Narodne pripovetke

Tri tepave - srpska narodna pripovetka

U jedne udovice bile tri kćeri sve tri tepave. Prosci dođu da ih prose, a majka im zapreti, da ni jedna ne govori ništa nego da se stide, a da će ona za njih govoriti. Pošto prosioci posedaju, skoči slučajno pas na žrvnje, a najmlađa opazivši zavika sestrama:

- Tkoti pat na drvanj,
A srednja joj odgovori :
- Potrti pa ga poteraj!
Najstarija kad ču reče im:
- Tutite jedne netretnite, vidite kako tam ja mudra pa tutim!

Ko nije dobro svezao?

Kad je nekakav čovek polazio u vodenicu, sveže mu žena vreću sa žitom. Kad bude u putu, odreši mu se vreća i on je do vodenice vezao deset puta, pa kad se vratio kući, opet hteo ženu da bije, što mu nije dobro svezala.

Car htio kćer da uzme


Bio jedan car i carica. Ova carica imaše zvezdu na čelu pa rodi i kćer sa zvezdom na čelu. Kad kći bude na udaju, umre carica i na smrti zakune cara, kad se stane ženiti da ne uzme druge već koja ima zvezdu na čelu Kad pođe car da se ženi, raspiše po svemu svetu, ima li gde devojka ili udovica sa zvezdom na čelu. Kad mu od sviju strana otpišu da nema take ni devojke ni udovice, on onda šta će, već da uzme svoju kćer, pa sazove sve ministre da mu kažu može li to biti; ministri kažu da može, a on onda otide svojoj kćeri, i reče joj: "Ćerko! Nije drukčije, valja za mene da pođeš, mati je tako zaklela, a druge u svetu nema sa zvezdom na čelu." Ona stane plakati i moliti se: "Jaoj tata, kako bih ja za oca pošla!" A car je onda izvede na sud pred ministre, i oni još jednom reku da može otac uzeti kćer svoju. Onda ona otide jednoj babi i potuži joj se, a baba joj reče da ište da joj otac načini od svile haljine da mogu stati u orahovu ljusku, pa će onda poći za njega. Ona to kaže ocu, ali šta car ne bi mogao učiniti? načini on njoj onake haljine, a ona opet otide babi: "Što ću, baba? načinio." A baba joj reče: "Sad išti od srebra haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. To valja da ne će moći načiniti. Otide ona opet ocu i kaže mu da joj načini od srebra haljine pa da stanu u orahovu ljusku. Ali car načini i to. Opet ona otide babi, a baba joj kaže da ište od zlata haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. Kad joj otac načini i take haljine, ona dođe babi plačući: "Jao, baba, šta ću? načinio i od zlata haljine." A baba joj reče: "Sad ti neznam drugo, već išti od same mišje kože, to baš neće moći načiniti. Kad ona i to od oca zaište, on odma izda zapovest da svaki čovek donese po toliko i toliko koža od miševa, i tako za nekolika dana dobije kći careva haljine od same mišje kože. Pa odmah car skupi svatove da se sutradan venča sa svojom kćeri. Ali nju baba nauči šta će raditi, te u veče uoči svadbe zaište kadu vode i dve bele patke, "da se" veli "okupam, tako valja." Car zapovedi te joj se odnese u sobu kada vode i dve bele patke, a ona zaključa vrata, i pusti patke u kadu, pa obuče one haljine od mišje kože, a od svile, od srebra i od zlata u orahovim ljuskama metne u nedra pa kroz pendžer pobegne. Videći car gde je nema zadugo da dođe međ goste, pošlje jednoga slugu da sluša na vratima, kupa li se još. Sluga otide i stane slušati, pa kad čuje gde se patke lepršaju po vodi, on pomisli da je ona, pak se vrati i kaže caru da se još kupa. Kad bi ujutru, već svi gotovi da idu na venčanje, a nje još nema, onda car naredi te obiju vrata, kad tamo vidi kako ga je prevarila, te odmah pošlje poteru za njom, i ona je tražila i tražila, i ne našavši je vrati se, i car najposle mišljaše da su je gde rastrgli zverovi. Ali ona idući za dugo dođe u drugo carstvo u jednu šumu; ne znajući ni šta će ni kako će, zavuče se u jedno šuplje drvo. U to doba carev sin lovio u šumi, pa nekako psi naiđu na ono drvo, i stanu lajati, onda lovci potrči onamo misleći da je kaka zver u drvetu, a vide devojku u onoj mišjoj haljini, pođu da pucaju na nju, ali carski sin ne dade: "Nemojte" reče, "već da je vodimo dvoru, da imamo što niko nema." Kad je izvedu iz drveta na polje, zapitaju je: "Ko si?" A ona odgovori: "Ne znam." A oni je opet zapitaju: "Jesi li životinja ili si čovečje stvorenje, ili si avetinja?" Ona opet: "Ne znam." "Znaš, ne znaš', reče carski sin, "ti moraš s nama." Kad je odvedu dvoru carskome, odrede je da čuva guske, i sluge je prozovu pepeljugom. Kad prođe neko vreme, carski sin učini veliku čast i sazove mnogo gospode i gospođa i gospodskih devojaka i svoje i iz tuđih carevina. Onda ona u svojoj sobici svuče haljine od mišje kože, pa obuče one od svile, pa otide među gospodu. Svi se začude njezinoj lepoti a osobito zvezdi na čelu. Carski sin uzme je, te igraše s njom, pa je zapita od kuda je, a ona odgovori: "Iz Čizme grada." Po tom se ukrade i otide u svoju sobu, svuče svilene haljine, pak obuče opet one od mišje kože, a gospoda kad opaziše da je nema, stadoše pitati: "Kud je ta lepota?" a najviše carev sin. Kad se sva gospoda raziđu, raspiše! carski sin po svemu svetu za Čizmu grad da mu jave gde je. Ali sa sviju strana otpišu da toga grada nema. Po tom on načini opet čast, ne bi li i ona došla. A ona ondar kad se veselje počne, obuče srebrne haljine, pa otide među gospodu. Kako ona tamo, svi polete pred nju, a carski sin uzme je za ruku, pa joj stane govoriti: "Gde ste za Boga? ja poludih za vama, a Čizme grada nigde nema." "Gospodine!" odgovori ona, "sad ću vam pravo kazati; ja sam iz Legen grada." Pošto carev sin malo poigra s njome, opet se ona nekako ukrade, pa otišavši u svoju sobu svuče srebrne haljine, a obuče one od mišje kože. Po tom carev sin raspiše za Legen grad gde je, i od svuda otpišu, da toga grada nema. Onda on i treći put da čast, i ona u zlatnim haljinama dođe. Carev sin obraduje se i stane je moliti, da mu kaže pravo od kuda je, jer, veli, da ni Legen grada nije mogao nigde naći. "E sad ću vam" reče ona "pravo kazati: ja sam iz Sablje grada." Pošto carev sin poigra s njom, skine prsten s ruke i da joj a ona se po tom opet nekako ukrade. Onda carev sin raspiše za Sablju grad, oni mu opet otpišu, da toga grada nema. Onda se on razboli, i bolujući dugo vremena, padne mu na um na mleko, pa da se udrobi hleba. Odmah kažu kuvaru, da izvadi mleka, a ona devojka u mišjoj koži stane ga moliti da ona udrobi. "Idi bez traga!" prodere se on na nju, "da upadne kakva dlaka s tebe, pa da platim glavom." "Ne će, kuvare," reče mu ona, "ja sam noćas snila da će odmah ozdraviti, ako iz moje ruke što izjede." Na to joj kuvar dopusti, a ona drobeći u mleko spusti onaj prsten u njega. Kad caru odnesu mleko, i on ga promeša kašikom, nađe prsten, te đipi odmah i poviče: "Dajte ovamo kuvara!" Kuvar se siromah prepadne, da nije od pepeljuge dlaka upala, pa kao mrtav dođe pred carskoga sina. "Ko je drobio u ovo mleko"" zapita ga carski sin, a kuvar drkćući odgovori: "Ja sam, gospodine." "Nisi ti, već kazuj ko je, ili ćeš poginuti." Onda kuvar stane plakati i kazivati, kako ga je pepeljuga prevarila, da je snila, da će gospodar ozdraviti, ako što izjede iz njene ruke. Kad carski sin čuje za pepeljugu, đipi pa otrči k njojzi, razdere na njoj mišje haljine i natera je da obuče one zlatne, pa je odvede ocu i materi, te se lepo venča s njome. Kad se venčaju, pripovedi ona njima sve, kako je i za što je od oca pobegla, i kad prođe godina dana, rodi ona kćer i sina zajedno, kćer sa zvezdom na čelu kao i u nje. Kad deca malo odjačaju, sedne ona s mužem i s decom na intov, pa ode svome ocu. Kad dođe, a otac baš njojzi za dušu daje, pa kad je vidi, Bože! te radosti i toga veselja, što je činio. A onu babu što je nju učila, što je ona i njen muž obdari, to otac trojinom a one ministre, što su kazali da može otac kćer uzeti, sve pogubi.

