Zanimljivosti iz sveta arheologije

Najstariji arheološki dokaz o postojanju Isusa Hrista

Sarkofag iz prvog veka , koji je nedavno otkriven u Izraelu, mogao bi biti najstarija arheološka potvrda postojanja Isusa Hrista iz Nazareta. Natpis na sarkofagu na aramejskom jeziku -
"Jakov, sin Josipov, brat Isusa Hrista" - nalazi se na inače praznoj površini sarkofaga isklesanog od vapnenca. Naučnik Andre Lemaire smatra da je vrlo verovatno da se ime Isus odnosi na Isusa iz Nazareta, a starost sarkofaga procenjuje na 63. godinu n.e., samo tri decenije nakon Hristove žrtvene smrti. Lemaire, poznati stručnjak za drevne natpise, svoje spoznaje objavio je u zadnjem izdanju Biblical Archaeology Reviewa. Sveštenik Joseph Fitzmyer, profesor s Katoličkog Univerziteta , koji je proučavao fotografije sarkofaga, složio se s Lemaireom utoliko što smatra da stil pisanja savršeno odgovara stilu drugih natpisa iz prvog veka. A pojavljivanje sva tri poznata imena u istom kontekstu zaista jest upečatljivo. "Ali postoji jedan veliki problem, mora se dokazati da je Isus iz teksta Isus iz Nazareta, a to niko ne može dokazati", zaključio je Fitzmyer. No Lemaire ne odustaje od svog entuzijazma već navodi dokaze poput specifičnog stila pisanja, činjenice da su Jevreji običaj pokapanja mrtvih u kosturnice održavali samo u periodu između 20. godine p.n.e. i 70. n.e. što stavlja ovaj natpis sasvim sigurno u period Isusa te Marijinog i Josipovog sina Jakova koji je postao jedan od stupova prve hrišćanske skupštine u Jeruzalemu.

Dakako, sva tri imena s natpisa uobičajena su imena onog vremena i prostora, ali Lemaire procenjuje da je samo 20 Jakova iz Jeruzalema 1. veka imalo oca po imenu Josip i brata Isusa. Osim toga, spominjanje bratova imena uz očevo i to na sarkofagu više je nego neuobičajeno, a zasad postoji samo jedan sličan primer na aramejskom jeziku. Spomenuti Isus morao je dakle biti istaknuta ili slavna osoba - Isus iz Nazareta svakako ima sve kvalifikacije. Ovih dana izraelski stručnjaci izvršili su temeljnu mikroskopsku analizu površine natpisa i zaključili da na sarkofagu nema dokaza koji bi pobili Lemaireovo datiranje. Međutim, Kyle McCarter s John Hopkins Univerziteta smatra da se brat spominje jer je ili bio vlasnik grobnice ili je organizovao pogreb. O postojanju Isusa iz Nazareta osim Biblije svedoče i mnogi istorijski dokazi. Primerice, jevrejski istoričar iz prvog veka Josip Flavije piše da je "brat Isusa takozvanog Hrista pod imenom Jakov kamenovan na smrt" kao bogohulnik 62. godine n.e. U Jevanđeljima, Delima Apostolskim i hrišćanskim poslanicama Jakov se spominje kao jedno od ostale dece Marije i Josipa, dakle brat Isusa Krista koji je nakon Hristove smrti postao hrišćanin i bio jedan od starešina zajednice u Jeruzalemu. Do otkrića ovog sarkofaga najstariji arheološki dokaz na kojem se spominje ime Isusa Krista bio je fragment 18. poglavlja Ivanova jevanđelja za koji se procenjuje da potiče iz 125. godine n.e., a otkriven je 1920. u Egiptu. Ime Isusovo spominju i tri svetovna rimska autora iz ranog drugog stoleća te jevrejski istoričar Josip Flavije na kraju prvog veka, dok su imena Poncija Pilata i Heroda pronađena na kamenim natpisima iz Jeruzalema. Vlasnik srkofaga, koji ga je kupio pre 15 godina od arapskog trgovca starinama u Jeruzalemu, zatražio je Lemairea da ne objavljuje njegovo ime. Sarkofag je navodno iskopan na južnim obroncima Maslinske gore, a vlasnik i arapski posrednik nisu bili svesni njegovog značaja sve dok ga ovo proleće nije pregledao Lemaire. Upravo se pregovara o mogućem izlaganju sarkofaga u Torontu i SAD-u.

