Коњички спорт су разне врсте активности човека и коња у облику манифестација те спортске гране.



Историјски развој

Припитомљавање коња узгајањем појавило се у примитивним људским заједницама пре почетка III. миленијума. Oko 1700. године коњске запреге познате су у свим земљама Блиског и Средњег истока. У Европи се су припитомљени коњи појављују у бронзано доба, најпре у средњој Македонији.

Најстарији археолошки налаз са ликом коња је надгробни спомени из Микене 1550. п. н. е. Хомер описује у Илијади (23 књига) коњске трке са високим наградама за победника. Изгледа да су Грци употребљавали коње за вучу борних кола, а тек онда за јахање. Ксенофонт (V. век п. н. е.) написао првостручно дело о узгајању коња и јахању (Περί ίππιχής). Може се рећи да је коњ античким Грцима много више служио за ратне походе и за разна такмичења него за пољопривреду или саобраћај. У многим грчким градовима постојали су хиподроми, од којих су многи могли примити на десетине хиљада гледалаца. Најпознатији од њих био је хиподром у Константинопољу 203—330, делимично сачуван, могао је да прими 80.000 гледалаца.

Код старих народа Асираца, Вавилонава, Грка, Римљана и др. одржавале су се и биле врло омиљене трке борних двоколица са двопрегом (лат. biga) и четверопрегом (лат. qvadriga). На Олимпијским играма у Грчкој 680. п. н. е. одржане су први пут трке борних двоколица са четвртопрегом, а 648. п. н. е. трке јашућих коња.

Употребом седла и узенгија јахање добија се све већи замах и све се више практикује. Коњица постаје главна ударна снага свих војска, па се јахање све више цени. Поседовање коња важило је увек као знак релативног богатства. У средњем веку у Европи јахање је привилегија племства везана за витешке турнире и каруселе. Градско становништво ретко се служило јахањем у рату и лову.

Стварање система у обуци јахања тече веома споро. Прва европска школа јахања основана је почетком XVI века у Напуљу Нешто касније основане су сличне школе у Версају, Мадриду и Бечу. Све ове школе бавиле су се углавном дресуром коња, а тек у XVII веку. школе јахања у Француској почињу са систематском обуком јахача. Коњске трке су старијр од тих школа, па се узима да су прве коњске трке одржане у Енглеској 1174, у Француској 1370, а у Немачкој 1448.

Историјски развој у југословенским земљама

У средњем веку било је појава коњичког спорта у виду разних витешких турнира. У народу су се поред коњских трка, почев од ратова са Турцима неговале игре са коњима (алка, џилит, штеховање).



У новије време прве организовање коњичке трке одржане су у Србији око 1820. Године 1892. донет је Закон о помагању стрељачких и гимнастичарских и пет кола јахача у Краљевини Србији. Прво од тих кола Дриносавско коло јахача основано је у Шапцу 1888. У Хрватској, Босни и Војводини било је коњичких организација у местима са коњичким гарнизонима, а после 1918. освивају се у Загребу, Вараждину, Винковцима и Осијеку локална кола Јахача. У Љутомеру у Словенији, постојала је од 1785, Диркално друштво, са основним задатком да ради на унапређењу касачких коња. Систем обуке у вештини окуке почео се развијати после оснивања друштва за унапређење коњичког спорта. Таква друштва су основана у Београду 1833.. у Загребу и Новом Саду 1934., Сомбору 1935., а сва ова су 1938 уједињена у Југословенски јахачки савез. После ослобођења основан је 26. фебруара 1949 у Београду Савез за коњички спорт Југославије,. Сачињавали су га коњички савез република и покрајина, са око 80 основних коњичких организација — клубова, друштава и секција.

Једна од ергеле у Србији је Ергела Љубичево која је најстарија, основана 1858. године и у оквиру које се одржавају Љубичевске коњичке игре.

Касачке трке

Трке касача се деле у две категорије:

Касачке трке у сулкама : возач седи на сулкама које вуче коњ.
Касачке трке монте : коњаник (џокеј) седи на леђима свог коња.

У касачким тркама коњ треба да каса што је брже могуће и стигне на циљ без преласка у галоп. Ако коњ пређе у галоп, коњ и возач-џокеј се дисквалификује. Касачке трке се разликују по дужини и по узрасту коња.



