pa se pogadjaju, dok se nekako ne nagode. Zatim momkov otac zove djevojku i daje joj dukat, prsten ili, rjedje, čak i struk dukata. Zakaže se da dodju obično u prvi petak ili subotu. Pogode se čiji će biti darovi za svatove. Darovi obično budu djevojčinih roditelja. Nekada se sakupi i do 20-30 ljudi u svatovima. Tu je enga, pošteno žensko koje će voditi mladu. Oni koji su pozvani ulaze u kuću. Tamo je postavljena sofra. Mlada stoji cijelo vrijeme negdje u uglu. Stari svat hoće da je uzme za ruku, ali njena braća ili sestre ne daju je, sve dok im stari svat ne plati. Kad im plati, onda izvodi mladu za ruku, i tada se obično puca iz puške i svira se i pjeva. Oni koji su dobili darove od mladinih roditelja idu naprijed, a oni koji nisu pozvani, idu pozadi. Kad stignu momkovoj kući, on stane na svoj prag, pruži ruku i djevojka mora da prodje ispod nje. Pred njih izlaze mladoženjina majka, sestra ili brat i nudi im šerbe u čaši. Oni piju , a docnije i svi svatovi, da bi im bilo sve slatko. Dok su svatovi u kući i dok se goste, mlada stoji iznad svekra i dvori ga.

(R.Uhlik, Lj.Beljkašić-Neka vjerovanja...17,18,19)

Stari običaji
Bračne muke i zadaci



Iako su se u današnjim brakovima sačuvala neka tradicionalna načela, većinu starih narodnih običaja zauvek je prekrila prošlost. To je posebno vidljivo u seoskim domaćinstvima i nekadašnjim porodičnim zadrugama u kojima je živelo nekoliko pokolenja i porodica i u kojima je svako znao svoju ulogu. Mladoženja bi, prema običajima, dovodio nevestu svojoj kući, u brojnu zajednicu, dok su suprotni slučajevi (u kojima je mladoženja odlazio u mladin dom) bili veoma retki, pa čak i sramni.

Simboli plodnosti



U krajevima u kojima nije postojao probni brak, uobičajili su se brojni svadbeni rituali koji su imali za cilj obezbeđivanje plodnosti, sreće i blagostanja u braku. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu. Takođe i danas je rasprostanjen običaj da mlada pri ulasku u mladoženjinu kuću podigne neko dete iz familije (najbolje muško), što bi trebalo, tako se bar veruje, da joj podari plodnost u braku. U Prizrenu je devojci, nekoliko dana pre venčanja, bojila kosu u crvenu boju žena koja je mnogo rađala. Kroz taj obred moć rađanja trebalo je da pređe na novu mladu.

Lažni mladoženja



Oni mladići i devojke koji bi ostajali nevenčani oduvek su u narodu izazivali podozrenje i nepoverenje. Zbog toga su se i jedni i drugi trudili da se na vreme venčaju i da na taj način ne odudaraju od zajednice u kojoj su živeli. Međutim, oduvek je bilo onih koji zbog skromnijeg izgleda, nekakve bolesti ili "lošeg glasa" nisu uspevali da okuse “bračnu sreću”. Zbog toga su neki, u dogovoru sa roditeljima, pribegavali prevari, a takav mladoženja se u narodu zvao “lažni mladoženja”. Takav primer nalazimo u narodnoj pesmi “Ženidba Maksima Crnojevića” Imalo je takvih primera i u stvarnosti, ne samo u narodnim pesmama. Tako je 1732. godine neka Vinka tražila od srpskog Sinoda da joj poništi brak jer su je, prevarom, umesto za zdravog, venčali za čoveka koji je nem, gluv i lud. Sinod je, s razlogom, odobrio razvod. Zabeležen je još jedan primer iz 1880. godine. Te godine se neka Vidosava Milovanović zagledala u naočitog momka Stojana Mitića. Prijatelji je nagovoriše da pobegne u kuću jednog od njih gde će je navodno čekati Stojan Mitić i odvesti je svojoj kući. Kad je došla, od Stojana ne beše ni traga ni glasa, a ona od sramote, uze prsten drugog čoveka i pođe za njega.



balkanmedia.

Stari običaji
Doba nevinosti



Nevestino “poštenje” proveravalo se posle prve braène noæi
Na prostorima Balkana vekovima je vladao običaj prema kome je nevesta morala nevina stupiti u brak. Mladino “poštenje” proveravalo se posle prve bračne noći, kada bi svekrva, na osnovu tragova na bračnoj postelji objavljivala radosnu vest ili sramotu za nevestu i njenu familiju. Tako je svaki nevestin prebračni odnos strogo bio kažnjavan, a “grešnica” bi bila strogo osuđena od mladoženjine porodice i od celog sela.