Otkriće francuskog paleontologa Andre Lemera, koji je na zidu grobnice u Jerusalimu iz prvog veka naše ere pronašao zapis 'Jakov, sin Josifov, brat Isusov' , koji se vezuje za Svetog Jakova Pravednika, treba podvrgnuti detaljnijoj ekspertizi, smatraju predstavnici crkve i naučnih krugova. Prema rečima episkopa Zarajskog Merkurija, iz patrijaršije Severne Amerike, teško je 'napraviti predstavu o karakteru pronađenog zapisa na osnovu novinske vesti'. On smatra da u ekspertizi treba da učestvuju i predstavnici crkve. 'Bilo bi umesno zainteresovati za to crkvene arheologe, istoričare i bogoslove Ruske pravoslavne crkve ili bratske crkve u Svetoj zemlji', naglasio je on. Po misljenju Merkurija, reč je o otkriću grobnice apostola Jakova, brata Božjeg, koji je jedini od 'dece Josifove' bio blizak Hristu i smatra se njegovim učenikom. Posle njegovog vaskrsnuća i vaznesenja Jakov je bio prvi episkop Jerusalima, a kasnije su ga Jevreji svrgli. Otkriće njegovog groba može biti jedna od potvrda biblijske priče.
Izvor: Vumi's antika

Vikinzi i starosedeoci Amerike: licem u lice

Prateći bledi trag artefakata, jedan kanadski arheolog traga za izgubljenim poglavljem istorije Novog sveta…
Nešto u vezi sa tim neobičnim kanapima nije se uklapalo.Patriša Saderland je to odmah uočila: netipično su paperjasti, tako mekani na dodir.

Ovi brodski kanapi potiču iz jedne napuštene naseobine na krajnjem severu Bafinovog ostrva u Kanadi, duboko u Arktičkom krugu, severno od Hadsonovog zaliva. Tu su se pre oko 700 godina domorodački lovci grejali oko fenjera u kojima je gorela fokina mast. Osamdesetih godina XX veka jedan rimokatolički misionar je, takođe sa čuđenjem, posmatrao mekane kanape nakon što je iskopao na stotine zanimljivih predmeta iz tih istih ruševina. Napravljeni od kratke dlake iščupane sa kože arktičkog zeca, ovi vezovi nimalo ne liče na opute koje su arktički lovci uplitali u konopce. Otkud to ovde? Stari sveštenik nije imao odgovor, pa je kanape spakovao zajedno sa ostalim pronađenim predmetima i poslao ih u Kanadski muzej civilizacije u Gatinou, u Kvebeku.

Godine su prolazile sve dok jednog dana tokom 1999. godine Saderlandova, koja je arktički arheolog u muzeju, nije stavila kanape pod mikroskop i videla da su to kratke dlake upredene u mekane niti. Praistorijski narodi na Bafinovom ostrvu, međutim, nisu ni preli ni tkali. Oni su komade odeće od koža i krzna prošivali i uvezivali oputom. Otkud onda ovaj ispredeni kanap? Saderlandovoj je sinulo. Nekoliko godina ranije, kad je pomagala na lokalitetu jedne vikinške seoske kuće na Grenlandu, videla je svoje kolege kako iskopavaju komade sličnog kanapa iz poda prostorije za tkanje. Odmah je telefonom pozvala jednog arheologa u Danskoj. Posle nekoliko nedelja stručnjak za vikinške tkanine obavestio ju je da su kanapi iz Kanade isti kao predivo nordijskih žena sa Grenlanda. „Ostala sam bez reči”, seća se Saderlandova.

