Templari

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvi vojni red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan 1118, kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens.

Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Templari su bili dobro povezani i ubrzo su postali bitan faktor na međunarodnoj političkoj sceni tog vremena. U tom vremenu dobili su nekoliko povlastica od Pape, koje su im dozvolile, između ostalog, da ubiru poreze u područjima koja su bila pod njihovom kontrolom, proizvodeći njihov brzi uspon.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Templari su bili podeljeni na nekoliko različitih bratstava:

vitezovi, opremljeni kao teška konjica;
oružnici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici nižih klasa među vitezovima);
farmeri, koji su upravljali vlasništvom reda;
kapelani, koji su bili sveštenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pečat Vitezova — dva jahača su prikazana kao znak siromaštva ili dualnosti monah/vojnik.

U svako doba, svaki vitez je imao deset ljudi kao podršku. Neki pripadnici reda su bili posvećeni bankarstvu, jer su Templarskom redu Krstaši često poveravali blago na čuvanje.

Istorija

Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarova džamija ("Dome of the Rock") na Brdu hrama u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini. Predstavljen na jednom od njihovih pečata, struktura za koju se veruje da je ostatak Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, kao što je Crkva hrama u Londonu.

Sem u Palestini, red se borio i u Španiji i u ponovnom osvajanju Portugala. Date su im dodatni posedi i zamkovi u graničnim područjima. U jednom trenutku su nasledili i Kraljevinu Aragon, zajedno sa drugim vojnim redovima. Njihov uticaj u Evropi je bio jako veliki tako da na primer, zahvaljujući kontaktu Templara sa muslimanskim istokom, Evropljani su se vratili starom rimskom običaju brijanja brade dok je preko hiljadu arapskih reči ušlo u evropske jezike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bankarstvo

Po prestanku Krstaških ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji su bili oličenje zelenaštva. Pa ipak, blago doneto sa Istoka činilo ih je vrlo moćnim: neretko su se kod ovog reda zaduživali Jovan bez Zemlje, Huan iz Navare, Šarl Anžujski, engleski kralj Edvard I (založio čak i krunski nakit), Rober d Artoa dok je Luj VII za finansijskog savetnika imao Templara – blagajnika riznice. Pružali su i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi, izdavanje zajmova i drugo.

Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15% što je izazvalo netrpeljivost dužnika. Tako već Filip Lepi počinje sa progonima ovog reda da bi zvanično poslednjeg majstora ovog reda Žaka de Molea spalio kao jeretika 1314. godine. Na taj način Filip je bio pošteđen vraćanja dugova onima od kojih je najviše zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Sv. Jovana (Hospitalci, Malteški vitezovi).

Ruševine


Trinaestog oktobra, 1307. godine, manji broj Templara je bio istovremeno uhapšen od strane agenata Filipa IV (takođe treba znati da je prethodno Filip Lepi papu praktično oteo i prebacio iz Italije u Francusku, da bi obezbedio njegovu podršku za svoj naum) da bi u zatvoru bili mučeni zbog jeresi Reda. (Postoji verovanje da je ovaj akt poreklo verovanja u nesreću koju donosi petak 13.) Po jednom gledištu, Filip koji je zaplenio trezor reda (po nekim istraživačima, uopšte nije uspeo da prisvoji njihovo bogatstvo, jer su par dana pre na 17 galija isto izneli u nepoznatom pravcu) i razbio njihov bankarski sistem jednostavno želeo da ga lično kontroliše. Videvši sudbinu Templara, Vitezovi reda sv. Jovana od Jerusalima i Rodosa i Malte su bili takođe primorani da napuste bavljenje bankarstvom.

Mnogi kraljevi i plemstvo su podržavali Templare. Kralj Škotske Robert I je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u Škotsku, kao i u Portugaliju, gde su ime reda promenili u Hristov red (veruje se da su imali učešća u prvim pomorskim otkrićima Portugalaca.) Princ Henrik Moreplovac je vodio portugalski red 20 godina sve do svoje smrti.

