Hajnrih Hajne

Hajnrih Hajne (Heinrich Heine) (rođen 13. decembra 1797 u Dizeldorfu, † 17. februara 1856. u Parizu) je bio jedan od najvećih nemačkih liričara XIX veka. Zbog naprednih pogleda dela su mu za života bila zabranjivana u Nemačkoj, a kako je bio jevrejskog porekla, zabrana je bila obnovljena i u doba nacizma. Kao pesnik, osećajan, duhovit, smeo i borben, pesnik "svetskog bola", ali i raskida sa romantikom. On je najviše prevođen strani pesnik na području bivše SFRJ.

Pisao je pesme, pripovetke i eseje. Bio je pesnik široke popularnosti sa mnoštvom učenika i imitatora svugde u Evropi. Njegova najpoznatija ostvarenja su: poetska zbirka „Knjiga pesama“, „Florentinske noći“, „Nemačka — jedna zimska priča“. Takođe je objavio i zbirku pesama „Lirski intermeco“ i delo „Romansero“ (1851). Spada u red najznačajnijih evropskih romantičara. On je prvi nemački pesnik koji prestaje da piše po strogim pravilima klasicizma. Sa njim se završava stara i počinje nova nemačka škola. Hajne stvara preokret u lirici. Bio je veliki buntovnik i protivurečnik. Motive je tražio u narodnoj tradiciji. Jedno od najpoznatijih Hajneovih dela svakako je pesma „Lorelaj“ koja je zasnovana na staroj germanskoj legendi.

Imao je veoma tragičan život jer je veoma rano oboleo. Proveo je osam godina u krevetu.

Jedna se odroni zvezda

Jedna se odroni zvezda sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla padaju hrpe cveta,
vetri stižu i tim se igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži i peva,
i pesma zvoni, sve tiše, i pevac beli,
u grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
zgasla je zvezda i s pesmom
potonu labud beo.

U obliku nejednakom

U obliku nejednakom,
blizu tebe uvek stojim,
uvijek tužim i ti uvijek
bol zadaješ grud’ma mojim.
Kad kroz vrtove mirisne
leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?
Kad ubereš ružu koju pa,
s veseljem djetinjijem rascepaš je,
zar ne čuješ kako jecam bolom svijem?
I kad ruže raščupane
usudi se trnje koje,
pa mi meki prst ubode,
zar ne čuješ boli moje?
Zar ne čuješ u mom glasu
moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
iz dubine tvoje duše

U našim školskim izvodima citaš samo: "Njihove eksenecije baroni i grofovi, i njihove preuzvišene supruge behu pogubljeni. Njihove svetlosti hercozi i princevi i njihove prejasne supruge behu pogubljeni. Njegovo velicanstvo kralj i njegova preuzvišena supruga behu pogubljeni." - Ali kad cuješ kako se dobuje crveni giljotinski marš, tek onda razumeš, i tek onda doznaš zašto i kako. Gospo, to je jako cudnovat marš! Kad sam ga prvi put cuo, prošla mi je jeza kroz kosti, i bio sam veseo što sam ga posle zaboravio... ...I sad zamislite, gospo! Nedavno sedim za stolom sa citavom menažerijom grofova, princeva, princeza, komornika, dvorskih maršalki, peharnika, viših dvoro-upraviteljki, dvorskih srebrohranitelja, lovopazitalja i kako se sve ne zove ta otmena služincad, a nama podredena posluga trckara iza njihovih stolica i tura im pod nos pune tanjire – a ja, kako su me prešli i prevideli, nemam cine da zaposlim svoje vilice, nego sedim dokon i mesim kuglice od hleba i dobujem, prstima od dugog vremena, i na svoje zaprepašcenje poceh najedared dobovati crveni, davno zaboravljeni giljotinski marš.
- I šta bi? Ti se ljudi, gospo, pri jelu ne zbunjuju i ne znaju da drugi ljudi, kad nemaju šta da jedu, iznenada pocnu dobovati i to vrlo cudnovate marševe, za koje se misli da su davno zaboravljeni.