Carev zet i krilata baba


Otac i majka imali sina, pa ovaj usnio da je postao carev zet. U jutru kad se razbudi, kaže ocu i majci daje nešto vrlo lijepo usnio. Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori: "Vala neću da vam kažem." Onda ga otac i majka dobro izšibaju i nazovu ga inatom pa ga oteraju. Ovaj siroma što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: "Pomozi Bog, dijete!" A ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao! kako si? šta radiš?" "Fala Bogu, zdravo, kako si ti? a šta ti je te plačeš?" a ovaj mu odgovori: "E moj brate, usnio sam jedan san pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja nešćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me oćeraše." "E dobro", reče tatarin, "kad nisi šćeo njima kazati, a ti kaži meni, ja sam carski čovek, pa ću caru kazati, i ako bude što dobro može i za tebe lijepo biti." A ovaj mu odgovori: "Makar da si i sam car, ja ti kazati neću." Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka na putu našao i što je s njim razgovarao. Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: "Neću da ti kažem." A car mu reče: "Znaš li ti, ko sam ja, i da sam ja car, pa ako meni ne kažeš, ja ću te objesiti!" A junoša mu odgovori: "Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati." Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu. Ovaj je siroma poslije domišljao se, što će i kako će, kad u veče, moj brate! ali negdje zveckaju viljuške i kašike, junoša usamljen razgledaše, gdje je duvar slab, da ga kako prokopa i vidi, šta je u drugoj sobi i što se u njoj čuje. Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje a na astalu svega dosta. Ovaj se onda polagano provuče kroz duvar i prikrade ka astalu, pa na ovom šta nađe, sve pojede i popije, pa onda onu šarenu svijeću iznad glave promijeni pod noge a onu bijelu ispod nogu metne više glave, pa onda otide na svoje mjesto a onu provalu tako zazida, da se nikako nije moglo znati da je duvar kvaren. Kad se u jutru carska kćer razbudi, vidi svijeće promijenjene a astal u svemu prazan, onda stane vikati na sluškinje govoreći, da su to one učinile. One se kleše, da to nijesu učinile, ali carska kćer to ne vjerova. Sad carska kćer pošlje ocu svom prošenije, da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovijedi, da se ne usude više svijeće mijenjati. Car joj učini po molbi, ali pri svem tom carska kćer opet podozrijevaše na sluškinje. Da bi dakle i u snu viđela i onoga, koji sve sa astala pojede i popije a poslije svijeće joj mijenja, uvatila, namaže oči nekakvom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere. Pošto prođe dva tri sahata noći, a junoša opet provali zid i uđe u sobu te sve sa astala pojede i popije, pa onda uzme šarenu svijeću iznad glave, te je metne pod noge, a ovu bijelu ispod nogu više glave, pa pođe da ide. U tome mahu uvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi, kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita, ko je i šta je i odkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže, nek se opet u svoju sobu vrati. U jutru kad svane, poruči carska kćer ocu, da još toliko jela i pića pošalje dokazujući mu, kako su joj sluškinje gladne. Car i to učini, i tako se od sad ranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle, dok carski ferman ne izide, da je kćer njegova punoljetna i da će je udati. Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu, da ona ni za koga drugog veće poći no za onog junaka, koji džilitom bedeme njinog grada prebaci. Razumjevši ovo car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše i zapovjedi im, da svaki svog sina povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa onda po želji svoje kćeri zapovjedi, da koji misli i želi biti carev zet, baca džilit i bedeme grada prebacuje. U ovom junaštvu svi su se nadmetali, ali badava ni jedan ne može ni na pola dobaciti. Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da onog roba, kojeg je prije tri godina dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo. Čuvši ovo car mnogo se udivi i kaže, da je taj rob jošt prije tri godine tu zatvoren i da je on za njega i zaboravio, i misli, da je on davno istrunuo. Potom dade istog roba izvesti i začudi se vrlo, kad ga ugleda, kako je krasan mladić, te mu se odmah vrlo dopadne i omili. Sad mu daje džilit i zapovjedi, da ogleda, može li bedeme prebaciti. Ostala pak velika gospoda i njini sinovi smijahu se i potprdivahu govoreći: "Ho! ho! jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad sinovi Muhamedovi ne mogu." No ovo njino smijanje preokrene se u žalost, kad viđeše, da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci džilit i do polovine ga zaćera u jedan veliki kamen. Sad car videći ovakovog dobrog junaka i nemareći, što je on rob bio i od niskog roda, pozdravi ga linom muširom i potom dade mu svoju ljubaznu i prekrasnu kćer za ženu a uz nju mnogo dara i blaga mu pokloni. Kad vide ovo vezirski sinovi, jako im bude krivo i vrlo mu pozavide, i da bi na koji način od ovog junoše carsku kćer oduzeti mogli, naume šnjime se opkladiti, da vezirski sinovi u prvi idući petak spreme večeru za hiljadu ljudi a da carski zet povede svoju ženu i hiljadu ljudi na zijafet, pa ako sve ovo što vezirski sinovi budu spremili, ljudi ne pojedu, da carski zet njima ustupi svoju ženu i svu pratnju. Na ovo obje strane pristanu i još se pismeno obvežu. Kad prispije vrijeme, u koje je trebalo poći, onda carski zet pozove družinu, no ne dođe mu više nego devet stotina devedeset i pet ljudi. Sad carski zet uzme ovijeh devet stotina i devedeset i pet ljudi i svoju ženu, pa se krene na put. Idući tako nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: "Pomozi Bog, brate!" a on mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?""Vala ništa ,tek besposlen, pa slušam kako trava raste." Kad ovo ču carski zet a on mu reče: "Bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu? mene zovu vezirski sinovi na zijafet, pa bi i tebi bilo lijepo." A ovaj mu odgovori, da hoće, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i šest ljudi. Idući dalje nađe drugog čoeka, koji ukočen na putu stojaše i na sve se strane obziraše. Upita ga carski zet, šta on ovdje radi i šta iščekuje, i ovaj mu odgovori, da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči "pa evo" reče, "tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema." Začudi se carski zet ovakovoj brzini, pa ga upita: "A bi li ti, brate, pošao sa linom u družinu? mene vezirski sinovi zovu na zijafet, pa će i tebi biti lijepo "Ovaj se obeća i pođe, i tako carski zet dobi devet stotina devedeset i sedam ljudi. Idući još dalje opazi trećeg čoeka, koji u nebo gledaše, i upita ga, što u nebo gleda i šta od tuda izgleda, a ovaj mu kaže, da je bacio džilit u nebo, "i evo" reče, "tri sahata ga čekam da pane, pa ga ne ima." Carski zet pozove i ovog, te i taj šnjim pođe, i tako dobije devet stotina i devedeset i osam druga. Idući sa društvom dalje jedan sahat, opazi opet jednog čoeka na putu, koji bijaše zakuvao kazan od trista oka kačamaka, i za doručak mu ne bilo dosta, te uzeo kuplaču pa po kazanu loit struguće, nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?" "Vala," reče "ništa, bijah napravio malo za doručak, pa da bijaše jošt, mogaše te poarčiti." Ponudi i ovog da šnjim pođe, a ovaj rado pristane, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i devet druga. Sa ovom družinom idući dalje nađe petog čoeka, ovaj bijaše popio jedno veliko jezero vode, pa stao na sredini te seiri, kako se ribe praćakaju. Nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!""A šta tu radiš?" reče mu carski zet: "Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode. "Ponudi i ovog, da s njim pođe, a ovaj jedva dočeka, i tako carski zet dobije hiljadu drugara, pa šnjima u mjesto. Kad tamo dođu, onda odsjednu konje, pa se malo odmore, a vezirski sinovi spremili večeru i svega dosta – jela i pića, da i četiri hiljade ljudi pojelo i popilo ne bi. Sad carski zet pošalje onog što je trista oka kačamaka pojeo za doručak pa mu ne bilo dosta, i kaže mu da ogleda jelo i piće i vidi kako je. Ovaj otide tamo pa uzme kuplaču te od oranije do kazana, od kazana do oranije, ondale kusni, ondale srkni, dok sve ostavi prazno, pa poslije i sve piće popije i dođe carskom zetu pa mu kaže, da je on sam večeru svu pojeo i da mu još nije dosta. Kad ovo vidi carski zet, onda pozove vezirske sinove i poište njine žene da mu dadu. Ovi ga stanu moliti, da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt njemu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje. Na ovo carski zet pristane i tako se opklade, da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri žene i sve imanje: ako li sagori, onda da carski zet njima dade svoju ženu i svu pratnju. Kad ovi zažare peć, onda carski zet reče ovome što je popio jezero vode, da ide i skoči u peć, a ovaj odmah uskoči u peć pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: "U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!" Videći vezirski sinovi da i ovom opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko pa umole carskog zeta, te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba neka leti, i koje prije sa izvorca ispod te i te planine vode donese, onoga da je opklada. Onda carski zet poviče: "Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio, da on trči, a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe." Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju a krilatoj babi tikvicu. Baba poleti, a ova poteci, dok pre babe dođe te vodu natoči. Taman natoči testiju, a baba doleti pa ga prevari te mu uzme punu testiju a uklepa u ruke praznu tikvicu, pa poleti što brže može natrag, dok ovaj tikvicu natoči, baba daleko izmakla: ali onaj što čuje kako trava raste, odmah opazi šum babinijeh krila pa dotrči i kaže carskom zetu: "Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti." Onda carski zet pozove onog što je bacio džilit u nebo i tri sahata čekao da padne pa ga još nema, te ovaj ugleda babu pa potegne džilitom u oblake te babu u prsi, baba mrtva na zemlju padne, a čoek stiže i donese vodu. Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.

