Karlos Fuentes
(1928. - 2012. )





Karlos Fuentes (1928-2012), romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista.
Jedan je od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca XX veka, kao i jedan od najvažnijih pisaca savremene svetske književnosti.
Fuentes je autor više od dvadeset knjiga proze, među kojima su i slavni romani: Smrt Artemija Kruza (1962), Sveto mesto (1967), Terra Nostra (1975), Stari Gringo (1985), Dijana (1996), Godine s Laurom Dijaz (2000), Srećne porodice (2006), Volja i sudbina (2008), Adam u raju (2009).
Najvažnije knjige eseja: Argumenti Latinske Amerike (1963), Latinska Amerika: Rat sa prošlošću (1985), Ja i drugi (1988), Novo vreme za Meksiko (1994), Protiv Buša (2004).
Romani, priče i eseji Karlosa Fuentesa prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Fuentes je napisao čitav niz eseja i esejističkih knjiga posvećenih najaktuelnijim pitanjima savremene politike, društva, kulture, ekologije ili medija.
Po Fuentesovim romanima snimljeno je nekoliko filmova.
Autor je nekoliko filmskih scenarija.
Fuentes je dobio veliki broj književnih nagrada, među kojima su: Nagrada “Romulo Galjegos”, Nagrada “Alfonso Rejes”, meksička Nacionalna nagrada za književnost, Servantesova nagrada i Nagrada Princa od Asturije, Nagrada “Grinsan Kavur”, Nagrada “Pikaso”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Nagrada “Galilej”, Nagrada “Don Kihot od Manče”.
U izdanju Arhipelaga objavljeni su Fuentesovi romani Srećne porodice (2008), Adam u raju (2010) i Volja i sudbina (2013).

arhipelag.rs


Karlos Fuentes: izgubljeni intervju
 22/07/2012

Razgovarala Lili Kanso


Pre mesec dana, kada sam saznala da je Fuentes preminuo, setila sam se jedne kutije u mom ormanu koju godinama planiram da sredim. Posle dugog preturanja, konačno sam pronašla to što sam tražila – staru kasetu sa ispisanim naslovom – „Intervju sa Karlosom Fuentesom u kolima“.
Karlos Fuentes je bio sin meksičkog diplomate, rođen 1928. u Panami i odrastao u Vašingtonu. Sebe je smatrao meksičkim piscem. Njegova jedinstvena perspektiva kao insajdera i outsajdera u različitim kulturama ogleda se u njegovim knjigama, i otkriva složeno razumevanje sukoba meksičke istorije i savremenog života. U njegovim romanima prepliću se mitološki događaji i stvarne priče o korupciji, pohlepi, ljubavi, strahu i krizi identiteta.

Turbulentnih 60-ih i 70-ih, ove krize identiteta delili su brojni latinoamerički pisci. Fuentes je, uz Marija Vargasa Ljosu i Gabrijela Garsiju Markesa, pokrenuo veliki književni talas koji se toliko brzo proširio da je dobio naziv El Boom.
Kada je 15. maja objavljeno da je Karlos Fuentes preminuo u 83. godini, svet je žalio čoveka koji je važio za velikog mislioca i pisca. Predsednik Meksika, Felipe Kaledron, rekao je: „Duboko žalim zbog smrti našeg voljenog i uvaženog Karlosa Fuentesa, univerzalnog meksičkog pisca.“ New York Times ga je nazvao „jednim od najcenjenijih pisaca španskog govornog područja“.
Kada sam 2006. intervjuisala Fuentesa, on je već bio legenda u književnom svetu. U to vreme sam studirala komparativnu književnost u Dartmutu, i pokrenula sam inicijativu da dovedemo Fuentesa da održi predavanje. (Prilika je bila godišnja komemoracija Suzane Zantop, profesorke ubijene u svojoj kući 2001. godine. Fuentes ju je poznavao kada je kao gostujući profesor predavao u Dartmutu.)




Dok sam stajala u predvorju i nervozno čekala da se Fuentes pojavi, srce mi je lupalo svaki put kada bi se otvorila vrata od lifta. Međutim, kada je Fuentes iskoračio iz lifta sa širokim osmehom, nervoza je nestala. On i njegova žena Silvija zagrlili su me kao da se poznajemo godinama.
Fuentes, sa svojim čuvenim brkovima, bio je besprekorno obučen u elegantno sivo odelo s kravatom. Nas troje smo zajedno koračali studentskim gradom dok je Fuentes dečački zbijao šale. Prolazeći ogromne travnjake, Silvija se prisećala vremena koje su proveli u Dartmutu i njihove dece kako se igraju tu u travi.
Sutradan, krenula sam sa njima u Providens na još jedno predavanje na Brown univerzitetu. Intervju nije bio planiran, samo sam znala da je tri sata u kolima sa Karlosom Fuentesom jedinstvena prilika. Rezultat je je bila jedna izuzetno otvorena diskusija o njegovim stavovima o ulozi pisca u političkim pokretima i društvu.
U svojoj knjizi Evo šta mislim, Fuentes o smrti kaže: „Živimo u vremenu koje je naše, ali smo isto tako duhovi starog vremena, kao i glasnici vremena koje će tek doći. Ne smemo gubiti iz vida obećanja koja Smrt donosi.“ Naš razgovor – o umetnosti u politici, književnosti i egzilu, njegovom identitetu meksičkog pisca i njegovim uticajima – predskazao je iste one stvari po kojima će on ostati zapamćen.

Guernica: Vi ste uticajan pisac koji se se uvek oglašavao i bio uključen u aktuelna politička zbivanja. Ovde su, međutim, male šanse da neki veliki pesnik, pisac ili umetnik ikada dođe na neku visoku funkciju. Šta mislite, koje su razlike u stavovima SAD i Latinske Amerike u odnosu na vezu između umetnika, pisca i političkog sistema?


Karlos Fuentes: Pa, sve bi drugo bilo bolje u SAD od ovoga što sada imate. Budući da je vlada vrlo nekvalitetna, a ova zemlja proizvodi istaknute intelektualce, ima sjajne univerzitete, ljudi koji rade u vladi su sasvim osrednji. Situacija u Latinskoj Americi je od samog početka bila sasvim drugačija, jer su pisci govorili u ime onih koji nemaju glas. Stopa nepismenosti, siromaštva i nezaposlenosti u Latinskoj Americi bila je toliko visoka kroz našu istoriju da ako pisci ne govore umesto naroda, ne bi govorio niko. Vlade su bile mnogo korumpiranije itd. Sada se to promenilo. Uglavnom imamo demokratske vlade u Latinskoj Americi, tako da se položaj pisca promenio. Nije više kao što je Neruda govorio, da latinoamerički pisac hoda noseći na leđima čitav svoj narod. Sada imamo građane, imamo javnost, političke partije, skupštine, sindikate. Tako da se položaj pisca promenio, mi sada sebe smatramo građanima – ne zastupnicima svih – nego građanima koji učestvuju u političkom i društvenom životu zemlje.
Pominjete i funkcije u vladi, koje su nekada pripadale piscima. Većina pisaca u Meksiku bili su ambasadori, sekretari – to više nije tako. Sada pisac može da živi od pisanja. On ima svoju publiku: postoje izdavačke kuće, novine – znači, situacija nije tako strašna kao što je bila kada pisac nije imao mogućnosti da zaradi za život, pa je morao da ide u državnu službu, da bude ambasador ili ministar. Dakle, stvari se menjaju u smislu da je građansko društvo sada protagonista. Pisac samim tim zauzima drugačiji položaj, ali ništa manje uticajan nego ranije, u novom demokratskom društvu.