Касачка трка у сулкама

Галопске трке



Трке галопера се деле у две категорије:

Трке на равној стази : дужина стазе износи 800 до 4 000 метара. Класична дистанца износи 2 400 метара, а значајна је и историјска трка на једну енглеску миљу (1609 метара).
Трка преко препрека : дужина стазе је између 2 800 и 6 500 метара. Тркачке стазе могу бити са препрекама у облику живица (све препреке су идентичне), стиплчез (на стази су бар четири различита типа препрека), или кроскантри (природне препреке, најдуже стазе).

Групне трке

У групним тркама учествују најбоља међународна ждребад и пастуви. Кастрираним коњима у правилу није дозвољено да се такмиче. Ове трке се деле у групе, при чему је Група I најбоља категорија

Коњички спортови



Стаза за прескакање препрека



Поглед на београдски хиподром из авиона

Коњички спорт обухвата све дисциплине спортова са коњима. Постоји још много врста коњичких дисциплина које се практикују у свету, неке од њих регулише Међународна коњичка федерација (FEI), док други имају само локални значај.

Међународна коњичка федерација организује међународна такмичења у седам дисциплина које су најпопуларније у свету :

Вожња запрега : у овој дисциплини коњи вуку запрегу на којој седи возач.

Коњички вишебој : састоји се од комбинације дресаже, прескакања препрека и кроскантри трке.

Дресура : коњ и јахач треба да хармонично прикажу низ коњских покрета и корака, који ће деловати спонтано, вешто и без очигледног уплива јахача.

Коњичке трке издржљивости : коњи се тестирају на стазама дужине до 160 km

Дисциплина вестерн : састоји се у томе да јахач треба да управља коњем онако како су то радили каубоји на Америчком западу.

Прескакање препрека : коњи и јахачи прескачу мобилне баријере. Атрактивност ове дисциплине је допринела да ово буде најзаступљенији коњички спорт у свету.

Акробатика на коњу : то је спорт који комбинује јахање, гимнастику и акробације. Док коњ каса у круг, спортиста на њему изводи гимнастички програм.



На Олимпијским играма организују се такмичења у следећим дисциплинама коњичког спорта: прескакање препрека, дресура и коњички вишебој. Све три дисциплине се организују у појединачној и екипној конкуренцији.

Једна од дисциплина модерног петобоја је кросконтри трка на 3000 метара.

Dresurno jahanje

Dresurno jahanje je disciplina koja ima za predmet harmoničan psihofizički razvoj konja.



Dresurno jahanje je disciplina koja ima za predmet harmoničan psihofizički razvoj konja. Kao rezultat postiže se smirenost, mekoća, opuštenost kao i koncetrisan rad i kontakt sa jhačem. Svi ovi kvaliteti se ogledaju u lakoći pokreta, oslobođenosti prednjeg trupa, jer je više angažovan zadnji trup, a žvala se prihvata bez otpora. Krajnji rezultat dresurnog jahanja je da, kada posmatramo sa strane, sve deluje prirodno i rado. Hod konja je slobodan, regularan i opušten. Kas je slobodan, regularan i aktivan. Galop je pravilan, lagan i sa dobrom kadencom. Zadnji skočni zglobovi reaguju na svaki signal jahača i time daju lakoću ostalim delovima tela. U toku celog rada, pa i u stoju, konj mora biti na žvali (u naslonu). To znači da mu je zadnji trup pravilno postavljen, vrat manje ili više podignut i povijen i kada prihvata lak ali postojan kontakt sa žvalom. Glava je mirna, po pravilu blago ispred vertikale sa fleksibilnim potiljačno-vratnim delom kao najvišom tačkom vrata. Kadenca nastaje kao rezultat harmonije koju konj pokazuje pri regularnoj, balansiranoj i impulsivnoj kretnji. Ritam je sastavni deo kadence.


KRETNJE KONJA

U stoju konj mora da bude skoncetrisan na radnju, angažovan, nepokretan i prav, sa sopstvenom težinom distribuiranom podjednako na sve četiri noge i paralelnim prednjim, odnosno zadnjim nogama. Vrat treba da je uzdignut, potiljak postavljen visoko, linija čela lako ispred vertikalne linije. U stoju konj mora da jevu naslonu, sa lakim i mekim kontaktom sa rukama jahača i može lagano da žvaće žvalu i da bude spreman da krene na najmanji znak jahača. Stoj se postiže tako što jahač pojačanim dejstvom sedišta i listova tera konja napred uz sprečavajuće, meke ruke koje ga vraćaju na zadnji trup i tada se trenutno zaustavlja na traženom mestu. Hod je kretnja pri kojoj se kopita spuštaju na zemlju, jedna za drugim u četvorotaktnom ritmu. Postoje četiri vrste hoda: Prikupljen, srednji, produžen i slobodan hod.

