Hajnrih Hajne

Čemu ta jedina suza?


Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.

I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uz'o!
Daj se i ti rasplini,
Stara, samotna suzo!

Citati

Tamo gdje se spaljuju knjige, spaljivaće se i ljudi.
Ljubav? To je zubobolja u srcu.
Bog će mi oprostiti, to mu je posao.
Zlo se javlja tamo gdje nema više ljubavi.
Mudri stvaraju nove misli, a budale ih šire!
U mladosti je ljubav burnija,
ali ne tako jaka i ne tako svemoćna kao kasnije.
Ne bih baš rekao da žene nemaju karakter,
one prosto svakog dana imaju neki drugi karakter.
Bog je stvorio magarca da bi čovjek imao sa kim da se poredi.
Zločinci često u srcima nose više čovječnosti nego oni hladni, besprijekorni građani sa vrlinama, u čijim se bijednim srcima ugasila snaga zla, ali i snaga dobra.
Samo nam srodna bol izmami suzu, i svako zapravo i plače zbog sebe.
Svi ljudi koji nemaju srca su glupi. Jer naše misli ne dolaze iz naših glavá, već iz naših srcá.

Kristijan Johan Hajnrih Hajne je bio veliki nemački pesnik. On je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori.
Hajne psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi, prema rođakama Amali i Terezi, ali i na drugim temama, prirodi, političkim idejama, životu, pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine.

Tamo gdje se spaljuju knjige, spaljivaće se i ljudi.

Ljubav? To je zubobolja u srcu.

Bog će mi oprostiti, to mu je posao.

Zlo se javlja tamo gdje nema više ljubavi.

Mudri stvaraju nove misli, a budale ih šire!

U mladosti je ljubav burnija, ali ne tako jaka i ne tako svemoćna kao kasnije.

Bog je stvorio magarca da bi čovjek imao sa kim da se poredi.

Zločinci često u srcima nose više čovječnosti nego oni hladni, besprijekorni građani sa vrlinama, u čijim se bijednim srcima ugasila snaga zla, ali i snaga dobra.

Samo nam srodna bol izmami suzu, i svako zapravo i plače zbog sebe.

Svi ljudi koji nemaju srca su glupi. Jer naše misli ne dolaze iz naših glavá, već iz naših srca.

Heinrich Heine - Lorelaj

Hajnrih Hajne je motiv za ovu pesmu uzeo iz narodnog predanja o steni Lorelaj, na desnoj obali Rajne. Prema starogermanskom predanju, na ovoj steni je živela prelepa devojka - čarobnica po imenu Lorelaj koja je svojom pojavom i pesmom privlačila pažnju mornara, razbijala im brodove a oni stradali. Kako je nastala ova legenda? Na osnovu više ponovljenih brodoloma na tom mestu narod je ispreo legendu o Lorelaj i njome objašnjavao česte brodolome. Ali nije samo to. To je istovremeno i legenda o ženskoj lepoti koja očarava i zanosi u toj meri da se gubi pribranost i doživljava tragedija. I jođ jedan momenat je važan - legenda je upila u sebe i večitu čovekovu potrebu za lepotom. Pesma ima narativnu osnovu i baladičan ton. Narativno je u priči o događaju (brodolom) i lićnostima Lorelaj i lađar. ovaj epski elemenat ja samo naznačen, on je samo osnova na koju se nadgrađuje misao o lepoti i njenoj fatalnosti. Baladičnost je u tragičnom kraju - lađar strada samo zato što se zagledao u lepotu i zaneo devojčinom pesmom. lirska priča o Lorelaj i lađaru razvijena je kroz pet poetskih slika različite sadržine.

Prva poetska slika predočena je prvom strofom pesme - lađar tuguje i umuje (razmišlja), o nekoj stariskoj priči. Tuguje zato što je saznao priču o bezbrojnim stradanjima lađara a umuje rešen da odgonetne tu zagonetku večitog stradanja. Lirsko kazivanje je neposredno, u prvom je licu, i tuga i um su subjektivizovani, pripadaju intimi (duševnom stanju) lirskog subjekta. Dalje lirsko kazivanje, od druge do pete strofe, teče o obliku trećeg lica jednine - to je takođe česta forma u lirskoj poeziji - da bi se u poslednjoj, šestoj strofi pesme, opet vratilo na prvo lice. U prvoj strofi je "Ja ne znam" jer se lirski subjekat nalazi pred zagonetkom, u poslednjoj strofi je "Ja mislim" jer je odgonetnuo zagonetku i jasno naslućuje šta će se lađaru dogoditi - otuda ona na početku pesme iyražena tuga što sve teče sudbinski i čovek tu ništa ne može da izmeni, odnosno spreči negativne posledice zanesenosti koja je sasvim prirodna i svojstvena ljudskom biću.