Guernica: Da li sebe smatrate piscem u egzilu?

Karlos Fuentes: Nikad sebe nisam smatrao piscem u egzilu, jer sam odrastao izvan svoje zemlje, pošto je moj otac bio diplomata. Dakle, odrastao sam u Brazilu, Čileu, Argentini i Sjedinjenim Američkim Državama, studirao sam u Švajcarskoj – tako sam uvek mogao da posmatram svoju zemlju – i na tome sam zahvalan.
Naš najveći pisac svih vremena, Huan Rulfo, autor romana Pedro Paramo, nikad nije otišao dalje od Haliska i država gde je prodavao automobilske gume, i gde se vozio i slušao priče – on je dobar primer pisca velike širine, ukorenjenog u zemlji, koji sve što čuje pretvara u visoku umetnost. Moja pozicija je bila sasvim drugačija, budući da sam Meksiko posmatrao izdaleka od detinjstva. Imao sam deset godina kad je predsednik Kardenas nacionalizovao naftne zalihe stranih kompanija, i kada je pokrenut antimeksički talas u Americi. Objavljivani su naslovi: „Meksički komunisti kradu našu naftu“ – onda sam izgubio prijatelje u školi, gledali su me sumnjičavo. I bio sam sin diplomate; kada sam čuo vesti iz Meksika, stao sam na stranu Meksika. Živeo sam u svojevrsnom egzilu do petnaeste godine, uvek izvan Meksika, ali uvek svestan činjenice da sam Meksikanac. Ipak, imao sam drugačiju svest o svojoj pripadnosti Meksiku od nekog ko nikad nije izašao iz Meksika – tako da sam video obe strane.
U jednom trenutku mogao sam postati Argentinac ili Čileanac – bio sam dosta vezan za prijatelje, za škole u Santijagu i Buenos Ajresu, ali ne, Meksiko me je osvojio. Znate zašto? Zato što je Meksiko za mene oduvek bio i uvek će ostati velika misterija, veliki znak pitanja. U čemu je smisao ove zemlje? Kako da je protumačim? Znate, kad Garsija Markes ne razume baroknu političku situaciju u Meksiku, on ode u Nacionalni antropološki muzej i stane pred Koatlike, Majku boginju Asteka, ogromnu bezglavu skulpturu, sa zmijama, pred boginju koja kaže: „Ja sam boginja, ne ljudsko biće – ne pokušavaj da u meni vidiš ljudskost. Ja nisam Venera – ja sam Koatlike, boginja zmija.“ I kada odstoji pet minuta pred Koatlike, on kaže: „Sada razumem Meksiko“, i ode.
To je vrlo komplikovana, tajanstvena zemlja. Nikad je neću potpuno razumeti, i zato toliko pišem o njoj, kako bih je razumeo.

............


Guernica: Želim da vas pitam šta mislite o imigraciji u Americi.


Karlos Fuentes: To što se dešava je mač sa dve oštrice. Postoji odgovornost SAD – Sjedinjenim Državama trebaju radnici. Mislim, Amerika ne bi mogla da jede, ne bi mogla da doručkuje bez meksičkih radnika. Oni beru pomorandže, paradajz, rade poslove koje niko drugi ne želi – ali neko hoće i to da radi. Nadam se da će Meksiko jednog dana obezbediti punu zaposlenost našim radnicima, pa će Amerika morati da traži ove radnike negde drugde. U Papui Novoj Gvineji, na Severnom polu, ne znam gde – ali trebaće im ti ljudi koji obavljaju poslove koje niko drugi neće da radi u postindustrijskom društvu, koje ponekad ne želi da se tako predstavi. Amerika još uvek misli da je devetnaestovekovno industrijsko društvo. Nije više, mora da se prilagodi novoj realnosti. Ali mi imamo ozbiljnu odgovornost u Meksiku, a to je da obezbedimo posao našim ljudima. Dokle god budemo imali sistem koji onemogućava rad polovini stanovništva, imaćemo imigrante koji odlaze u SAD.
Kada budemo imali bolji, socijalniji, odgovorniji, manje egoističan, manje korumpiran sistem, moći ćemo da da obezbedimo posao milionima Meksikanaca koji treba da grade naše puteve, brane, naše kanalizacije, naše škole, sve stvari koje su ostale neurađene u Meksiku, iako imamo radnu snagu. Viđam pune vozove meksičkih radnika koji idu na sever. Onda se pitam, zašto ne rade ono što treba da se uradi u Oahaki, u Tabasku, u Čijapasu, u Jukatanu, svuda. Zašto? Zašto? Zašto? Dešava se nešto vrlo loše, na obe strane granice. Ali radnik je radnik, nije kriminalac, on ili ona nisu kriminalci. Zato sam ja za rešenja poput onoga koje su predložili Kenedi i Mekejn, koje jasno određuje kakvi su koraci potrebni da Amerika prihvati činjenicu da joj trebaju strani radnici. Ne govorim sada samo o meksičkim radnicima, već o stranim radnicima na poslovima koje niko drugi ne želi. Mora postojati neko pravno rešenje, neko mirno rešenje koje ne kriminalizuje radnika.

............


Guernica: Da li uživate kada putujete i posećujete univerzitete?
Karlos Fuentes: Vidite, ja sam pisac i, kao što Silvija zna, čitav dan provodim sedeći sa sveskom i olovkom u ruci, pišem, pišem i pišem, i čitam, čitam i čitam. To je moj život. S vremena na vreme mi treba predah. Držanje predavanja, putovanje, posećivanje univerziteta, to je način da izbegnem samoću pisanja, u kojoj uživam, koja mi se sviđa, ali moram s vremena na vreme da predahnem, i to je način da upoznam nove ljude i mlade ljude, bez posledica. Dakle, nije loše. To je za mene prosto raspust.
Guernica: Koje su vam omiljene knjige?
Karlos Fuentes: Mnogo čitam, izmorio bih vas kad bih počeo da nabrajam.
Guernica: Gde živite?
Karlos Fuentes: U Londonu, deo godine provedem u Meksiku, a jedan deo godine putujujem po Evropi i SAD. To je raznolik život. Kao što Silvija zna, stalno moramo da pakujemo kofere.

pescanik.net

Karlos Fuentes: Smrt Artemija Krusa




"Smrt Artemija Krusa", rani roman velikog meksičkog pisca Karlosa Fuentesa, preveden je prvi put na srpskohrvatski jezik pre više od 40 godina, da bi se Biljana Isailović, jedna od najboljih prevoditeljki sa španskog jezika, ponovo poduhvatila tog zadatka i sa novom energijom prenela majstoriju velikog Meksikanca. Možda više nego bilo koji drugi slavni latinoamerički pisac (uprkos i više nego jakoj konkurenciji), Karlos Fuentes je u svojim romanima i pričama spojio specifičan pogled na istoriju i pronicljivo razumevanje sadašnjosti, demonstrirajući upravo zapanjujući osećaj za detalj, za jedva primetne psihološke prelive u kojima pisac pokazuje da svoje junake poznaje bolje nego što oni poznaju sebe same.
Donosimo nekoliko karakterističnih odlomaka.
"ON je ispričao povest o poslednjim satima Gonsala Bernala u zatvoru u Peralesu i to mu je otvorilo vrata ove kuće. 