Careva kći i svinjarče


Bio jedan car pa imao kćer, koja je imala na sebi tri belege: na čelu kao zvezdu, na prsima kao sunce, na kolenu kao mesec. Kad doraste do udaje, rekne ocu, da ne će ni za koga poći koji njene belege ne pogodi, a koji pogodi, za onoga će poći, da bi bio najveći siromah ili prosjak. Kad se to razglasi po svetu, stanu je prositi mnogi carevi i kraljevi, ali ona nije htela poći ni za jednoga, jer ni jedan nije mogao pogoditi njezinih belega. Jednom ona iziđe s dvorkinjama u šetnju, i naiđe u polju na jednoga siromaška dečka gde čuva jednu krmaču i troje praščića, koji su u isti mah krmaču sisali. Kad careva kći vidi praščiće, vrlo joj omile, pa se otisne od drugih devojaka i otide k svinjarčetu, koje je malo dalje od krmače stajalo, i zapita ga: "Hoćeš li mi da ti jedno prasence ispod svoje krmače?" A svinjarče odgovori: "Hoću, gospođo." Ona ga upita: "Po što?" A on odgovori: "Ne ištem ništa, samo da otkriješ lice da te vidim." Careva kći onda otkrije svoje lice i ne sećajući se belege, a on joj opazi belegu na čelu, pa onda uhvati jedno prase i da joj, ona uzme prase i radosna otide kući s ostalim devojkama. Kad u veče dete otera kući krmaču i dvoje prasaca, otac napadne nanj i stane ga karati: "Gde ti je prase, ubio tamo njega Bog! Ja gledam da zapatim, a ti rašćerdavaš." Dete nije htelo kazati, kome je prase dalo, nego reče, da je zaspalo, te praseta nestalo. Careva kći otišavši kući, odmah pokaže prase ocu i materi, i ono njima obadvoma omili, jer je bilo vrlo lepo, pa reknu kćeri, da bi dobro bilo, kad bi mogla dobiti još jedno, a ona mu odgovori, da ima još dvoje. Te tako sutradan digne se opet s dvorkinjama, i otide k svinjarčetu, i zaište u njega još jedno prase. A svinjarče joj kaže, da će joj dati prase, ali da mu da da joj vidi grudi. Ona odmah razdrlji prsi, a on kad joj vidi na prsima belegu, da joj i drugo prase. Careva kći uzme prase pa vesela otide kući, a svinjarče s krmačom i jednim prasetom opet svojoj, i otac ga za drugo prase još većma iskara Treći dan dođe careva kći na ono isto mesto, i zaište od svinjarčeta i treće prase. On joj obeća dati, samo da se otkrije do kolena, da joj vidi kolena. Ona se otkrije, a on kad opazi na kolenu belegu, da joj i treće prase. Onda careva kći otiđe i s trećim prasetom svojoj kući, a svinjarče sa samom krmačom opet svojoj, i sad se i otac i mati još većma rasrde, i tako ga iskaraju i izruže, da jedva bez boja ostane. Posle nekoga vremena reče svinjarče materi, da mu umesi jednu pogaču i ispeče jedno pile i da mu natoči čuturu vina i da struk bosiljka. Mati mu to sve pripravi i spremi u torbu. On uzme torbu na rame pa pođe i na polasku reče materi "Idem, majko, da i ja pogađam carevoj devojci belege; ne bi li Bog dao da pogodim!" Mati mu na to odgovori: "Jaoj, moj sinko, nema te sreće u nas." A on joj opet reče: "Ja se nadam majko, ako Bog da." I tako se digne i dođe u carev dvor, kad tamo, a to došao i jedan Turčin da pogađa. Kad ih izvedu k devojci da pogađaju, reče Turčin svinjarčetu: "Ded sinovče ti prvi govori, a ja znam šta ću govoriti " Onda svinjarče začne govoriti: "Devojko, jeli ti na čelu zvezda?" Tek što on to izusti, a Turčin mu u reč: "Valaj baš smo u jednoj misli." Devojka se otkrije pa reče dečku: "E, to si pogodio; sad kazuj šta imam na grudima." Dečko odgovori: "Imaš sunce." A Turčin se odmah utakne: "Valaj i bila, baš sam to hteo da izreknem." Careva devojka otkrije i grudi pa reče dečku: "I to si pogodio; kazuj još šta imam na kolenu. ' Dečko odgovori: "Imaš mesec." A Turčin: "Moje mi vjere, sinovče, šta ćemo nas dvojica sad? Ja sam to sve znao." Onda se svi uzbune šta će činiti: devojka je volela za Turčina, jer je bio lep momak i gosposki odeven, a svinjarče u siromaškim haljinama. Najposle narede da obojica prenoće s devojkom, pa kome nađu ujutru devojku okrenutu, onoga da bude. Kad nastane noć i oni legnu spavati, a devojka se okrene Turčinu. Onda dečko ustane pa iziđe na polje, a devojka zapovedi Turčinu: "Idi brže i ti za njim, pa štogod on uzradi, ono radi i ti." Dečko izišavši na polje, čučne u mraku, pa izvadi iz torbe pogaču i pečeno pile i čuturu s vinom pa stane jesti i piti. Turčinu se kroz pomrčinu učini da dečko radi onaj posao koji cara s konja stera, pa i on čučne i jedva se s velikim natezanjem oneredi. U tom čujući Turčin da dete nešto jede i mlješte, pomisli da ono jede svoju nečist, pa stane i on jesti svoju. Svinjarče kad se najede i napije, uzme onaj struk bosiljka, pa se stane trti njime po licu, a Turčin pomisli da se ono maže svojom nečišću pa uzme i on od svoje što još nije bio pojeo, te se dobro umaže po obrazu. Posle uđu obojica k devojci, i legnu uza nju, jedan s jedne, drugi s druge strane. Devojka se opet okrene Turčinu, ali od smrada i gada nije mogla trpeti, nego se odmah okrene svinjarčetu koje je mirisalo na bosiljak, i tako ujutru nađu devojku okrenutu k svinjarčetu. Svinjarče posle ostane onde kao carski zet, i dovede k sebi oca i mater, te su živeli sretno do svoga veka.

Opet zla svekrva


Bile su dvije sirote bez oca i matere. Stojeći jedan dan na prozoru vide, đe ispred njihove kuće prođe carev sin, pa će reći mlađa: "Ah lijep li je oni carev sin! da me hoće uzeti za ženu, rodila bih mu sina i šćer na jedan put sa zlatnijema zvijezdama na čelu". Ovo nekako dočuje carev sin, pa oni čas otide i ovu đevojku vjenča, pa šnjome doma. On nije imao oca, nego samo mater, vrlo opaku i zloga srca, koja kad sagleda sina i nevjestu, naijedi se žestoko i stane koriti sina, zašto je vjenčao đevojku, koja nije njemu prilika; ali joj ukor bi zafajdu, nego počne misliti, kako će snasi svojoj kradimice do glave doći, ali ni to od sina ne mogaše. I tako ova mlada carica zatrudni, te njezin muž dobavi od nekuda jednu proročicu i upita je, da mu kaže, šta će mu žena roditi, a ona mu odgovori: "Rodiće ti zajedno sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelu, nego pazi dobro, da ti se od nje i od dvoje đece što ne dogodi." Priđe nego mu se žena porodi, dođe nekaka preša ovome carevu sinu da ide na vojsku, pa bojeći se ženi i đeci dozove svoju opaku mater i reče joj: "Zaklinjem te nebom i zemljom i svijem što je na svijetu: čuvaj mi ženu i ono što rodi, doklen se ja vratim." On otide, i malo po tom rodi mu žena najedanak sina i šćer sa zlatnijema zvijezdama na čelima, ali mater njegova na mjesto ovo dvoje đece podmetne dvoje malo štenadi a đecu od matere sakrije, zatvori ih u jedan kovčežić i dobro zapečativši da ih jednoj sluzi govoreći: "Hajde s ovijem kovčežićem te ga zakopaj u zemlju u kakoj pustinji ili utopi u rijeku kaku; i ako to ne učiniš što ti govorim, ne dolazi mi već na oči bez svoga nenadnoga čuda." Sluga noseći kovčežić pustinjom ču, đe plaču đeca, te polako otvori zaklop, kad vidi ovo dvoje đečice kao dvije zlatne jabuke i na čelima zvijezde, ražali joj se, te ih ne šćedne zakopati u zemlju, nego ih baci u jednu jažu od mlina, pa se vrati doma i kaže staroj carici, da je zakopala u zemlju u jednoj dubravi, i ona joj vjeruje. Onu istu večer zatisne se okno od jaže i zaustave se kola od mlina brašnenoga, a mlinar istrči da vidi šta je, kad nađe oni kovčežić, i otvorivši ga vidi jadnu đečicu, ali kad vidi zvijezde im na čelima, još se više začudi, pa dozove ženu svoju, a ona đecu podoji i stane ih paziti kao i svoju rođenu. Carev sin došavši s vojske odmah upita mater, đe mu je žena i šta mu je rodila, a ona mu odgovori: "Zlo i naopako za tebe, sinko! Ona ti je rodila dvoje štenadi, i ja ih nijesam smjela od tebe ubiti ili baciti, nego nagnala sam tvoju ženu da ih doji, doklen ti dođeš; i eno je zatvorene u tamnici u gvožđu, i kod nje su štenad, pak ti sad čini od nje što hoćeš." Kad ovo ču carev sin, smrtni ga znoj dopade od velike tuge i žalosti, te poleti s nožem u tamnicu, da zakolje i ženu i štenad. A kad diže ruku nad njom da je posiječe, razrika se žalosna mu žena: "Ah za Boga! ne ubij me! ništa ti kriva nijesam, nego me tvoja mati evo ovoliko vremena ovđen u tamnici zakovala, i podmetnula dvoje štenadi, a moju lijepu đecu negđe obestrvila; nego se smiluj na mene!" Carev sin kad to ču, razmisli i sažali se na nju, pa stane ispitivati i mater i sve dvorane, ali ne mogaše ništa razabrati, nego svi mu kažu ono, što mu je pasja mati nalagala, i već ne znadijaše, šta će da radi, ili svoju ženu da zakolje ili da ide po svijetu tražiti svoju đecu. Ono dvoje đece igrajući se jedan dan po jednoj livadi prikaže im se jedan mladić u bijelijem haljinama sa zlatnijem krilima – a ovo je bio anđeo Božji – i reče im: "Hajte doma; evo vam ovi štap, pak njime štogođ vam bude potreba, kucnite njime te ćete imati. Tako ćete doći u jedan grad, te uljezite unutra, i đe najviši dvor vidite, kucnite ovijem štapom u vrata, te će vi se vrata sama otvoriti, pa zavičite: Ah, đe si žalosna majko naša? đe si? izađi i dođi da nas izgrliš a mi tebe; već je vrijeme." Brat i sestra poslušaše i uzevši štap otolen hajde hajde hajde, doklen ih oni štap do same očine kuće dovede, te kako ih je naučio oni anđeo, tako i učiniše: zakucnuše i zavikaše, i na njihov glas otvoriše se vrata, i oni uljegoše u kuću. Ali ih u taj mah opazi stara carica i poznavši ih prepade se, te brže bolje smače s prsta od ruke jedan prsten i natače ga na oni štap, koji imaše u rukama carev sinčić, te on u oni čas zanijemlje, ali sestra mu kad to viđe, uze oni štap i strese s njega prsten, pa udari staru povikavši: "Ti zanijemi; a ti, brate moj, progovori." Te stara ostade nijema, a brat joj opet poče govoriti. Ovo sve gledaše otac njihov, pak kad ih začuđen upita, ko su, oni sve kažu, kako je i što je bilo, te on odmah izvadi im majku iz tamnice i uze je opet za svoju ženu zajedno sa sinovima, a slugama zapovjedi, te mater njegovu zatvore u jednu bačvu katramom oblivenu i zažde je nasred grada.

Vilina gora


Imao Nekakav bogati čovjek jedinka sina, pa othranivši ga do oružja pošlje ga po svijetu da teče, ali ne teče da aspri steče nego da steče pameti, i da vidi idući po svijetu kako se trudio živi i kako se valja mučiti da se ovoga kratkoga. vijeka pošteno živi, i dade mu nekoliko aspri što će mu dosta za put biti. Kad ga opremi, mnoge mu stvari preporuči a najviše da čuva novac, pak ga s blagoslovom otpusti. Idući ovaj mladić po svijetu dođe u nekakav grad gdje vidi da jednoga čovjeka vode na vješalo. On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: "Ovi je čovjek dužan mnozinji, i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt." On čuvši ovo zapita sudnike: "Gospodo! jeli moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?" Oni mu odgovore: "Za što ne! plati toliko i toliko pa evo ti čovjeka da od njega činiš što hoćeš." On izvadi sve ono novaca što imaše pa najposlije sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, sudnici mu dadoše čovjeka, te on s njim po svijetu proseći od vrata do vrata. Jednu večer ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik: "Meni se dodijalo već ovako živjeti, a još mi je žalost viša tebe gledajući đe s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti." Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori sve stranputicama nekijem, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja. Mladić videći to prepadne se i upita svoga druga: "Šta je ovo? kakovo je ovo čudo." A on mu odgovori: "Ne boj se, ovo je sve moje posestrime i njezine matere, pa i naše, samo teke znadi da se mi dvojica ne možemo njima na jedan put iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da s njima živimo, a ti me pričekaj ovđen pod ono drijevo, te je od suhoga zlata a perja su mu biserna; ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pisnuti riječi jedne doklen se vratim opet k tebe, jer je ovo drvo sviju vila, ispod njega se kupe ljeti te na đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu." Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije. Mladić stojeći onđe dosadi mu se čekati te počne tam amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo krilatijeh đevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica te ga očima zatravi i u oni čas ostade nijem i slijep. Tada se prepade te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima predanj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče: "Ne boj se, što ti je?" A on mu rukama pokaže da je oslijepio i onijemio. Tada oni čovjek kad to viđe, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brata nekake ljekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a drugom mu opet namazaše oči, te u oni isti čas steče vid očinji i razgovor deset puta ljepši i bolji nego li je prijed imao. Po tom ga primiše u svoje društvo, i oženiše ga, te steče silno blago i ima lijep porod. Ali kad već ostari, pokaja se gospodu Bogu, povrati se svome domu, i jedva živa zateče svoga roditelja, te se s njim oprosti i ukopa ga, te do a smrti živje kao pravi hrišćanin, ali opet doklen je gođ živio svakoga je ljeta po jedan put u onu goru hodio te se s družinom sastajao i pozdravljao.