Drugu poetsku sliku ispunjava pejzaž

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brijega igra
Posljednji sunčev zrak.

Ovo je prelaz sa unutrašnje tačke gledišta prve strofe, čija je sadžina direktno iskazano osećanje i raspoloženje na spoljašnju tačku gledišta - na ono što je izvan subjekta i što je predmet zapanja i zapažanja. U vidokrugu lirskog subjekta je večernji pejzaž koji obuhvata reku i breg, poslednji sunčev zrak koji se gasi i mrak koji se polako spušta. Poslednji detalj koji ostaje u oku jeste - Na vrhu od brega igra - Poslednji sunčev zrak. Taj zrak i njegova igra, kao i poslednji detalj i utisak. snažno sugestivno deluje na lađara u čijem se oku pokreti, treptaji zraka lagano i neosetno oblikuju u sikuetu prelepe devojke.

Treću poetsku celinu čine, treća i četvrta strofa kojima se predočava jasna, konkretna i uverljiva slika lepe devojke.

A na tom brijegu se vidi
ljepote djevojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je cešljem,
I pjeva još uz to,
A glas od pjesme zvuči
Silno i čudesno.

Ovu pesničku celinu čine sleći detalji - stas lepote devojke, zlatna vlas, zlatan sjaj (blista), češalj, češljanje, zvuk pesme. Detalji su vizuelnog akustičkog karaktera. Vizuelna senzacije je pojačana zlatnim blistanjem češlja i vlasi, dok su akustičke senzacije dovedene do vrhunca - silno. Sugestivnost glasa, međutim nije samo u njegovoj snazi - on je čudesan. Tako su se isprepleli konkretni i apstraktni detalji, a njihovo sadejstvo tvori vrlo upečatljivu i sugestivnu sliku lepote devojke koja kobno privlači pogled, vezuje ga za sebe i neda mu da skrene.

Četvrta slika predočava lađara, dole na reci, u malom čunu, koga - njen divlji zanosni ton. pesma je sada određena još jednim epitetom - divlji. Zanet tom pesmom i lepotom devojke, lađar zaboravlja na svoju situaciju, na reku i okolne stene - Na stene ne gleda dole - Već gore gleda on.

U poslednjoj slici pesme u šestoj strofi, opet se poetsko kazivanje vraća na unutrašnju tačku gledišta - sada je to komentar lirskog subjekta opisane situacije i njenih posledica.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pjesmom
Učini Lorelaj.

Kraj je samo sugerisan - ja mislim da je kraj, ostaje prostora da čitalac, odnosno konkretno stvori sliku onoga što se dogodilo.

Pesnik skladno povezuje ključne motive svake slike tako da se prethodna slika neosetno preliva u sledeću.

na vrhu od brega... a na tom bregu
češlja vlas... zlatnim češlja je češljem
glas pesme... njen divlji zanosni ton
lađara u malom čunu... a sad lađaru i čamcu.

Jedino je prva slika - prva strofa, nezavisna i usamljena - slika lirskog subjekta zamišljenog nad pričom o lepoti i pesmi o njihovoj fatalnoj sugestiji.

Skoro mogu da zamislim Hajnea kako sjedi u kafani, negdje uz obalu Rajne, i zapisuje stihove. Ovdje je Lorelaj predstavljena kao prelijepa zlatokosa djevojka, koja svojim milozvučnim glasom mami mornare u sigurnu smrt. Vjerovatno je Hajne legendu o predivnoj Lorelaj čuo od lokalnih ribara. Svako od nas ima svoju Lorelaj, ljubav koju nikad nećemo moći da ostvarimo, a mi smo spremni da žrtvujemo i život za nju. Upravo je to, odnos između savršene ljepote i običnog smrtnika, ono što je mene fasiniralo u ovoj pjesmi i dalo joj svoj pečat.

Hajnrih Hajne - Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brijega igra
Posljednji sunčev zrak.

A na tom brijegu se vidi
ljepote djevojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je cešljem,
I pjeva još uz to,
A glas od pjesme zvuči
Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stijene ne gleda dolje,
Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pjesmom
Učini Lorelaj.

