Хајнрих Шлиман




Хајнрих Шлиман(нем. Heinrich Schliemann; Нојбуков, 6. јануар 1822 — Напуљ, 26. децембар 1890) је био немачки археолог који је своје целокупно богатство стечено у младости трговином потрошио на археолошка истраживања. Открио је 1868. Троју, користећи се подацима из Хомерових спевова „Илијада“ и „Одисеја“, а ископавао је у Микени, Орхомену и Итаци.



Биографија

После дванаест дана путовања бродом који је потонуо, а пловио је у Јужну Америку, чамцем се са преживелим путницима искрцао у Холандију. Са 25 година постао је успешан самосталан трговац, научивши 11 језика – последњи међу њима били су стари и модерни грчки. Археологији се потпуно посветио у својој 36 години. После брака са Рускињом која није желела да напусти своју домовину, оженио се веома младом Гркињом, по принципу куповине. Почео је да живи у Атини. Свој дом је назвао Белерофонт, своју децу Андромаха и Агамемнон, а слуге Теламон и Пелоп.



Маска Агамемнона, открио је Шлиман

1870. године отишао је у Троаду убеђен да ће под брегом Хисарлих наћи „Пријамову Троју“. После годину дана, са 80 радника и са огромним ентузијазмом започео је ископавања на том локалитету. Труд се исплатио. Откривен је велики бакрени суд у коме се налазило око 9.000 златних и сребрних предмета. У Европу је послао поруку да је пронађено „Пријамово благо“. Касније, заједно са њим ископавања су наставили археолози и учењаци Дерпфелд, Вирхов и Бирнуф.



Сумња о постојању Троје на малоазијском тлу била је отклоњена. Постојало је само питање која од девет ископаних је „Хомерова“? 1876. године, Шлиман је решио да докаже да је и Агамемнон био историјска личност. Траг за потврдом његовог постојања одвео га је на источни Пелопонез – у Микену, вођен Паусанијиним делом „Класични опис Грчке“. У Микени је убрзо наишао на 34 усправна окна (дубоке гробнице) ископана на стеновитом тлу.



У међувремену, из Турске је прокријумчарио „Пријамово благо“ у Берлин, сместивши га у Државни музеј. Наставивши са ископавањима у Микени пронашао је (већином у наведеним усправним окнима), поред осталог, бројне скелете, грнчарију, накит и златне маске. Тадашњем грчком краљу јавио је да су откривене гробнице Атреја и Агамемнона. Касније, у Тиринту је откопао велику палату и огромне, „киклопске“ камене зидове.

Његов велики ентузијазам да би што пре дошао до циља проузроковао је да уништи и помеша ископане предмете. Свакако, после каснијих анализа, погрешно је мислити да је благо у Троји „Пријамово“ а златна маска у Микени Агамемнонова.



Међутим, његов учинак за археологију онога времена био је веома велики. Ни сам свестан тога, многе је археологе увео у откривање старог света односно, цивилизације (древна „микенска“ цивилизација) старије од оне које је био убеђен да је пронашао.

На реду је био Пилос... Хајнрих Шлиман умро је 1890. године.

Artur Evans (engl. sir Arthur John Evans; Neš Mils, 8. jul 1851 — Boars Hil, 11. jul 1941) je bio britanski arheolog, čije je najčuvenije otkriće lokaliteta minojske kulture u Knososu na Kritu.

Artur Evans je bio pristalica rada Hajnriha Šlimana, koji je otrkio Troju (na prostoru Male Azije ) i Mikenu (na Peloponezu). Šliman je pretpostavio da Krit mora imati vezu sa Mikenskom civilizacijom, međutim do istraživanja nije došlo, jer se ostrvo nalazilo pod turskom vlašću.
Evans je proučavao Mikenu, posebno pravougaone kritske pečate. Na osnovu proučavanja pretpostavio je da mikenska kultura vodi poreklo sa Krita. Kada je ostrvo oslobođeno od turske vlasti, Evans je počeo sa otkopavanjima i 1900. godine otkrivena je palata u Knososu, kao i veliki broj glinenih pločica. Istraženi su lokaliteti i u Festosu i Agija Trijadi.
Utvrđen je i razvoj kritskog pisma. U početku je korišćeno piktografsko pismo (od oko 2000. do 1650. godine p. n. e.). U narednom periodu (od oko 1650. do 1450. godine p. n. e.) koristio se Linear A, slogovno pismo, koje nema veze sa grčkim pismom i koje je nastalo od trećine pitkografskih znakova, dok su ostatak činili potpuno novi, nepoznati znaci. Linear A nije dešifrovan.
U periodu od 1450. do 1200. godine p. n. e. koristio se Linear B, koje je dešifrovao Majkl Ventris uz pomoć Džona Čedvika. 1952. godine izneto je mišljenje da je Linear B zapravo grčko pismo i uz pomoć kiparskog slogovnog pisma dešifrovano je deset grčkih reči (poput gradova Knosos, Pilos i sl). Do danas je veći deo pisma dešifrovan. Otrkiveni su znakovi za slogove, odvajanje, brojeve i ideogrami. Međutim još uvek nije utvrđeno da li je Linear B varijanta Lineara A.
Disk iz Festosa otrkiven je 1908. godine, u udubljenju u podu. Tekst na disku je spiralno uvijen na centru. Pretpostavlja se da je u pitanju slogovno pismo sa prostora Male Azije.