Jeres i izvinjenje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pod mukama, neki Templari su priznali homoseksualnost, i pripadnost zagonetnoj religiji pod imenom Bafomet. Njihove vođe su kasnije opovrgle ova priznanja, i zbog toga su pogubljeni. Neki naučnici smatraju da su priznanja lažna, što je tipično za nasilna priznanja koja je iznuđivala inkvizicija. Drugi smatraju da objašnjenje za ova priznanja leži u tajnim ritualima koji su se navodno odigravali iza zatvorenih vrata i koji imaju poreklo u njihovom učešću u krstaškim ratovima i borbama protiv Saracena. Ti rituali uključuju i odricanje od Hrista i pljuvanje na krst tri puta, kao i analingus.

Prema nekim naučnicima, i nedavno objavljenim dokumentima iz Vatikana, namera ovih dela je bila simulacija raznih poniženja i mučenja kojima su Krstaši mogli biti podvrgnuti u slučaju zarobljavanja od strane Saracena. Prema ovom razmišljanju, Templari su bili uvežbavani kako da njihovo odricanje od hrišćanstva bude samo mislima, ali ne i srcem. Osnovni uzrok menjanja religijskih shvatanja je prodor islamskih i judaističkih učenja u doktrinu reda. Po nekim tvrdnjama verovali su u vrhovno biće koje se razlikuje od katoličke interpretacije Boga. Po nekim tvrdnjama Templari su obožavali Satanu odnosno njegovo oličenje Bafometa.

Teorije zavere vezane za gašenje Templara često idu daleko preko najčešće prihvaćenih motiva, ogromnog bogatstva i političke moći. Pozicija katoličke crkve je često opisivana kao nepravedna prema Templarima, jer je papa u to vreme bio izmanipulisan da bi pomogao progon Templara. Dr Barbara Frejl je 2001. pronašla dokumente u tajnim Vatikanskim arhivima, koji pokazuju da se papa Klement V tajno izvinio Templarima 1314. godine.

Goreći na lomači, Žak de Mole, Veliki Majstor, je prokleo kralja Filipa i papu Klementa da izađu pred božji sud u roku od godinu dana. Papa Klement je umro samo mesec dana kasnije, a Filip IV sedam meseci kasnije. Mnogi su bili oduševljeni takvim razvojem događaja i tu priču naglašavali u svojim hronikama.

Moderni redovi i veze sa poreklom

Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju različitih grana modernih masona. Škotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je još jedna masonska organizacija koja je povezana sa Templarima.

Druga grana masona, Jorkširski red, zahteva od svojih članova da budu hrišćani. I u tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.

Iako neki istoričari nastoje da stave znak jednakosti između Templara i Slobodnih zidara (masona) takva veza nikada nije potvrđena.

Ekumensko hrišćansko viteško društvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrškom Napoleona. Ovaj red je delovao na bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija koja najefektivnije vraća duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno nasleđe. 2001. godine, Ujedinjene nacije su dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.

Mitovi

Templari su postali okruženi legendama koje sadrže tajne i misterije. Možda i najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovčegu, i tajnama građenja. Neki izvori kažu da su Templari pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku 1307. Drugi izvori tvrde da su pronašli Zavetni kovčeg, sanduk u kome su se nalazili sakralni predmeti starog Izraela, uključujući Aronov štap (Aron je Mojsijev rođak i prvi Izraelski sveštenik) i kamene ploče na kojima je Mojsije dobio Deset Božjih zapovesti.

Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su zabeležili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni kovčeg premešten u Etiopiju pre uništenja prvog hrama. Dalje veze prema Kovčegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i čija je izgradnja neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u Francuskoj. Postoje i špekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre Kolumba. Takođe postoje i priče da su Templari bili povezani sa Sionskim prioratom, organizacijom koja je imala za zadatak da čuva sarkofag u kojem je sahranjena Marija Magdalena, pa su im te tajne dale moć da manipulišu Katoličkom crkvom i da postanu jako moćni u Evropi.