- Uvek je težio čistoti, rekao je don Gamaliel Bernal, njegov otac. - Oduvek je mislio da akcija prlja čoveka i primorava nas na izdaju, ukoliko joj ne prethodi jasna misao. Mislim da je zbog toga i otišao od kuće. Dobro, delimično i zbog toga, jer nas je taj uragan sve zakovitlao, čak i nas koji se nismo pomerili s mesta. U stvari, ne, samo želim da kažem da je moj sin smatrao da mu je dužnost da priđe i objasni, da ponudi pametne ideje, jer, mislim da je tako hteo da spreči da kao i svi uzroci i taj ne prođe na ispitu akcije. Ne znam, njegovo razmišljanje bilo je veoma složeno. On je propovedao toleranciju. Drago mi je da čujem da je hrabro umro. Drago mi je što ste ovde.







U početku nije želeo da poseti starca. Prethodno je obišao izvesna mesta u Puebli, razgovarao sa određenim ljudima, proverio sve što je trebalo proveriti. Zbog toga je sada, ne pomerajući ni jedan jedini mišić na licu, slušao nepovezane reči starca koji je spustio sedu glavu na naslon tapaciran sjajnom kožom, dok je žućkasta svetlost isticala njegov profil, kao i debele slojeve prašine u ovoj zatvorenoj biblioteci s toliko visokim policama da su se samo pomoću pokretnih merdevina s točkićima, čiji se trag ocrtavao na podu oker boje, mogle dohvatiti velike, debele knjige u kožnim povezima, francuska i engleska dela iz oblasti geografije, umetnosti, nauke, za koja je često, da bi se išta pročitalo, bila neophodna lupa, a nju je don Gamaliel nepomično držao u svojim svilenim staračkim rukama, ne primećujući da se jedan zrak blistave sunčeve svetlosti, što je pod uglom prodirao kroz prozor, zaustavio na naboru njegovih brižljivo ispeglanih štraftastih pantalona: ali, on je to primetio. Razdvajala ih je nekakva neprijatna tišina."

rts.rs
Najava emisije na radio programu:
U ciklusu NOVI PREVODI, od utorka 30. do petka 2. novembra, možete slušati
delove romana Karlosa Fuentesa "Smrt Artemija Krusa" u prevodu Biljane Isailović.

Dijana ili Usamljena boginja lova


Autor:
Karlos Fuentas

Prevodilac:
Bojana Kovacevic - Petrovic


Izdavač: Književna opština Vršac, 2006.


Naslov originala: Diana o la cazadora solitaria / Carlos Fuentes

Evo knjige koja se čita u jednom dahu u kojoj Funetes postavlja sebi pitanje o životu i smrti,
 a istovremeno razmišlja o glumici Dajen Soren i o strastvenoj erotskoj epizodi koju ona
 doživljava sa meksičkim piscem. Čitajući knjigu kao da prisustvujete poseti Bunjuelovoj kući,
susretu u avionu sa Tinom Tarner, kao i "skladnoj" psihoanalizi socrealističke literature.
 Romanom defiluju protagonisti kao što su Martin Luter King, Kenedi, Hendriks, Nikson
 i Regan, Malkom X.


Fotografija knjige se ne odnosi na srpsko izdanje.

Razgovor tajkuna i predsednika

Karlos Fuentes

Odlomak iz romana Volja i sudbina, jednog od završnih dela modernog klasika svetske književnosti.


Beograd, 31. oktobra 2013.


Letelica je krenula alarmantnim vertikalnim letom i izgledalo je kao da je naciljala nebo a na trenutak i večnost, pre niskog, opasnog i uzbuđujećeg, neujednačenog i spornog leta koji nas je odveo iz Santa Fea u Los Pinos, do kancelarije predsednika Republike don Pedra Valentina Karera, dakle, u ogoljen i popločan prostor okružen niskim i naoružanim zgradama i zaštićen, na izlazu, vrtom s psima koji su toliko lajali da su nadjačali motore helikoptera – i skoro im naredili da utihnu.
Psi su lajali. Kada im se Maks približio, utihnuli su opustivši balavu njušku, pustili su ga da prođe, povukli su se. Nema sumnje, predsednički vodič predvodnik ih je dresirao. U svakom slučaju, privuklo mi je pažnju to što Monroj ni na trenutak nije usporio korak ili pogledao u pse, napredujući istim tempom kao da ne postoje prepreke ili opasnosti.
I kada mu Pedro Valentin Karera poželi dobrodošlicu i pruža ruku, Maks Monroj nije uzvratio pozdrav i kada nas je predsednik pozvao da sednemo i to sam učinio, Maks Monroj ga je gledao dubokim pogledom prepunim sećanja i predviđanja?
– Stojte i dalje, gospodine predsedniče.
Ako se i zbunio, Karera je to vrlo dobro sakrio.
– Kako vi kažete. Više volite da razgovarate stojeći?
Monroj se smestio na stolici.
– Ne. Ja sedim. Vi stojite, gospodine.
Na trenutak smo se međusobno pogledali. Jerihon mene, ja njega. Asunta predsednika, a ovaj Monroja. Maks nikog nije pogledao.
Na trenutak nisam imao pojma šta se dešava. Monroj je ponižavao predsednika Republike, a ovaj je, kao da mu daje odgovor, ostajao da stoji pred Monrojem koji sedi i naređuje činovniku koji nas je ovamo doveo:
– Kapetane, možete da se povučete.
Konačno, Bog koji me je gušio bio sam ja sam. Sada sam, međutim, prisustvovao duelu božanstava, vrhovnog bića nacionalne politike i građanskog božanstva privatne kompanije.
– Sedite – rekao je Karera Monroju.
– Ja hoću. Vi nećete – odgovorio je Monroj.
– Oprostite?
– Nije reč o opraštanju.
– Oprostite?
– Reč je o tome da me dobro slušate. Stojeći.
– O čemu?
– Stojte, gospodine predsedniče.
Nisam znao razloge – stari dugovi, isto tako stara odanost, razlika u godinama, nejednake moći, neizrečeni kompleksi, ne znam – zbog kojih je predsednik Republike poslušao naređenje i ostao da stoji pred jednim Maksom Monrojem koji sedi. Mi ostali – Asunta, Jerihon i ja – takođe smo stajali dok se Monroj obraćao šefu države.
– Vi mora da mislite, kao što je uvek to mislila meksička politička elita, da se sposobnost na kraju meri novcem, zaključujući da su bogataši bogati zato što su bolji a da su siromasi siromašni zato što su lošiji.
– I vi ste bogati, Monroje – predsednik skoro da se zasmejao.
– Ja sam bogataš odavno – prekinuo ga je Monroj. – Ti si novopečeni bogataš, predsedniče.
– Kao što je to bila tvoja porodica u početku – počeo je da se brani Karera.
– Pročitaj bolje moju biografiju. Odbio sam da započnem odozgo jer sam već bio gore. Počeo sam odozdo. Da li me razumeš?
– Nastojim, don Makse.
– Hoću da kažem da se sposobnost ne meri računom u banci.
– Rečeno je da se svet dosađuje… Svet želi zabavu, dragi moj Makse!
– Ne – odgovorio je Monroj energično. – Ti si izabrao nacionalnu proslavu, da se ljudi zabave i zaspu. Ja sam izabrao informaciju radi oslobađanja. To sam došao da ti kažem. Moja namera je da svaki građanin Meksika računa na neku malu napravu, samo jednu spravu veličine šake koja može da ga obrazuje, orijentiše, povezuje sa ostalim građanima, da mu pomogne da prepozna probleme i da ih rešava sȃm ili uz nečiju pomoć, ali da ih konačno reši. Došao sam ovamo da vas upozorim. Zato sam došao lično. Ne želim da čuješ od drugih šta ja radim, preko novina i zlonamernih spletki. Ovde sam da ti to kažem u lice, predsedniče. Da se ne zavaravaš. Zastupaćemo ne samo suprotne interese nego i suprotna iskustva. Da vidimo na koga možeš da računaš: ja već imam svoje ljude. Nastojaću da sve veći broj Meksikanaca ima u rukama tu spravicu koja će ih braniti i povezivati kako bi se slobodno ponašali i za sopstvenu dobrobit a ne za dobrobit političke elite…
– Ili ekonomske – rekao je uz ljutiti sarkazam Valentin Pedro Karera.
– Nijedna elita ne može da preživi ukoliko se ne prilagođava promenama, gospodine predsedniče. Nemojte da postanete šef kraljevstva mumija.
Prevod sa španskog Ksenija Šulović