Otkriće je otvorilo velika pitanja koja su kopkala Saderlandovu, nagnavši je da se upusti u svesrdnu naučnu istragu koja traje već duže od jedne decenije. Da li se grupa Nordijaca iskrcala na zabačenu obalu Bafinovog ostrva i ostvarila prijateljski kontakt sa domorodačkim lovcima? Da li je taj kanap ključ za rasvetljavanje odavno zaturenog poglavlja istorije Novog sveta?

VIKINŠKI MOREPLOVCI bili su istraživači bez premca u srednjovekovnoj Evropi. Gradili su stamene brodove od drveta, koji čak i danas izazivaju divljenje, i isplovljavali iz svoje domovine u Skandinaviji u potrazi za zemljom, zlatom i drugim blagom. Neki su u VIII veku plovili na zapad do današnje Škotske, Engleske i Irske, sejući smrt mačem u prepadima koji su ovekovečeni u raznim srednjovekovnim rukopisima. Mnogi su se okrenuli prekomorskoj trgovini. Još u IX veku vikinški trgovci su stigli istočno čak do obala Belog i Crnog mora i plovili su plićacima istočnoevropskih reka. Osnovali su gradove duž glavnih evroazijskih trgovačkih puteva i nabavljali najfiniju robu tadašnjeg Starog sveta – staklene posude iz doline Rajne, srebrninu sa Bliskog istoka, školjke iz Crvenog mora, svilu iz Kine.

Najveći pustolovi među njima odvažno su zaplovljavali daleko na zapad, u rizične, maglom prekrivene vode severnog Atlantika. Na Islandu i Grenlandu vikinški kolonisti vredno su gradili čitava sela, sa velikim skladištima punim arktičke robe namenjene za prodaju po Evropi, od morževe belokosti do spiralnih kljova narvala koji su prodavani kao rogovi jednoroga. Pojedine vikinške vođe, neustrašive kad je u pitanju istraživanje nepoznatog, išle su još dalje na zapad i plovile između ledenih bregova sve do Amerike.

Negde između 989. i 1020. godine vikinški moreplovci – verovatno oko 90 muškaraca i žena – iskrcali su se na obalu današnjeg Njufaundlenda i sagradili tri velike zajedničke prostorije i brojne zemljane kolibe, u kojima se prela vuna, kovalo gvožđe i popravljali delovi brodova. Šezdesetih godina XX veka norveški avanturista Helge Ingstad i njegova supruga, arheolog Ana Stajn Ingstad, otkrili su i iskopali zarasle ruševine ovog drevnog logora kod mesta Lanso Medouz. Kasnije su kanadski arheolozi pronašli gvozdene brodske klinove i druge artefakte sa olupine broda, verovatno vikinškog, u blizini ostrva Elsmer. Međutim, narednih godina je otkriveno malo drugih tragova legendarnog prisustva Vikinga u Novom svetu – sve dok se nisu pojavila otkrića Patriše Saderland.
U bledunjavoj svetlosti praskozorja, na Bafinovom ostrvu, Saderlandova i njena terenska ekipa u koloni po jedan silaze vijugavom, stenovitom pešačkom stazom do zelene udoline Tenfild. Sinoćni jak vetar sada je utihnuo, teški oblaci su se razišli i nebo se razvedrilo iznad nazubljene stenovite obale koju su vikinški moreplovci svojevremeno zvali Heluland – „zemlja kamenih ploča”. Mnogo pre dolaska Vikinga drevni stanovnici ovog područja podigli su tu naselje, na mestu koje se danas zove Nanuk.

Saderlandova s teškom mukom silazi niz brdo, obazrivo bacajući pogled ka obali, u slučaju da se tu vrzma neki polarni medved. Ovog jutra obala je pusta. Saderlandova prolazi između dve slatkovodne bare od otopljenog snega i glasno se iščuđava nad debelom, sunđerastom mahovinom u dolini. „Mnogo je zelenila, ima podosta građevinskog materijala”, kaže ona. „Ovo je najzelenija dolina u kraju.”