Mit o Templarima kao čuvarima i braniteljima Svetog grala je tema u filmu Indijana Džons i poslednji krstaški pohod, noveli Umberta Eka "Fukoovo klatno" (1989), kao i u romanu Andreasa Vilhelma "Projekt Babilon". Najnovije interesovanje za Templare i mitologiju vezanu za njih je pobuđeno novelom Den Brauna, Da Vinčijev kod (2003) i sličnom pričom u filmu iz 2004, "Nacionalno blago (film)".

Veliki Majstori (Grand Masters) od 1118. do 1314.

Ig de Pejen (1118-1136)
Rober de Kraon (1136-1146)
Everar de Bare (1146-1149)
Bernar de Tremelej (1149-1153)
Andre de Monbar (1153-1156)
Bertran de Blanšfort (1156-1169)
Filip de Mili (1169-1171)
Odo de San Aman (1171-1179)
Arno de Torož (1179-1184)
Žerar de Ridfor (1185-1189)
Rober de Sable (1191-1193)
Žilber Oral (1193-1200)
Filip de Plesi (1201-1208)
Žilom de Šartre (1209-1219)
Pjer (Pedro) de Montegi (1219-1230)
Arman de Perigor (???-1244)
Rišar de Bir (1245-1247)
Žilom de Sonak (1247-1250)
Reno de Višije (1250-1256)
Toma Berar (1256-1273)
Žilom de Bož (1273-1291)
Tibo Goden (1291-1292)
Žak de Mole (1292-1314)

Mesta koja se vezuju uz Templare

Zamak Almurol u Portugalu
Zamak Kolosi na Kipru
Crkva hrama u Londonu
Hertford, Engleska u Gardijanu
Kapela Roslin u Škotskoj
Hram Mont, Palata stene (Dome of the Rock) i Izvor duša u Jerusalimu



wikipedija

Srednjovekovni vitezovi su patili od post-traumatskog stresa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srednjovekovni vitezovi su obično opisani kao krvoločni ljudi koji su uživali u ubijanju. Međutim, nova istraživanja su dovela do zaključka da je ova slika pogrešna, jer je većina vitezova ubijala samo zato što je to bio njihov posao – kao vojnicima danas. Takođe, Srednji vek nije bio tako nasilan kao što se to obično veruje, uprkos drugačijoj percepciji nasilja u odnosu na naše vreme.

“Moderna vojna psihologija nam omogućava da čitamo srednjovekovne tekstove na novi način – pružajući nam uvid u percepciju nasilja u Srednjem veku unutar opšte populacije i korišćenje ubilačkog nasilja od strane vitezova,” kaže Thomas Heeboll-Holm sa SAXO Inistitu na Univerzitetu u Kopenhagenu, koji istražuje shvatanje nasilja u kasnom Srednjem veku. “Ranije su se srednjovekovni tekstovi čitali kao odavanje počasti herojima i veličanje nasilja. Ali, u svetlu moderne vojne psihologije možemo videti mentalne posledice na vitezove, zbog njihovog učešća u jezivim i ekstremno nasilnim ratovima Srednjeg veka.

Nasilni po prirodi ili kulturi?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li su vitezovi bili nasilni po prirodi i da li su uživali u ubijanju? Ili je ubijanje bilo nešto što su naučili živeći u nasilnom društvu i kulturi? Neki psiholozi veruju da je nasilje latentno u našim genima, dok drugi smatraju da je to nešto čemu se učimo. Heebol-Holmovo istraživanje postavlja srednjovekovno shvatanje nasilja negde između ove dve kategorije. “Iz statistike krivičnih dela i oslobađanja od optužbe, istoričari mogu da vide da su ljudi u Srednjem veku bili isto toliko nasilni kao i mi danas”, kaže istraživač. “Ipak, oni su imali drugačije shvatanje korišćenja nasilja, ukljujući ubilačko nasilje.” Tada, ljudi su obično imali iste stavove o nasilju kao što mi imamo danas – oni su bili protiv korišćenja nasilja. U nekim situacijama oni su bili primorani da upotrebe nasilje, čak i ako je to uključivalo ubistvo – pa su tako i činili. “Ako je neko postupio na takav način koji je povredio čast jednog od člana vaše porodice, od vas se očekivalo da ga naterate da ispašta za počinjeno delo, pa i da ga ubijete ako je neophodno.”