(Odlomak iz romana Karlosa Fuentesa "Volja i sudbina", Arhipelag, 2013)

arhipelag.rs

"Dijana " - Karlos Fuentes

"Susreti muskarca i zene odigravaju se na dva nivoa.Prvi je spoljasnji, gde,
ako to zelite, mozete snimiti filmove, to je nivo gesta, stva, pogleda, pokreta.
Zanimljiviji je unutrasnji nivo- tamo na kome pocinju da se ispoljavaju utisci, pitanja,
sumlje, preispitivanja, zamisljanja, narocito zamisljanja nje;sta li ona misli, kakva ce
biti, sta ce misliti o meni?"

Odlomak iz romana Volja i sudbina, jednog od završnih dela modernog klasika svetske književnosti.


Letelica je krenula alarmantnim vertikalnim letom i izgledalo je kao da je naciljala nebo a na trenutak i večnost, pre niskog, opasnog i uzbuđujećeg, neujednačenog i spornog leta koji nas je odveo iz Santa Fea u Los Pinos, do kancelarije predsednika Republike don Pedra Valentina Karera, dakle, u ogoljen i popločan prostor okružen niskim i naoružanim zgradama i zaštićen, na izlazu, vrtom s psima koji su toliko lajali da su nadjačali motore helikoptera – i skoro im naredili da utihnu.
Psi su lajali. Kada im se Maks približio, utihnuli su opustivši balavu njušku, pustili su ga da prođe, povukli su se. Nema sumnje, predsednički vodič predvodnik ih je dresirao. U svakom slučaju, privuklo mi je pažnju to što Monroj ni na trenutak nije usporio korak ili pogledao u pse, napredujući istim tempom kao da ne postoje prepreke ili opasnosti.
I kada mu Pedro Valentin Karera poželi dobrodošlicu i pruža ruku, Maks Monroj nije uzvratio pozdrav i kada nas je predsednik pozvao da sednemo i to sam učinio, Maks Monroj ga je gledao dubokim pogledom prepunim sećanja i predviđanja?
– Stojte i dalje, gospodine predsedniče.
Ako se i zbunio, Karera je to vrlo dobro sakrio.
– Kako vi kažete. Više volite da razgovarate stojeći?
Monroj se smestio na stolici.
– Ne. Ja sedim. Vi stojite, gospodine.
Na trenutak smo se međusobno pogledali. Jerihon mene, ja njega. Asunta predsednika, a ovaj Monroja. Maks nikog nije pogledao.
Na trenutak nisam imao pojma šta se dešava. Monroj je ponižavao predsednika Republike, a ovaj je, kao da mu daje odgovor, ostajao da stoji pred Monrojem koji sedi i naređuje činovniku koji nas je ovamo doveo:
– Kapetane, možete da se povučete.
Konačno, Bog koji me je gušio bio sam ja sam. Sada sam, međutim, prisustvovao duelu božanstava, vrhovnog bića nacionalne politike i građanskog božanstva privatne kompanije.
– Sedite – rekao je Karera Monroju.
– Ja hoću. Vi nećete – odgovorio je Monroj.
– Oprostite?
– Nije reč o opraštanju.
– Oprostite?
– Reč je o tome da me dobro slušate. Stojeći.
– O čemu?
– Stojte, gospodine predsedniče.
Nisam znao razloge – stari dugovi, isto tako stara odanost, razlika u godinama, nejednake moći, neizrečeni kompleksi, ne znam – zbog kojih je predsednik Republike poslušao naređenje i ostao da stoji pred jednim Maksom Monrojem koji sedi. Mi ostali – Asunta, Jerihon i ja – takođe smo stajali dok se Monroj obraćao šefu države.
– Vi mora da mislite, kao što je uvek to mislila meksička politička elita, da se sposobnost na kraju meri novcem, zaključujući da su bogataši bogati zato što su bolji a da su siromasi siromašni zato što su lošiji.
– I vi ste bogati, Monroje – predsednik skoro da se zasmejao.
– Ja sam bogataš odavno – prekinuo ga je Monroj. – Ti si novopečeni bogataš, predsedniče.
– Kao što je to bila tvoja porodica u početku – počeo je da se brani Karera.
– Pročitaj bolje moju biografiju. Odbio sam da započnem odozgo jer sam već bio gore. Počeo sam odozdo. Da li me razumeš?
– Nastojim, don Makse.
– Hoću da kažem da se sposobnost ne meri računom u banci.
– Rečeno je da se svet dosađuje… Svet želi zabavu, dragi moj Makse!
– Ne – odgovorio je Monroj energično. – Ti si izabrao nacionalnu proslavu, da se ljudi zabave i zaspu. Ja sam izabrao informaciju radi oslobađanja. To sam došao da ti kažem. Moja namera je da svaki građanin Meksika računa na neku malu napravu, samo jednu spravu veličine šake koja može da ga obrazuje, orijentiše, povezuje sa ostalim građanima, da mu pomogne da prepozna probleme i da ih rešava sȃm ili uz nečiju pomoć, ali da ih konačno reši. Došao sam ovamo da vas upozorim. Zato sam došao lično. Ne želim da čuješ od drugih šta ja radim, preko novina i zlonamernih spletki. Ovde sam da ti to kažem u lice, predsedniče. Da se ne zavaravaš. Zastupaćemo ne samo suprotne interese nego i suprotna iskustva. Da vidimo na koga možeš da računaš: ja već imam svoje ljude. Nastojaću da sve veći broj Meksikanaca ima u rukama tu spravicu koja će ih braniti i povezivati kako bi se slobodno ponašali i za sopstvenu dobrobit a ne za dobrobit političke elite…
– Ili ekonomske – rekao je uz ljutiti sarkazam Valentin Pedro Karera.
– Nijedna elita ne može da preživi ukoliko se ne prilagođava promenama, gospodine predsedniče. Nemojte da postanete šef kraljevstva mumija.