Saderlandova, koja je sada stalni istraživač pri Univerzitetu u Aberdinu, osmehuje se, svesna koliko je ovo mesto savršeno. Ispod nas leži zaklonjen zaton, prirodna luka za okeanski vikinški brod. Duž nekih od natopljenih, raskaljanih delova doline uljasti sjaj zemlje pune mikroba ukazuje na prisustvo tzv. močvarnog gvožđa, rude koju su vikinški kovači vešto obrađivali. Međutim, čim se Saderlandova popela na malo uzvišenje iznad arheološkog lokaliteta, elan joj je splasnuo. Posle sinoćne oluje iskopani kanali poplavljeni su blatnjavom vodom dubokom dvadeset centimetara. Drenaža će trajati satima, uz mnogo kofa i pumpanja. „Nemamo mi vremena za to”, ljutito dobacuje.

Sa svojim srebrnosedim uvojcima, devojačkim glasom, sitne građe, visoka 152 centimetra, Patriša Saderland uopšte ne liči na vođu ekspedicije. Ali ovaj 63-godišnji arheolog u logoru je živa vatra. Prva ustaje svakog jutra, a uveče se poslednja zavlači u svoju vreću za spavanje. Preko dana je svuda – pravi palačinke, sprema ručak za inuitske poglavice, proverava električnu ogradu protiv medveda. Ona odlučuje gotovo o svemu, šta god da je u pitanju. Pre samo tri meseca imala je ozbiljnu operaciju ramena; posle četiri nedelje iskopavanja leva ruka joj je toliko natečena da je nosi u povezu.
Ali Saderlandova je izuzetno odlučna žena. Nakon što je 1999. godine otkrila vikinške kanape, ponovo se vratila u depoe Kanadskog muzeja civilizacije. Počela je detaljno da pregleda nalaze drugih arheologa, artefakte iskopane na lokalitetima drevnih arktičkih lovaca danas poznatih kao Dorseti, koji su krstarili istočnom arktičkom obalom čitavih 2.000 godina, da bi onda misteriozno iščezli krajem XIV veka.

Ispitujući stotine mogućih artefakata Dorseta, često pod mikroskopom, Saderlandova je otkrila još neke strukove kanapa sa četiri glavna lokaliteta – Nanguvika, doline Tenfild, ostrva Vilous i sa Avajalskih ostrva – rasutih duž 2.000 kilometara obale, od severa Bafinovog ostrva do severnog Labradora. Osim toga, primetila je nešto izrazito neobično u zbirakama sa tih lokaliteta. Istraživačke ekipe su odatle donosile brojne parčiće drveta, iako je područje pod tundrom, bez drveća. Na svoje iznenađenje, Saderlandova je otkrila merne štapove na kojima su Vikinzi zarezivanjem beležili trgovačke transakcije, i vretena, verovatno za namotavanje niti. Uočila je i komade drveta sa četvrtastim rupama od eksera i sa flekama, moguće od gvožđa.

Datiranje radioaktivnim ugljenikom pokazalo je da jedan komad potiče iz XIV veka, pred kraj Nordijskog doba na Grenlandu.Što je Saderlandova više pročešljavala stare dorsetske zbirke, to je nalazila sve više dokaza o prisustvu Vikinga na ovim obalama. Dok je ispitivala kamene alatke, otkrila je gotovo 30 tradicionalnih nordijskih brusnih kamenova za oštrenje, što je bila standardna alatka vikinških muškaraca i žena. Takođe je našla i nekoliko dorsetskih rezbarija sa prikazom lica nalik na evropska, sa dugim nosevima, izraženim obrvama i verovatno bradom.