Kas je dvotaktna kretnja u kojoj se smenjuju dijagonalno upareni ekstremiteti (prednja leva i zadnja desna i suprotno), odvojeni momentom suspenzije. Kvalitet kasa se određuje prema opštem utisku, regularnosti i elastičnosti koraka, koji zavise od opuštenosti i gipkosti leđa i stepena angažovanja zadnjih nogu prema sposobnosti da održava isti ritam, prirodni balans i pri promenama iz jedne vrste kasa u drugu. Postoje četiri vrste kasa: Prikupljen, radni, srednji i produžen.

Galop je kretnja u trotaktnom ritmu. Kvalitet galopa se određuje prema opštem utisku, regularnosti i lakoći dobro definisane trotaktne kretnje koja nastaje angažovanjem zadnjeg trupa sa jasnom angažovanošću peta i prihvatanjem kontakta sa žvalom i opušćenošću potiljka, kao i sposobnosti da se održi isti ritam i prirodan balans pri prelasku iz jedne vrste galopa u drugu. Postoje četiri vrste galopa: Prikupljen, radni, srednji i produženi.

DRESURNE RADNJE

Šanžman – Ova promena vodeće noge je u tesnoj vezi sa momentom suspenzije u vazduhu koja prati svaki korak. Šanžman se može izvoditi u serijama na svakih četiri, tri, dva ili svaki korak. Konj u seriji promena ostaje lak, smiren i prav, sa dobrim impulsom, održavajući isti ritam i balans kroz celu seriju promena.

Odstupanje je kretnja u nazad, pri kojoj se noge odižu i spuštaju od zemlje, skoro istovremeno, u dijagonalnim parovima.

Prelasci – Promene ritma i brzine treba da budu jasno pokazane na zadatom slovu, da su brzo i precizno izvedene, ali u kontinuietu, tečno. Konj treba da je u naslonu, lak na žvali i smiren i da sve vreme ima korektno držanje. Isto se odnosi na sve prelaske.

Poluparada – Predstavlja skoro nevidljivo, istovremeno i usklađeno dejstvo sedišta, listova i ruku jahača, sa namerom da se poveća pažnja i balans konja pre izvođenja neke radnje ili prelaska. Promene pravca – Od konja se traži da prilagodi savijenost svoga tela zamišljenom luku putanje po kojoj se kreće i odgovarajući na sva dejstva jahača, bez opiranja, promene ritma ili brzine.

FIGURE

Mali krug je krug 6/8/10 metara u prečniku. Ukoliko ima više od 10 metara koristi se termin krug. Serpentine se sastoje od polukrugova povezanih pravim linijama. Osmica je figura koja se sastoji od dva mala kruga iste veličine koji se spajaju u centru.

Preponsko jahanje



Preponsko jahanje je disciplina nastala u drugoj polovini XVIII veka. Prva zvanična preponska utakmica je održana za vreme petodnevnog sajma u Islingtonu u Londonu 1876. godine. Konji koji su učestvovali, predhodno su prikazani na izložbi.

OD IZLOŽBE DO TURNIRA

Mada ljudi jašu konje već oko 3000 godina, relativno skoro su se dosetili da ih teraju da preskaču prepreke na koje naiđu. Preskakanje prepona, disciplina koja se iz ove ideje razvila je zato još nova u poređenju sa ostalim granama konjičkog sporta. Nastala je u drugoj polovini XVIII veka, kada su sve brojnije ograde između imanja postale zgodne, svuda prisutne prepone, a skakanje je prvi put u istoriji pomenuto u jednom francuskom priručniku za jahače izdatom 1788. godine. Prošlo je gotovo stotinu godina od prvog zapisa o preskakanju prepona do trenutka kad je ovaj sport zvanično priznat.