Mislio je da misli isto što i ona kad se gleda u ogledalu, kad se ljubavnici izvlače iz nježnog noćnog zagrljaja: jedno je biti tijelo, a drugo je biti lijepa... Kako je toplo i ugodno grliti se i voljeti se, i tako blagotovorno... U ljubavi je dobro to što zaboraviš na svoje tijelo da bi se utopio u tijelu drugoga, a drugi upije moje tijelo da ne misli na ljepotu, prestajemo promatrati sebe bez drugoga, oboje slijepi i spojeni, samo dodir, samo užitak, prestajemo suditi o ružnoći ili ljepoti jer to u mraku više uopće nije važno, dva se tijela stope i prestanu se promatrati izvan sebe, prestanu suditi jedno o drugom izvan sebe spojenih ljubavnim činom i izgube svaki pojam o ružnoći ili o ljepoti, o mladosti ili starosti...


Karlos Fuentes : Godine s Laurom Dijaz

Pre mesec dana, kada sam saznala da je Fuentes preminuo, setila sam se jedne kutije u mom ormanu koju godinama planiram da sredim. Posle dugog preturanja, konačno sam pronašla to što sam tražila – staru kasetu sa ispisanim naslovom – „Intervju sa Karlosom Fuentesom u kolima“.
Karlos Fuentes je bio sin meksičkog diplomate, rođen 1928. u Panami i odrastao u Vašingtonu. Sebe je smatrao meksičkim piscem. Njegova jedinstvena perspektiva kao insajdera i outsajdera u različitim kulturama ogleda se u njegovim knjigama, i otkriva složeno razumevanje sukoba meksičke istorije i savremenog života. U njegovim romanima prepliću se mitološki događaji i stvarne priče o korupciji, pohlepi, ljubavi, strahu i krizi identiteta.
Turbulentnih 60-ih i 70-ih, ove krize identiteta delili su brojni latinoamerički pisci. Fuentes je, uz Marija Vargasa Ljosu i Gabrijela Garsiju Markesa, pokrenuo veliki književni talas koji se toliko brzo proširio da je dobio naziv El Boom.
Kada je 15. maja objavljeno da je Karlos Fuentes preminuo u 83. godini, svet je žalio čoveka koji je važio za velikog mislioca i pisca. Predsednik Meksika, Felipe Kaledron, rekao je: „Duboko žalim zbog smrti našeg voljenog i uvaženog Karlosa Fuentesa, univerzalnog meksičkog pisca.“ New York Times ga je nazvao „jednim od najcenjenijih pisaca španskog govornog područja“.
Kada sam 2006. intervjuisala Fuentesa, on je već bio legenda u književnom svetu. U to vreme sam studirala komparativnu književnost u Dartmutu, i pokrenula sam inicijativu da dovedemo Fuentesa da održi predavanje. (Prilika je bila godišnja komemoracija Suzane Zantop, profesorke ubijene u svojoj kući 2001. godine. Fuentes ju je poznavao kada je kao gostujući profesor predavao u Dartmutu.)
Dok sam stajala u predvorju i nervozno čekala da se Fuentes pojavi, srce mi je lupalo svaki put kada bi se otvorila vrata od lifta. Međutim, kada je Fuentes iskoračio iz lifta sa širokim osmehom, nervoza je nestala. On i njegova žena Silvija zagrlili su me kao da se poznajemo godinama.
Fuentes, sa svojim čuvenim brkovima, bio je besprekorno obučen u elegantno sivo odelo s kravatom. Nas troje smo zajedno koračali studentskim gradom dok je Fuentes dečački zbijao šale. Prolazeći ogromne travnjake, Silvija se prisećala vremena koje su proveli u Dartmutu i njihove dece kako se igraju tu u travi.
Sutradan, krenula sam sa njima u Providens na još jedno predavanje na Brown univerzitetu. Intervju nije bio planiran, samo sam znala da je tri sata u kolima sa Karlosom Fuentesom jedinstvena prilika. Rezultat je je bila jedna izuzetno otvorena diskusija o njegovim stavovima o ulozi pisca u političkim pokretima i društvu.
U svojoj knjizi Evo šta mislim, Fuentes o smrti kaže: „Živimo u vremenu koje je naše, ali smo isto tako duhovi starog vremena, kao i glasnici vremena koje će tek doći. Ne smemo gubiti iz vida obećanja koja Smrt donosi.“ Naš razgovor – o umetnosti u politici, književnosti i egzilu, njegovom identitetu meksičkog pisca i njegovim uticajima – predskazao je iste one stvari po kojima će on ostati zapamćen.
Guernica: Vi ste uticajan pisac koji se se uvek oglašavao i bio uključen u aktuelna politička zbivanja. Ovde su, međutim, male šanse da neki veliki pesnik, pisac ili umetnik ikada dođe na neku visoku funkciju. Šta mislite, koje su razlike u stavovima SAD i Latinske Amerike u odnosu na vezu između umetnika, pisca i političkog sistema?
Karlos Fuentes: Pa, sve bi drugo bilo bolje u SAD od ovoga što sada imate. Budući da je vlada vrlo nekvalitetna, a ova zemlja proizvodi istaknute intelektualce, ima sjajne univerzitete, ljudi koji rade u vladi su sasvim osrednji. Situacija u Latinskoj Americi je od samog početka bila sasvim drugačija, jer su pisci govorili u ime onih koji nemaju glas. Stopa nepismenosti, siromaštva i nezaposlenosti u Latinskoj Americi bila je toliko visoka kroz našu istoriju da ako pisci ne govore umesto naroda, ne bi govorio niko. Vlade su bile mnogo korumpiranije itd. Sada se to promenilo. Uglavnom imamo demokratske vlade u Latinskoj Americi, tako da se položaj pisca promenio. Nije više kao što je Neruda govorio, da latinoamerički pisac hoda noseći na leđima čitav svoj narod. Sada imamo građane, imamo javnost, političke partije, skupštine, sindikate. Tako da se položaj pisca promenio, mi sada sebe smatramo građanima – ne zastupnicima svih – nego građanima koji učestvuju u političkom i društvenom životu zemlje.
Pominjete i funkcije u vladi, koje su nekada pripadale piscima. Većina pisaca u Meksiku bili su ambasadori, sekretari – to više nije tako. Sada pisac može da živi od pisanja. On ima svoju publiku: postoje izdavačke kuće, novine – znači, situacija nije tako strašna kao što je bila kada pisac nije imao mogućnosti da zaradi za život, pa je morao da ide u državnu službu, da bude ambasador ili ministar. Dakle, stvari se menjaju u smislu da je građansko društvo sada protagonista. Pisac samim tim zauzima drugačiji položaj, ali ništa manje uticajan nego ranije, u novom demokratskom društvu.
Guernica: Da li sebe smatrate piscem u egzilu?
Karlos Fuentes: Nikad sebe nisam smatrao piscem u egzilu, jer sam odrastao izvan svoje zemlje, pošto je moj otac bio diplomata. Dakle, odrastao sam u Brazilu, Čileu, Argentini i Sjedinjenim Američkim Državama, studirao sam u Švajcarskoj – tako sam uvek mogao da posmatram svoju zemlju – i na tome sam zahvalan.