Svi ovi artefakti snažno ukazuju na prijateljske kontakte između dorsetskih lovaca i vikinških moreplovaca. Međutim, da bi našla nove dokaze, Saderlandova je morala da kopa, a dolina Tenfild je najviše obećavala od sva četiri lokaliteta. Šezdesetih godina XX veka američki arheolog Moro Maksvel iskopao je jednu naročitu strukturu sastavljenu od kamena i zemljanih blokova. Te ruševine je, kako je kasnije pisao, „bilo teško objasniti”, ali je na kraju zaključio da su nomadski dorsetski lovci na tom mestu napravili nekakvu vrstu kuće. U svom kabinetu Saderlandova je sedela okružena zbirkama vikinških artefakata i ta teorija joj nije delovala ubedljivo. Dorseti su gradili male kolibe veličine današnje prosečne spavaće sobe. Ova kuća u dolini Tenfild, čiji zid je duži od 12 metara, bila je mnogo, mnogo veća.

U ruševinama su pronađeni i drugi dokazi, koji nisu toliko sićušni. Jedan član ekipe iskopao je lopatu od kitove kosti, vrlo sličnu lopatama pronalaženim po vikinškim naseljima na Grenlandu. „Iste je veličine i od istog materijala kao i ašovi koji su služili za isecanje zemljanih blokova za kuće”, primećuje Saderlandova. I to ima smisla. Saderlandova i njene kolege pronašli su ostatke zemljanih blokova – materijala od koga su Vikinzi gradili zidnu izolaciju – i temelje od krupnog kamenja koje je po svemu sudeći isklesao neko ko se razumeo u nordijsko zidarstvo. Celokupna veličina građevine, tip zidova i odvodni kanal duž kamenova slični su vikinškim kućama na Grenlandu. Na jednom mestu u ruševini još se oseća prepoznatljiv smrad fekalija. Član ekipe je iz tla iskopao grumenje mahovine veliko kao pesnica, što je bila vikinška varijanta toaletnog papira. „Dorseti se nikada nisu toliko dugo zadržavali na jednom mestu da bi napravili prostoriju za toalet”, kaže Saderlandova.

Ali zašto bi se i neumorni putnici, Vikinzi, zadržavali na ovom vetrovitom ćošku Helulanda? Kakvo blago su tražili?


PRED KRAJ IX veka jedan bogati vikinški trgovac stigao je na dvor engleskog kralja Alfreda Velikog. Bio je prijatan i komunikativan, obučen u raskošnu odeću stranog porekla i zvao se Otere. Govorio je o svom dugom putovanju do obala Belog mora, gde je od severnjaka zvanih Sami nabavio retku, luksuznu arktičku robu – od krzna vidre i kune do naramaka mekanog ptičjeg paperja. Onda je vikinški trgovac kralju poklonio morževu belokost, materijal koji se mogao izrezbariti u bleštavu šahovsku figuru ili neko drugo umetničko delo.


Otere nije bio jedini vikinški trgovac koji je tolio žeđ Evropljana za finom robom sa ledenog severa. Svakog proleća ljudi iz naselja na zapadu i istoku Grenlanda odlazili su na sever do bogatog obalskog lovišta Nordsetur. Logorujući na obali, ovi srednjovekovni Grenlanđani bi onda lovili morževe i drugu arktičku divljač, punili svoje čamce sa kožama, krznima, belokosti, čak i sa živim mladuncima polarnih medveda, za trgovinu sa drugim narodima. Samo dva-tri dana plovidbe zapadno od Nordsetura, iza uzburkanih voda Dejvisovog moreuza, ležala je još jedna, potencijalno bogatija arktička riznica – Heluland. Planine sa glečerima preteći su se nadvijale nad tom zemljom, ali tamošnja ledeno hladna voda vrvela je od morževa i narvala, a kopno je bilo puno karibua i malih krznatih životinja.
Vikinški moreplovci koji su pre hiljadu godina istraživali obalu Severne Amerike verovatno su tražili, kao i Otere, partnere za trgovinu. U današnjem Njufaundlendu, koji su Vikinzi zvali Vinland, došljaci su naišli na neprijateljski doček. Domoroci su bili dobro naoružani i strance su smatrali uljezima na njihovoj zemlji. Ali zato su u Helulandu male nomadske grupe lovaca Dorseta možda uočile priliku za sebe i prostrle im crveni tepih. Imali su tek nešto malo ratničkog oružja, ali su vešto lovili morževe i postavljali zamke za krznate životinje čija je meka dlaka mogla da se ispreda u raskošne niti. Štaviše, neki naučnici misle da su Dorseti uživali u trgovini. Vekovima su se trampili sa susednim domorodačkim grupama za bakar i drugu retku robu. „Možda su oni bili prvi preduzetnici na Arktiku”, kaže Saderlandova.