Stojša i Mladen



Bio jedan car pa imao tri kćeri, i jednako ih držao u potaji da nisu nikad na polje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo. Ali tek što se uhvate u kolo, dune nekakav vihar i sve tri odnese. Car se prepadne kad vidi da ih nestade, pa brže pošlje sluge na sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogle naći, car se razboli i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša. Kad Stojša malo poodraste, on nastane junak da je malo onakih bilo. Kad mu bude osamnaest; godina, zapita mater svoju: "Za Boga, majko, kako ti nisi više dece rodila do samo mene?" A ona uzdahne i zaplače se, ali mu ne smedne kazati da je imala tri kćeri pa da ih je nestalo, bojeći se da ne bi Stojša tumario u svet da ih traži; i tako da ne bi i njega izgubila. Ali on kad vidi majku gde plače, navali još većma i stane je zaklinjati da mu kaže što je. Onda mu mata pripovedi sve po redu kako je imala tri kćeri kao tri ruže, i kako ih je nestalo, i kako su ih tražili uzalud na sve strane. Stojša kad sasluša mater svoju, reče joj: "Nemoj plakati, majko. Idem ja da ih tražim." Mati kad to čuje, udari se rukama u prsi: "Kuku mene kukavici! zar da majka ostane i bez sina!" pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i Bog zna jesu li već i žive. Ali se on nije dao odvratiti, nego joj reče: "Kaži mi, kad je moj otac bio car, gde mu je oružje što je pasao, gde li mu je konj što ga je jahao." Onda mati videći da se Stojša okaniti ne će, reče mu da mu je otac kad je video toliku žalost, pustio konja u ergelu a oružje na tavan bacio. Stojša odmah nađe na tavanu oružje sve prašno i zarđalo, ali ga on lepo očisti i uredi te sine kao novo kovano; pa onda otide u ergelu i nađe očina konja, pa ga dovede kući i uvede u podrume i stane ga hraniti i timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit. Kad se Stojša već spremi da ide, reče materi: "Imaš li, majko, kakav znak od mojih sestara da ponesem: ako da Bog te ih nađem, da bi mi verovale da sam im brat?" Mati mu plačući odgovori: "Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle," pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži svoje sestre. Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedan put pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu. Stojša kad dođe na onu česmu, napije se vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. U tome dođe jedna gospa po vodu i opazi Stojšu kraj česme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu nikako nije mogla da se odande otrgne nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša ustane pa je zapita otkuda je i koga je roda, a ona mu kaže da je carska kći iz toga i iz toga grada i da su bile njih tri sestre pa ih vihar odneo sve tri. Kad to čuje Stojša odmah joj se pokaže: "Ja sam tvoj brat. Možeš li se setiti da je mati bila trudna kad je vas vihor odneo?" A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: "Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru." Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sila, rada bih te zakloniti da te ona sila ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Onda ga sestra odvede u drugu sobu, kad tamo, ali vo pečen, pećka hleba i akov vina," eto to mu je obrok" reče sestra, a Stojša kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će zmaj baciti buzdovan pred kuću da se zna da ide kući." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga dočeka u ruke pa ga zavitla preko zmaja čak na drugi hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat". Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Bre nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao ja tebi, ja bih znao šta bih." A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku, pa ga uvede u dvor i učini veselje za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja za druga dva zeta, zmaja ognjevita, i zmaj ga uputi kuda će ići dok ne nađe grad, gde su dvori drugoga zmaja, a onde reče mu da će čuti za trećega. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe k drugome zmaju. Tako putujući dođe pod jedan grad, i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vreme postoji, al eto ti jedne gospe po vodu; kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša skoči na noge pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je bio i u druge sestre. A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?" Ona ga onda odvede u drugu sobu, kad tamo, a to dva vola pečena, dve pećke hleba i dva akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz drugoga hatara, da se zna da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar. Zmaj kad to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred kuću, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u kući?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi. "Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka pa se uhvate u koštac te se ponesi. Najposle Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao što sam ja tebi, ja bih znao šta bih radio " A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa", pa ga pusti, a zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te se stanu veseliti za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja i za trećega zeta, i zmaj ga uputi kud će ići dok ne nađe grad gde su dvori i trećega zeta. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe da traži trećega zmaja. Idući tako dugo vremena, dođe opet pod jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vremena za tim prođe, al eto ti jedne gospe po vodu. Kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pak je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Stojša kad to čuje, skoči na noge, pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je već bio u drugih sestara. Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti, da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Ona ga onda odvede u drugu sobu; kad tamo, a to tri vola pečena, tri pećke hleba i tri akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz trećega hatara, to je znak da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" Pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga opazi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši na zemlju, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih znao šta bih radio." Onda mu Stojša reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku pa ga uvede u dvor i stanu se veseliti za nedelju dana. Jedan put iziđu u šetnju, i šegajući se opazi Stojša u avliji jednu veliku jazbinu – otišla pod zemlju, pa onda reče: "A šta je to, zete? Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Za što to ne zaroniš?" Zmaj mu odgovori: "E moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane." Onda mu reče Stojša: "Hajde zete, da udarimo nanj, dok sam i ja ovde da vam pomognem, eda bismo ga kako satrli." A zmaj odgovori: "Ja ne smem ni po što pre roka." Kad Stojša vidi da oni ne smeju da udare, onda se on sam digne da traži cara zmajevskoga. Pošto jedva jedan put napita, dođe pred dvore i opazi navrh dvora zeca gde stoji. Onda zapita dvorane šta onaj zec navrh dvora radi. A dvorani mu odgovore: "Da se ko nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu." Stojša kad to čuje, on uzleti na konju pa skine zeca, a zec se sam odmah zakolje, sam se odere, sam iseče i sam se pristavi k vatri. Onda Stojša iziđe na zmajev čardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: "Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče." A Stojša im odgovori: "Šta ja marim za vašega zmaja, neka dođe nek se najede zeca." Kad malo čas, eto ti zmaja; kako dođe odmah opazi da zeca nema pa poviče na dvorane: "Ko je to uradio?" A oni mu kažu: "Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku." Onda im zmaj reče: "Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s košću ostati." Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: "Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan." Kad oni to kažu zmaju, a zmaj cikne, sve vatra sipa iz njega, pa poleti s na čardak, a Stojša ga dočeka, pa se ponesu: niti se Stojša daje oboriti, niti može zmaja da obori; najposle reče Stojša zmaju: "Kako ti je ime?" A zmaj mu odgovori: "Moje je ime Mladen." Onda mu Stojša rekne: "I ja sam najmlađi u oca i majke;" pa se onda puste i zbrate, i tvrdu veru dadu jedan drugome da će bratinski živeti. Posle nekoga vremena reče Stojša zmaju: "Šta čekaš one zmajeve što beže u onu jazbinu? Hajde ti da mi udarimo na njih i prije roka." Zmajevski car pristane, i tako pođu njih dvojica, da udare na zmajeve. Kad ona tri brata zmaja čuju da se Stojša udružio i zbratio sa zmajevskim carem, i da sad obadvojica idu na njih, oni se uplaše pa skupe silnu vojsku, te iziđu s vojskom preda njih, a ovi udare na celu vojsku, i sve razbiju i rasteraju, samo ona tri zmaja uteku u onu jazbinu. Onda ova dvojica brže vuci slamu, pa guraj u onu jazbinu, pa onda zapale, i tako sva tri zmaja onde propadnu. Posle toga Stojša opravi sve tri sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

Kopanje blaga


Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govoreći mu: "Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne uvjede." Kad se čoek probudi obeseli se, digne se, obuče se i trkom put onoga mjesta đe mu je rečeno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: "Prođ' se, ko si, te rabote danas!" Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si započeo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za što ga moliš: da ti nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš, prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš." Kad se čoek probudi i rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu đe je bio od straha panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvijeća, pa se prekrsti, uzme svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto pođe đe mu je bilo rečeno, i priđe nego počne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni trem izlažaše, u tri puta govoreći: "Sunce na istok a jaki Bog na pomoć!" Te uloži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet čuo kakav glas ozdol. Kopajući i izgrćući zemlju, kad li – zasja mu se nešto kao da mu sve žrake sunčane u oči sinuše, kad li što je? zmaj spava na onome blagu i pošto čoek viđe da od njega nikako ne mogaše blago da uzme, u tri maha zakumi ga da se miče. Na to se zmaj probudi i reče mu: "Ja se odolen ne mičem, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako." Kad ovo ču oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći. Onako trudan sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i začuje navrh njega đe se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dolećeo vilenik i vila, i vilenik hoćaše da mu vila nešto silom kaže, a vila bojeći se zakle mu se govoreći: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora što je u ovoj planini, ne znam." Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi.