Naš najveći pisac svih vremena, Huan Rulfo, autor romana Pedro Paramo, nikad nije otišao dalje od Haliska i država gde je prodavao automobilske gume, i gde se vozio i slušao priče – on je dobar primer pisca velike širine, ukorenjenog u zemlji, koji sve što čuje pretvara u visoku umetnost. Moja pozicija je bila sasvim drugačija, budući da sam Meksiko posmatrao izdaleka od detinjstva. Imao sam deset godina kad je predsednik Kardenas nacionalizovao naftne zalihe stranih kompanija, i kada je pokrenut antimeksički talas u Americi. Objavljivani su naslovi: „Meksički komunisti kradu našu naftu“ – onda sam izgubio prijatelje u školi, gledali su me sumnjičavo. I bio sam sin diplomate; kada sam čuo vesti iz Meksika, stao sam na stranu Meksika. Živeo sam u svojevrsnom egzilu do petnaeste godine, uvek izvan Meksika, ali uvek svestan činjenice da sam Meksikanac. Ipak, imao sam drugačiju svest o svojoj pripadnosti Meksiku od nekog ko nikad nije izašao iz Meksika – tako da sam video obe strane.
U jednom trenutku mogao sam postati Argentinac ili Čileanac – bio sam dosta vezan za prijatelje, za škole u Santijagu i Buenos Ajresu, ali ne, Meksiko me je osvojio. Znate zašto? Zato što je Meksiko za mene oduvek bio i uvek će ostati velika misterija, veliki znak pitanja. U čemu je smisao ove zemlje? Kako da je protumačim? Znate, kad Garsija Markes ne razume baroknu političku situaciju u Meksiku, on ode u Nacionalni antropološki muzej i stane pred Koatlike, Majku boginju Asteka, ogromnu bezglavu skulpturu, sa zmijama, pred boginju koja kaže: „Ja sam boginja, ne ljudsko biće – ne pokušavaj da u meni vidiš ljudskost. Ja nisam Venera – ja sam Koatlike, boginja zmija.“ I kada odstoji pet minuta pred Koatlike, on kaže: „Sada razumem Meksiko“, i ode.
To je vrlo komplikovana, tajanstvena zemlja. Nikad je neću potpuno razumeti, i zato toliko pišem o njoj, kako bih je razumeo.
Guernica: Što se tiče egzila, mnogo ste govorili o jednom piscu apatridu, koji je i vaš veliki prijatelj, španskom piscu Huanu Gojtisolu.
Karlos Fuentes: Mogu mnogo toga da kažem o Huanu Gojtisolu. Iskreno mislim da je on najveći živi autor iz Španije. Ali uvek odbijam da Gojtisola nazivam samo španskim autorom, autorom iz Španije. Njega smatram delom hispanoameričke književnosti. Gojtisolo dugo nije objavljivao u Španiji. Nije mu to dopuštala Frankova cenzura, pa je objavljivao knjige u Meksiku, u Buenos Ajresu. On je zaista klasičan primer jedinstva španskog jezika, činjenice da nas ima 500 miliona koji mislimo i govorimo na španskom.
Gojtisola smatram špansko-američkim piscem, uz Garsiju Markesa, ili Kortasara, ili mene. I svakako, po svim merilima, svetskim piscem, univerzalnim piscem najvišeg ranga. Čovekom spremnim na najneobičnije eksperimente; on preuzime fantastične rizike, nikad nije zadovoljan onim što radi, što je uvek znak dobrog pisca. Kad je neko zadovoljan onim što radi i oseća se lagodno u tome kako piše, mislim da sa njim nešto ne valja. Čovek mora da bude besan, vrlo nezadovoljan i uvek mora da traži drugačije stvari. Mislim da je on prototip – više nego ja, više nego bilo ko od nas; Gojtisolo je veliki eksperimentalni, hrabri autor španskog jezika.
Guernica: Gojtisolo je španski pisac koji odbacuje Španiju i prihvata kulturu arapskog sveta. Dosta se bavi sedmovekovnom arapskom okupacijom Španije. Šta mislite o njegovom stavu?
Karlos Fuentes: Huan Gojtisolo je najpotpunija karika koja povezuje književnost Latinske Amerike i arapskog sveta. U svetu arapske literature, on je bio posrednik između kulture španskog i kulture arapskog jezika. Četrdeset posto reči španskog jezika potiče iz arapskog. Arapi su proveli sedam vekova na Pirinejskom poluostrvu; doneli su nam vodu, arhitekturu, muziku… doneli su nam higijenu, jer Španci se nisu kupali, ali Arapi jesu. Bilo je vode u arapskom svetu, a u Španiji nije bilo vode. Zato su nas mnogo zadužili, a Gojtisolo je taj most, posrednik, između kulture koju obično zaboravljamo u Latinskoj Americi i arapskog sveta.
Guernica: Da li se redovno viđate sa Gojtisolom?
Karlos Fuentes: Da, moja žena Silvija i ja smo proveli nedelju dana sa njim u Marakešu, obilazili grad – on toliko dobro poznaje taj grad, da bismo se bez njega zauvek izgubili – nikad nas ne bi pronašli. Dolazi kod nas u Meksiko, viđamo se u Španiji, u Parizu, u Marakešu – to je vrlo, vrlo čvrsto prijateljstvo, i na tome sam vrlo zahvalan.
Guernica: Želim da vas pitam šta mislite o imigraciji u Americi.
Karlos Fuentes: To što se dešava je mač sa dve oštrice. Postoji odgovornost SAD – Sjedinjenim Državama trebaju radnici. Mislim, Amerika ne bi mogla da jede, ne bi mogla da doručkuje bez meksičkih radnika. Oni beru pomorandže, paradajz, rade poslove koje niko drugi ne želi – ali neko hoće i to da radi. Nadam se da će Meksiko jednog dana obezbediti punu zaposlenost našim radnicima, pa će Amerika morati da traži ove radnike negde drugde. U Papui Novoj Gvineji, na Severnom polu, ne znam gde – ali trebaće im ti ljudi koji obavljaju poslove koje niko drugi neće da radi u postindustrijskom društvu, koje ponekad ne želi da se tako predstavi. Amerika još uvek misli da je devetnaestovekovno industrijsko društvo. Nije više, mora da se prilagodi novoj realnosti. Ali mi imamo ozbiljnu odgovornost u Meksiku, a to je da obezbedimo posao našim ljudima. Dokle god budemo imali sistem koji onemogućava rad polovini stanovništva, imaćemo imigrante koji odlaze u SAD.
Kada budemo imali bolji, socijalniji, odgovorniji, manje egoističan, manje korumpiran sistem, moći ćemo da da obezbedimo posao milionima Meksikanaca koji treba da grade naše puteve, brane, naše kanalizacije, naše škole, sve stvari koje su ostale neurađene u Meksiku, iako imamo radnu snagu. Viđam pune vozove meksičkih radnika koji idu na sever. Onda se pitam, zašto ne rade ono što treba da se uradi u Oahaki, u Tabasku, u Čijapasu, u Jukatanu, svuda. Zašto? Zašto? Zašto? Dešava se nešto vrlo loše, na obe strane granice. Ali radnik je radnik, nije kriminalac, on ili ona nisu kriminalci. Zato sam ja za rešenja poput onoga koje su predložili Kenedi i Mekejn, koje jasno određuje kakvi su koraci potrebni da Amerika prihvati činjenicu da joj trebaju strani radnici. Ne govorim sada samo o meksičkim radnicima, već o stranim radnicima na poslovima koje niko drugi ne želi. Mora postojati neko pravno rešenje, neko mirno rešenje koje ne kriminalizuje radnika.