Hajnrih Hajne (1797 - 1856) ide u red najoriginalnijih romantičarskih pesnika i najistaknutijih nemačkih liričara 19. veka. On je pesnik ljubavne i revolucionarne poezije, poema, proze sa izrazito lirskim ali i publicističkim osobinama, feljtona i putopisa. Najviše domete ostvario je u ljubavnoj lirici. On je izraziti romantičar i pesnik "svetskog bola" ali je i prvi raskinuo sa romantikom i okrenuo se realističkoj satiri snažnog političkog naboja, gorčine i žuči. U tim satirama, punim ironije i sarkazma, on izvrgava kritici nemačko društvo i život u njemu, iskazuje mržnju prema lažima i lažnim vrednostima. Zbog svega toga, zbog svog jevrejskog porekla i simpatija prema Francuskoj, došao je u sukob sa otadžbinom koju je voleo: u Nemačkoj su zabranjene ne samo knjige koje je objavio nego i one koje će tek objaviti; otišao je pred terorom u Francusku i tamo osgao do kraja života - umro je u Parizu posle osmogodišnje teške bolesti. U Parizu je i sahranjen.

Ličnost pesnika Hajnea vrlo je složena, slojevita, ponekad protivrečna, ali dosledna do kraja u svom osnovnom opredeljenju: ljubav za ugnjetene i vernost ideji slobode i ravnopravnosti - bio je i do kraja ostao revolucionar u društvenom delovanju i lirskom pevanju. Bio je osećajan, pravdoljubiv i human; živa priroda, smeo i borben; duhovit, vispren i sarkastičan; čovek sete i melanholije ali i mračnog očajanja; čovek umetnosti, lepote i poezije ali i neumorni borac za istinu, pravdu i dostojanstvo; razneženi romantičar zadojen zavičajnim predanjima i realistički slikar tiranije, neslobode i laži; svoju domovinu je mrzeo i voleo: mrzeo je sve ono što ga je odvelo u izgnansgvo, voleo je Nemačku kakvu je video u svojoj viziji.

Hajneov život je neprestana borba sa tirannjom, nsslobodama i progonima. Njegova prva knjiga Slike s puta (pisana i objavljivana od 1826. do 1831. godine) jeste prozna knjiga sa izvanrednnm poetskim segmentima i lnrskim izlivima, api je ona uglavnom obuhvatna slnka, vrlo reljefna i dokumentovana, nemačkog društva, života i duha pesnikovih godina. Hajne ukazuje na mračne strane društva i života uz oštru kritiku koja ide do cinizma. Predočava dve strane toga života: život rudničkih radnika ispunjen bedom i nemaštinom, i život samozadovoljnih bogataša pun gluposti i laži. Bekstvo u brda znak je zgađenosti na društvo, planina je za njega (kao i priroda uopšte) svetilište čistote i lepote. Ima u ovoj prozi romantike, nostalgične revokacije prošlosti, sanjarija. Druga knjiga Slika s puta je još oštrija i bespoštednija. Pisac je izložen besomučnoj hajci prorežnmske kritike, knjiga je zabranjena širom Nemačke. Najoštriji kritičar bio je pisac Platen koji nije napadao samo knjigu nego i Hajnea kao ličnost, posebno njegovo jevrejsko poreklo. Treća knjiga Slika s puta sadrži Hajneove ubojite odgovore Platenu, koji su uzori polemičke visprenosti i žara.

Revolucionar u duši i po temperamentu, Hajne se oduševio julskom revolucijom u Parizu 1831. godine i odmah otputovao u Pariz. To je istovremeno bilo i njegovo bekstvo od terora i progona u domovini. Iz Francuske piše za jedan nemački list, ali su njegovi dopisi tako sakaćeni cenzurom da ih ni pisac nije mogao poznati. Od tih dopisa nastale su knjige Francuske stvari i Lutecija. One su zabranjene u Nemačkoj ali su uspele da izvrše snažan uticaj na formnranje književne grupe "Mlada Nemačka". Pokret "mladonemaca" je zabranjen kao i njihovo glasilo, a Hajneove knjige su zabranjene, čak i one koje će tek napisati. Kada oe na kratko vratio u Nemačku, napisao je satiričnu poemu Nemačka (Zimska bajka) u kojoj oštro kritikuje nemačko društvo i crkvu. Knjiga je "strogo zabranjena" i izdata je naredba da se pisac uhapsi. Opet je morao da beži u Francusku koja mu je tako postala druga domovina.

Teško se razboleo 1848. godine i osam godina bio je vezan za postelju. Poželeo je da oe vrati poslednji put u Nemačku da bi bar umro u domovini, ali mu vlasti nisu dozvolile. Prirodnjak Aleksandar Humbolt pokušava da umilostivi vlasti da odobre povratak u zemlju bolesnom pesniku, ali ne uspeva u tome. Napisao je Hajneu: - Smatram svojom dužnošću da nemačkog društva, vas zamolim da ne kročite na prusku zemlju.