Ubiti i dobiti oprost


Heeboll-Holm upućuje na priču iz Pariza zabeleženu u 14. veku. Jednu ženu je njen muž pretukao na smrt. Njena dva brata su zahtevala da muž plati odštetu za svoje nedelo, ali on je odbio. Premda braća nisu osetila zadovoljstvo prilikom ubijanja muža njihove sestre, i iako su pokušali da to izbegnu, oni su se osetili primoranim da ga ubju da bi povratili svoju čast. Ali umesto da budu kažnjeni, braći je oprošteno, kao da je bilo prihvatljivo da je muž povredio njihovu čast ubivši njihovu sestru. “U Srednjem veku, vlasti su bile isuviše slabe da osiguraju zakon i red,” kaže Heebol-Holm. “Da bi iz ovoga izvukli logičan zaključak, od pojedinaca je zavisilo kako će osigurati da njihova čast ne bude narušena ili povređena od strane drugih. Ovo je značilo da su obični ljudi morali da ubijaju da bi pokazali svetu oko njih da su voljni da osiguraju svoja prava koristeći najdrastičnija sredstva, ako je to neophodno.”

Vitezovi sa post-traumatskim poremećajem

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iako su iskusili nasilje u njegovoj najekstremnijoj formi, učestvovanje u ratovima gde su njihovi saborci bivali isečeni u komade od strane neprijateljskih trupa i gde su oni sami koristili brutalno i jezivo nasilje protiv naprijatelja, srednjovekovni vitezovi nisu bili nasilni po prirodi, niti je to bilo uslovljeno kulturom. Međutim, njihova ratna iskustva su mogla dovesti do toga da pate od ozbiljnog oblika post-traumatskog poremećaja, sudeći prema istraživaču. Tokom njegovog istraživanja nasilja u Srednjem veku on je naišao na knjigu koju je napisao vitez, koji je živeo u prvoj polovini 14. veka. Njegovo ime je bilo Žofroa de Šarni, a bio je jedan od najpoštovanijih vitezova svog vremena. Knjiga koja govori o životu viteza obuhvata i psihološke posledice viteškog poziva – a one veoma podsećaju na simptome post-traumatskog poremećaja.

U ovoj knjizi, de Šarni savetuje vitezove kako da se odnose prema činjenici da moraju da ubijaju ljude kada ratuju. On takođe pominje neke od teškoća sa kojima se vitezovi suočavaju: nespavanje, glad i osećanje da je čak i priroda protiv njih. ”De Šarni opisuje faktore stresa koje mi takođe povezujemo sa modernom vojnom psihologijom, uključujući izveštaje ratnih veterana,” kaže on. ” Njegova slika vitezova pokazuje da su oni veoma daleko od slike nasilnih psihopata, kakve ih mi zamišljamo.”

Borba sa dobrim razlozima

De Šarni takođe upućuje na to šta bi vitezovi trebalo da rade da bi izbegli faktore stresa. On kaže da bi vitezovi trebalo da se bore sa dobrim razlozima da bi izbegli podpadanje pod pritisak rata. ”Dobar razlog” bi trebalo da bude ”Božji razlog” – rat za više i pravedne ciljeve, da bi se pononovo uspostavio zakon i red – a ne za sopstvenu dobrobit. ”Sa jedne strane možemo videti da je de Šarni bio vrlo savesna osoba – a u Srednjem veku savest se smatrala Božijim načinom da nam kaže šta je dobro a šta loše. Sa druge strane, on je bio ratnik koji je učestvovao u nekoliko ratova tokom perioda od 30 godina, uključujući i krstaški pohod u Izmir, a rat i krstaški pohodi su po svojoj definiciji nasilni, ” kaže Heebol-Holm.


antikvarne-knjige.