Guernica: Da li smo sada u situaciji [u SAD] koja bi mogla da podstakne atmosferu straha u latinoameričkoj zajednici?
Karlos Fuentes: Pa, ono što ja vidim je suprotno od straha – ja vidim izuzetnu hrabrost. Kada vidim milione ljudi kako demonstriraju na ulicama Los Anđelesa, Sijetla, Omahe, to što vidim je hrabar čin, a ne strah. Neki od njih, čitam danas, kažnjeni su jer su učestvovali u protestima – izbačeni su s posla. Vratiće se, ili će umesto njih doći neko drugi, jer taj posao mora da se uradi. Jednostavno je tako. Ali mislim da nema straha. Naprotiv, to se može uporediti sa pokretom Cezara Čaveza, kada svi ti radnici izlaze iz senke, na ulice. Sada i imigranti izlaze na ulice, i najgore što može da se desi je apokaliptični dan bez Meksikanaca, kada bi ova zemlja stala. Onda bi tražila da se meksički radnici vrate što pre – jer ova zemlja ne bi mogla da se hrani, obrazuje ili prevozi, bez meksičkih radnika.
Gurnica: Da li bi SAD mogle da stvore neki klasni sistem gde je inostranim radnicima onemogućeno dobijanje državljanstva ali im je omogućeno da rade? Ako se tako nešto dogodi, zar se ovi radnici ne bi osećali kao novi robovi?
Karlos Fuentes: Kao kriminalci, pre svega. Pored toga i kao robovi, ako su im poslodavci ujedno i šefovi. Ali čini mi se da, zahvaljujući ovim manifestacijama kakve u poslednje vreme viđamo, postoji snažno osećanje zajedništva među migrantima. To je prilika. Migracija je prilika, a ne problem. I ukoliko se posmatra kao prilika, može se početi od Kenedijevog i Mekejnovog zakona, recimo, pa onda preko bilateralnih sporazuma, između Meksika i SAD, SAD i El Salvadora, SAD i Dominikanske Republike, šta god hoćete, i na kraju, to mora postati multilateralni, međunarodni sporazum. Ja se zalažem za međunarodni savez imgranskih radnika koji će zaista pokušati da reši probleme koji dotiču Evropu, sa migrantima iz afričkih i arapskih zemalja, i SAD sa migrantima iz Meksika i Latinske Amerike. Ovo se mora posmatrati kao međunarodno pitanje, sa međunarodnim rešenjima, a ne kao problem, nacionalni ili međunarodni.
Guernica: Ove godine održano je nekoliko značajnih izbora u Latinskoj Americi, uz očito pomeranje ulevo. Severna Amerika je pokušala da interveniše, pa je čak zauzela neprijateljski stav prema latinoameričkim političkim liderima. Da li je ovo političko pomeranje direktni odgovor na intervenciju SAD?
Karlos Fuentes: Ne, SAD nemaju nikakve veze sa pomeranjem, apsolutno nikakve. Ovo je rezultat vojnih diktatura iz Hladnog rata, koje su opstajale uz podršku SAD. Pinočeu, ili argentinskim huntama, bilo je dovoljno da kažu „mi smo antikomunisti“ pa da odmah dobiju podršku SAD. Kada se Hladni rat završio, diktatorkski režimi nisu imali nikakav raison d’être. Demokratske snage su stupile na scenu: demokratski izbori, demokratski parlamenti, slobodna štampa, niz važnih demokratskih pobeda, od Meksika, preko Čilea i Brazila, do Argentine. Sada dolazi druga faza, kada ljudi kažu: ove demokratske slobode su okej, sjajne su, hoćemo da ih očuvamo – ali kada ćemo dobiti posao? Kada ćemo jesti? Kada ćemo se školovati? Kada ćemo imati neku perspektivu?
Sada ljudi u Latinskoj Americi biraju vlade za koje misle da mogu da nastave demokratske reforme iz poslednjih 20 godina, ali da ih transformišu u socijalne i ekonomske reforme. To je, po mom mišljenju, izuzetno važno, jer to znači da je levica napustila revolucinarna rešenja kakva je predlagao Če Gevara i izabrala demokratski put. Svi su pobedili na izborima, čak i Ugo Čavez, koga ne smatram levičarem nego desničarskim fašistom maskiranim u levičara. Evo Morales je izabran, Lula je izabran, Kiršner je izabran – niko nije došao na vlast nasilnim metodama, i to je veliki napredak, imati formalne demokratske slobode, i sada zahtevati materijalnu, konkretnu dobrobit kakvu demokratija navodno podrazumeva.
Guernica: Kada govorimo o demokratiji, želela bih da se osvrnemo na drugi deo sveta. Kada u Iraku nije pronaćeno nikakvo oružje za masovno uništenje, vlada SAD je promenila ploču i poručila da joj je primarni cilj promovisanje demokratije. Šta vi mislite o američkoj težnji da promoviše demokratiju u drugim zemljama. Mislite li da je to moguće?
Karlos Fuentes: Ja sam Meksikanac. Amerika je 75 godina živela pored jednopartijskog sistema u Meksiku – PRI – a da nije ni treplula, da nikad nije zatražila demokratiju u Meksiku. Demokratiju smo dobili jer su se Meksikanci izborili za demokratiju i upisali je u našu istoriju. Demokratija se ne može izvoziti kao koka-kola. Ona se mora roditi u zemlji, poštujući kulturu i uslove te zemlje. Doći će arapska demokratija pod arapskim uslovima, prema arapskoj veri, običajima, istoriji, nasleđu. Ona se ne može nametnuti, svaki pokušaj nametanja je unapred osuđen na propast. Da li će Kondoliza Rajs nametnuti demokratiju Hosniju Mubaraku u Egiptu? Ili će egipatski narod pronaći demokratski put za Egipat? Naravno, smešno je verovati da SAD mogu da nametnu demokratiju. SAD su živele sa Somosom, Truhiljom, Batistom, Kastiljom Armasom, svi najgori diktatori koje smo imali u Latinskoj Americi bili su marionete SAD – o kakvoj demokratiji pričamo? Nju ćemo stvoriti mi, ne oni.
Guernica: Da li uživate kada putujete i posećujete univerzitete?
Karlos Fuentes: Vidite, ja sam pisac i, kao što Silvija zna, čitav dan provodim sedeći sa sveskom i olovkom u ruci, pišem, pišem i pišem, i čitam, čitam i čitam. To je moj život. S vremena na vreme mi treba predah. Držanje predavanja, putovanje, posećivanje univerziteta, to je način da izbegnem samoću pisanja, u kojoj uživam, koja mi se sviđa, ali moram s vremena na vreme da predahnem, i to je način da upoznam nove ljude i mlade ljude, bez posledica. Dakle, nije loše. To je za mene prosto raspust.
Guernica: Koje su vam omiljene knjige?
Karlos Fuentes: Mnogo čitam, izmorio bih vas kad bih počeo da nabrajam.
Guernica: Gde živite?
Karlos Fuentes: U Londonu, deo godine provedem u Meksiku, a jedan deo godine putujujem po Evropi i SAD. To je raznolik život. Kao što Silvija zna, stalno moramo da pakujemo kofere.