Irska, zemlja iz koje je potekao stiplčez, (ravna galopska trka sa prirodnim preponama) je bila domaćin prvog preponskog takmičenja, održanog u sklopu godišnje izložbe konja koju je organizovalo Royal Dublin Society 1865. godine. Konji i jahači su se takmicili u dve kategorije – u preskakanju visinskih i širinskih prepona.

Otprilike u isto vreme slična takmičenja održavana su i u Rusiji, a potom u Francuskoj, mada se program učesnika utakmice održane u Parizu 1866. god. sastojao od defilea i preskakanja prirodnih prepreka na obližnjoj livadi.

Devet godina kasnije, čuvena Francuska Konjička Škola u Saumuru je uključila preskakanje prepona u program svoje haute ecle - visoke škole jahanja. Preponsko jahanje se u Engleskoj u početku moglo videti samo u sklopu poljoprivrednog sajma, a prva zvanična preponska utakmica je održana za vreme petodnevnog sajma u Islingtonu u Londonu 1876.godine. Konji koji su učestvovali, predhodno su prikazani na izložbi. U SAD je prvo zvanično takmičenje u preskakanju prepona održano na Nacionalnoj izložbi konja na Madison Square Garden u Njujorku 1883. godine.

Ovaj šou je održan do današnjih dana.

Krajem XIX veka novi sport je bio široko rasporedjen. U Nemačkoj su se takmičenja održavala u svim većim gradovima. Druge moderne Olimpijske igre održane u Parizu 1900. godine, imale su u svom programu tri vrste preponskih utakmica - visinsku, širinsku i skakanje za nagradu. Već sledeće godine u Torinu je održan prvi zvanični međunarodni konjički turnir, na kojim su gosti, nemački konjički oficiri, odmerili snage sa italijanskim kolegama. Godine 1906. podnet je zahtev da se preponsko jahanje za stalno uključi u program Olimpijskih igara, pošto ga na igrama u St.Loisu 1904. uopšte nije bilo. Članovi olimpiskog komiteta složili su se da uključe konjički sport u program igara koje su se održavale U Londonu 1908.godine. Prijavilo se 88 takmičara iz osam zemalja ali je u poslednjem trenutku ovaj sport izbačen sa Olimpijade. Srećom, nije se odustajalo. Sledeće igre pripale su Štokholmu, a na kongresu Organizacionog komiteta 1909. odine, u program Olimpijskih igara su uvrštene tri discipline konjičkog sporta - dresura, three day event (militari) i preskakanje prepona.


NAČIN BODOVANJA

Preponski sport današnjice za svoju popularnost kod gledalaca verovatno mnogo duguje i činjenici da je suđenje veoma jednostavno. Svaki posmatrač može da registruje i sabere kaznene poene (osim na vodenom rovu gde još uvek postoji poseban sudija) i otprilike proceni ko će biti u plasmanu. Česte izmene i dopune pravilnika, kao i osnivanje Svetske konjicke federacije (FEI - International Federation for Equestrian Sports) su približili ovaj sport i ljudima koji se njime ne bave. Međutim, suština je ostala ista; ČOVEK I KONJ, SJEDINJENI U ZAJEDNIČKOM NAPORU, U NEDOSTATKU VIDLJIVIH KONKURENATA POKUŠAVAJU DA POBEDE SEBE.

Anatomija konja



Boje konja



Rase konja



Čula

Govor tela konja

Sedlanje konja

Pojahivanje konja

Dresurno jahanje



petras.

BEOGRAD - Da bi ste u sred Beograda naučili da jašete konja potrebno je da izdvojite između 15.000 i 50.000 dinara, što je iznos za koje beogradske škole obećavaju polaznicima da savladaju početni nivo jahanja ove plemenite životinje.



Iako spada u olimpijsku disciplinu, konjički sport nije rasprostranjen u Srbiji, jer je to nepoznata i skupa aktivnost, a jahanje konja nema veliku tradiciju.

- U Konjičkom savezu Beograda postoji registrovano 14 klubova, ali uprkost tom podatku, konjički sport zahteva velika materijalna ulaganja. To je za sada privilegija onih koji imaju mogućnost da plaćaju obuku jahanja ili nabavljaju i gaje konje u svom posedu - ističe policijski savetnik i direktor Konjičkog kluba "Policajac" Dragan Novković.

On je dodao da postoji veliki broj tehnika jahanja, ali da se u njihovom klubu, koji je osnovan 1947. godine, kandidati obučavaju za 40 časova.