Očina zakletva


Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu kćer. Kad dođe vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu prvome ko dođe da je prosi, makar ko bio. Kad po smrti očinoj prođe neko vreme, dođe jedan starac na dvokolicama te zaprosi devojku. Dva starija brata ne htednu mu je odmah dati, gde je star i siromah, ali najmlađi navali da je dadu opominjući ih očine zakletve na samrti. I tako je dadu za starca i starac je odvede svojoj kući. Posle nekoga vremena otide najstariji brat sestri u pohode, kad tamo, a to kuća velika ne može bolja biti. Sestra se vrlo obraduje kad vidi brata, i kad je brat zapita kako živi, ona mu odgovori: "Dobro, ne može bolje biti." Kad je brat sestri došao, starca nije bilo kod kuće, ali malo čas dođe i on, i vrlo mu milo bude kad vidi šuru pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo najpre da ideš na mome konju da mu doneseš trave, ali onde da nakosiš gde konj zakopa nogom, a ne gde je tebi volja." Šura mu reče: "Dobro, zete, hoću." Pa onda uzjaše na konja i otide. Idući tako dođe na srebrnu ćupriju; kad sagleda ćupriju i vidi da je sva od srebra, polako mi se, pa sjaše s konja, te istrgne jednu srebrnu talpu govoreći: "Mogu se pomoći." Po tom nakosi trave gde je njemu volja bila ne čekajući dokle konj nogom: zakopa, pa uzjaše opet na konja i vrati se natrag. Došavši kući namesti konja u konjušnicu, i metne travu predanj, pa otide u kuću. Kad dođe u kuću, starac ga zapita jeli namirio konja i jede li konj travu, a on odgovori da jeste i da jede. Onda starac reče: "Dobro, da vidim i ja." Pa iziđe u konjušnicu, kad tamo, a konj nije ni takao. Starac pozna da trava nije nakošena onako kao što je on kazao; za to odmah isprati šuru neugošćena da ide od kuda je i došao. Onaj došavši kući ne kaže braći svojoj kako je kod zeta prošao, nego rekne srednjemu bratu: "Pozdravio te zet da mu i ti ideš u goste." Posle nekoga vremena otide srednji brat sestri u pohode; ali i on prođe kao i onaj prvi: i njega pošlje zet onako po travu, a on kad dođe na srebrnu ćupriju polakomi se kao i onaj, te istrgne jednu srebrnu talpu, i ne nakosi trave kao što mu je zet rekao, nego po svojoj volji. Kad se vrati k zetovoj kući, zet i njega uhvati u laži, i pošalje kući neugošćena kao i prvoga. Kad i on dođe kući, ne kaže nikome kako je prošao kod zeta, nego rekne najmlađemu bratu: "Pozdravio te zet da mu ideš u goste." Posle nekoga vremena otide i najmlađi brat, sestra kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu reče: "Samo, brate, nemoj da učiniš kao što su naša braća učinila." On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to. Kad dođe zet kući, i on se šuri vrlo obraduje, pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo idi najpre na mome konju te mu donesi trave, ali gde konj nogom zakopa onde da nakosiš, a ne gde je tebi volja." On uzjaše na konja i otide po travu. Kad dođe na onu ćupriju začudi se njenoj krasoti, ali mu čisto žao bude što joj nema i onih dveju talpi, pa kad dođe na sredu, pogleda i s jedne i s druge strane, i vidi ispod nje gde u jednome velikom kazanu ključa voda, i u njoj se kuvaju ljudske glave, a orlovi ih odozgo čupaju. Za tim prešavši preko ćuprije dođe u jedno selo, i prolazeći krozanj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva i veseli se, te zapita jednoga: "Kako je to, brate, u vas sve veselo?" A onaj mu odgovori: "Za što ne bi bilo, kad nam je svaka godina rodna i svega imamo izobila." Kad iziđe iza sela, nađe na putu dve kučke gde se kolju jednako; pa ih stane razvađati, ali ne mogavši ih razvaditi, okani se i otide dalje. Idući tako dođe u drugo selo i prolazeći krozanj vidi gde je u njemu sve žalosno i plačno, pa reče jednome: "Ja prođoh kroz jedno selo, i videh sve veselo, a za što je u vas sve tako žalosno?" Seljak mu odgovori: "Kako ne će biti žalosno, kad nas tuča tuče svake godine, pa nemamo ništa." Kad iziđe iza onoga sela, nađe dva bravca a oni se jednako kose. On ih stane razvađati, ali zaludu, i ne mogavši ih razvaditi, ostavi ih i pođe dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu. Kad budu nasred livade, konj stane pa zakopa nogom, a on skoči s konja i nakosi trave, pa se vrne natrag kući. Kad dođe kući, uvede konja u konjušnicu, pa mu položi travu i konj odmah stane jesti. Zet kad vidi da mu je šura konja namirio, vrlo mu bude milo, pa mu reče: "Ti si moj šura; sad ćemo se veseliti i gostiti." Pa onda sednu za trpezu i stanu večerati. Za večerom reče mu starac: "Sad da mi kažeš šta si video?" A on mu odgovori: "O moj zete, iskazati se ne može šta sam video. Prvo sam video srebrnu ćupriju vrlo lepu, ali je nagrđena gde joj nema dveju talpi. Ko ono uze, ubio ga živi Bog!" Starac mu na to rekne: "Ono su tvoja braća ukrala; kako su činili onako su i prošli. Nego mi kazuj šta si drugo video?" Šura odgovori: "Na sredi pod ćuprijom video sam veliki kazan gde ključa, i u njemu glave mrtvačke a odozgo ih orlovi čupaju." Na to zet reče: "Onaka je večna muka na onome svetu. Šta si još video?" Šura nastavi dalje: "Video sam selo sve veselo." Zet mu na to reče: "Ono su ljudi Bogu po volji; svakoga rado dočekaju i ugoste i siromaha ne teraju prazna ispred svojih kuća. Kazuj šta si još video." A šura mu dalje kaže: "Video sam na putu dve kučke gde se jednako kolju." Zet na to: "Ono su dve jetrve. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo." Starac mu reče: "Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge niti znadu za Boga. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam dva brava gde se jednako kose." Na to zet: "Ono su braća koja se dobro ne žive. Kazuj šta si još video." Šura mu reče: "Video sam prekrasnu livadu. Onde bih ti stajao tri dana da se one krasote nagledim." Na to zet reče: "Onaki je raj onoga sveta; ali je teško do njega doći." – Posle toga još su se dugo dana gostili i veselili. Najposle se šura digne da ide kući, a zet ga lepo opravi sa velikim darom i reče mu da ga je odmah poznao da je pošten čovek, što je navalio da se ispuni očina zakletva, i da će biti sretan a braća njegova nesretna.

Djevojka cara nadmudrila



Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu šćer, koja bijaše mnogo mudra i iđaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti.

Dođe jednom siromah k caru da mu štogođ udijeli; car ga upita okle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori okle je i kako ga je šćer naučila.
,.A šćer tvoja od koga se naučila?" upita car, a siromah odgovori: "Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština."

Arrow Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: "Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke." Siromah otide plačući u pećinu i kaže sve šćeri.
Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da pođe počinuti a da će se ona za sve brinuti. Otac je posluša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba, a kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda će pasati car, i reče mu: "Kad vidiš cara, uzmi bob pak sij, i viči: "Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob." Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: "Kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad."

Siromah posluša šćer pa otide te stane orati; kad ugleda cara đe ide, on stane vikati: "Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob." Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu: "Siromaše, kako može roditi vareni bob?" A on mu odgovori: "Čestati pare, kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad." Stavi se car odmah da ga je šćer naučila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj.

Arrow Car mu onda pruži povjesmo lana govoreći: "Uzmi to, i od toga imaš učiniti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu." Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i plačući otide doma i kaže sve svojoj šćeri. Šćer ga pošalje da spava obećavajući da će ona sve to učiniti. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i reče mu: "Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kuđelju i vreteno i stative i ostalo što trebuje, pak ću ja njemu napraviti sve što naređuje." Siromah posluša šćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila.

Arrow Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: "Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje." Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti. A sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče "Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak ću ja presekati more." Siromah otide i ovako caru reče.

Arrow Car videći da je đevojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita: "Pogodi, đevojko, šta se može najdalje čuti?" Đevojka odgovori "Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž."

Arrow Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodin zapita ih: "Pogodite koliko valja moja brada?" Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda đevojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak reče: "Careva brada valja koliko tri kiše ljetne." Car se začudi pa reče: "Đevojka je najbolje pogodila."

Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Đevojka se pokloni i reče: "Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad gođ na me rasrdio i mene od sebe oćerao, da sam gospođa uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije." Car joj ovo odobri i potpiše.

Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: "Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš." Carica mu odgovori: "Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći." Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: "Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala." Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi đe je, poviče: "Ko me ovđe donese?" A carica mu odgovori: "Ja sam te donijela." Car je upita: "Za što si ti to od mene učinila? da li ti nijesam rekao da više nijesi moja žena?" Onda mu ona izvadivši onu kartu reče: "Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe pođem." Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.

Djevojka brža od konja



Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskom, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i tome mjestu, biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma, da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma, a ona između njih bez konja nego na svojijem nogama, pa im onda reče:

Arrow Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji naprije do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je prije vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro šta činite.

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe:

Arrow Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.

Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan tren. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. Uto ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da neznadoše prosci đe će ni kuda će, no tamo-amo za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok - buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se konja vrže, i prepliva na suho, pa se upiti jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kadli mu đevojke nema.

Bila je nekakva zla i opaka žena udovica, pa se preudala i dva svoja sina od prvog muža povede kod poslednjeg, kod kojega nađe sina i kćer od prve žene. Tu pastorčad nije mogla čuti ni videti. A muž je uzalud i bio i grdio i vazda govorio joj: "Ko što čini, sebi čini". Onda, da bi mu pokazala da to nije istina, umesi jedan kolač i uspe u njega sičana (otrova), pa dade pastorčetu, govoreći da izađe napolje da ga izede, da ga ne bi videli njezini sinčići. Dete, željno a gladno, uzme kolač, pa pobeže.

No kad ga vide s kolačem njezina dva sina, potrče za njim, te mu otmu onaj kolač i pojedu. Malo posle počnu se premetati od muke i stanu plakati, a plakaše i ono pastorče za kolačem. Istrča im majka, te ih upita: "Šta vam je?" Pastorče joj odgovori: "Bogme, teto, rugaju se meni što plačem, jer su mi oteli i izeli onaj kolač što si mi malo pre dala". Kad ona to čuje, počne se biti šakama u prsa i kukati, te ih oba uze u naručje. Ali joj oba na rukama izdahnuše pre nego ih unese u kuću.

Naravoučenije: Sve što radiš, sebi radiš.

Čoban nadmudrio carevu kćer


U stara vremena, živio je jedan kralj. Nije imao muškog poroda, al' su mu rasle tri 'ćeri, tri rumene jabuke. Čuvao je njih stari kralj, pa ne da ni sunce da ih opeče, ni vjetar da ošine; i kad je došlo vrijeme, da se najstarija udaje, kralj razglasi da će je dati onom, ko je triput nadmudri.
Djevojka nije samo lijepa, nego i mudra, da je to za pripovjetku.