wikipedija

Hauard Karter (engl. Howard Carter; Čisvil, 9. maj 1873 — London, 2. mart 1939) je bio čuveni engleski arheolog i egiptolog.

Sa 17 godina počeo je da studira natpise i crteže Egipta. Radio je na iskopavanjima u Ben Hasanu, kraljevskim grobnicama Srednjeg Egipta, a kasnije je sarađivao sa Flindersom Pitrijem. Tokom iskopavanja u Dolini kraljeva u Egiptu otkrio je grobnice Amenofisa I, Tutmesa IV i kraljice Hatšepsut. Njegovo najveće otkriće je grobnica faraona Tutankamona.

Karter i lord Karnavon bili su prvi ljudi koji su ušli u Tutankamonovu grobnicu posle više od 3.000 godina, kada je u nju položen faraon.

Manji nalazi uputili su Kartera gde bi grobnica mogla da se nalazi. 4. novembra 1922. godine grobnica je otvorena, tada je Karter otkrio prvi ulaz. 5. novembra otrkiveno je stepenište, a 24. novembra zid sa Tutankamonovim pečatima. U grobnicu je moralo da se dovede električno osvetljenje i da se obezbedi od krađe jer su nalazi bili od zlata.

Tutankamonovo blago se nalazi u Egipatskom muzeju u Kairu i smešteno je u 12 prostorija. Karter je našao u grobnici 4 škrinje koje su bile ugrađene jedna u drugu sve sa bogatim pozlatama. Sarkofag koji je pronađen je od jednog komada žutog kremena i u njemu su se nalazila tri kovčega od kojih je pored pozlaćenih bio i jedan od zlata sa težinom od 110,4 kg.


wikipedija

Šampolionov san


Žan Batist Furije, veliki matematičar i fizičar, jedan od članova Napoleonove naučne komisije za istraživanje Egipta, našao se 1801. godine u inspekciji jedne srednje škole u Grenoblu gde je upoznao neobičnog jedanaestogodišnjaka. Naime, Furije se upustio u razgovor sa sitnim dečakom bolešljivog izgleda i istočnjačkih crta lica koje su mu donele, među drugovima, nadimak Egipćanin. Na svoje čuđenje, veliki naučnik je otkrio da ovaj jedanaestogodišnjak tečno govori latinski i grčki i da namerava da savlada hebrejski. Kada je ovog natprosečnog mališana upoznao sa svojom bogatom zbirkom sakupljenih artefakata iz Egipta, videvši papirus ispisan hijeroglifima, dečak je upitao da li je neko pročitao šta tu piše. Pošto je usledio negativan odgovor, samouvereno je dodao: "Ja ću to jednom da odgonetnem". I zaista, dvadesetak godina kasnije, to je i učinio. Ovaj bolešljivi dočak postao je kasnije čuven i proslavljeni naučnik Žan Fransoa Šampolion.



Žan Fransoa Šampolion (1790-1832)

Sa samo trinaest godina Šampolion je svoje poliglotsko znanje upotpunio savlađivanjem arapskog, sirijskog, haldejskog, koptskog, starokineskog jezika i sanskrita. Kada je završio srednju školu, namera mu je bila da upiše neki od pariskih liceja. Napisao je konkursni rad koji je potpuno zaprepastio profesore. Mladi kandidat im se predstavio ozbiljnom naučnom studijom "Egipat pod vladavinom faraona", punom nepoznatih činjenica i smelih istorijskih teza potkrepljenih izvodima iz grčkih, latinskih i hebrejskih tekstova. Profesori su odlučili da ga prime u svoj kolegijum i mladom Šampolionu su ponudili mesto nastavnika. A on se od iznenađenja - onesvestio. Ipak, nije prihvatio ovaj laskavi predlog i krenuo je na dalje usavršavanje u Pariz. Vrhunac njegovih snova i cilj koji je sebi postavio bio je dešifrovanje egipatskog pisma. Smatrao je da će ovu svoju zamisao ostvariti samo ako u potpunosti upozna drevne jezike, kulturu, psihologiju i mentalitet ljudi sa Istoka. I u tu svrhu je i svoj dnevnik vodio na koptskom jeziku koji je bio najkasnija i konačna razvojna faza staroegipatskog jezika.