Značajnija dela - Knjiga pesama (1827), koja sadrži čuveni Lirski intermeco, Nemačka, jedna zimska bajka (1844) Politička satira: Ata Trol (1841 - 46) Putopisi: Slike s putovanja (1826 - 31) i dr.

U Ljiljan Ću Bijeli

U ljiljan ću bijeli
Uronit srce svoje,
Da ljiljani dahom svojim
O dragoj mojoj poje.

Nek pjesma dršće mala
Ko cjelov živi njen.
Što negda mi ga dala
U sladak, blažen tren.

Hajnrih Hajne

Sreća je nestalni devojčurak, koja ne ostaje dugo na istom mestu. Pogladi te po kosi, poljubi te i odjuri. Gospođa Nesreća te, naprotiv, strasno privije uz srce, kaže da joj se ne žuri, sedne na tvoj krevet i plete.
Hajnrih Hajne

Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.

Svako veče jedno momče
Dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.

Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
„Kazuj robe, odakle si,
Iz plemena kojega si?“

„Ja se zovem El Muhamed
Iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.“

Svadbeni marš me uvijek podsjeća na muziku sa kojom se vojnici ispraćaju u bitku.

Ako gledamo u pravom smeru, jedino što treba da uradimo jeste da nastavimo da koračamo. stara budistička izreka

U Ljiljan Ću Bijeli

U ljiljan ću bijeli
Uronit srce svoje,
Da ljiljani dahom svojim
O dragoj mojoj poje.

Nek pjesma dršće mala
Ko cjelov živi njen.
Što negda mi ga dala
U sladak, blažen tren.

Hajnrih Hajne

Kristijan Johan Hajnrih Hajne rodio se u bogatoj jevrejkoj trgovačko-bankarskoj porodici 13.decembra 1797.godine u Diseldorfu. Postoje izvesne nejasnoće oko datuma njegovog rođenja. I sam je svojom šalom tome doprineo, jer je govorio kako je on prvi čovek veka, rođen u novogodišnjoj noći 1800.godine. Već početak priče o njemu pokazuje nam da ćemo se sresti sa neobičnom osobom. Njegovo prvo ime bilo je Hari, ali ga je promenio sa prelaskom u protestantsku veru u Hajne (1825).

Iako se najpre oprobao u poslovima koje je radio i otac, ali kod veoma bogatog ujaka – usledio je neuspeh sa njegovim finansijskim transakcijama – stečaj firme i napuštanje poslovanja. Okrenuo se i posvetio poeziji koju piše od mladalačkih dana. Odlučio je da od pisanja živi što je bila smelost i retkost.
Studirao je od 1817.godine prava, filozofiju i književnost u Bonu, Getingenu i Berlinu, išao na predavanja kod Šlegela, Hegela i drugih. Diplomirao je na pravima 1825.godine.

U rodnom gradu bio je jak uticaj francuske književnosti koja ga je osvojila i oslobodila njegovu poetsku misao. Dominaciju Prusa teško je doživljavao.

1826.godine posetiće Englesku, a 1828.godine Italiju.
Kako je stalno bio u konfliktu sa Prusima, odlučuje se da napusti Nemačku. U “puritanskoj” atmosferi u kojoj je živeo osećao se sputan.

Odlazi nakon julske revolucije (1830) u Francusku – u Pariz (1831) u kojem će ostati do kraja života. Život u Parizu finansijski je pomagao rođak (Hajne ga je ucenjivao otkrivanjem porodičnih tajni).
Lepo je sećati se svog rodnog grada, govorio je, a pod tim mislio samo na svoj dom. Slobodarska atmosfera koja je vladala u Francuskoj odgovarala je njegom nemirnom, slobodarskom duhu, tu se osećao dobro i sa zadovolstvom se predstavljao u svim svojim protivrečnostima.

“Ja sam Židov i hrišćanin; tragedija i komedija, Heraklit i Demokrit ujedno; ja sam Grk i Jevrejin; obožavatelj despotizma ovaploćenog Napoleonom i poklonik komunizma koji propoveda Prudon; ja sam Rimljanin i Tevton, ja sam životinja, đavo i bog.”

Na nesreću, već u vreme dolaska u Pariz počinje da oboleva od teške bolesti (sušenje kičme, atrofija mišića), tako da od 1848.godine ne može da napušta sobu da bi ubrzo bio prikovan za krevet. Tako nemoćan živeo je osam godina. Nemoćno telo već je bilo u grobu, a on je nastavio da peva u svom stilu punom duha, ironije, šale… Videti ga kako u punom jeku duša živi dok je telo nemoćno i bolno, sa tek blago stisnutim zubima zbog bolova, izgledalo je uzvišeno – rekao je G.Brandes.