Stablo narandže - odlomci

Ti si slab i nesiguran čovek. Gledaš se u ogledalu i ne vidiš ono što ostali govore da u tebi vide. Umrećeš još ove godine, ali tvoja ogledala pokazuju odraz osamnaestogodišnjeg mladića, uredno počešljanog, kovrdžave kose, bez dlačica i namirisana, koji celo jutro gladi svoj vrat kako na njemu ne bi bilo ni najmanjeg začetka dlačice. Nastojiš da budeš savršen dvadesetičetiri sata na dan. Ali tvoje je telo tek metafora tvoga duha. Od detinjstva te uznemiruje razdvajanje duše i tela, a ponekad zbog toga imaš čak i noćne more. Živiš s tom razdvojenošću, ne uspevaš to da pomiriš, samoga sebe uspavljuješ da bi verovao kako su duša i telo jedno; no dovoljno je da se pogledeaš u ogledalo znajući da ono odražava laž, pa da vidiš kako to nije tačno. Taj odraz je neko drugi. I taj drugi je podeljen, ako ne između tela i duha, a ono između prošlosti i sadašnjosti, između privida i stvarnosti.

(...)

Mi ne mislimo tako. Gledamo kako svet nestaje, ali zemlja ostaje, reč ostaje. Svi oplakujemo nestajanje našeg grada. Ali slavimo trajanje života u glinenom loncu, metalnoj posudi, pogrebnoj masci. Metalna glava ovna, kameni bik, to je jedina stoka koja nam je ostala. Prazne posude, prašnjavi mehovi, to je hleb i vino što su ostali za nama. Oplakujemo nestanak grada. Prihvatamo da svet umire. Ali čekamo da vreme pobedi smrt zahvaljujući vetru, svetlosti i stalnim godišnjim dobima. Nećemo videti plodove ovoga stabla. Videće ga svetlost, godišnja doba i vetar. Svet umire. Zemlja se preoblikuje. Zašto? Zato što smo mi tako rekli. Zato što nismo izgubili reč. Predali smo je svetlosti, vetru i godišnjim dobima. Svet nas je otkrio. Zemlja nas je sakrila. Vraćamo se njoj. Nestajemo sa sveta. Vraćamo se zemlji. Odatle ćemo izaći da bismo plašili druge.

Karlos Fuentes

Smrt Artemija Kruza

Smrt Artemija Kruza ne samo da je, po mnogim ocenama, Fuentesov najbolji roman već možda i prvo delo magičnog realizma koji će dovesti do „Latinoameričkog buma”, jednog od ključnih književnih događaja u svetskoj prozi druge polovine XX veka. U izborima za najznačajnija književna dela hispanoameričke književnosti, od kritike do običnih čitalaca, gotovo da nema liste na kojoj se, uz knjige Borhesa, Kortasara, Ljose, Markesa, Sabata, ne nalazi i ova. Bez sumnje, u pitanju je remek-delo koje već godinama privlači pažnju tematizovanjem univerzalnih pitanja o iskušenjima zla, moći i ljubavi. Ipak, Artemije Kruz je prevashodno intimni vodič kroz dušu modernog Meksika, kao i nasleđa prošlosti i strepnji savremenog doba.
Roman započinje slikom Artemija Kruza na samrtnoj postelji: Fuentes nas maestralno vodi kroz lavirinte toka svesti čoveka koji je uspeo da pobedi život, ali je pitanje trenutka kada će morati da prizna poraz pred izvesnošću smrti. Ovaj arhetipski antijunak predstavlja spoj Velsovog Čarlsa Fostera Kejna i klasičnog junaka ruske književne tradicije kojem smo, po pravilu, neobjašnjivo naklonjeni. Nekadašnji vatreni i neustrašivi revolucionar koji vremenom gubi ideale, zemljoposednik koji bez milosti otima imanje od seljaka i vlastele, Kruz na kraju postaje i medijski mogul; on kontroliše raspoloženje javnog mnjenja i tako sebe održava na površini uzburkanog mora dnevnopolitičkih previranja u Meksiku. Porodične veze i politička poznanstva poslužili su mu da se još više obogati; nije prezao od korupcije, ali nam otkriva i ljudsku stranu svoje kompleksne ličnosti.
Kao i Vels, Fuentes se služi filmskim tehnikama vešto transponovanim u književni jezik (close-up, dubinska oštrina, flešbek, paralelna montaža), otkrivajući tako svoju prepoznatljivu spisateljsku virtuoznost.