Šampolion je započeo svoja istraživanja od koptskih artefakata


U Parizu, Šampolion je živeo u siromaštvu, izdržavao se od male sume novca koju mu je slao brat, a dane je provodio u biblioteci nagnut nad gomilom knjiga. Sa devetnaest godina, 1809., vratio se u svoj rodni grad Grenobl i na tamošnjem univerzitetu preuzeo katedru za istoriju. Uporedo je nastavio da proučava hijeroglife sledivši sopstveni naučni put potpuno nezavisan od onog kojim su išli dotadašnji proučavaoci Herodot, Strabon, Diodor, Harapolon. On je raskinuo sa ukorenjenim tvrđenjem da su hijeroglifi piktografsko, odnosno slikovno pismo u kome svaki znak izražava celu reč, tj. predmet ili apstraktan pojam.



Izvadak iz Šampolionovih beležaka tokom istraživačke ekspedicije u Egiptu

Šampolion je krenuo od suprotne pretpostavke - da je u pitanju fonetsko pismo, tj. da znak označava jedan slog ili glas. Svoju tezu je potvrdio upoređujući pojedinačne egipatske znakove sa odgovarajućim grčkim slovima. Ova poređenja su mu pomogla da pročita neke od hijeroglifa kao i da dođe do novog pravila u egipatskom pismu po kome su za izražavanje iste fonetske vrednosti korišćeni različiti znakovi. U nekim slučajevima znakove je posmatrao kao rebuse koje je odgonetao.



Šampolionova beleška iz koje se vidi da je egipatsko pismo zapravo fonetsko, a ne piktografsko

Zahvaljujući svom otkriću, Šampolion je postao priznat naučni autoritet u Francuskoj. To mu je donelo sredstva za organizovanje ekspedicije u Egipat u kojoj je proveo dve godine obilazeći drevne ruševine. Utemeljio je egipatsku zbirku u Luvru. Umire 1832. godine u Parizu od potpune iscrpljenosti organizma izazvane nadljudskim umnim radom.


zvrk

Феликс Каниц



Феликс Филип Емануел Каниц (нем. Felix Philipp Emanuel Kanitz; Будимпешта, 2. август 1829 — Беч, 8. јануар 1904) је био аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе. Био је краљевски угарски саветник и витез аустријског ордена Фрање Јосифа, носилац медаље за науку и уметност, носилац српског Таковског ордена и ордена Светог Саве и почасни члан Краљевске саксонске академије наука.

Биографија

Рођен је у Будимпешти, као син фабриканта чија је фамилија доселила из Немачке средином 18. века.

Студирао је уметност на Бечком универзитету. Прво се бавио музиком, а онда сликарством и постао добар цртач. Највише је сликао акварелом и тушем. Од 1858. године путовао је по јужнословенским крајевима - Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији. Посебно је пажљиво бележио археолошке и географске податке и правио добре илустрације архитектонских остатака, цркава, људи итд. Путујући, постао је етнолог јужних Словена. Европи су његови радови били занимљиви јер су приказивали мало познато подручје, да би касније његов рад интелигентног аматера био превазиђен напретком научне етнологије.

Дело

После путовања по Србији Каниц је објавио два дела мањег обима: Римски налази у Србији (нем. Die römischen Funde in Serbien), објављено у Бечу 1861. и неколико година касније - Српски византијски споменици (нем. Serbiebs byzantinische Monumente, Беч, 1864).

Једно од његових најзначајнијих дела и врхунац археолошких истраживања је Римска студија (нем. Römische Studien in Serbien) у којој је истакао залагање да се спречи уништавање културног блага.

У Лајпцигу је 1969. године штампано изузетно обимно дело, Историјско-етнографске студије са путовања 1859-1868 (нем. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) у коме је на преко 700 страна, са многобројним илустрацијама, представио Србију, њен народ и историју.

У својим делима описивао је објекте трослојно: прво је описао локацију, затим дао историјски аспект, док је трећи део садржао податке о тренутном стању.

У Србији је најпознатија књига Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века (нем. Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart, 1904).

Каниц је сарађивао са српским научницима тога доба, Јанком Шафариком, Јованом Гавриловићем и другима, од којих је добијао податке о томе где се могу наћи остаци римске културе и о српским манастирима.



Рушевине Жрнова



Жрнов на Авали

извор: Википедија