- U konjičkom sportu postoje mnoge tehnike jahanja. Lakše tehnike su uvođenje budućih jahača u osnove škole jahanja, a teže su sportske discipline, kao što su preskakanje prepona, dresurno jahanje, daljinsko jahanje, vožnja zaprega i druge - objasnio je Novković.

Osnove jahanja mogu se savladati i za 20 časova, dok je za sport potrebna obuka od godinu dana, navodi trener u konjičkom klubu "Salaš Stremen" Mihajlo Štefulik.

- U početku nije potrebno da kandidati poseduju konja, jer klub obično obezbedi životinju za savlađivanje početnih koraka, ali za bavljenjem sportom je neophodno imati svog konja. Ranije je bilo lakše, klubovi su bili državni i obezbeđivali su konje, ali to više ne funkcioniše na taj način - objasnio je Štefulik.

On kaže da jahači moraju imati posebnu psiho-fizičku spremnost, a noge kandidata moraju da budu jake da bi se bavio tim sportom.

- Za sportsko jahanje nije bitna kilaža, ali ne treba preterivati i biti nespreman, jer će tako biti lakše i jahaču i konju. U jahanju je bitno savladati tehniku, ali da bi se došlo do tog nivoa morate da imate osnovu, a to je fizička spremnost - rekao je trener konjičkog kluba "Salaš Stremen".

Cene konja za jahanje na tržištu variraju u zavisnosti da li je grlo trkačko ili sa pedigreom, a kod nas se može pronaći i za 1.000 evra, dok grlo sa pedigreom u Engleskoj košta oko 150.000 funti.

Najzastupljenije vrste u Srbiji su arapski, lipicaner, nonius, engleski punokrvni i domaći brdski konj kojeg ima najviše.

WESTERN JAHANJE



Dobar western konj mora se kretati u svim smjerovima i terenima, hrabro, srčano, sigurno i poslušno. Na i najmanji kontakt jahača reagira bezprijekorno, pri sjahivanju i zajahivanju stoji mirno. Školovati western konja ravno je školovanju dresurnog, bez ikakve dvojbe.

Western se zapravo živi...kad si možeš priuštiti da jašiš 3, 10 ili 20 dana, po prirodi sa svojim konjem i prijateljima, potpuno opušten...a za to je, naravno, potreban stabilan, temperamentan, hrabar, izdržljiv i potpuno zdrav konj, koji ima apsolutno povjerenje u svojeg vlasnika. Tada je doživljaj 100-postotni

Kod western načina konj ima slobodnu glavu, sa popuštenim dizginima, te na taj naćin sam pronalazi ravnotežu, tako ima sigurnost za obavljanje svih zadataka koji mu se postave.

Kauboji su morali biti svakako čvrsti, otporni i uporni ljudi, no njihovi konji svakako uvijek korak ispred njih, napor, skromnost srčanost i odanost bili su im glavni aduti.
Njihovi potomci su opstali i danas ih moderni kauboji i dalje koriste, iako su se vremena i naćini promjenili.... appaloosa i quarter i danas podsjećaju na ne tako davna opjevana vremena.
Kako im je prava svrha očito u većini slučajeva zauvijek završila opstanaka mogu zahvaliti entuzijastima koji su razvili poseban stil jahanja, uveli pravila , osnovali savez, uveli takmičenja.



Jahač western stila dizgine drži u lijevoj ruci, njihovim krajevima daje signal ovisno na kojoj strani vrata leže ( tzv neck reigning ). Desna ruka kao i u nekadašnjih kauboja je slobodna , jer je bila potrebna za rad. Konj je bio sredstvo za ostvarenje cilja, pa je i jahaču bilo itekako važno da on bude itekako osposobljen za prelazak u sve i iz svih vrsta kretnji, da bude maksimalno podatan i to naravno bez uporabe sile, idealan primjer pravog partnerstva.
Zapravo konj je točno znao što jahač od njega traži jer je ovaj morao biti maksimalno koncentriran na rad , najcešce oko stoke.

Uzda pri westen jahanju je od sirove kože, žvala nešto žešća, bilo kandara ili hakamor. Važno je reći da ruka jahčca ne djeluje preko dizgina na usta vec krajevima dizgina.
Sjedište, list i peta osnov su tjerajućih sila, ruka u odnosu na usta ima nešto drukčiji zadatak , medutim više je sličnosti nego razlika. Ipak je ovo disciplina koja je nastala iz rada, potrebe preživljavanja i prilagodbe.Westen konji su ipak najvećim dijelom produkt prirodne i radne selekcije.