Čim je glas puk'o, a prosilac prosiocu daje bravu. Djevojka kaže, da će se udati za onog, koji je triput nadmudri, a kojem proscu ne pođe za rukom, taj će je dvoriti sve dotle, dok se ona ne uda. Za kratko vrijeme kraljeva najstarija 'ćer je imala sluga već i na odmet. Ne nadmudre nju prosioci, al' ni jedared, a ne da će jedan triput. Nije to ni djevojki pravo, počela se već bojati, da će sijede kose plesti, a čovjeka ni onda imat' neće. Ne dopada joj se, al' neće da pođe ni za takvog, koji nije bar toliko kadar primetniti preko glave ko ona.

Kad su se prosioci već prorijedili, začuje za ovo i jedan kraljev čoban. Njega su čobani našli u šumi, kad je još bio u povoju, pa su ga ovce dojile, a vjetar ga ljulj'o. Tako je on sam odrast'o na svijetu, i što je od čobana dobro vidio, to mu je bilo sve blago.
- Sluga sam i ovako, sluga ću biti, ako me sreća ne posluži, - kaže on čobanima, kad je čuo kako se kraljeva najstarija 'ćer udaje; i javi se i on za prosioca.

Kiša ga umivala, vjetar mu lice sušio, rast'o je u polju k'o trska, pa momak lijep, da ga se nagledati ne možeš. Udavači se odma dop'o, al' baš zato je htjela viditi, je l' i tako oštre pameti.

Arrow Pita on nju u čemu će se prvo nadmudrivati, a djevojka kaže:
- Čekaj, dok malo promislim.
Njemu nije teško čekati, kad je cijelog života ček'o, dok se ovce ne napasu. Momak čeka, al' sve motri. Drugi dan on čuje, kako je djevojka zapovjedila, da se zakolje sva živina i pokupe sva jaja, jer će biti velika čast. Čim je čoban to čuo, a on prvi potrč'o na guvno. Uhvatio tri dobre kokoške, jednog pjevca i kvočku, pa s njima ukraj šume. Tu sve metne u jedan šupalj hrast, pa sjeo na drvo i svira u frulu.
- Šta ti tamo radiš? - na njega će djevojka, kad ga je spazila.
- Čekam! A 'di će čoban, već pod šumu. A uz svirku lakše vrijeme prolazi.
Djevojka se malo zamislila, a i sama vidi, da je to tako, pa ode dalje da vidi, nije l' gdjegod još ostala koja kokoš il' koje jaje.

Čoban svira na hrastu, k'o da se đuture pogodio, a kako siroma' i ne bi, kad jedared kvočka kvoči, jedared kokoši kokodaču, a i pivac se samo protegne, pa zakukuriče.
U dvoru se goste, ta i kerovima je doteklo bataka i kajgana. Kad već ni kuvanog jajeta nije bilo, dođe kraljeva 'ćer i kaže čobanu:
- Sad slušaj: dok sunce tri put ne zađe, da stvoriš kvočku i devet jaja, pa da kvočku nasadiš. Za tri nedelje nek izleže devet pilića. Sve ovo stvori, al' iz dvora, da ne izlaziš.
Ode ona, od čobana ni riječ nije dočekala, a on frulu, pa samo svira. Kad će već i veče pasti, on samo steg'o kabanicu, pa zavuče ruku u 'rast. Tamo tri krupna jajeta. Tako su njemu koke snele i drugi dan, pa i treći.

Kad došlo vrijeme, a on zagrne kabanicu i pred djevojku.
Ne vidi ona, što je pod kabanicu, pa ga pita:
- Šta ti misliš, da ćeš sa mnom izaći na kraj tako, da samo sjediš na 'rastu i sviraš?
- Ta nisam ja samo uzalud sjedio.
- Nego šta si radio?
- Kvočio, - nasmije se čoban. - Dosad ja, a sad nek kvoči ona. - kaže i izvuče ispod kabanice kvočku i devet jaja.
- Otkud ti to?! - začudi se djevojka.
- Kazat ću ti, ako priznaš da sam te nadmudrio.
- Dok kvočka izleže svih devet pilića.

Nasadili oni sad kvočku u zlatnu kotaricu, pa čekaju. Čoban se tri nedelje samo časti u kraljevskom dvoru. Došlo vrijeme, pilići počeli prokljucavati jaja, pa osam za čas zapištilo pod kvočkom, al' deveto ćuti. Čekali oni još jedan dan, pa onda vide da je deveto jaje mućak.
- No, ko je koga nadmudrio?! - nasmije se djevojka, al' pomalo žalosno.
- Ja, - na to će momak.
- Kako, kad se samo osam pilića izleglo.
- Al' sam ja devet jaja naš'o u dvoru, 'di ni lupinje nisi ostavila.
Da rič ne bi sporili, momak kaže:
- Otići ću ja do kralja, pa nek' on kaže ko ima pravo.

Djevojka pristane od prve riječi, i čoban taj čas osvane kod starog kralja, pa mu kaže ovako:
- Svijetla kruno, ja sam se opkladio s jednim pobratimom, da ću s batinom od jednog udarca smlatiti s oraha devet zrna. Izabr'o ja dobru, čvrstu batinu i srušio od jednog udarca s drveta devet zrna, al' je jedno bilo prazno. Pobratim mi veli, da je opkladu dobio on zato što je ovo zrno prazno, a ja držim da sam opkladu dobio, jer je oraha devet.
Stari kralj je malo promislio, pa onda veli:
- Dabome, da si ti dobio. Orasi su rodili na drvetu, a ne u tvojim rukama, ne možeš ti biti kriv, što je jedan prazan. Glavno je da si ti devet srušio.

Arrow Kad je djevojka čula, kako joj je otac presudio, pokorila se i ona. Nema sad drugo, već da izmisli, kako će novo pitanje zadati čobanu. Priljubila se uz njega, pa se ne miče dalje ni za nokat, al' kad ona pije, njemu ne da, kad jede, njemu ne da. Prošlo tako tri dana, pa se momak nasušio.
- Sad ću metnuti pred tebe ćup meda i jabuku rumenu, da rumenije vidio nisi, pa da vidim, 'oćeš li izdržati tri dana, da med iz ćupa ne lizneš, a jabuku ne zagrizeš.
- Ja neću, pa nek mi se zubi suše i sedam dana, - na to će momak.
- Na kraju švigar puca, - nasmije se djevojka.

Vidio čoban, da mu kraljeva 'ćer dobro sprema pod glavu pa ode do svinjara i ovaj mu sveže ruke na krstima. Sjeo sad čoban, a rukama ni da makne, kad ga je svinjar svez'o dobrim kajišima. Kako on sjeo, a kraljeva najstarija 'ćer donese pred njeg ćup meda, a srednja nosi rumenu jabuku. Čoban ne smjede otić' nikud, a one paze, kad će navaliti na med i na jabuku. Bi čoban pa jak, al' je zato sebi i svez'o ruke. Djevojke mu sve preko usana vuku ćup i jabuku, al' on stiska zube. Tako proš'o jedan dan, pa drugi, i treći dan već poč'o padati mrak.

Kad je udavača to vidila, a ona nož i otsječe kajiše na čobanovim rukama. Kako mu ruke oslobodila, a on zagrize jabuku, ta skoro je svu uz'o u usta, pa onda dobro lizne meda iz ćupa.
- No, jesam rekla, da će na kraju biti po mojem, - nasmija se djevojka.
- Samo to nije tako, - nasmije se i čoban.
Sad se već neće istjeravati, već čoban odma' ode pred kralja, pa nek on opet presudi.

- Svijetla kruno, - kaže njemu čoban, - ja se opet kladio s onim pobratimom.
- A u čemu je opklada?
- Dojašio ja njemu u goste na dobrom ždrijepcu. Pobratim me ugostio i veli mi: evo pod kućom dvije bašče, da se kladimo, da će ih tvoj konj pogaziti, dok se mi častimo. Ja lijepo ždrijepca zavez'o za drvo, pa mu metnuo zobnicu. Nisam ja dobro ni u kuću uš'o, a moj pobratim skine zobnicu. Sad bi konj pasao po baščama, al' ne može, kad sam ga dobro zavez'o. Kad došla već zora, a moj pobratim do konja, pa da odriješi. Kako ga odriješio, konj onako gladan navalio na obadve bašče, i sad pobratim kaže, da sam ja opkladu izgubio.

- Kaži ti tvom pobratimu, - na to će kralj, - da bi konj bio lud, kad mu ne bi sve bašče popasao. Ne bilo ga driješiti, pa bi opkladu dobio.

Arrow Djevojka je sad nedelju dana mislila, šta da radi s čobanom. Onda ga pozove, pa mu kaže:
- Ti si cijelog života čuv'o stado mog oca, pa ćeš znati i naše patke dobro timariti.
- Živ čovjek može svašta naučiti, - lijepo njoj momak odgovori.
- A ti ne moraš ni učiti. Znaš da ovcama nema života, ako li ti u podne ne planduju, a patkama nema pravog života, ako se ne nabrčkaju.
- Toliko još znam, - na to će momak.

Djevojka ga onda lijepo uzme za ruku i izvede iza dvora. Tamo je velik bunar na đermu, na kojem se poji kraljeva marva, a malo dalje je bara na kojoj su bile patke.
- Eto posljednje što tražim od tebe: tri dana ćeš timariti patke, al' tako da se svaki dan do mile volje nabrčkaju u ovoj bari. Ako bara presuši, to je tvoja briga. Možeš iz bunara vode navući, napuni baru kako znaš, samo nek' se u njoj patke do mile volje brčkaju. To bar nije teško - nasmije se ona.
- Nije, ako se nađe čovjek dobre pameti i dobri' šaka.

Ostavi ona momka s patkama, a on prostro kabanicu na ledinu, pa svira. Patke se brčkaju čitav dan, a čoban ih uveče sprati. Tako i drugi dan. Al' doš'o treći dan, bari ni traga. Te je noći djevojka skupila sve kraljeve sluge, pa do zore prevukli sve kraljevo guvno i baru zatrpali slamom.
Djevojka sad ni ne izlazi, već čeka veče. Al' čoban nije ček'o. Djevojka se mislila nedelju dana, a on odsvirao jednu pjesmu na fruli, pa je već smislio. Za čas on pohvać'o patke, pa jednu po jednu tamo gjde treba. Prostr'o kabanicu, pa zasvir'o u frulu.

Došlo i veče, a djevojka onda došla.
- No, pačiji čobanine, jesu l' ti se patke nabrčkale i danas?
- Al' nikad tako slatko k'o danas!
- Gdje kad bare nema?! - začudi se ona.
- Ako nema bare, ima bistre vode, - nasmije se čoban.
Uzme on sad djevojku za ruku i dovede je do bunara. Kad ona pogledala, a patke se brčkaju, ta sve se ogledaju u vodi.
- Brčkaju se, brčkaju, al' ne u bari, - kaže djevojka. - Nije na tvoje, neg' je sad baš na moje.
- Ko je dosad, taj će i sad presuditi - na to će momak i odma' ode do starog kralja.