Bez razloga da strahuju od lokalnog stanovništva, vikinški moreplovci su očigledno izgradili sezonski logor u dolini Tenfild, verovatno i zbog lova i zbog trgovine. U okolini je bilo mnogo polarnih lisica, a stranci su imali barem dve poželjne stvari da ponude dorsetskim lovcima kao trampu za njihova krzna: komade drveta koji se mogu oblikovati i parčiće metala koji se oštrenjem mogu pretvoriti u sečiva. Izgleda da je cvetala trgovina krznom i drugom luksuznom robom. Arheološki dokazi ukazuju da su neke porodice Dorseta verovatno preparirale životinjske kože u logoru nedaleko od vikinškog seoceta.


Pre trinaest godina, kad je prvi put uočila one čudne strukove kanapa, Saderlandova nije mogla ni da zamisli da na obali njenog voljenog Arktika postoji mala vikinška trgovačka ispostava. Ali Saderlandova ima još mnogo posla. Istražen je samo delić doline Tenfild, a upečatljivi nalazi Patriše Saderland – novi dokazi o prijateljskim kontaktima vikinških moreplovaca i severnoameričkih starosedelaca, što je verovatno prva trgovina krznom između Evrope i Amerike – pokrenula je žučnu polemiku među mnogim njenim kolegama. Arheologija se uglavnom zasniva na tumačenju dokaza. Kao kod otkrića na Lenso Medousu pre više decenija, bitka za priznanje biće teška i duga. Ali Saderlandova je čvrsto odlučila da dokaže da sumnjičavci greše.


Ona navlači mrežicu protiv komaraca preko lica i nastavlja da kopa. „Mislim da ovde ima još mnogo da se iskopa, sigurno”, kaže uz osmeh. „I naći ćemo još svašta.”

„Pivo su pili svi – bez obzira na godine, pol ili status. Pravilo se od delimično skuvanog ječma, i vode, koje je na suncu fermentiralo. Kasnije se u pivo dodavalo voće kako bi se ublažio jak ukus“
Grnčarija stara više od 5.000 godina, koju su Egipćani koristili za proizvodnju piva, nađena je na jednom gradilištu u Tel Avivu, saopštila je izraelska služba za antikvitete.

– U 17 arheoloških rovova našli smo predmete za čuvanje poljoprivrednih proizvoda u Bronzano doba (3.500-3.000 godine pre Nove ere), a među njima stotine keramičkih posuda za proizvodnju piva, rekao je predstavnik te službe Diego Barkan.

Po njegovim rečima, to otkriće dokazuje „egipatsku okupaciju“ Tel Aviva pre više od 5.000 godina.

– Do sada smo znali za egipatsko prisustvo u severnom delu pustinje Negev, na jugu Izraela, i duž južne obale, a sada da se ta ‘okupacija’ prostirala i jugoistočno od Tel Aviva, rekao je Barkan.

Arheolozi su naveli da je pivo bilo „nacionalno piće“ drevnog Egipta, i da je imalo jednaku vrednost kao i hleb.

– Pivo su pili svi – bez obzira na godine, pol ili status. Pravilo se od delimično skuvanog ječma, i vode, koje je na suncu fermentiralo. Kasnije se u pivo dodavalo voće kako bi se ublažio jak ukus, dodao je izraelski ured za antikvitete.

(Beta)