Western sedlo se očito razlikuje od engleskog kakvog većina od nas upotrebljava. Ono je veče, šire i teže, te zbog svoje velike površine vrši vrlo mali pritisak na konjska leda ( težina jahača ). Ono je idealni spoj i za konja i jahača, zbog obostrane udoobnosti za sve napore. Mnoštvo remencica na sedlu omogučuje jahaču da sa sobom ponese opremu, hranu .........
Oblikom western sedlo neodoljivo podsjeća na srednjovjekovno, renesansno, barokno, posebno zbog uzdignutih prednjeg i stražnjeg unkaša, koji su omogućavali sigurnije sjedište.
Prednji unkaš kod western sedala ima svojevrsnu kuku za koju veže laso, nakon što je uhvatio, kravu tele, ili konja. Stražnji unkaš je uzdignutiji kako bi jahač bio dodatno sigurniji od opasnosti da ga netko gurne ili povuće sa sedla. Western sedlo s obzirom na svoju funkciju , sigurnost i udobnost po konja i jahaca maksimalno opravdava svoju funkciju.

Rodeo kao dio western jahanja u sebi na jedinstven način čuva negdašnje kaubojske vještine na osebujan naćin. Danas je western jahanje sve prisutnije i kod nas u Europi posebno u jahača koji su u startu odabrali rekreativno jahanje, medutim western takmičenja u pojedinim zemljama su također u zamahu.



PRAVILA I DISCIPLINE PRI WESTERN JAHANJU


Western plesure

Svakako da je jedno od najpopularnijih takmičenja, gdje se jahači nalaze u areni, te na zahtjev sudaca prikazuju konja u hodu, kasu i galopu. Ocjenjuje se kvaliteta pokreta, opuštenost, smirenost, pouzdanost i rad na dugim dizginima.

Western riding

Postoje 4 sheme , te sudac izabire koju će zadati. Hodom, kasom i galopom prolazi se između određenih prepreka ( čunjevi i sl ). Ocjenjuje se kako konj regaira na vodeće noge u skretanju i okeratnju, te kako konj reagira na minimalni kontakt putem opuštenih dizgina. Važno je reći da se ovdje ocjenjuju i pravilne promjene galopa ( lijevi u desni i obrnuto ), pa trenutačno zaustavljanje iz galopa u stoj, odstupanje unatrag nekoliko koraka.
Ovo je izuzetno zahtjevna i teška vježba, posebno ( kao uglavnom i western jahanje uopće ) je vidljiv napor nogu ( tetiva , zglobova, mišića i ligamenata ), koje doslovno mijenjaju položaje u ekstremnim uvjetima.

Western Horsemanship

Ovo je takmičenje za mladje od 18 godina, amatere, rekli bi pokus je li u doticnom jahaču duh zapada.
Podijeljeno je na dva dijela. Prvi dio se sastoji od zadanih figura; hod, kas, galop u ravnoj liniji,zavojima ili njihovom kombinacijom. U drugi dio ulaze najbolji iz prvog dijela, zajedno se kreću u krug po areni, suci ocjenjuju jahačev stav, ravnotežu i držanje u sedlu, srčanost, sposobnost kontroliranja konja . Zatim izvode kas, galop, izduženi kasi galop, posebno prirodnost, kas i galop u serpentinama, krugovima, okret oko prvih i zadnjih nogu,spinovi, leteća ili normalna promjena vodeće noge-galopa, jahanje bez stremena, hod u stranu ( u kasu, hodu i galopu ), tzv. sidepass - u hodu okret za 90 stupnjeva zadnjim nogama u desno, te nekoliko koraka u stranu u smjeru kretanja, zatim se konj izravna, pa zadnjim nogama opet kroći desno.

Trail

Ovo takmičenje se održava na odredenom poligonu gdje konj pokazuje svoje fizičke i psihičke sposobnosti. Ocjenjuje se konjska volja i vodljivost preko prepreka, lakoća i gracioznost pri otvaranju i zatvaranju vrata, prolasku preko drvenih okvira ( kas, galop, hod ), prelazak preko prepreka unatrag. Takoder se izvodi, uzimanje pošte iz sandučića, oblačenje i svlačenje kabanice, prolaz preko vodene prepreke ....