- Da se nisi opet kladio?! - zapita ga kralj, čim ga je vidio.
- Baš tako, svijetla kruno, i opet je stvar oko konja.
- Da čujem.
Ispripovijeda čoban, kako je onom njegovom pobratimu bilo krivo, što je već dvije opklade izgubio, pa ga počeo čikati, da se i treći put klade. Pozove ga u goste, i poručio, da neću moći na ždrijepcu ujašiti u avliju na kapiju.
- U mene je konj dobar, a kapija nije visoka, pa sam se k'o za glavu nad'o, da ću kapiju preskočiti, ako je ma čime podupre.
- No, pa što je bilo? - zapita kralj.
- Šta?! Napravio onaj novu, al' visoku kapiju, a podupro je i panjom i kamenom, da je ne možeš ni probiti.
- A ti?!
- A ja se onda zakas'o, pa konja natjero na vratanca. Moj ždribac dobar, pa probio vratanca k'o pile lupinu od jajeta, i kad sam se sjetio, a ja već u avliji.
- Na kapiju il' na vratanca, glavno je da si ti dobro ušao u avliju. Opklada je tvoja. A ti kaži pobratimu, da se gost dočekiva u avliji, a ne na sokaku.

Kako je stari kralj to rek'o, a njegova najstarija 'ćer utrča i kaže mu:
- Kad ste tako prisudili, onda zovite svatove, jer me je ovaj momak i treći put nadmudrio.
Sad se kralj sam sjetio, kake su to opklade bile, pa se nasmije i kaže:
- Čobane, zete, zar je ovo tvoj pobratim?!
- Drugog ni nemam.

Naredi onda kralj 'ćeri da mu ispripovjeda, kako je čoban nadmudrio. Kaže ona sve po redu, a stari kralj će na to:
- 'Ćeri moja, ovaj je već dvared zaslužio da mi bude zet, jer je tebe triput nadmudrio, al' je triput i mene nadmudrio.
Odma' on sazove svatove, a čoban svoje društvo od stada, pa je veselje trajalo baš toliko dana, koliko su se momak i djevojka nadmudrivali.

Idea Poslje su srećno živili i nisu se nadmudrivali, nego zajedno mudrovali i nadaleko nije bilo dvije tako bistre glave; samo kad su se sudarile, onda su letile varnice, da se zapalila sva ona slama kojom su baru zatrpali.

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brega, onda dune vetar pa ga baci čak u nekakvu zemlju gde se o njegovom carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što dosad ništa nije čuo ni znao). Kad izađu na suvo, on nije smeo ni kazati da je car, a novaca nisu imali sa sobom ništa.

Ne znajući nikakva zanata, nisu se mogli drukčije hraniti, nego se on najmi da čuva seoska goveda. Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od One zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakvom devojkom neće oženiti do kćeri govedara iz toga iz toga sela.
Otac, mati i drugi dvorani stanu ga odvraćati da se prođe te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku kćer kod tolikih drugih carskijeh i kraljevskijeh kćeri? Ali sve zaludu; on kaže: 'Ja nju, ja ni jednu!'
Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošalje jednoga svoga vezira da javi to govedaru, a govedar ga zapita: 'Kakav zanat zna carev sin?
'Vezir se začudi: 'Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.'
Govedar kaže opet: 'E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoju kćer.'
Vezir se vrati, te kaže caru šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili da će to za govedara biti najveća sreća i dika što mu carski sin uzima kćer, a on pita kakav zanat zna carev sin!

Car pošalje drugoga vezira, ali govedar kaže jedno te jedno: 'Dok carev sin veli ne nauči kakavgod zanat i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!'
Kad se i ovaj vezir vrati te kaže da govedar ne da ćerku dok carev sin ne nauči kakavgod zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zađe po čaršiji da gleda kakav je zanat najlakše naučiti.

Hodajući od dućana do dućana i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan ge se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat, pa ga počne učiti i nauči za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogožinu, koju odnesu govedaru, i kažu mu da je carev sin naučio zanat i da je to njegova rukotvorina.
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviih strana, pa onda zapita: 'Koliko to vrijedi?' A oni mu kažu: 'Četiri pare' . 'E, dobro. Četiri pare danas, četiri sutra, to je osam, a četiri preksutra, to je dvanaest. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas čuvao seoskijeh goveda.'
Pa im onda kaže ko je on i kako je tu došao. Ovi se obraduju još više što uzimaju devojku od cara, a ne od govedara, i s najvećijem veseljem venčaju momka i devojku i provedu svadbu. Dadoše ovome caru lađu i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

Naravučenije: Novac stvaraju vredne ruke. Bez obzira na bogatstvo, važno je znati nešto i raditi.

Žena vraga prevarila



Neki je čovjek imao ženu, na koju je mnogo sumnjao, i zato se s njome vavijek inadio. Ali bi ga žena svaki put nadinadila i budući jača, za plot svezala. On jedan put uhvati vraga, no vrag ga zamoli, da ga pusti, a on mu rekne:
- Pustit ću te, ako moju ženu prevariš.

Vrag odgovori:
- Metni me u bocu i odnesi kući, pa me ostavi ondje; a ženi zabrani, da u bocu ne tiče, pak ti sutra kudgod otiđi. Žena će doći da vidi, šta je u boci, i dok bocu otvori, ja ću uteći. Ti, kada dođeš, uzmi bocu i vidjet ćeš, da me nema u boci. Onda se možeš s njom gonati i nju dobiti, govoreći joj:
- Jest, ja, tako je baš kao i boca.

Tako i bude. On strpa vraga u bocu, donese ga kući i rekne ženi:
- Eto, ženo, vidjet ću ja, kako si mi vjerna. Evo, boca neka stoji ovdje netaknuta sve dok se ja ne povratim; ako li ju samo takneš, ja ću poznati.
Rekavši to ostavi bocu.
Sveđ je muž ženi govorio: - Sada ću ja tvoju vjernost vidjeti.
Žena je međutim šutjela. Kad je dan osvanuo, ode muž u drva, a žena ostane kod kuće.

Kada je čovjek zamakao, uđe ona u sobu i pogleda bocu, koja joj se učini sada crvena, sada zlatna, sada žuta, sada zelena. To ženi bude odveć za čudo, uzme bocu u ruku, pogleda je, ali boca prazna. Kada vidi da je prazna, vrati se natrag; ali kad se opet obazre, opet joj se prikaže boca kao i prije žutom, crvenom, zelenom, zlatnom. Vidjevši to, vrati se natrag, uzme bocu u ruke i počne je začuđena razgledavati, da li je zbilja prazna. Ukaže joj se prazna kao i prije. Videći to počne se misliti, bi li otvorila, ne bi li; sada pođe rukom bocu otvarati, sada opet bojeći se muža, ustegne ruku, dok je ne svlada ženska znaličnost i otvori bocu.

Dok ona odčepi bocu, odmah izleti jedan lijep mladić. Ona se začudi i upita ga:
- Gdje si bio?
A vrag joj reče, da je bio u boci.
Ona na to odgovori:
- Ja ti ne vjerujem, da ti toliki možeš ući u bocu.
Dugo se pregovarajući rekne mu najposlije žena:
- Ne ću ti nikada vjerovati, da si bio u boci, dok svojim očima to ne vidim.
Na to vrag:
- E vidjet ćeš sada, da mogu ući u bocu.
Vrag uđe, a žena brže bolje začepi bocu, pa vrag ostane u boci. Videći vrag, da ga je žena prevarila, nastojao je on nju opet prevariti; ali mu ne pođe za rukom. On je nagovarao iznutra ženu, da pokuša, bi li opet mogla otvoriti bocu; ali žena ne htjede više otvarati, nego ode za svojim poslom, a vrag ostade u boci.

Kada je došao njezin muž, opazi da je vrag u boci i da mu je žena vjernost održala. I od ovoga vremena su živili u najvećem skladu.

Pas i kuća


Jednom, kad je bio zimi veliki snijeg i led, skupio se pas u klupko, od zime. Kad poče padati strašna mećava on reče: "Valaj, druge zime neću čekati bez kuće. Čim dođe ljeto načiniću jednu malu kućicu, u kojoj ću se moći ovako kao sad zguriti".

Kad dođe ljeto, on se na vrućini izvali i razbaci sve četiri noge i rep i glavu svako na svoju stranu, pa reče: "Ko će meni ovoliku kuću načiniti?" I tako opet ostade da čeka zimu bez kuće.

--> Ko ljeti hladuje — zimi gladuje!

Svijetu se ne može ugoditi



Jedan čovjek, idući iz varoši kući, jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak godina, išao pored njega pješice. Susretne ih jedna žena i reče:
- To nije pravo, brate, da ti jašeš a dijete da ti ide pješice; tvoje su noge jače od njegovih!

Onda starac sjaše sa magarca, a podigne sina na sedlo. Malo dalje, sretne ih druga žena koja reče:
- Nije lijepo od tebe, momče, da ti jašeš a otac da ti ide pješice. Tvoje su noge mnogo mlađe.

Na to i otac i sin uzjašu magarca, pa krenu dalje. Sretne ih treća žena, pa kaže:
- Kakva je to budalaština: dva matora magarca na jadnoj, slaboj životinji! Trebao bi neko da uzme batinu, pa da vas obojicu stjera.

Onda otac i sin sjašu sa životinje i obojica krenu pješice: otac sa jedne strane, sin sa druga, a magarac u sredini. Sretne ih četvrta žena pa kaže:
- Ala ste vi tri čudna druga! Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li bilo lakše da jedan od vas jaše?

Onda otac reče sinu:
- Mi smo obojica svakako jahali na magarcu, sada valja da magarac jaše na nama.

Otac i sin obore magarca na zemlju, jedan mu sveže prednje a drugi zadnje noge, pa ga onda uzmu među se na kolac i tako ga ponesu. Kako su se žene, koje su ih susretale, jos više smijale i čudile, otac baci magarca na zemlju, i počevši ga driješiti poviče:
- Ja sam luđi i od ovoga magarca, jer hoću cijelome svijetu da ugodim! Od sada ću sa svojim magarcem da činim što je meni volja, a ljudi neka govore što im je drago.

Tako otac uzjaše magarca, a sin krene pješice pored njega kući.