Kazna za prebračne odnose

Ovo se posebno odnosilo na devojke koje bi vanbračno donele dete na svet, te su se one, osuđene od zajednice, pokatkad udavale za kakvog siromaška ili udovca. Pogrešno je, međutim, misliti da su ovako strogo osuđivane samo pripadnice ženskog pola. Predbračna nevinost bila je vrsta norme koja se odnosila i na muškarce i na žene, s tim što je ovo uvek bilo teže proveriti kod muškarca. Ipak, u narodu se uvek znalo koji se momak “skita i viđa sa nepristojnim ženskinjama”, pa često ni ovaj nije mogao računati da će se oženiti nekom pristojnom devojkom. Što se tiče vanbračne dece, naša tradicijska zajednica je čak mnogo više osuđivala oca deteta, nego majku i neretko ga je, pod pretnjom izgona iz sela, primoravala da se oženi devojkom sa kojom je začeo dete.



Nevinost je oduvek bila simbolizovana belom bojom – otuda je nevesta obučena u belu boju

Devičanstvo kao žrtva

Što se tiče “devičanstva kao žrtve” ono je postojalo u dva osnovna oblika. Prvi oblik je monaštvo – dobrovoljno zavetovanje žene (i muškarca) da će ceo život posvetiti Bogu, ispunjavajući osnovne monaške zavete. Iako se u naučnoj literaturi uglavnom smatra da su u monahe išle osobe nesposobne (iz bilo kojih razloga) za brak ili oni koji su se razočarali u ljubav i život, istinski razlozi monaškog poziva bili su sasvim druge prirode. Naravno, sigurno je bilo i pomenutih razloga, ali u kaluđere su najčešće išli oni ljudi koji su iskreno želeli da se žrtvuju Bogu i da svoj život provedu u duhovnom usavršavanju, uzrastanju i molitvama (za svoje i spasenje celog sveta).

Kćerke u ulozi sinova

Žene i devojke koje su odlazile u manastir nisu nužno morale biti nevine, ali su, primanjem monaške rize postajale i do kraja života ostjale “neveste” Hristove. Drugi primer zavetovanja (dobrovolnog žrtvovanja) devojaka bili su poznati slučajevi virdžina ili ostajnica , kako su se zvala ženska deca u porodicama u kojima nije bilo muškog potomstva, pa su preuzimala na sebe ulogu sinova, radi očuvanja porodičnog ognjišta i pomoći ocu u boju. Ove zavetovane devojke u nekim krajevima su nazivane tobelije, od turske reči “tobe” što znači zavet. U nekim etnološkim zapisima zabeležen je čak primer da je sestra otišla u boj protiv Turaka kako bi zaštitila brata da on ne ode u vojsku.



Ni momci koji su viđani sa “nepristojnim ženskinjama” nisu bili na ceni
Žrtvovanje na stubu srama

U današnje doba pojam žrtve i žrtvovanja za drugoga ismejan je i gurnut u zapećak. To se čak najčešće vezuje za neko mučno osećanje odricanja od svog ega, svojih navika i komfora. Masovnim propagiranjem “slobodnih” seksualnih odnosa, erotike i poništavanja seksualnih tabua, devičanstvo najčešće biva okarakterisano kao kao simbol zaostalosti i sputanosti. Ipak, to odbcivanje tabua vezano je za veliku raširenost side, kuge 20. veka, koja je, hteli mi to da priznamo ili ne, najčešće vezana za promiskuitetne i homoseksualne odnose, i relativiziranje pojma ljubavi, vernosti i žrtve.


balkanmedia.

Stari običaji
Vezanih ruku u brak



Mnoge važne trenutke u našim životu prate starovremenski običaji. I ma koliko da se mladi trudili da odbace neke komplikovane i zastarele običaje, oni su toliko duboko urezani u kulturu svih naroda da se uvek ispolje u nekom obliku. Jedan od takvih običaja je i vezivanje ruku mladenaca prilikom čina venčanja.

Sastavljene ruke – početak zajedništva

Postoje razna tumačenja značenja ovog običaja – neki smatraju da se time ojačava bračna zajednica, drugi da se time obezbeđuje porod i bračna sreća, treći da se mladenci štite od svega lošeg... Ovaj običaj je dosta star, a interesantno je da se sreće u kulturama skoro svih naroda. To i nije neobično, s obzirom na to da se mnogi običaji, kao posledica mešanja naroda, prenose iz jedne kulture i tradicije u drugu. Sastavljanje ruku mladenaca pred licem koje ih venčava predstavlja obredni početak njihove bračne zajednice. U nekim narodima mladenci se samo dotiču prstima, negde se, pak, rukuju, a negde drže izuzetno čvrsto. Setimo se samo kako je Bora Stanković u “Nečistoj krvi” maestralno opisao kako iz Sofkine ruke klizi oznojena ruka njenog 12-godišnjeg mladoženje čime je predskazan njihov nesrećan brak.

Muškarac kao prosjak bez žene



Etnolog E. Vestermark kaže da sastavljanje ruku može da znači znak vere koju dve osobe daju jedna drugoj. Otuda i potiču reči “zaručiti se”, “zaručnik”, “zaručnica”. Takođe, mnogi etnolozi tumače poreklo izraza “isprositi devojku” objašnjavajući da je mladić, bez obzira na svoje materijalno stanje, siromašan i prosjak sve dok ne isprosi devojku. U Hrvatskoj, u Kotarima sveštenik pri venčanju vezuje ruke mladencima maramom, koja posle venčanja ostaje njemu. Taj običaj je poznat i u Bačkoj. U Beogradu, pošto se mladenci uhvate za ruke, sveštenik im veže ruke peškirom koji takođe, posle venčanja, ostaje njemu. Ipak, u mnogim našim krajevima ruke se ne vezuju, već se samo preko njih prebaci vezena marama ili povez koji mlada dobija od kuma ili starog svata. U nekim delovima Srema sveštenik povezom obavija mladu i mladoženju oko struka. U današnje doba neformalniji mladenci odlučuju se građansko venčanje uz matičara, dok oni drugi, tradicionalniji, poštuju sve običaje. Ipak, za srećan brak još nije pronađena formula. Nekima ni vezivanje ruku i svi običaji ne donesu sreću, a kod drugih ono “volim te” s početka veze potraje ceo život.




balkanmedia.

Poligamija je pojava kada kulturni standardi dopuštaju brak ili vezu s više partnera u isto vrijeme. Nastala je u praistorijskom vremenu, iz grupnog braka u kojemu je bilo više partnera s obje strane.Bila je vrlo rasprostranjena kod primitivnih naroda Afrike, Azije, kod Indijanca u Americi, kod Eskima, itd.
Danas je zakonom dopuštena u mnogim zemljama, naročito muslimanskim (na osnovi šerijatskog zakona).
Sa kulturnim razvojem nerazvijenih zemalja poligamija polako nestaje. U kršćanskoj civilizaciji je strogo zabranjena, bar formalno. Njezini klasni zaostaci javljaju se u obliku prostitucije i legaliziranih preljuba.

Što vi mislite o poligamiji?

Taman posla.
A šta je legalizovana preljuba ?
On zna da ja nešto muvam sa strane i to mu je ok...ili ?

Možda će se u nekoj budućnosti poligamija prihvati u našem društvu kao neka nova tekovina, uz određene moralne uvjete (da nije prisilna) baš kao što se i danas prihavaća homosexualna zajednica a što je do jučer bilo nezamislivo.
Zašto, ako nekome tako odgovara, ne bi imao dvije, tri ili više žena - uz uvjet da to i njima odgovara, odnosno zašto jedna žena ne bi imala dva, tri ili više muževa ako svima tako odgovara.
Naravno, dok društvena evolucija to ne prihvati, onima koji tome streme preostaje preljub.

U sred smo sezone venčanja. Neka nas oduševe i razneže, a neka budu toliko naporna da nas nateraju da se zapitamo šta je tim ljudima bilo u glavi, kad su uspeli da od svog najsvečanijeg dana u životu naprave cirkus.

Običaji su lepi, oni ističu povezanost porodice i zajednice, i čuvaju tradiciju. Da li su baš svi smisleni, i da li ih treba čuvati po svaku cenu? Prosudite sami, evo nekih od običaja vezanih za venčanja širom sveta:

Mlade u belom



Iako je jedno od najstrožih nepisanih pravila za zapadnjačke neveste bela venčanica, naročito ako se udaju prvi put, to nije oduvek bilo tako. Ta tradicija čak nije ni stara koliko nam se čini. Pre 1840. godine, mlade su rado oblačile haljine raznih boja na svom venčanju, a onda se desilo venčanje Kraljice Viktorije sa Princom Albertom, gde je ona odlučila da se odrekne boja, i pojavi obučena u belo od glave do pete. Bela boja je bila veoma kontroverzna za ono vreme, jer je smatrana bojom žalosti, ali je nakon hrabrog izbora engleske kraljice postala opšti trend evropskih venčanja. Za razliku od ovog dela sveta, indijske mlade se tradicionalno venčavaju u crvenom sariju, a afričke neveste vole bogat kolorit i dizajn svojih venčanica.

Mazel tov!

Svakako ste, bar gledajući na filmu, bili svedoci jevrejskog običaja kada mladoženja nakon razmene prstenja cipelom lomi čašu umotanu u čaršav. Nakon tog čina svi gosti u glas uzvikuju „mazel tov!“, što znači „srećno!“. Izvor ovog običaja nije sa sigurnošću utvrđen. Jedni kažu da običaj predstavlja podsećanje na rušenje svetinja u Jerusalimu i rečenicu iz Psalma 137:6 „neka Jerusalim bude iznad svake moje sreće“, dok drugi imaju mnogo svetovnije objašnjenje, tumačeći to kao simboličan gest kojim mladoženja poslednji put odlučuje nešto vezano za domaćinstvo, i nakon toga vođenje svog doma prepušta svojoj izabranici.



Mazel tov!

Prsten na stopalu

Iako razmena nakita tokom čina venčanja uglavnom podrazumeva prstenje na rukama, nije uvek tako. Zapadnjački običaji nalažu da mlada nakon čina venčanja verenički prsten premešta na domali prst leve ruke, a na njegovo mesto na domali prst desne ruke, stavlja burmu. U Indiji, Hindu mlade svoju burmu nose na prstu stopala, prvom do palca. Ovo prstenje je uglavnom od srebra, i na taj način ga nose samo udate žene. Mladoženje ne nose prstenje na prstima stopala kao znak svog bračnog statusa, već kao nakit, i mogu ga nositi i neoženjeni muškarci.



Indijke tradicionalno venčani prsten nose na prstu stopala

Posipanje mladenaca

Jedan od najzastupljenijih običaja je posipanje mladenaca. Ovaj običaj je najrazvijeniji u Češkoj, gde tokom celog slavlja mladence nečim posipaju. Na samom početku ceremonije deveruše bacaju latice cveća po mladencima, kao simbol lepote i radosti. Tokom ceremonije, pred noge im se baca tanjir, čije krhotine moraju zajedno da počiste, što simbolizuje jedinstvo i slogu. Prilikom izlaska sa venčanja, prijatelji i porodica na mladence bacaju grašak kao simbol plodnosti. Kada nakon venčanja dođu kući, mladence će sačekati kiša od oraha, žitarica, sitnog novca i smokava, što predstavlja drevni paganski običaj umirivanja bogova u kući. U indijskoj ceremoniji venčanja porodica i prijatelji često donose venčiće i ikebane napravljene od cveta kadifice čijim laticama zasipaju mladi bračni par sa željama da imaju lep život.



Posipanje cvećem, jedan od najčešćih običaja

Preskakanje preko metle

Preskakanje preko metle, ma kako bizarno izgledao prilikom svečanog čina, ima dirljivu istoriju. Pošto im je bilo zabranjeno da se venčavaju i poseduju bilo kakvu imovinu, robovi američkog juga su se jednostavnim preskakanjem metle na mestu obeleženom za venčanja jedni drugima zavetovali na večitu ljubav. Ovaj običaj je napušten sa ukidanjem ropstva, ali ga nove generacije afroamerikanaca ponovo uvode kao deo ceremonije venčanja, u znak sećanja na tešku prošlost i tragičnu istoriju svojih predaka.



Nekada zbog uskraćenih ljudskih prava, danas zbog zabave i tradicije

Poljska kecelja

Poljska venčanja su poznata po veseloj muzici i koloritnim plesovima. Jedan običaj, koji obično označava kraj zabave je Mladin ples, kada nevesti bliska prijateljica veže kecelju, nakon čega ona pleše sa svima koji to žele. Ovaj ples nije besplatan, i svaki gost koji želi ples ubacuje novac u džep kecelje. Ples obično započinje mladin otac, a završava mladoženja, koji ne ubacuje novčanice, nego po običaju - ceo svoj novčanik. Nakon što mladoženja ubaci novčanik i odnese mladu, svadba je zvanično završena.



Ples sa mladom, još jedan način da mladenci dopune svoj budžet