Reining

Vrhunski reining znači raditi s konjem tako da je promatraču gotovo nevidljivo upravljanje i kontakt preko dizgina, odnosno ustiju. Takvi jahači su zaista vrhunski.
Postoji 11 službenih opcija koji medu inim sadrže : sliding stop - zaustavljanje iz punog galopa, spin- okret za 360 stupnjeva, pri kojem se traži da stražnje noge budu što je moguće više na istom mjestu, rollback - okret za 180 stupnjeva bez zaustavljanja u galopu te odmah nastavka galopa naprijed, te već spominjane promjene vodeće noge pri izvodenju raznih figura. Ocjenjuju se gibanje, bezprijekornost izvedbe, ponašanje konja i jahača, brzina, te kontakt jahača i konja zajedno.Nakon nastupa sudac provjerava nosi li konj propisanu uzdu, te sm način uzdanja.

Cutting

Konj i jahač ulaze medju krdo krava, te odaberu jednu , te ju odvoji od stada. Treba ju odvesti i zadržati na sredini arene, svim raspoloživim znanjima onemogućiti povratak stadu.
Važno je reći da ovdje konj neprestano i usporedno prati svaki pokret krave, zapravo uvijek je korak unaprijed, kako bi spriječio bježanje. Ocjenjuje se osjećaj za kravu ( bez straha sa maksimalnim približavanjem kravi), koncentriranost i hrabrost. U dvije i pol minute soliadan par može izdvojiti tri krave.

Barrel racing

Ovo je prava utrka gdje je važno što brže okružiti tri bačve koje su postavljene . Na službenim takmičenjima radi se o 200 litarskim, metalnim bačvama obojenim u svijetle boje , obavezno moraju bit zatvorene sa obje strane.
Zbog velikih brzina, posebno na zavojima, sigurnost je itekako važna, što je propisano koliko moraju bacve biti međusobno udaljene te njihova udaljenost od zida, zbog samog manvra i nailaska.Od prve do druge bačve mora biti 5,4 m za sigurni nailazak, a od trece bacve do kraja arene 10, 8 m. Start, odnosno cilj moraju biti udaljeni 13,5 m od ruba arene.

Western jahanje po svemu napisanom svakako da nije puko jahanje po terenu... Western jahanje jest umjetnost.

Preponsko jahanje

Preponsko jahanje je bez sumnje najpoznatija disciplina konjičkog športa prepoznata od strane FEI u kojoj se muškarci i žene ravnopravno natječu bilo individualno ili timski. Preponsko jahanje je jedna od tri natjecateljske discipline na Olimpijskim igrama.

Natjecanje u preponskom jahanjuSkakanje konjima počelo se razvijati u 18. stoljeću, kad je lov na lisice zahtijevao preskakanje ograda koje su se počele izgrađivati kako bi ogradile imanja. Ta disciplina, kako ju danas poznajemo, razvila se kao rezultat natjecanja među lovcima na lisice. Prvo dokumentirano natjecanje organizirano je 1866. u Parizu i 1868. u Dublinu, a sastojalo se od preskakanja jedne visoke ili široke prepone. Prvo veliko međunarodno natjecanje održano je 1902. godine. Preponsko jahanje postalo je olimpijska disciplina na igrama 1912. godine u Stockholmu. Sljedećih desetljeća vojska je dominirala na natjecanjima, no sa mehanizacijom vojske, civili su počeli prevladavati. Smanjenjem natjecanja vojnih timova otvorile su se mogućnosti natjecanja za žene koje po prvi puta na Olimpijskim igrama nastupile 1956. godine.

Na suvremenim natjecanjima, konj i jahač moraju proći 10 do 13 prepona, sa ciljem testiranja zajedničke uvježbanosti, vještine i preciznosti. Važno je uvijek preskakati prepone u zadanom redoslijedu. Ako je bilo koji dio prepone srušen ili konj odbije skočiti, greške se zbrajaju. Stil se ne ocjenjuje.

Pobjednici natjecanja su konj i jahač koji su sakupili najmanje negativnih bodova u najkraćem vremenu ili koji su dobili najveći broj bodova ovisno o tipu natjecanja.


Tekst je preuzet i preveden sa službenih Web stranica FEI.