Poterao kozar koze na pašu. Opazivši da su se tamo njegove koze pomešale s divljim kozama, kad pade veče, utera ih sve u spilju. Sutradan pak nadođe žestoka zima pa ih nije mogao oterati na uobičajenu pašu, nego ih ostavi u špilji. Pred svoje je koze bacao malo hrane, tek toliko da ne gladuju, a pred divlje gomilao hranu na hrpe ne bi li ih pripitomio. Kada je minula zima pa ih on sve zajedno izveo na pašu.
Divlje se koze dočepaju brda i pobegnu. Kozar ih stane koriti zbog nezahvalnosti predbacujući im što ga ostavljaju iako se za njih bolje brinuo, a one mu, osvrnuvši se na nj egove odgovore: 'Baš se zbog toga još i više čuvamo. Ako si nama koje smo tek juče došle k tebi, dao prednost pred svojim kozama, očito je da ćeš, ako k tebi kasnije dođu još neke druge, njih više ceniti od nas.'

Priča počinje na morskoj obali, u romantičnoj stjenovitoj uvali s pjeskovitim morskim žalom. Noću je veliki talas na pjeskovitu obalu izbacio stotine morskih zvijezda. Prekrasne su, a golemo je prirodno bogatstvo otkriveno pogledu. No, zasjalo je sunce, žari i prži zvijezde i one umiru. Na obali su i dva čovjeka. Svaki dolazi iz drugog smjera. Prvi, hodajući prema sredini, gleda u to bogatstvo koje umire i tužan misli: koja ljepota, koja dragocjenost, kolika vrijednost, a umire i nestaje. Zar je moguće da tolika ljepota, tolika raskoš morskih dubina propada u jednom trenutku. A koliko ih samo ima. Nepravda je to što te prekrasne morske zvijezde moraju uginuti i nestati. A očigledno moraju. Tužan korača dalje i razmišlja o tome kako je to stvarno velika šteta. I samo razmišlja.
Drugi, dolazeći sa suprotne strane, šeta lagano i zabrinutog pogleda, ali se svaki čas sagne i nešto baca prema moru. I nešto radi. A kad su se sreli, prvi čovjek vidi da drugi u more baca morsku zvijezdu. Prišavši mu potpuno blizu prvi čovjek upita:
“A šta to vi radite?”
Drugi odgovara:“Vraćam zvijezde moru!”
Prvi začuđeno pita: “Ali zbog čega? Pogledajte koliko ih samo ima? Za sve njih nema šanse!”
A drugi se čovjek sagne, uzme u ruke jednu zvijezdu i baci je u more odgovarajući:
“Ali za ovu ima šanse!”

Perje u vazduhu

Neka žena je rekla nešto ružno čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reči nazad. Rekla je to u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene, objašnjavajući situaciju upita za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je zaista želela da ispravi situaciju.

Starica je rekla: 'Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti svoje delo. Jedna od njih je veoma teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja i otvori u svakom od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jedno pero. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti i drugu stvar.'

Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog na drugi prag. Prsti su joj se smrzli od hladnog vetara. Medjutim ona je išla i dalje od vrata do vrata tamnim ulicama gradića.

Nakon izlaska sunca mlada žena se vratila do stare mudre žene. Bila je umorna i iscrpljena , medjutim osećala je olakšanje da će njen trud ipak biti nagradjen. Obrati se starici i reče : 'Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno pero.'

Sada, rekla je starica, idi nazad i napuni svoje jastuke i sve će biti kao ranije.

Mlada žena je bila začuđena i prozbori: 'Ti znaš da je to nemoguće, vetar je sigurno oduvao perje sa pragova. Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj zahtev, onda stvari neće nikada biti iste.'

'To je istina', rekla je starica. ' svaka tvoja reč, jednom iskazana, je perje u vazduhu. Nikakav pokušaj, ma koliko bio iskren, neće vratiti reči u tvoja usta. Izaberi dobro svoje reči, i dobro ih čuvaj u prisustvu onih koje voliš. Zapamti: jedna dobra reč može da greje tokom svih zimskih meseci.'

Malo sam cugnuo i jedva se skoncentrisao da pročitam aronijinu priču. Genijalno.

Što se tiče ove druge, i dalje se napinjem, ali nisam sasvim saglasan.
Reči nisu bitne, koliko je bitno šta čovek oseća u sebi.
Ko se hvata za reči, a ne za energiju čoveka, mislim da nije na dobrom putu mudrosti.

Reči su varljive, jedino srce kazuje istinu.

Vetar i Sunce

Jednom su se Sunce i svirepi Severac prepirali ko je od njih dvoje jači. Dugo su se tako prepirali i najzad odlučili da isprobaju svoju snagu na putniku koji je u to vreme jahao velikim drumom.

- Pazi – rekao je Severac – kad se sručim na njega, odmah ću mu skinuti ogrtač!

Čim je to izgovorio, odmah poče duvati iz sve snage. Ali, što je više duvao Severac, to se putnik jače uvijao u svoj ogrtač. On je proklinjao nevreme, ali je ipak jahao sve dalje i dalje. Severac se ljutio, besneo, bacao na jadnog putnika i sneg i kišu. Proklinjući Severca, putnik je još čvršće zategnuo pojas. Onda se Severac i sam uverio da ne može skinuti ogrtač sa putnika.

Sunce, videvši nemoć svog protivnika, nasmešilo se, izvirilo iza oblaka, ogrejalo i osušilo zemlju i jadnog polusmrznutog putnika. Osetivši toplotu Sunčevih zraka, putnik je sam skinuo svoj ogrtač, umotao ga i privezao za sedlo.

- Vidiš, – reklo je onda Sunce svirepom Severcu: “Milošću i dobrotom može se mnogo više uraditi nego besom i grubošću “

* * * * *

Lepa reč i gvozdena vrata otvara!

PISMO ABRAHAMA LINKOLNA UČITELJU SVOGA SINA

"Danas moj mali sin kreće u školu i sve će mu tamo neko vreme biti strano i novo i zato bih molio da budete nežni prema njemu. On kreće u pustolovinu koja ga može odvesti preko kontinenata u avanturu koju će verovatno pratiti ratovi, tragedija i patnja. Takav će život zahtevati VERU, LJUBAV I HRABROST. Stoga, dragi učitelju, molim Vas, uhvatite ga za ruku i naučite ga onome što mora znati. Naučite ga, ali blago, ako možete.

Naučite ga da na svakog neprijatelja dolazi i jedan prijatelj. Moraće naučiti da svi ljudi nisu pravedni, ni iskreni. Ali naučite ga, takođe, da na svakog podlaca dolazi jedan heroj, na svakog pokvarenog političara jedan predani vođa.

Naučite ga da deset zarađenih centi vredi mnogo više nego jedan zarađeni dolar, da je u školi mnogo časnije grešiti nego varati. Naučite ga kako dostojanstveno gubiti i kako uživati u pobedi. Naučite ga da bude obazriv sa obazrivima, a nepopustljiv sa grubima. Naučite ga odmah da je najlakše nadvladati nasilnike. Odvratite ga od zavisti ako možete i naučite ga tajni spokojnog osmeha. Naučite ga, ako možete, kako se nasmejati kada si tužan; naučite ga da suze nisu sramota; naučite ga da slava može biti i u porazu, a očaj u uspehu. Naučite ga da se ne obazire na cinike.

Naučite ga ako možete čudesnosti knjiga, ali dajte mu, takođe, vremena da duboko razmišlja o večnoj zagonetki ptica na nebu, pčela na suncu i cveća na zelenom brežuljku. Naučite ga da veruje u vlastite ideje, čak i ako mu svi kažu da su one pogrešne. Pokušajte mom sinu dati snagu da ne sledi gomilu kada svi to čine. Naučite ga da svakog sluša, ali naučite ga, takođe, da probere sve što čuje i zadrži samo ono dobro što prođe kroz sito istine.

Naučite ga da proda svoje talente i mozak najboljim ponuđačima, ali da nikada ne proda svoje srce i dušu. Neka ima hrabrosti biti nestrpljiv, neka ima strpljenja biti hrabar. Naučite ga da uvek ima uzvišenu veru u sebe, jer tada će uvek imati uzvišenu veru u čovečanstvo i Boga. Ovo je veliki zahtev, ali vidite šta možete učiniti. On je tako drag mali dečak i on je moj sin."

Jedna gobela u kao a druga iz kala


Žena Premudroga Solomuna zagleda se u nekaka drugoga cara, i namisli da ostavi prvoga muža i da bježi ovome drugome; ali nikako nije mogla da se ukrade, jer je je Solomun vrlo čuvao; za to se dogovori s ovijem drugijem carem te joj pošalje nešto te popije pa se učini kao mrtva. Kad ona tako umre, Solomun joj osiječe mali prst u ruke da vidi jeli zaista umrla, i kad vidi da žena ne osjeća ništa nego da je mrtva, onda je zakopa. A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti. Kad Premudri Solomun dozna šta je bilo od njegove žene, on se digne da je traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom po zelenu šumnatu granu, a on otide sam u carev dvor. Kad tamo, a to žena sa slugama sama u dvoru, a car otišao u lov. Kad žena opazi svojega prvog muža, ona se poplaši, ali ga opet nekako prevari te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: "nego" veli "idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da i što počneš s njim govoriti, jer ako ga pustiš samo jednu riječ da progovori, prevariće te." Car s golom sabljom u rukama otvori vrata, i pođe k Premudrome Solomunu da mu osiječe glavu. Solomun je mirno i bez straha sjedio na jastuku, pa kad vidi ovoga đe ide k njemu sa sabljom, a on se nasmije. Kad car to vidi, nije se mogao uzdržati da ga ne zapita za što se smije, a Solomun mu odgovori da se smije đe car cara hoće da pogubi na ženskom uzglavlju. Car ga onda upita: "A da kako?" A Solomun mu odgovori: "Ja sam već u tvojim rukama; sveži me pa izvedi na polje iza grada te me pogubi na vidiku, pa prije nego me pogubiš, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi." Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i dvoranima povede na polje da pogubi. Kad su tako išli Solomun se kroz kola bio zagledao u prednje točkove, što, se u jedan put nasmije. Car koji je pored njega jahao na konju zapita ga što se smije, a on mu odgovori: "Smijem se gledajući kako jedna gobela u kao a druga iz kala." Onda car okrenuvši glavu od njega rekne: "Hvala Bogu, ljudi govore Premudri Solomun, a on budala!" Kad u tom dođu na mjesto đe hoće da ga pogube, car zapovjedi te se jedan put zatrubi. Kako čuju trubu vojnici Solomunovi, oni se krenu. Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora. Car se tome vrlo začudi i uvjeri se da je istina što mu je Solomun kazao, pa zapovjedi te se zatrubi i treći put; u tom Solomunovi vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju.