Naučna i epska fantastika

" Naučna fantastika je književni žanr u kojem deo ili cela priča zavisi od uticaja nauke, bilo stvarnog ili zamišljenog, da stvori uslove ili događaje koji se u stvarnosti još nisu desili (a koji nikada i ne moraju da se dese).
Za rodonačelnika žanra se smatra Meri Šeli sa njenim delom Frankenštajn (ili moderni Prometej), koje govori o naučniku koji traga za tajnom života. "
-Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

" Epska fantastika je pravac (žanr) u književnosti koji koristi magiju i druge natprirodne oblike kao primarne elemente u zapletu, temi ili postavci. Žanr se obično od naučne fantastike i horora razlikuje po opštem utisku i temi pojedinačnih radova, mada između ova tri postoji značajno preklapanje, toliko da se ponekad nazivaju zajedničkim nazivom spekulativna fikcija. U širem smislu, epska fantastika pokriva dela mnogih pisaca, od umetnika i muzičara iz drevnih mitova i legendi do mnogih modernih dela koja danas prihvata široka publika.
Koreni ovog pravca mogu se naći još u vavilonskom Epu o Gilgamešu, u 7. veku pne. "
- Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

" Tačno je da je 90% naučne fantastike đubre; ali 90% svega je đubre."
Teodor Sterdžen

Naučna i epska fantastika se smatraju za izrazito " muške " žanrove - većina pisaca su muškarci. A osnivač pravca je Meri Šeli . Osim nje među deset najboljih pisaca sf-a i epske fantastike (jednim delom svog opusa), uvek će biti i Ursula Legvin.

Ursula Legvin (Ursula Kroeber Le Guin) je američka spisateljica rođena 1929. godine.

Evo jedne od njenih priča....

Suprugina priča

Bio je dobar muž, dobar otac. Ne shvatam. Ne verujem da se to dogodilo. Jeste da sam svojim očima videla, ali jednostavno ne verujem. Nije moguće. Uvek je bio pažljiv. Da ste ga samo videli kako se igra sa decom! Svima je bilo jasno da u njemu nema ni najmanjeg traga zla.
Kad sam ga prvi put srela još je živeo sa svojom majkom, tamo preko, kod Prolećnog jezera. Često sam ih viđala zajedno, majku sa sinovima, i mislila da je svaki mladić koji je tako divan prema svojoj porodici sigurno vredan truda. A onda sam ga jednom, dok sam šetala šumom, srela samog. Vraćao se iz lova. Nije ništa ulovio, čak ni poljskog miša, ali uopšte nije bio potišten. Šalio se na svoj račun uživajući u jutarnjem suncu. To je bilo prvo što sam zavolela kod njega. Ništa nije primao tragično, nije besneo niti jadikovao kad nešto ne bi bilo po njegovom. Pričali smo. Valjda je posle toga sve i krenulo, jer on je od tada stalno bio u mojoj blizini. Moja sestra je tada rekla - roditelji su nam se, znate, pre godinu dana odselili na jug i ostavili nam kuću - dakle, moja sestra je rekla, na izgled šaleći se a u stvari ozbiljno: " E pa, ako će on ovde biti svakog dana i još pola noći, za mene više nema mesta! " I odselila se, no ne daleko, odmah tu u komšiluk. Nas dve smo uvek bile bliske. To je nešto što ostaje zauvek. Ne bih ni preživela sve ove strahote da nije bilo nje.
I tako, on se preselio da živi ovde. Sve što mogu da kažem jeste da je to bila najsrećnija godina u mom životu. Prema meni je bio divan. Vredan, nikad umoran, tako zgodan. Svi su mu se, da znate, divili, iako je bio veoma mlad. Na poselima su ga sve češće molili da povede pesmu. Imao je lep glas. Snažno bi zapevao, a ostali bi ga pratili. I sada zadrhtim kad pomislim na to: setim se kako sam ostajala kod kuće jer su deca bila mala, a pesma se probijala kroz noć, letnju, noć punog Meseca. Nikada više neću čuti nešto tako lepo. Nikada više neću biti srećna.
Mesec je u pitanju, kažu. Mesec je kriv za sve. I krv. To mu je došlo po očevoj liniji. Nisam poznavala njegovog oca. I danas se pitam šta li se desilo s njim. Bio je odozgo, s Belih Voda, i nije imao rodbine u ovom kraju. Uvek sam mislila da se on tamo i vratio, ali više nisam sigurna. O njemu su kolale neke priče, bajke. Izronile su pošto se to desilo mom mužu. To je nešto, u krvi, priča se. Može da se ne pojavi nikad, ali ako se pojavi, krive su Mesečeve mene. Uvek se događa kad nema Meseca, kad svi spavaju. Nešto se uzburka u krvi onih koji nose to prokletstvo, priča se, ustaju jer ne mogu da zaspe i odlaze ka bleštavom suncu, potpuno sami - tražeći sebi slične.
Može biti, jer je i moj muž hteo sve to. Ja bih se napola pridigla i upitala: " Kuda si pošao? " a on bi odgovorio: " Malo u lov, vratiću se do večeri ". To nije bilo nalik na njega, čak bi mu i glas bio drugačiji. Ali, ja sam bila pospana, a i nisam želela da budim klince. On je bio tako dobar i odgovoran, ja, po prirodi, nisam znatiželjna i tako...
To se dogodilo možda tri ili četiri puta. Vratio bi se kasno, izmožden i vrlo prek za nekog ko je inače tako mio - nije želeo da priča o tome. Smatrala sam da svako nekad može da ima loš dan i da tu zanovetanje ne pomaže. Samo, brinulo me je. Ne to što bi otišao, nego kako se vraćao umoran i čudan. Čak je i mirisao drugačije. Od toga mi se dizala kosa na glavi. Nisam mogla da izdržim i upitala sam jednom: " Kakav je to miris? Na šta sve mirišeš? " Odgovorio je da ne zna, kratko, praveći se da mu se spava. Ali, kada je mislio da ja ne vidim, silazio bi dole i prao se, prao. Mirisi su, međutim, ostajali u njegovoj kosi, u našem krevetu, danima.
I onda taj užas. Nije mi lako da pričam o tome. Plače mi se i pri samoj pomisli. Najmlađe dete, moja bebica, malecka, okrenula se od svog oca. Preko noći. Ušao je u sobu a ona se tako uplašila, ukočila, raširila okice, a onda počela da plače i skriva se iza mene. Još nije čestito ni progovorila, ali je neprestano ponavljala: " Oteraj ga! Oteraj ga! "
Njegovog pogleda, kada je to čuo, nikako ne želim da se sećam. A ne mogu da ga zaboravim.
Viknula sam na dete: " Stidi se, šta ti je! " privijajući je jer je bila tako preplašena. Tresla se kao prut.
Odvratio je pogled, rekao nešto kao: " Mora da je nešto ružno sanjala " i prešao preko toga. Ili je bar pokušao. I ja sam. I stvarno sam pobesnela jer se beba i dalje ludački plašila oca. Ona nije bila kriva, a ja nisam mogla ništa da promenim.
Celog tog dana nije bio kod kuće. Mora da je znao da je upravo počinjala noć bez Meseca.
Unutra je bilo vruće, zagušljivo, mračno i svi smo odavno spavali kada me je nešto probudilo. Njega nije bilo pored mene a iz hodnika je dopiralo neko komešanje. Ustala sam, nisam mogla da izdržim. Izašla sam u hodnik. Bio je osvetljen - jako sunce ulazilo je kroz vrata. Videla sam ga kako stoji tačno ispred vrata, u visokoj travi. Spuštene glave. Odjednom je seo, kao da je umoran. Ostala sam unutra, pritajena, i posmatrala ga - ne znam zašto.
Videla sam isto što i on. Promenu. Prvo na stopalima: produžila su se, svako za sebe, prsti su se istegli, noge su mu postale dugačke, mesnate, blede. Bez ijedne dlake.
Dlake su počele da mu nestaju sa svih delova tela. Kao da su se topile na suncu. Pobeleo je ceo, kao crv. I promenio se u licu. Pred mojim očima se menjao. Lice mu je postajalo sve pljosnatije, usta ravna i široka, zubi tupi, nos kao mesnata kvrga sa nozdrvama. Uši su mu otpale, a oči postale plave, plave, sa belim krugovima okolo - upravljene u mene sa tog ravnog, mekanog, belog lica.
Onda se uspravio na dve noge.
Gledala sam ga. Imala sam šta da vidim: moju jedinu ljubav pretvorenu u tu grozotu.
Nisam mogla ni da se maknem. Stajala sam u hodniku žmirkajući na suncu i drhtala. Prvi uzvik pretvorio se u otegnuto, ludačko zavijanje. Prvo je bilo žalostivo, onda jezivo i na kraju dozivajuće. I ostali su se, mada usnuli, razbudili i dotrčali.
To čudovište koje je nekada bilo moj muž zveralo je i drhtalo. Konačno se okrenulo ka ulazu u našu kuću. Još uvek sam bila u samrtnom strahu. Deca su se razbudila. I beba je kmečala. U meni je buknuo majčinski bes, zarežala sam kao razjarena zver i nakostrešila se na njega.
Čovek se osvrtao oko sebe. Nije imao oružje kakvo ljudi obično nose. Svojim dugačkim belim krakom podigao je tešku granu i uperio je prema našoj kući, prema meni. Zgrabila sam njen drugi kraj zubima i pokušala da ga odgurnem, što dalje - ko zna šta bi mogao da uradi našoj deci.
Moja sestra je već bila tu. Videla sam je kako juri ka čoveku povijene glave, raščupane grive i očiju žutih kao zimsko sunce. Čovek se okrenuo prema njoj i zamahnuo granom, ali ja sam tada izašla iz kuće, raspamećena od besa. I ostali su pristizali na moj poziv, ceo kraj se skupio na tom bleštavilu i vrućini podnevnog sunca.
Čovek je zverao oko sebe vrišteći i razmahujući granom. Kada se slomila, potrčao je pravo ka poljima i oranicama dole niz planinu. Trčao je, na dve noge, skačući i spotičući se a mi smo ga gonili.
Ja sam trčala poslednja - ljubav je još uvek sputavala bes i strah u meni. Još sam bila daleko kad su ga oborili. Moja sestra mu je zarila zube u grkljan. Kad sam stigla, već je bio mrtav. Oko njega se širio neobičan miris krvi. Ostali su se polako povlačili od leša.
Mlađi su odvraćali pogled i vrištali. Prišla sam sasvim blizu. Mislila sam: ako je mrtav, prokletstvo je nestalo i moj muž može da se vrati - živ, ili makar mrtav - da ga onda opet volim. Moju ljubav, lepog kao nekad. Ali tamo je ležao, beo i krvav, samo mrtav čovek.
Povlačili smo se sve dalje i dalje od njega, okrenuli se i pobegli, nazad u brda, u šume senki i blagosloveni mrak.

Legvin, Ursula Krober
(Ursula Kroeber Le Guin)

Američka spisateljica. Rođena u Berkliju 21. 10. 1929. Diplomirala je 1951. na koledžu Redklif, a magistrirala 1952. na univerzitetu Kolumbija (francuska renesansna književnost). Profesionalnim pisanjem bavi se od sredine šezdesetih godina.

Dela – Knjige Ursule Legvin

1. Rokanonov svet (Rocannon’s World), 1966.*
2. Planeta izgnanstva (Planet of Exile), 1966.*
3. Grad opsena (City of lllusion), 1967.*
4. Leva ruka tame (The Left Hand of Darkness), 1969.*
5. Nebeski strug (The Lathe of Heaven), 1971.*
6. Čovek praznih šaka (The Dispossessed), 1974.*
7. Dvanaest četvrti vetra (The Wind’s Twelve Quarters), 1975.
8. Svet se kaže šuma (The Word for World Is Forest) 1976.*
9. Čapljino oko (The Eye of the Heron), 1982.*
10. Ruža kompasa (The Compass Rose), 1982.
11. Stalno se vraćajući kući (Always Corning Home), 1985.
12. Ribar unutrašnjeg mora (A Fisherman of the Inland Sea) 1994.
Lavinia, 2008.

Žene autori u naučnoj fantastici nipošto nisu česta pojava. Štaviše, sve doskora ovaj žanr bio je izrazito muškošovinistički, u smislu da su ga gotovo isključivo pisali muškarci o muškarcima za muškarce. I dok su poklonici ovakvog viđenja naučne fantastike još nekako uspevali da zatvore oči pred činjenicom da je pravi rodonačelnik SF žanra bila jedna žena — Meri Šeli — od kraja šezdesetih godina morali su da se suoče sa jednom, za njih još neprijatnijom okolnošću: na SF obzorju pojavila se spisateljica koja će ubrzo baciti u zasenak sve svoje muške kolege, postavši po mnogima najveći živi pisac ovog žanra.

Ursula Legvin, koja je odrastala u intelektualno veoma podsticajnoj sredini (otac joj je bio poznati antropolog, Alfred Kreber, a majka ugledna spisateljica, Tiodora Krakau), srela se sa naučnom fantastikom još početkom četrdesetih godina, ali ju je ubrzo napustila, ne našavši odveć privlačnosti u kembelovskim žanrovskim kanonima.

Vratiće joj se slučajno tek dve decenije kasnije, pošto je u međuvremenu stekla zamašno literarno iskustvo kroz dela kako velikih autora svetske književnosti, tako i majstora epske fantastike, a pre svega lorda Dansanija, koji će na nju najviše uticati.
Ova očaranost Dansanijevim imaginarniim svetovima usloviće da Legvinova potraži svoj spisateljski identitet pre svega u epskoj fantastici, kojoj će ostati privržena čak i onda kada bude postala veliki SF autor, stvorivši u okviru ovog žanra nekoliko izuzetnih dela, među kojima je svakako najpoznatija trilogija „Zemljomorje“.

Objavivši prvu SF priču 1962, Legvinova je, prema vlastitom svedočanstvu, odlučila da se upusti u pustolovinu sa SF žanrom prvenstveno iz želje da bude publikovana. Sredinom šezdesetih godina epska fantastika bila je u oseci, dok se SF žanr nalazio u punom zamahu, pružajući priliku velikom broju mladih autora novog i originalnog izraza, tako da je ona počela da piše naučnu fantastiku, iako nije raspolagala nekom posebnom upućenošću u nauku.

I zaista, „naučni“ milje njenih SF dela po pravilu će ostati potpuno redukovan — posredi je svega nekoliko žanrovskih artefakata kao što su „ansibl“ (uređaj za trenutno komuniciranje preko svemirskih udaljenosti), NAFAL (svemirski brod koji se kreće gotovo svetlosnom brzinom) i telepatija — ali, kako se pokazalo, to im nimalo nije smetalo da budu vrhunska žanrovska i umetnička ostvarenja.

Ovo već dolazi do izražaja u ranim romanima Legvinove — Rokanonovom svetu, Planeti izgnanstva i Gradu opsena — u kojima, doduše, ona još traga za svojim osobenim SF izrazom, ali i koji uspevaju da dočaraju nadasve neobične ljudske drame temeljeći se pri tom na sasvim ograničenom naučnom inventaru (vremenska dilatacija, telepatija).

U osnovi po istom modelu Legvinova će sazdati i svoja najbolja dela, potvrdivši na taj način trajnost prevage koju u istoriji žanra ima velsovska tradicija u odnosu na vernovsku.

Pomenuti romani značajni su i po tome što predstavljaju prva dela u takozvanom „Hainskom ciklusu„. Ovim ciklusom Legvinove biće obuhvaćeno šest romana (pored tri navedena tu su još Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Svet se kaže šuma) i tri priče („Prostranija od carstava i sporija„, „Kralj zime“ i „Dan uoči revolucije„) i on predstavlja ključni deo njenog SF opusa.

„Hainski ciklus“ počiva na zamisli o jednoj humanoidnoj prarasi, Haincima, koji su u dalekoj prošlosti „zasejali“ život na više pogodnih planeta u jednom sektoru Galaksije.
Iz tih „klica“ iznicali su razni varijeteti Hainaca, sa vlastitim posebnostima, a ciklus priča o povezivanju tih različitih „potomaka“ Hainaca (među kojima je i ljudska rasa) u Ekumen, Ligu svetova, kao i o potonjim usponima i padovima Lige.

Epizode su u velikoj meri međusobno nezavisne, a ono što im je zajedničko jeste motiv „prvog kontakta“ koji se na nadasve osoben način varira u gotovo svima. Najizvrsnije ostvarenje sa ovim motivom nesumnjivo je čudesni roman Leva ruka tame, kojim se Legvinova 1969. odmah popela na sam vrh SF panteona.

U Levoj ruci tame priča se o priključenju jednog novog sveta Ekumenu. No, kao i u ostalim delima iz „Hainskog ciklusa“, ovaj opšti okvir zbivanja ostaje u drugom planu, odnosno spram zaleđa pripovesti o nastojanjima emisara Lige svetova, Dženlija Aija, da pridobije androgene žitelje planete Getena (Zime), teče tragična povest zemaljskog izaslanika, koji, sputan genomorfnim predrasudama matičnog sveta, nikako ne uspeva da Getenjane shvati u njihovoj taoističkoj ukupnosti kao dvopolna bića.
Tek onog časa kada, u samotnosti i beznađu ledene pustoši, Dženli Ai prvi put uspe da za trenutak premosti urođene predrasude svoje svesti, dolazi do istinskog kontakta između njega i Terema Harta rem ir Estravena, jedinog Getenjanina koji u „nastranom, jednopolnom tuđincu“ vidi ljudsko biće.
Ovaj preokret u svesti izaslanika Lige svetova dostiže vrhunac u završnim prizorima romana, prilikom spuštanja na Geten cele ekipe emisara Ekumena, koji Dženliju Aiju najednom izgledaju kao znatno veći tuđinci od žitelja Zime…

Roman Ursule Legvin Leva ruka tame postao je odmah po izvornom objavljivanju pravo kultno delo i od 1969.g. ne prestaje da očarava kako poklonike naučne fantastike, tako i one koji nemaju mnogo dodira sa ovim žanrom.

„Hainskom ciklusu“ Legvinova će se vratiti 1971, kada objavljuje sjajnu novelu „Prostranija od carstava i sporija“; u ovom delu ponovo se na osoben način varira motiv prvog kontakta:
posredi je storija o ekspediciji poslanika Lige svetova na jednu planetu za koju se ispostavlja da predstavlja džinovski biljni entitet — svet-šumu, čije iskonski čiste emocionalne fluide oseća jedino jedan empatičar, inače duboko nesrećno biće u svetu haotičnih i protivurečnih čuvstava humanoidnih stvorenja.

Šuma se opet javlja, sada već kao jedan od nosećih lajtmotiva, u narednom delu iz „Hainskog ciklusa“, obimom nevelikom, ali po umetničkoj vrednosti prvorazrednom romanu Svet se kaže šuma.
Legvinova ponovo zamišlja jedan šumski svet, čiji su žitelji idealno sliveni sa svojom životnom sredinom. Ovo stapanje američka spisateljica izvanredno efektno dočarava, baš kao i u Levoj ruci tame, tvoreći osobenu lokalnu ekologiju, mitologiju i folklor, čiji koreni duboko sežu u drevno ustrojstvo prirode.

Čovekovo uzurpatorsko prisustvo na planeti Atše — svojevrstan „negativni“ prvi kontakt — dramatično će narušiti jednu iskonsku ravnotežu.
I ne samo to: antropošovinistički poriv u ljudima, izveden ovde do karikaturalnog oblika u liku kapetana Dejvidsona, biće uzdignut na kraju romana do demonskog božanstva — potez koji je bio nezamisliv u kembelovskoj eri, kada je upravo antropošovinizam bio glavni žanrovski kanon.
Naučna fantastika prevalila je ogroman put sazrevanja od Astoundinga do Atšea…

Dve godina kasnije Ursula Legvin objavljuje svoj drugi kapitalan roman — Čovek praznih šaka. Posredi je pripovest o genijalnom temporalnom fizičaru Ševeku, tvorcu „načela istovremenosti“, iz koga su proistekla dva ključna elementa što omogućuju postojanje Ekumena: ansibl i NAFAL.
No, kako to već biva u najboljim ostvarenjima Legvinove, to je samo jedan od nekoliko pripovedačkih tokova, čije preplitanje i dopunjavanje tvore složeno, polifono romaneskno tkanje.

Čovek praznih šaka je i roman-utopija, koji kroz viziju dijametralno različitih društvenih ustrojstava dva sveta, Anaresa i Urasa, priča o anarhizmu kao pokretačkoj snazi dubokih društvenih previranja i promena.
Istovremeno, to je i delo o tragičnoj usamljenosti čoveka bespogovorno privrženog vlastitim idealima — tragičnoj stoga što, prema zamisli Legvinove, nema te utopije koja sve ideale u potpunosti ostvaruje.

Nešto drugačijeg tona od Leve ruke tame i izvanredne kompozicione arhitektonike, koja odražava dve temporalne fizike što ih Ševek objedinjuje, roman Čovek praznih šaka ostaje trajan beočug američke, odnosno svetske SF i utopijske književnosti.

Da ništa drugo sem njega Ursula Legvin nije napisala, bilo bi i to više nego dovoljno da zauzme jedno od najviših mesta u hijerarhiji savremenih proznih fantasta.

Posle ovog romana Ursula Legvin će iz SF žanra objaviti još samo tri dela: jednu zbirku priča (Ruža kompasa) i romane Čapljino oko i Stalno se vraćajući kući (koji, uz Nebeski strug, jedini ne ulaze u „Hainski ciklus“).

Za svoje obimom srazmerno neveliko SF stvaralaštvo Ursula Legvin je dobila veliki broj vodećih žanrovskih nagrada:

„Hugo“ (1970, 1973, 1974. i 1975),

„Nebula“ (1969. i 1974. u dve kategorije),

„Jupiter“ (1975. u dve kategorije i 1977),

„Lokus“ (1972, 1975. u dve kategorije, 1976. u dve kategorije i 1983. u dve kategorije).

Možda je najbolji pokazatelj izuzetnosti pojave Ursule Legvin na američkoj SF sceni okolnost da se punu deceniju pošto je ona objavila svoje poslednje veliko delo (Čoveka praznih šaka) još ni izdaleka na žanrovskom horizontu ne pojavljuje pisac koji bi joj mogao ugroziti prvenstvo.

I tako, po neobičnoj ironiji, jedan prokazano „muški žanr“ doživeo je u delima autora suprotnog pola ne samo svoj početak, nego i vrhunac.



naucnafantastika.

“Leva ruka tame” (The Left Hand of Darkness)

Posredi je jedan od najboljih romana 20. veka, u okviru naučne fantastike svakako, koji pripada samom vrhu svetske književnosti. Pripoveda se neobično iz dva naizgled nepovezana pripovedna toka, sa umetnutim pripovestima koje naizgled nemaju dublje značenje osim raskošnog oslikavanja jednog neobičnog vanzemaljskog sveta. Roman se plete gusto načela jin i jan (Yin Yang), svetlosti u tami i tmine u svetlosti. Takođe postavlja pitanje koliko rodne podele utiču na svekolika razdvajanja koja određuju svako društvo. Na koncu, to je priča o razumevanju i prihvatanju sebe i drugih.

“Čovek praznih šaka” (The Disposessed”)

Još jedno kultno delo Ursule Le Gvin. Takođe ima zanimljivu pripovednu strukturu. Prvo i poslednje poglavlje su tzv. prelazne glave i objedinjuju događaje na planetama Uras i Anares. Priča počinje iz hronološke sredine. Neparna poglavlja odvijaju se na planeti Uras i prate trenutni život naučnika Ševeka (Shevek), dok parna poglavlja predstavljaju njegovu prošlost. U tom mlinu između sadašnjosti i prošlosti, između utopijske planete Anares i distopijskog Urasa nalazi se naučnik, ekscentrik, koji pokušava da iznađe jedinstvenu teoriju vremena koja će omogućiti trenutnu komunikaciju bez obzira na razdaljine. Na platnu ovih događaja, Ursula nas vodi na putovanje na kome ćemo zastati da preispitamo sopstveno poimanje vremena i načina na koji opažamo prošlost i sadašnjost. Zapitaće nas da li je utopija moguća i da li postoji savršeno drušvo. Iznad svega dirnuće nas božanstveno istkanom ljubavnom pričom koja provejava kroz život i rad naučnika Ševeka.

“Rođendan sveta” (The Birthday of the World)

Neobična zbirka pripovedaka i priča. Svaka dotiče najtananije strune u duši, jer na različite načine ispituje kako se čovekovo biće snalazi u kovitlacu sopstvene seksualnosti naspram propisanih pravila društva. Tu su priče o odrastanju, priče o napuštanju detinjstva i zabluda, priče o gubitku nevinosti, priče o neobičnim okolnostima pod kojima ljubav nalazi put da se ostvari između ljubavnika. Kako bi izgledalo društvo kojim vladaju žene? Kako bi izgledalo društvo u kome je rodna razdvojenost apsolutna? Zamislite brak između četvoro ljudi? Koje su granice introvertnosti? Svaka priča je dragulj za sebe, a zajedno pružaju snažno iskustvo koje svedoči o izuzetnosti Ursule Le Gvin i velike mudrosti da uoči ono u nama što skrivamo i od sebe.

Žil Vern (Nant, 8. februar 1828 - Amijen, 24. mart 1905) je bio francuski pisac romana za decu i odrasle i pionir naučne fantastike.
Naučno-fantastičnim romanom " Pet nedelja u balonu " stvorio je novu vrstu proze i osvojio milione mladih čitatelja. Svoje junake Vern je ispalio na Mesec, pustio da plove pod morem u podmornici i naterao da put oko sveta prevale za samo osamdeset dana, što je u ono vreme bio fantastičan poduhvat. Najzanimljivije je bilo to da je Žil Vern sam bio uveren da će se pre ili kasnije njegova maštanja ostvariti.
Dela:
Pet nedelja u balonu, Putovanje u središte Zemlje, Sa Zemlje na Mesec, Doživljaji kapetana Haterasa, Deca kapetana Granta, Dvadeset hiljada milja pod morem, Oko Meseca, Grad koji plovi, Doživljaji tri Rusa i tri Engleza, Zemlja krzna, Put oko sveta za osamdeset dana, Doktor Oks, Tajanstveno ostrvo, Čenseler, Mihail Strogov (Carev glasnik), Crna Indija, Hektor Servadak, Petnaestogodišnji kapetan, Kin Fo, Pet stotina miliona Beguminih (Grad čelika), Parna kuća, Prav a osuđen, Zeleni zrak, Škola za Robinzone, Tvrdoglavi Keraban, Arhipelag u plamenu, Južna zvezda, Matijas Sandorf, Robur Osvajač, Lutrijski listić, Sever protiv juga, Put za Francusku, Dve godine raspusta, Porodica Bezimenić, Naglavačke, Cezar Kaskabel, Gospođa Branikan, Klaudijus Bombarnak, Dvorac u Karpatima, Mali gospodin, Doživljaji kapetana Antifera, Ploveće ostrvo, Klovis Dardentor, Pozdrav zastavi, Zagonetka ledenog mora, Veličanstveni Orinoko, Testament jednog ekscentrika, Druga otadžbina, Selo u vazduhu, Morska zmija, Braća Kip, Gusari sa " Halifaksa ", Drama u Livoniji, Gospodar sveta, Provala mora, Kula svetilja na kraju sveta, Zlatan vulkan, Agencija Tompson & Co, Lovci na meteore, Dunavski razbojnici, Preživeli s broda " Džonatan ", Tajna Vilhelma Štorica, Juče i sutra, Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak, Pariz u dvadesetom veku (objavljeno tek 1994. godine).

Gil Braltar
Bilo ih je najmanje sedam-osam stotina. Srednjeg rasta, ali snažni, krepki, okretni, gipki, sposobni za najvratolomnije skokove, premetali su se pod poslednjim zracima sunca koje je već zalazilo za planinu. Uskoro je crveni disk iščezao i tama se rasprostrla po čitavom bazenu optočenom planinskim lancima Sonore, Ronde i pustinjske oblasti Del-Kuervo.
Najednom se čitava grupa umirila. Na vrhu brega što podseća na magareća leđa pojavio se njihov komandir.
- Zvizz... zvizz - gromko je zazviždao komandir.
- Zvizz... zvizz - ponovila je neobična grupa zadivljujuće složno.
Čudno biće beše taj komandir: visok, na plećima majmunski ćurak naopako okrenut, glava s grguravom, neočešljanom kosom, kratka čekinjasta brada, gole noge sa tabanima otvrdlim kao konjska kopita.
Podigao je ruku i ispružio je prema planinskoj padini. Svi su ponovili njegov pokret, vojničkom tačnošću, mehanički, kao pozorišne lutke na istoj uzici. On je spustio ruku. I oni su ih spustili. On se sagnuo do zemlje. Oni su ponovili njegov pokret. On je uzeo debelu palicu i stao njome da maše. I oni su zamahivali palicama izvodeći mačevalački zahvat poznat pod nazivom " zatvorena ruža ".
Zatim se komandir okrenuo, skliznuo kroz travu pa ispod drveća. Grupa je, puzeći, išla za njim.
Ubrzo su planinske staze izrovane kišom ostale iza njih a da se nijedan kamičak nije otkotrljao ispod njihovih nogu.
Posle četvrt časa komandir je stao. I ostali su stali, kao da su se na mestu skamenili.
Dve stotine metara ispod njih, u zalivu, ležao je grad.
Kao zvezde blistale su svetiljke na dokovima, u kućama, vilama, kasarnama. A malo dalje - fenjeri na ratnim brodovima. Još dalje, na kraju rta Evropa, svetionik je bacao preko moreuza zaslepljujući snop svetlosti.
U tom trenutku sa zidina tvrđave odjeknuo je topovski pucanj. Za njim se čulo dobovanje doboša praćeno reskim zvucima gajdi.
Nastupio je čas odmora i vraćanja kućama. Nijedan stranac nije više imao pravo da se kreće po gradu bez garnizonskog oficira. Posada je morala da se vrati na brodove pre no što se gradske kapije zatvore. Svakih četvrt časa dolazila je patrola odvodeći u vojni zatvor zakasnele i pijane. A zatim se sve utišalo.
General Mekkekmejl mogao je mirno da spava. I nikome ne bi na pamet palo da bi te noći Engleska mogla da izgubi Gibraltar.
Svima je poznato da Gibraltarska stena, visoka 425 metara, počiva na osnovici širokoj 1245, i dugačkoj 4300 metara. Ona pomalo podseća na usnulog lava čija je glava okrenuta prema Španiji, dok mu se rep kupa u moru. Njegove čeljusti načičkane su zubima - sedam stotina topova što izviruju kroz nazubljene zidove utvrđenja kao zubi neke starice. A ta starica će žestoko ujesti ako je razdraže. Da, Engleska se sigurno učvrstila ovde kao i na Malti i mnogim drugim stenama razbacanim po čitavom svetu.
Pa ipak postojao je čovek koji je maštao da otme stenu koju su zauzeli Englezi. Bio je to komandir gore opisane čete, čudno neko biće, moglo bi se reći - ludak. Zvao se Gil Braltar. To ime je, verovatno, u njegovoj glavi dobilo značenje neke patriotske misije. Mozak nije izdržao - Braltara je trebalo što pre strpati u ludnicu. Ali, već deset godina niko nije znao kuda se on deo. Da li je lutao po svetu? U stvari, on nije napustio domovinu. Živeo je kao prvobitni čovek u šumama, pod stenjem, a najviše u nepristupačnim pećinama San Migela.
General Mekkekmejl slatko je spavao priljubivši uz jastuk uvo, znatno duže no što priliči ljudima.
Svojim strahovito dugačkim rukama, okruglim očima duboko usađenim ispod čupavih obrva, lica zaraslog u čupavu bradu i s neobično izbačenim vilicama, bio je poražavajuće ružan. Pravi majmun, ali vojnik od glave do pete i pored te svoje majmunske spoljašnosti.
Da! Spavao je u svom udobnom stanu u Glavnoj ulici, toj krivudavoj ulici koja seče grad od Morskih vrata do vrata Alamede. I možda je sanjao da je Engleska zavladala Egiptom, Turskom, Holandijom, Avganistanom, Sudanom - jednom rečju svim tačkama u svetu koje joj se sviđaju i to u vreme kad joj je pretila opasnost da izgubi Gibraltar.
Vrata su se naglo otvorila.
- Šta je? - riknu general Mekkekmejl.
- Generale, grad je zauzet! - odgovori ađutant.
- Španci?
- Verovatno!
- Kako su se usudili...!?
General je skočio, zbacio noćnu kapu, navukao pantalone, mundir, uskočio u čizme, dograbio sablju.
- A kakva je to buka?
- To tutnje stenovite gromade koje se ruše na grad kao lavina.
- Ima li ih mnogo?
- Izgleda.
- Verovatno su se udružili svi brđani-banditi: krijumčari iz Ronde, ribari iz Sen Roka, emigranti koji su preplavili sela.
- Bojim se da ste u pravu, generale!
- Je li guverner obavešten?
- Nije. Do njegove vile na rtu Evropa ne može se prodreti. Gradska vrata su zauzeta, ulice su pune napadača.
- Šta je s kasarnama kraj Morskih kapija?
- Ni do njih se ne može, Artiljerijske kasarne su opkoljene.
- Koliko imamo ljudi?
- Dve desetine, generale, pešadinci iz trećeg puka koji su uspeli da se provuku.
- Kunem se svetim Dunstanom... - kriknu general - ti žderači pomorandži...
U tom trenutku u sobu je uletelo neko čudno biće i skočilo generalu na leđa.



- Predaj se! - viknuo je napadač visokim glasom.
Nekolicina vojnika koji su dotrčali za ađutantom hteli su da se bace na njega a onda...
- Gil Braltar! - uzviknuli su prepoznavši ga.
Zaista, to je bio on. Hidalgo kojeg su već bili zaboravili, divljak iz pećine San Migel.
- Predaj se! - ponovio je.
- Nikad! - urliknuo je general Mekkekmejl.
Iznenada, kada su ga vojnici već opkolili, Gil Braltar je zviznuo, prodorno i dugo. U istom trenu provalila je u dvorište, a zatim i u kuću, gomila napadača.
- Zar je to mogućno? Bili su to mono-majmuni, stotine majmuna! Došli su da od Engleza oduzmu stenu čiji su pravi vlasnici bili oni, planinu koju su oni naseljavali još pre Španaca, pre no što je Kromvel i namislio da je zauzme za englesku krunu. Bili su užasni ti bezrepi majmuni!
Kakva sramota za Ujedinjeno Kraljevstvo ako njihov pokušaj uspe! Da Engleze, koji su pokorili Indijce, Etiopljane, Tasmance, Australijance, Hotentote i mnoge druge narode pobede obični mono-majmuni.
Ako se takva katastrofa dogodi, generalu Mekkekmejlu neće ostati ništa drugo do da sebi prosvira glavu. Takva se sramota ne može preživeti.
Međutim, pre no što su majmuni, domamljeni zviždukom svog vođe, preplavili sobu, nekoliko vojnika bacilo se na Gil Braltara. Ludak, obdaren užasnom snagom, žilavo se opirao i nije bilo lako savladati ga. Njegov majmunski ćurak bio mu je skinut za vreme borbe i on je ležao u uglu, gotovo nag, vezan, zapušenih usta, tako da nije mogao ni da mrdne ni da pisne.
Ali, položaj je i dalje bio opasan. Nekoliko pešadinaca uspelo je da se okupi kraj Morskih vrata i sad su se probijali prema generalovom stanu. Pojedinačni puščani hici razlegali su se u Glavnoj ulici i Trgovačkom trgu. Broj mono-majmuna stalno je rastao tako da je gibraltarsakom garnizonu pretila opasnost da izgubi sve važne položaje. A tada, ako se Španci ujedine sa majmunima, utvrđenja će morati biti napuštena, baterije ostavljene i Englezi, kad jednom izgube stenu, nikad više neće moći da ovladaju njome!
Mekkekmejl je jurnuo niz stube rešen da pobedi ili pogine, kao što kažu ratnici.
I tada se sve sasvim neočekivano izmenilo.
Uz svetlost buktinja koje su osvetljavale dvorište moglo se videti da su majmuni počeli da odstupaju. Na čelu čete marširao je vođa mašući palicom. I svi majmuni, podražavajući njegove pokrete, marširali su za njim.
Zar je Gil Braltar uspeo da se oslobodi konopaca i pobegne iz sobe iako je bio pod jakom stražom? Da, u to nije bilo sumnje! Ali, kuda je to krenuo? Da li će otići na rt Evropu, do guvernerove vile, zauzeti je i naterati ga da se preda kao što je učinio s generalom?
Ne! Ludak i njegova četa napustili su utvrđenje. Posle jednog časa u gradu više nije bilo nijednog osvajača.
Šta se dogodilo?
Sve se razjasnilo kada se general Mekkekmejl pojavio na ulazu u park.
Da, to je on zauzeo mesto ludaka i komandovao je odstupanjem čete ogrnuvši se majmunskom kožom. Toliko je taj hrabri vojnik ličio na četvoronošca da su se čak i majmuni prevarili. Bilo im je dovoljno samo da im se pokaže pa da ih povede sa sobom.
Bila je to prosta, ali genijalna ideja koja je uskoro bila nagrađena Krstom svetog Đorđa.
Što se tiče Gila Braltara, Ujedinjeno Kraljevstvo prodalo ga je cirkusu Barnum da ga prikazuje u glavnim gradovima Starog i Novog sveta. I Barnuma su s pažnjom slušali kada je uveravao da publici ne prikazuje divljaka iz San Migela već samog generala ser Mekkekmejla.
Događaj je bio dobra pouka vladi Njenog veličanstva. Shvatila je da Gibraltar ne mogu da zauzmu ljudi i to da ga Englezi drže samo po milosti majmuna. I Engleska, uvek praktična u svim svojim postupcima, odlučila je da ubuduće upućuje tamo samo svoje najružnije generale da bi majmuni opet mogli da se prevare.
Verovatno će ta mera zauvek osigurati vlast Engleza u Gibraltaru.

Rej Bredberi



Rej Daglas Bredberi (22. avgust 1920) je američki pisac naučne fantastike. Njegova najpoznatija dela su romani " Farenhajt 451 " (1953) i " Nešto opako dolazi ovamo " (1962), zbirke priča " Marsovski letopisi " (1950) i " Ilustrovani čovek " (1951).
Mnoga od Bredberijevih dela su adapirana u TV serije i filmove.

*
" Tri godine sam proveo stojeći na uglu i prodajući novine, zarađujući 10 dolara nedeljno. Taj posao sam obavljao po tri sata svakog dana, a ostalo vreme sam pisao jer sam bio zaljubljen u pisanje. Odgovor na svako pisanje i karijeru pisca je ljubav. "

" Mrzim politiku. Ne volim ni jednu političku partiju. Niko ne bi trebalo da bude u partijama. Svako bi trebao da bude individualan. Svako ko je u partiji prestaje da misli. "

" Da bi se uništila kultura ne treba spaljivati knjige. Dovoljno je sprečiti ljude da ih čitaju. "

Ova priča je ekranizovana u TV seriji " Pozorište Reja Bredberija ".


Vetar

U šest i trideset iznenada zazvoni telefon. Decembarsko veče se spustilo. Tomson podiže slušalicu.
- Slušam.
- Herb?
- A to si ti Aline!
- Je li ti žena kod kuće?
- Jeste, a zašto pitaš?
- Želeo bih da dođeš večeras kod mene...
- Imaćemo goste.
- Hteo bih da noćiš kod mene.
- Došao bih rado, ali shvati da bi me žena i poznanici ubili. A šta se desilo? Opet taj vetar?
- Da, opet vetar - odgovori posle kratkog kolebanja glas iz slušalice.
- Ali noć je vedra i mirna. Vetar se jedva oseća.
- Dovoljan je i takav. Dopire do mojih prozora i njiše zavese. Tek da mi se pokaže.
- A zašto ti ne bi došao kod nas? - upita Herb Tomson.
- Već je kasno za to. Može da me ščepa uz put. To je đavolski daleko. Nemam smelosti da pređem tih pedesetak kilometara. U svakom slučaju hvala ti.
- Uzmi prašak za spavanje.
- Stajao sam na vratima preko jedan sat, Herbe. Video sam kako se otima na zapadu. Tamo je bilo malo oblaka i naglo počeše da se rasturaju. Tako se otkinuo vetar!
- Uzmi prašak i pozovi me kad god zaželiš. Čak i u poznim časovima.
- Dobro, ali bih ipak voleo da si kraj mene mada ne bih želeo da ti se nešto desi, ti si moj najbolji prijatelj. Možda će biti bolje da se i sam tome oduprem. Izvini što sam te uznemirio.
- Koješta! A zašto si mi onda prijatelj? Kažem ti šta treba da radiš. Sedi i piši malo. Zaboravićeš i Himalaje, Dolinu vetrova i to svoje predubeđenje o olujama i uraganima.
- U pravu si. Možda će to biti najbolje. Hvala ti što mi dozvoljavaš da te ovako uznemiravam.
Herb Tomson odloži slušalicu.
Je l' to bio Alin? - upita njegova žena.
Klimnu glavom u znak odgovora.
- On i ti njegovi uragani koji duvaju po planinama, po dolinama, ti uragani topli i hladni - reče.
- Preživeo je teške dane na Himalajima za vreme rata - odgovori Herb Tomson.
- Valjda ne veruješ u njegove priče o toj dolini?
- U toj dolini bilo je svega i svačega - kiše, grada, vetra. Alin mi je to pričao možda sto puta. Nema šta, zna dobro da priča. Onda se popeo vrlo visoko. Oblaci i sve ostalo... Kotlina kojom odjekuju glasovi... Kao da duva nekoliko vetrova odjednom a ne samo jedan. Vetrovi iz celog sveta. Tako je o tome pričao Alin...
Opet zazvoni telefon.
Ne diži slušalicu - reče mu žena.
Sedeli su a telefon je zvrjao, zvrjao devet puta. Najzad je umuknuo. Večerali su. U kuhinji je dašak vetra lagano ljuljao zavesu na odškrinutom prozoru.
Telefon opet zazvoni.
- Moram da mu se javim - progunđa podižući slušalicu.
- To si ti, Aline?
- Herbe, on je ovde. Probio se! Video sam kako se približava njišući lišće. Stigao je do vrata moje kuće i hteo je da upadne unutra, ali sam mu ih tresnuo pred nosom.
Tomson ništa ne odgovori. Nije mogao da smisli nikakav odgovor. Žena ga je posmatrala stojeći na vratima koja vode u hodnik.
- Dakle, to je stvarno zanimljivo - reče najzad.
- On kruži oko kuće, Herbe. Ne mogu da se maknem odavde. Ništa ne mogu da učinim. Ali, bar sam ga na vreme spazio. Učinilo mu se da me već ima u rukama i onda, kada je hteo da me ščepa, tresnuo sam vratima. Bio sam spreman za taj susret, pripremao sam se nedeljama.
- Ma nemoj? Pričaj mi o tome nešto, Aline, stara momčino! - reče Herb Tomson umorno odmičući slušalicu od uva.
- Počeo sam pre šest nedelja... Mislio sam da sam ga već pobedio, da se predao, da je došao kraj proganjanju i da neće više pokušavati da me uhvati. Ali, on je čekao povoljnu priliku. Pre šest nedelja čuo sam kako se smejao i nešto šaputao šunjajući se oko moje kuće. To je trajalo možda jedan sat, ne duže. Nije bio mnogo jak. Morao je da se povuče.
Tomson klimnu glavom.
- Uživam da slušam to. Zbilja, milo mi je da te slušam. - Žena je buljila u njega.
- Vratio se naredne noći. Treskao je prozorskim kapcima, raznosio iskre iz dimnjaka. Dolazio je tako pet noći uzastopce, svaki put sve jači. Kada sam otvarao prednja vrata, ulazio je u kuću i pokušavao da me izvuče napolje, ali nije bio dovoljno jak. Sada jeste. Obleće oko kuće, huče na krovu. Lomi drveće.
- To je dosta čudno, ovde se ne oseća vetar, Aline.
- Naravno da ga ne osećaš, njemu nije stalo do tebe, već samo do mene. To je ubica, Herbe, najveći, najprokletiji, praiskonski ubica koji je ikada lovio žrtve. To je najbolji lovački pas koji pokušava da me nanjuši i uhvati. Uvlači svoj džinovski nos u kuću, njuši, a kada me oseti u salonu, usmerava tamo svoju snagu. Kada sam u kuhinji, on opet ide za mnom. Sada proba da se provuče kroz prozore, ali sam ih zatvorio čvrsto, promenio sam šarke i kvake. Kuća je dosta jaka. Stara je, ali solidno građena. Sve sijalice su upaljene. Vetar me prati iz sobe u sobu gledajući kroz sve prozore... Oh!
- Šta ti se desilo?
- Baš sada lomi prednja vrata!
- Kako bi bilo da provedeš noć kod mene, Aline?
- Ne mogu. Ne mogu da iziđem iz kuće. Više ništa ne može da se uradi. Dobro poznajem taj vetar! Bože dragi, kako je on jak i vešt, maločas htedoh da zapalim cigaretu i promaja mi ugasi šibicu. Vetar uživa da me muči i to traje celu noć. Sada se igra s jednom mojom knjigom putopisa koja leži na stolu u biblioteci. Kada bi samo mogao da vidiš! Tamo je uvod. Sećaš li se uvoda za moju knjigu o Tibetu, Herbe? Posvetio sam je poginulima u uraganima.
- Da, sećam se.
- Sijalice su se ugasile! Vetar je pokidao žice. Da li si još tamo, Herbe?
- Da, slušam te.
- Sada su, verovatno, na redu telefonske žice. Oh, to je prava zabava - ja i vetar. Kažem ti. Trenutak, pričekaj... Evo me opet, već sam tu - reče glas iz slušalice.
- Napravila se mala pukotina ispod vrata i zapušio sam je vatom da mi ne zebu noge. Uostalom, milo mi je što nisi došao, Herbe, ne bih želeo da se i ti uvališ u ovu nevolju. Sada je on razbio jedan prozor u sobi. Ušao je u kuću. Ruši slike sa zidova. Čuješ li?
Herb Tomson poče da osluškuje. Kroz slušalicu je dopiralo divlje urlikanje, zviždanje i lomljava. Alin pokuša da nadviče te šumove:
- Čuješ li?
Herb Tomson proguta pljuvačku.
- Čujem.
- Hoće da me uhvati živoga, Herbe. On ne želi da sruši celu kuću jednim snažnim mahom jer bi me to ubilo. On hoće živog da me izvuče. On hoće ono što je u meni. Moje misli, moj mozak. Hoće moju snagu, moje znanje. Hoće moj intelekt. To je veliki talas vetrova iz celog sveta. Onaj isti vetar koji je pre godinu dana opustošio Celebes, onaj isti pampero koji je harao po Argentini, onaj tajfun koji se hranio žrtvama na Havajima, uragan koji je sravnio Afričke obale ovog proleća. To je deo svih oluja kojima sam izmakao. On me je oterao s Himalaja - iz Doline vetrova gde planira sva svoja pustošenja, jurio me jer me nije trpeo kao svedoka svojih nedela. Nekakva sila odavno mu je udahnula život. Znam gde se rađa i gde umire. I baš zbog toga me on ne trpi jer sam napisao knjigu protiv njega u kojoj sam dao uputstva kako da se uništi. On želi da me uvuče u svoje džinovsko telo, da me liši savesti. Hoće da budem na njegovoj strani.
- Moramo da završimo, Aline, moja žena... gosti su već stigli. Javi se posle jednog časa, Aline.
U toku jednog časa telefon je zvonio još tri puta, ali Herb nije dizao slušalicu. Igrao je karte sa gostima.
Časovnik u predsoblju glasno otkuca devet i gotovo istovremeno opet zazvoni telefon.
- Herbe, tražio sam te nekoliko puta...
- Nisam mogao da podignem slušalicu. Žena mi je zabranila, zbog gostiju...
- Ćaskate, smejete se, igrate karte, je l' tako? Koliko želim da sam sad s vama i da ne znam ono što znam!... Ali, evo me zatvorenog u kuhinji. Prednji zid je srušen, ali ja ću mu umaći. Kad popuste kuhinjska vrata, pobeći ću u podrum. U najboljem slučaju tamo mogu da ostanem do jutra. Moraće da sruši ceo ovaj đavolski dom da bi me uhvatio, a pod u podrumu veoma je solidan. Uostalom, imam lopatu i moći ću još dublje da se sakrijem.
Iz slušalice su dopirali stravični glasovi.
- Šta je to? - upita Tomson.
- To su vapaji desetine hiljada žrtava tajfuna, sedam hiljada je zatrpao ciklon. Da ti nije dosadno? Dugačka lista. To je, u stvari, vetar. Sada već znaš. U njemu počiva energija mnogih ubijenih ljudi. Pokupio je njihove glasove i povezao u jedno gromko zavijanje. Zanimljivo? Milioni ljudi stradalih u minulim vekovima...
Slušalica zadrhta od eha, brujala je raznim glasovima, kricima, trzanjem.
- Čekamo na tebe, Herbe - pozva ga žena.
- Ostavite me na miru - dreknu Tomson a zatim reče - Aline, želiš li da odmah dođem kod tebe? Učiniću to ako ti nešto mogu pomoći.
- Sumnjam. To je tužna borba, ništa se ne postiže ako i tebe uvučem u to. Moram da završim. Kuhinjska vrata su slaba, moram da odem u podrum.
- Telefoniraj opet, važi?
- Ako budem mogao. Možda sada više neću moći da se izvučem. Izmigoljio sam mu se i klisnuo na Celebes, ali mislim da me sada više neće pustiti.
Herb se vratio gostima.
- Kako se oseća tvoj prijatelj Alin? Da nije pijan? - upita žena...
- Nikada nije popio kap alkohola - odgovorio je Tomson turobno. -Trebalo je da odem tamo.
- Pa on ti je u toku šest nedelja svako veče telefonirao, proveo si kod njega najmanje deset noći i ništa se nije desilo. Sve je bilo u najboljem redu.
U deset i trideset poslužena je kafa. Herb Tomson je polako srkutao svoju gledajući telefon. Najzad priđe aparatu i zatraži međugradsku.
- Žao mi je - odgovori telefonista. - Tamo je oštećena linija. Čim se popravi, spojiću vas.
- Šta? Prekinuta linija? - kriknu Tomson bacivši slušalicu i sjuri se niz stepenice u predsoblje, otvori ormar i uze kaput i šešir.
Na vratima se začu lako kuckanje.
- Koga nam to vetar donosi? - začudi se žena.
Tiho kucanje se ponovi. Tomson pritrča vratima i zaustavi se uznemiren. Iz dvorišta je dopirao prigušen smeh.
- Do đavola - reče Tomson, prijatno iznenađen. - Svuda bih prepoznao taj smeh, to je Alin. Najzad je rešio da dođe. Možda je poveo prijatelje. Sudeći po galami, tu je čitavo društvo, gomila ljudi...
Otvori ulazna vrata. Hodnik je bio prazan.
- Aline, gde si? Izlazi, stari!
Na licu oseti laki dašak. Prođoše ga žmarci. Siđe niz hodnik i poče da gleda unaokolo. Nagli talas vetra uvi skute njegovog kaputa i zamrsi mu kosu. Učini mu se da opet čuje smeh. Vetar brzo obavi kuću. Izgledalo je kako odjednom upire sa svih strana. To je trajalo možda minut i prestalo. Vetar se stišavao turobno šušteći visoko u krošnjama drveća, udaljavao se vraćajući se moru, na Celebes, ka Obali Slonovače, Sumatri, Rtu dobre nade, Filipinima. Stišavajući se, stišavajući se, stišavajući se...
Tomson, sav naježen, uđe u kuću. Zaključao je vrata i naslonio se na njih zatvorivši oči.
- Nešto nije u redu? - upita ga žena.

Bram Stoker – Tvorac Drakule



Irski pisac, autor romana Drakula, možda najekraniziranijeg književnog djela ikad, Abraham "Bram" Stoker rođen je 8. novembra 1847. godine, a umro je 20. aprila 1912. godine.

Tokom svog života, on je bio bolje poznat kao lični asistent glumca Sir Henry Irvinga i poslovni voditelj pozorišta "Lyceum Theatre" u Londonu, koji je bio Irvingovu vlasništvu.

Poslije dugog oporavka od bolesti u ranim godinama Stoker je nastavio školovanje. Diplomirao je s počastima iz matematike. Bio je revizor Istorijskog društv i predsjednik filozofskog društva na fakultetu, gdje je njegov prvi rad je bio na "senzacionalizma u šund i društvo".

Karijeru je započeo u pozorištu kao pozorišni kritičar. Dao je pozitivnu kritiku na jednu predstvau rađenu po Hamletovom djelu, pa ga je nakon toga Henry Irving pozvao na večeru tokom koje su se sprijateljili nakon čega je uspijedilo zajedničko poslovanje. Paralelno sa službom u pozorištu počeo je pisati romane.

Drakula

Stoker je tvorac jednog od najpoznatijih književnih likova ikad, a riječ je o karakteru Drakule. Roman Drakula koji je napisan 1897. godine spada u žanr horora.

Radnja se događa u Transilvaniji i Engleskoj, a glavni je lik grof Drakula. Jonathan Harker, advokat, dolazi iz Engleske u zabačeni dvorac grofa Drakule u planinama Transilvanije. Drakula kupuje posjed u Engleskoj. Tu Jonathan postaje zatvorenik i zavode ga tri ženska vampira. Kasnije uspije pobjeći i vratiti se u Englesku.



Drakula brodom odlazi u Englesku, a putem cijela posada i putnici bivaju ubijeni. Grof sa sobom nosi i zemlju iz rodnog kraja, koja mu daje snagu. Drakula uskoro sreće Wilhelminu Minu Murray, Jonathanovu vjernu zaručnicu i njenu prijateljicu Lucy Westernra. Lucy u istom danu dobija tri bračne ponude: od lorda Arthura Godalminga, amerikanca Quincyja Morrisa i psihijatra Johna Sewarda. Sewardow pacijent Renfield je luđak koji jede kukce. On je u stanju primjetiti Drakulino prisustvo. Renfield je prije Harkera bio u posjeti Draculi u Translilvaniji.

Sa vremenom, Lucy se počinje čudno ponašati. Svi njeni prosci se brinu za nju, a Seward poziva u pomoć svog starog učitelja, profesora Van Helsinga. Van Helsing odmah primjećuje Lucyno stanje (ugrizao ju je vampir) ali to ne otkriva Sewardu jer ne želi da Seward izgubi povjerenje u njega. Seward ne vjeruje u vampire. Van Helsing pokušava izliječiti Lucy dajući joj krvnu transfuziju, ali bez uspjeha.

Lucy ubrzo umire i pokopana je. Uskoro počinju kružiti priče o krvavoj dami koja po noći koja po noći uhodi i otima djecu. Van Helsing shvata da je Lucy postala vampir pa se povjerava Sewardu, Godalmingu i Morrisu. Njih četvorica pronalaze Lucyn grob i ubijaju ju probijanjem kolca kroz srce i odsijecanjem glave. U isto vrijeme Jonathan Harker se vraća iz Transilvanije. Mina se pridružuje Jonathanu, ali je i Drakula zainteresovan za nju.

Nakon potrage za Drakulom u Londonu, ovaj se vraća u Transilvaniju da povrati snagu. Van Helsing i njegovi prijatelji ga slijede. U konačnom obračunu Drakula je ubijen probijanjem nožem, kao i njegove tri vampirice. U sukobu je poginuo i Morris. Mina je oslobođena Drakulina uticaja i svi se vraćaju u Englesku.

Lik grofa Drakule



Lik Drakule je vjerovatno utemeljen na vlaškom (danas u Rumunskom) vladaru Vladu III Tepešu, koji je vladao 1446-1476, uz prekide. Vlad III je ratovao protiv Turaka i bio veoma okrutan prema neprijateljima. Posebno je bio poznat po nabijanju neprijatelja na kolac.

Drakula na igranom filmu

Filmova o Drakuli je nebrojeno mnogo, a ovo su samo neki od njih:

1. Nosferatu (1922.); 94 min, Drakula Max Schreck

2. Drakula (1931.); 75 min, Béla Lugos

3. Drakula (1958.); 102 min, Christopher Lee

4. Vampir nosferatu (1979.); 107 min, Klaus Kinski

5. Drakula (1992.); 128 min, Gary Oldman

6. Drakula (2006.); 90 min, Marc Warren

Filmovi se razlikuju u dužini, tehnologiji, efektima, količini spolnosti, prikazivanju Drakule (negdje osjećajno stvorenje, negdje samo čudovište željno krvi; negdje šarmantan i zavodljiv mladić, negdje odbojna pojava). Što se tiče same radnje i tu ima razlika od romana: negdje su izostavljeni neki likovi ili je više likova spojeno u jednoga, Drakula se negdje ne propada kolcem nego spaljuje ili raspada pri pogledu na krst, negdje su likovi u drugačijim krvnim vezama, negdje su imena promijenjena... Drakulin lik se pojavio i na crtanom filmu.

Vitez Sedam kraljevstava
Džordž R. R. Martin


Priče iz Sedam kraljevstava.

Priče o Vitezu iz Sedam kraljevstava – neizostavno štivo za svakog istinskog ljubitelja Martinovog fantastičnog sveta.

Stotinu godina pre događaja opisanih u epskom serijalu Pesma leda i vatre Džordža R. R. Martina, paž po imenu Dank uzima mač i štit svog pokojnog gospodara i prijavljuje se na turnir ne bi li otpočeo život viteza. Međutim, „ser Dankan“ mora mnogo toga da nauči o svetu vitezova i plemića, i dok pokušava da nađe pokrovitelja koji će mu omogućiti da nastupi na turniru, brzo stiče i prijatelje i neprijatelje. Dank je vešt borac i silno mu je stalo do časti, ali da li je to dovoljno da postane istinski vitez u očima drugih, ili je ipak tek običan mladić koji živi u zabludi i zbog koga mnogim njemu bliskim ljudima preti strašna opasnost?

Kroz tri povezane priče o ser Danku i njegovom neobičnom štitonoši: Vitez lutalica, Zakleti mač i Tajanstveni vitez, Džordž R. R. Martin nam pruža ne samo ono na šta nas je navikao još u Igri prestola – obilje zanimljivih likova, domišljate dijaloge i napetu akciju punu obrta – već i pogled na Vesteros kakav je bio davno pre nego što su se junaci Pesme leda i vatre rodili, i na događaje koji će u mnogo čemu oblikovati njihove sudbine i njihovo doba.

„Među piscima koji se bave epskom fantastikom, Martin je daleko najbolji. Zapravo... sada se sasvim slobodno može reći da je on američki Tolkin.“ The Time

„Da nam dugo živi Džordž Martin, književni čarobnjak, očaran složenim likovima i živopisnim jezikom i blagosloven nesputanom vizijom vrhunskih pripovedača.“ New York Times


laguna.

Dani Čarobne knjige ( preuzeto sa art-anima) :

Istorijski događaj za srpsku fantastiku
(izvor: Čarobna knjiga)

Povodom jubileja „Čarobne knjige“, kojim se obeležava desetogišnjica uspešnog rada te izdavačke kuće, organizovan je sedmodnevni program sačinjen od promocija knjiga, zanimljivih tribina i predavanja, te prigodnog propratnog programa. Jedna od održanih tribina – „Pisci fantastike o pisanju“ – pretvorila se u istinski istorijski događaj za srpsku fantastiku. Na jednom mestu našli su se takoreći najpoznatiji i najaktuelniji pisci srpske žanrovske književnosti, kao i ljudi koji se neumorno zalažu da ona ne samo opstane na srpskoj književnoj sceni već i da njena popularnost raste: Zoran Živković, Goran Skrobonja, Oto Oltvanji, Zoran Stefanović, Boban Knežević, Pavle Zelić, te pisci „Čarobne knjige“: Đorđe Bajić, Darko Tuševljaković, Katarina Skokin i Ivan Lutz. Veoma zanimljiv i živ razgovor vodio je urednik sajta „Art-Anima“, Dragoljub Draža Igrošanac.

Knjige iz žanra fantastike mnogi smatraju manje vrednim, suviše izmaštanim i manje ozbiljnim od klasičnih romana koji u sebi sadrže puku realnost. Međutim, svaka knjiga u kojoj postoji makar samo detalj koji će u nama nešto promeniti ili zbog kojeg ćemo staviti prst na čelo i zapitati se jeste dobra i vredna knjiga, ma kojem žanru pripadala. „Diskriminacija žanrovske književnosti svakako postoji, ali sasvim neopravdano jer realizam više nije dovoljno adekvatna tehnika za opisivanje realnosti“, izjavio je pisac, prevodilac i izdavač Goran Skrobonja, koji, nakon tri decenije bavljenja žanrom, sa sigurnošću kaže da se fantastika vrednuje u svetu, ali i da je taj trend sve očigledniji i u Srbiji, kako u pogledu sve veće čitalačke publike, tako i kod izdavača. Pisac i prevodilac Oto Oltvanji smatra da se fantastika, prema nepisanom pravilu, smatra književnošću nižeg ranga i da je u tom pogledu diskriminisana, a da su trileri manje anatemisani u poređenju sa ostalim književnim vrstama tog žanra. „Svako od nas, pisci srpske fantastike, kao i izdavači, pojedinačno mora da radi na tome da se žanru vrati ugled koji on zaslužuje“, zaključuje Oltvanji. Đorđe Bajić, pisac horor romana „Ostrvo prokletih“ i kriminalističkog romana „Žuta kabanica“, kritičar i profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj srednjoj školi, izjavljuje da se na svoj način trudi da bar kod svojih učenika razvije ljubav prema žanru tako što ih na svojim predavanjima, osim srpske narodne književnosti, koja spada u osnovni nastavni program, upućuje i na romane kao što su Tolkinov „Hobit“ i Bulgakovljev „Majstor i Margarita“, te da se, čim mu se ukaže prilika, trudi da na času pročita i obradi i savremena dela srpskih pisaca fantastike, što je učinio s prvog knjigom Pavla Zelića – „Peščana hronika“. „Učenici veoma dobro reaguju na fantastiku, a ja se trudim da pravim paralelu između mitoloških bića iz srpske narodne književnosti i bića koja se pojavljuju u mnogim žanrovskim delima, bilo da je reč o epskoj fantastici, naučnoj fantastici ili hororu.“

„Na srpskoj književnoj sceni bi moglo da bude više pisaca horora jer je taj žanr sve popularniji kod određene čitalačke publike. Mada lično ne smatram da su pravi ljubitelji žanra oni koji se povinuju trendovima kao što su vampirska saga ’Sumrak’ ili ’Vampirski dnevnici’, pa čak ni oni koji vole Tolkinova dela; to su sporadične pojave koje niknu s pojavom filma ili serije, a potom i nestanu”, kaže Darko Tuševljaković, pisac romana „Senka naše želje“ i zbirke priča „Ljudske vibracije“ („Čarobna knjiga“) i prevodilac.

Ivan Lutz, hrvatski pisac naučnofantastičnog romana „Zovite ju Zemlja“ („Čarobna knjiga“) smatra da u tom žanru postoji kriza ideja, jer ljudi danas zapravo i žive u naučnoj fantastici. „U svojoj knjizi iskazujem ljutnju prema Zemljanima jer ne čuvaju planetu na kojoj žive i opisujem jedan scenario – šta bi se Zemlji moglo dogoditi u budućnosti ukoliko nastavimo da se ponašamo ovako kako se ponašamo. A kada govorimo o ovom žanru u regionu zemalja bivše Jugoslavije, smatram da postoji određena zadrška prema fantastici kada su izdavači u pitanju, i da treba više prevoditi dela evropskih pisaca – a ne samo američkih. Voleo bih da pročitam nekog mađarskog, poljskog ili finskog pisca SF-a i smatram da nisam jedini.“

Katarina Skokin, najmlađa među okupljenim piscima, čije je dve knjige epske fantastike – „Slobodne Zemlje“ i „Zemlje Ajaranda“ – objavila „Čarobna knjiga“, smatra da se na spomen vilinskih bića i magije odmah pomišlja na knjige za decu, što je apsolutno neprimereno jer se zna da i odrasli čitaju žanrovsku književnost, i kaže da ona samo koristi fantastične elemente kao način da prikaže sve ono što čini istinskog čoveka i realan život.

Jedna od tema tribine bila je i otkud ljubav prema žanru i kako teče proces od same ideje do ispisivanja romana. U slučaju Gorana Skrobonje, sve je počelo još u ranom detinjstvu, knjigom „Dvadeset hiljada milja pod morem“ Žila Verna i filmom „Planeta majmuna”. „Pišem i izdajem uglavnom horore, mada volim da mešam žanrove: triler – alternativna istorija – SF. Kako sada stvari stoje, počeo sam s naučnom fantastikom i sada joj se nekako ponovo vraćam.“ Oto Oltvanji spada u one pisce koji se intenzivno pripremaju pre nego što počnu da pišu roman. „Mnoštvo likova u romanu i složeni zapleti zahtevaju planiranje. Ima pisaca, kao što je Stiven King, koji se više oslanjaju na osećaj koji ih vodi tokom pisanja, ali način na koji ja radim malo je drugačiji. Kada govorimo o idealnoj formi, da li je to priča ili roman, tu je ključna ideja, i u zavisnosti od nje priča ostaje u formi priče ili se pak razvija u novelu, odnosno pretvara u roman. Nas, pisce, pisanje priča održava u formi, jer je pisanje romana mnogo složenije. Da bi se dobro pisalo, osim, naravno, nadahnuća i umeća, neophodno je čitati i biti u toku sa zbivanjima na žanrovskoj književnoj sceni.“ Đorđe Bajić je pisac horor romana „Ostrvo prokletih“ i kriminalističkog romana „Žuta kabanica“, te na osnovu sopstvenog iskustva zna da su to dve sasvim različite forme. „Pisanje trilera traži vrlo konkretne, realne detalje kako bi se radnja nesmetano odvijala od početka do kraja, a slučaj razrešio, dok pisanje horor priče u bilo kom obliku dozvoljava da pustite mašti na volju, dakle, sve je dozvoljeno.“ Da li pisac tokom procesa stvaranja razmišlja o publici koja će ga čitati? Darko Tuševaljaković, višestruko nagrađivani pisac žanrovske priče i romana, smatra da o budućem čitaocu ne treba razmišljati jer to može da bude kontraproduktivno i opterećujuće. „Dok pišem, pišem iz sebe i za sebe, jer to je jedini način da napišem ono što sam zamislio, i to onako kako sam osmislio. Pošto mi je nedavno izašla knjiga od devet priča, nakon romana, smatram da svaki pisac kratkih priča u jednom trenutku dobije potrebu da napiše i roman.“ Ivan Lutz, pisac nedavno izdatog romana „Zovite ju Zemlja“, ujedno je i profesor fizike, za koju smatra da je njegovo tajno oružje kada piše naučnu fantastiku. „Fizika i pisanje jednako je naučna fantastika, tako da u svom romanu uveliko koristim znanje iz te oblasti, koje opet nije nužno da bi neko bio pisac SF-a. Međutim, mene, na neki način, činjenica da sam fizičar sprečava u tome da napišem nešto u šta nisam stopostotno siguran, a kamoli ono što ne znam.“ Katarina Skokin najviše pažnje posvećuje izgradnji likova i osmišljavanju realnih situacija, dok joj mašta predstavlja nešto sasvim prirodno i lako.

U trećem, poslednjem segmentu ove izrazito zanimljive tribine, učesnici su se pozabavili temom „Kako objaviti rukopis u Srbiji i da li se od toga može živeti“. Skoro svi učesnici su se saglasili da je svakako teže napisati roman nego objaviti ga, a jednako dele i mišljenje da se od pisanja, naročito žanrovske literature, ne može živeti. „U svojoj izdavačkoj kući, napravio sam neku vrstu ravnoteže – objavljujem antologije horor priča, romane iz žanra fantastike, dok, s druge strane, izdajem i knjige na osnovu kojih su snimljene popularne TV serije, kao što su „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead).“ Boban Knežević, izdavač i vlasnik sajta „Znak Sagite“, rekao je da danas svi pišu i da mogu da objave rukopise kao samizdate, te da to nije dobro, ali da smatra da budućnost knjige u papirnom obliku nije merilo vrednosti, već da je to ideja koju autor ima da nam saopšti. „Svako danas može da piše, pa i da izda knjigu, ali nije svako pisac. Možda je budućnost knjige u papirnom obliku crna, ali budućnost pisanja svakako nije.“

Najplodniji ali i najprevođeniji srpski pisac fantastike svakako je Zoran Živković, koji je s kolegama i publikom podelio svoja iskustva, možda i jedinstvena, da se od pisanja i te kako može lepo živeti ukoliko se objavljeni roman prevede na engleski jezik, čime se automatski proširuje tržište. „Umetnost proze je, za razliku od pravljenja filma, jeftina. Ali, ukoliko želimo da od pisanja i živimo, neophodno je da uložimo sredstva u dobar prevod da bismo knjigu ponudili na svetskom tržištu. Neophodna je istrajnost i vera u ono što ste napisali, kao i dobar prevod da bi knjiga sebi prokrčila put i ostvarila zaradu. Međutim, prevod je samo oprema, suština je u onome što ste napisali, a to mora biti dobro da biste imali šta da opremite“, zaključio je Živković, nadahnuvši sve prisutne, pisce, izdavače i ljubitelje fantastike, mišlju da ima budućnosti za žanrovsku književnost.

Sa b92 :
Srpska fantastika - novi čitalački trend

Izvor: Tanjug

Ovogodišnji Sajam knjiga obeležilo je i interesovanje za takozvanu žanrovsku literaturu, pre svega fantastiku i to srpsku a knjige Dejana Stojiljkovića, Aleksandra Tešića i Miloša Petkovića bile su među traženijima.


Najpoznatiji među ovom trojicom, autor bestselera "“Konstantinovo raskršće"”, "“Duge noći i crne zastave"” i sada “"Znamenje anđela"” Dejan Stojiljković smatra da je razlog tolike popularnosti srpske fantastike taj što se čitaocima smučilo da "svaki put kada se uhvate za knjigu čitaju ono što vide na dnevniku".

"“Srpska književnost bila je tamni vilajet krtog realizma koji se bavio ratovima, 1990ih, posledicama devedesetih, mračnim temama. Naši pisci su zaboravili da niko ne može da opiše užase onoga što se tada dešavalo a u želji da budu veći od života smorili su čitaoce mračnjaštvom, angažovanim i mučnim temama"”, rekao je on Tanjugu.

Stojiljković optužuje pisce da su zaboravili da je i književnost deo industrije zabave i da je ljudima dosadilo da čitaju o mračnim i mučnim dešavanjima.

"“Kada smo se pojavili mi - (Aleksandar) Tešić, Miloš (Petković), ja, ljudima je bila potrebna ta doza opuštanja, čitanja lepih priča", rekao je on i dodao da su čitaoci fantastike mahom mladi koji imaju iPhone, profile na Fejsbuku i kojima se ne može obraćati kao da su rođeni u vreme dva programa televizije.

Kao potvrda njegovih reči, jedan mladi par kupio je nove knjige Tešića i Petkovića uz komentar da je Tešić onaj što je pisao o monahu Gavrilu (Kosingas) a Petković onaj slatki momak (devojčin komentar, naravno) koji je napisao “"Vukove sudbine"”.

Sa pojavom prvog dela trilogije Aleksandra Tešića “"Kosingas”" zaživela je i srpska epska fantastika. I sada postoje mnogi mladi pisci od Stojiljkovića i Petkovića, preko Baneta Jankovića, Nenada Gajića i drugih koji pišu epsku fantastiku na osnovu srpske, odnosno slovenske mitologije.

Tešić smatra da malo kaskamo za svetom ali da imamo predispozicije, kako u pogledu pisaca tako i u pogledu materije jer naša mitologija ništa ne zaostaje za grčkom.

“Možda je i interesantnija jer je još uvek živa kroz običaje i rituale, dok su sve ostale mitologije uglavnom izumrle”.

On smatra da je toliki razlog interesovanja za srpsku fantastiku taj što “nismo znali da imamo tako zanimljivu mitologiju”. “Svi smo čitali strane pisce od Tolkina do Martina ali ih nismo osećali kao svoje već smo ih čitali kao stranu literaturu. "Sada smo otkrili da i naša saksija ima rupu i da i mi imamo našu mitologiju koju osećamo celim bićem, u genima nam je i više uživamo u tome - kako pisci tako i čitaoci"”, rekao je Tešić.

Njegov i Petkovićev izdavač “Portalibris” najviše prodaje upravo nove naslove iz njihovih serijala “"Zmaj i ždral"” i "“Perunov hroničar"” jer, kako kažu i pisci i izdavači, za žanrovce ekonomska kriza ne postoji i to ih i održava.

Mladi Nišlija Miloš Petković, dobitnik nagrade “"Sveta Petka" “ za izuzetan doprinos kulturi grada Niša što je, kaže, izuzetna čast jer “žanrovci retko dobijaju nagrade” a on ih i ne priželjkuje pošto su čitaoci najbolja nagrada, na ovogodišnjem saju predstavio je svoj novi, peti roman “"Rog slovenskih bogova"” koji je, zapravo, drugi deo trilogije “"Perunov hroničar"”.

Petković je sa prvom trilogijom “"Vukovi sudbine"” već izazvao pažnju publike da bi sa “"Perunovim hroničarem”" privukao i interesovanje i pohvale kritike. Petković kaže da, pošto kod nas ne mogu da se snimaju filmovi poput “"Gospodara prstenova"” ili “"Harija Potera"”, knjiga predstavlja najbolju varijantu “jer je to žanr uz koji klinci zavole čitanje a stariji pobegnu od prljave, difuzne svakodnevice”.

"“Mi pisci koristimo epsku fantastiku da podsetimo na naše korene, slovensku mitologiju. Treba da negujemo te korene, kao što rade Grci. Ne mislim treba da sve komercijalizujemo ali deca pre treba da znaju o Perunu ili Oblicihu nego o Heraklu ili Zevsu"”, rekao je on Tanjugu.

Iskusni žanrovac, pisac i izdavač Goran Skrobonja oduševljen je što se pojavilo toliko mnogo mladih autora okrenutih fantastici. “Okrenuti su našoj tradiciji i vešto koriste podatke o slovenskoj mitologiji, srpskoj istoriji I prave fantastične priče”, rekao je on. “

KIČMA NOĆI se patološki brzo čita. Ne pamtim još od CRNIH CIPELA da sam nešto OVOLIKO BRZO čitao. Ali, to sad više nije pitanje "brzog čitanja" kao komplimenta već kao nekog specifičnog fenomena.
Oto Oltvanji je drugi roman pisao pet godina. Da li se čekanje isplatilo? Kada se na jednom romanu toliko dugo radi, očekivanja čitalaca s pravom počinju da rastu. Lav Tolstoj je, na primer, Anu Karenjinu takođe pisao pet godina – to je period koji ostavlja prostor za nastanak jednog obimnog i zahtevnog dela.
Pored toga što sam već godinama počastvovana da preporuke za čitanje (dobro, i za gledanje i za slušanje) dobijam od pravog pisca, Oto Oltvanji mi ispunjava još jednu želju: da na maternjem jeziku čitam ono što najviše volim, taj tako zavodljivi žanr koji je skoro pa nemoguće uloviti među ovdašnjim literatama. Posle zvaničnog prvenca, romana "Crne cipele", i priča koje samo čekaju nekog mecenu izdavača da budu objavljene u zbirci, stigla je “Kičma noći”. Dugo je putovala, ali se čekanje isplatilo. Sindrom drugog albuma u ovom slučaju nije pobedio..
Žanrovski, Kičmu noći je teško odrediti. Recimo da je kičma noar, ali da se radnja odigrava u nekom poluparalelnom vočmenovskom svetu, prepunom filmskih stilizacija, sa mjevilovskim natprirodnim bićima koja ne teže da sruše građevinu na čvrsto postavljenom temelju, već su logičan deo kompleksne arhitekture.

Citat :

Pseudonim britanskog pisca Erika Artura Blera (Eric Arthur Blair). Rođen u Motihariju, u Indiji, 25.06.1903. Godinu dana kasnije roditelji mu prelaze u Englesku. Pohađao koledž Itn od 1917. do 1921. Bavio se raznim poslovima do 1935. (pored ostalog bio policajac u Indiji), kada postaje profesionalni pisac, esejista i novinar. Umro 21.01.1950.

Dela

• Hiljadu devet stotina osamdeset četvrta 1984. (Nineteen Eighty-Four), objavljeno 1949.g.
  
• Životinjska Farma
  

Iako nipošto nije tvorac antiutopije, najmanje dva velika dela ove vrste objavljena su pre 1984, roman

• Zamjatina Mi (1924.g.) i
  

• Hakslijev Vrli novi svet (1932.g.)
  

Orvelovo ime danas se smatra sinonimom za antiutopijsku književnost.
S obzirom na ovu okolnost gotovo paradoksalno zvuči podatak da je on još od studija pripadao levičarski usmerenim britanskim intelektualcima, pa se čak i borio u španskom građanskom ratu.
Tokom Drugog svetskog rata, međutim, kada užasi staljinističke strahovlade postaju poznati i izvan Sovjetskog Saveza, on počinje da menja uverenje, uviđajući da ideje kojima je bio privržen u mlađim godinama kriju i neke protivurečnosti demonskih razmera.
Ova promena političke optike ishodila je najpre u sjajnoj satiričnoj basni Životinjska farma (1945), u kojoj se gradi alegorija o revoluciji plemenitih ciljeva što izbija među životinjama na jednom poljoprivrednom dobru; prevrat uspeva, ali njegovi ideali uskoro bivaju pogaženi, kada svinje zavode diktaturu daleko strašniju od one zbog koje su se životinje prvobitno pobunile.
Aluzije na staljinističke prilike u Sovjetskom Savezu bile su sasvim jasne, ali Orvel nigde ne osporava same temelje socijalizma, već jedino njegov izopačeni, surogatni vid oličen u totalitarnoj tiraniji. O tome kako bi svet mogao izgledati ako bi ortodoksni staljinizam odneo planetnu prevagu reč je u sjajnom romanu 1984.
Posle novog globalnog rata na planeti ostaju samo tri megadržave - Okeanija, Evroazija i Istazija - ustrojene po istom načelu:
njima vlada totalitarna partijska oligarhija sa Velikim Bratom na čelu, koja ima samo jedan opsesivni poriv, očuvanje vlasti po svaku cenu.
Tom cilju služe četiri ministarstva - ljubavi, istine, mira i obilja - kojima na raspolaganju stoje zastrašujući opresivni mehanizmi.
Tu je, na primer, 'novogovor', čudovišno izopačen novi jezik smišljen zato da se već u korenu saseče svaka mogućnost pojave jeretičke 'zlomisli' koja bi mogla da predstavlja seme društvene pobune; zatim, beskrupulozno prekrajanje istorije koje se vrši u Ministarstvu istine, čiji su slogani 'Rat je mir', 'Sloboda je ropstvo' i 'Neznanje je moć'; neprekidno nadziranje svih nižih članova partije preko naročitog televizijskog sistema; uvođenje demonske 'policije misli', koja treba da sputa čak i onaj najprisniji, neotuđivi deo ljudske slobode.
Razume se da u takvom svetu nikako ne može biti mesta za bilo kakvu individualnost, što će na stravičan način iskusiti protagonista romana, sitni službenik u Ministarstvu istine, Vinston Smit, koji će zbog svog potajnog neslaganja sa monstruoznim društvenim ustrojstvom biti podvrgnut, u Ministarstvu ljubavi, zastrašujućem preobražaju koji će od njega na kraju učiniti iskrenog poklonika Velikog Brata...
Iako je nesumnjivo da je Orvel pisao 1984. imajući na umu Sovjetski Savez iz vremena staljinističke despotije, glavna vrlina i temelj trajne vrednosti i popularnosti njegovog romana ogledaju se u tome što je on okrenut protiv svakog oblika totalitarnog mračnjaštva - političkog, religijskog ili ideološkog - kakvih je u ljudskoj povesti bilo i pre i posle Staljinove ere.
Po motivima dela Džordža Orvela snimljene su dve filmske verzije - 1956. i 1984. - kao i jedna televizijska, 1954.
Džordž Orvel na wikipediji
Džordž Orvel na IMDB
Nagrada koja je dobila ime po Džordž Orvelu - Orvelova Nagrada

Citat :

Pseudonim britanskog pisca Erika Artura Blera (Eric Arthur Blair). Rođen u Motihariju, u Indiji, 25.06.1903. Godinu dana kasnije roditelji mu prelaze u Englesku. Pohađao koledž Itn od 1917. do 1921. Bavio se raznim poslovima do 1935. (pored ostalog bio policajac u Indiji), kada postaje profesionalni pisac, esejista i novinar. Umro 21.01.1950.

Dela

• Hiljadu devet stotina osamdeset četvrta 1984. (Nineteen Eighty-Four), objavljeno 1949.g.
  
• Životinjska Farma
  

Iako nipošto nije tvorac antiutopije, najmanje dva velika dela ove vrste objavljena su pre 1984, roman

• Zamjatina Mi (1924.g.) i
  

• Hakslijev Vrli novi svet (1932.g.)
  

Orvelovo ime danas se smatra sinonimom za antiutopijsku književnost.
S obzirom na ovu okolnost gotovo paradoksalno zvuči podatak da je on još od studija pripadao levičarski usmerenim britanskim intelektualcima, pa se čak i borio u španskom građanskom ratu.
Tokom Drugog svetskog rata, međutim, kada užasi staljinističke strahovlade postaju poznati i izvan Sovjetskog Saveza, on počinje da menja uverenje, uviđajući da ideje kojima je bio privržen u mlađim godinama kriju i neke protivurečnosti demonskih razmera.
Ova promena političke optike ishodila je najpre u sjajnoj satiričnoj basni Životinjska farma (1945), u kojoj se gradi alegorija o revoluciji plemenitih ciljeva što izbija među životinjama na jednom poljoprivrednom dobru; prevrat uspeva, ali njegovi ideali uskoro bivaju pogaženi, kada svinje zavode diktaturu daleko strašniju od one zbog koje su se životinje prvobitno pobunile.
Aluzije na staljinističke prilike u Sovjetskom Savezu bile su sasvim jasne, ali Orvel nigde ne osporava same temelje socijalizma, već jedino njegov izopačeni, surogatni vid oličen u totalitarnoj tiraniji. O tome kako bi svet mogao izgledati ako bi ortodoksni staljinizam odneo planetnu prevagu reč je u sjajnom romanu 1984.
Posle novog globalnog rata na planeti ostaju samo tri megadržave - Okeanija, Evroazija i Istazija - ustrojene po istom načelu:
njima vlada totalitarna partijska oligarhija sa Velikim Bratom na čelu, koja ima samo jedan opsesivni poriv, očuvanje vlasti po svaku cenu.
Tom cilju služe četiri ministarstva - ljubavi, istine, mira i obilja - kojima na raspolaganju stoje zastrašujući opresivni mehanizmi.
Tu je, na primer, 'novogovor', čudovišno izopačen novi jezik smišljen zato da se već u korenu saseče svaka mogućnost pojave jeretičke 'zlomisli' koja bi mogla da predstavlja seme društvene pobune; zatim, beskrupulozno prekrajanje istorije koje se vrši u Ministarstvu istine, čiji su slogani 'Rat je mir', 'Sloboda je ropstvo' i 'Neznanje je moć'; neprekidno nadziranje svih nižih članova partije preko naročitog televizijskog sistema; uvođenje demonske 'policije misli', koja treba da sputa čak i onaj najprisniji, neotuđivi deo ljudske slobode.
Razume se da u takvom svetu nikako ne može biti mesta za bilo kakvu individualnost, što će na stravičan način iskusiti protagonista romana, sitni službenik u Ministarstvu istine, Vinston Smit, koji će zbog svog potajnog neslaganja sa monstruoznim društvenim ustrojstvom biti podvrgnut, u Ministarstvu ljubavi, zastrašujućem preobražaju koji će od njega na kraju učiniti iskrenog poklonika Velikog Brata...
Iako je nesumnjivo da je Orvel pisao 1984. imajući na umu Sovjetski Savez iz vremena staljinističke despotije, glavna vrlina i temelj trajne vrednosti i popularnosti njegovog romana ogledaju se u tome što je on okrenut protiv svakog oblika totalitarnog mračnjaštva - političkog, religijskog ili ideološkog - kakvih je u ljudskoj povesti bilo i pre i posle Staljinove ere.
Po motivima dela Džordža Orvela snimljene su dve filmske verzije - 1956. i 1984. - kao i jedna televizijska, 1954.
Džordž Orvel na wikipediji
Džordž Orvel na IMDB
Nagrada koja je dobila ime po Džordž Orvelu - Orvelova Nagrada

Tarmon Gai’don – Poslednja bitka – vreba na obzorju, a čovečanstvo i dalje nije spremno za nju.

Sećanje na svetlost, poslednja knjiga serijala Točak vremena delimično je napisao Robert Džordan, pre svoje prerane smrti 2007. godine. Džordanova urednica – i supruga – Harijet Makdugal odabrala je mladu zvezdu epske fantastike Brendona Sandersona da završi knjigu. Međutim, razmere i grandioznost Džordanovog dela zahvevali su da taj poslednji roman bude podeljen u tri toma. Pred vama je Oluja na obzorju, prvi roman u završnici "Točka vremena".

U ovom veličanstvenom epu otpočinje dramatična završnica najvećeg fantazijskog serijala našeg vremena. Rand al’Tor, Prvorođeni zamj, uspinje se da ujedini zamršenu mrežu zavađenih naroda, kako bi ih pripremio za predstojeću Poslednju bitku. Ali dok on istovremeno pokušava da zaustavi seanšansku najezdu, nadajući se da će uspeti da sa njima sklopi privremeni savezništvo, njegovi prijatelji nemoćno i užasnuto posmatrju kako se srcem Prvorođenog zmaja širi tama.

Tarmon Gai’don – Poslednja bitka – vreba na obzorju, a čovečanstvo i dalje nije spremno za nju.

Sećanje na svetlost, poslednja knjiga serijala Točak vremena delimično je napisao Robert Džordan, pre svoje prerane smrti 2007. godine. Džordanova urednica – i supruga – Harijet Makdugal odabrala je mladu zvezdu epske fantastike Brendona Sandersona da završi knjigu. Međutim, razmere i grandioznost Džordanovog dela zahvevali su da taj poslednji roman bude podeljen u tri toma. Pred vama je Oluja na obzorju, prvi roman u završnici "Točka vremena".

U ovom veličanstvenom epu otpočinje dramatična završnica najvećeg fantazijskog serijala našeg vremena. Rand al’Tor, Prvorođeni zamj, uspinje se da ujedini zamršenu mrežu zavađenih naroda, kako bi ih pripremio za predstojeću Poslednju bitku. Ali dok on istovremeno pokušava da zaustavi seanšansku najezdu, nadajući se da će uspeti da sa njima sklopi privremeni savezništvo, njegovi prijatelji nemoćno i užasnuto posmatrju kako se srcem Prvorođenog zmaja širi tama.Tarmon Gai’don – Poslednja bitla – vreba na obzorju, a čovečanstvo i dalje nije spremno za nju.

Sećanje na svetlost, poslednja knjiga serijala Točak vremena delimično je napisao Robert Džordan, pre svoje prerane smrti 2007. godine. Džordanova urednica – i supruga – Harijet Makdugal odabrala je mladu zvezdu epske fantastike Brendona Sandersona da završi knjigu. Međutim, razmere i grandioznost Džordanovog dela zahvevali su da taj poslednji roman bude podeljen u tri toma. Pred vama je Oluja na obzorju, prvi roman u završnici "Točka vremena".

U ovom veličanstvenom epu otpočinje dramatična završnica najvećeg fantazijskog serijala našeg vremena. Rand al’Tor, Prvorođeni zamj, uspinje se da ujedini zamršenu mrežu zavađenih naroda, kako bi ih pripremio za predstojeću Poslednju bitku. Ali dok on istovremeno pokušava da zaustavi seanšansku najezdu, nadajući se da će uspeti da sa njima sklopi privremeni savezništvo, njegovi prijatelji nemoćno i užasnuto posmatrju kako se srcem Prvorođenog zmaja širi tama.

„Dramatičan i iznenađujuć vrhunac priče. Izvanredna saga o odanosti, veri i odgovornosti.“ Publishers Weekly

Ko je heroj doba?

Da bi srušila Poslednje carstvo i povratila slobodu narodu, Vin je ubila Gospoda Vladara. Ali, posledica toga je povratak Jaza - smrtonosnog vida sveprisutne magle, kao i sve češće i jače padavine pepela i sve silniji zemljotresi. Izgleda da je čovečanstvo osuđeno na propast.

Izbegavši sigurnu smrt u završnici Zdenca uspenja samo zahvaljujući tome što je postao maglar, car Elen Ventur se nada da će otkriti tragove koje je ostavio Gospod Vladar i da će mu ti tragovi omogućiti da spase svet. Vin izjeda griža savesti zbog toga što je prevarena da iz Zdenca oslobodi tajanstvenu silu znanu kao Propast, koja želi da uništi svet i koja se čini nezaustavljivom, zahvaljujući svojoj sveprisutnosti i moćima da menja stvarnost. Vin čak ne može ni da razgovara sa Elendom, da Popast ne bi saznao za njihove namere!

Završnica trilogije Red magle je ispunjenje obećanja iz prva dva toma. Veze i nagoveštaji ukorenjeni u prvim poglavljima ove trilogije bivaju protumačeni, a zapanjujuća iznenađenja zadiviće čitaoce. Sve vodi do završnice kojoj po originalnosti i smelosti nema ravne i nakon koje će čitaoci u čudu trljati oči, kao da su se prenuli iz čudesnog sna.

„Vredelo je čekati Strah mudroga. Progutao sam je za dan i nestrpljivo iščekujem nastavak. Taj Rotfus je stvarno prokleto dobar.“ Džordž R. R. Martin, autor Igre prestola

„Tri su stvari od kojih svako mudar strahuje: uzburkano more, noć bez meseca i gnev mirnog čoveka.“

Čovek je nestao. Ostao je mit. Kvout – ubica zmajeva, čuveni mačevalac, najstrašniji, najslavniji i najzloglasniji čarobnjak koga je svet ikada video – iščezao je bez upozorenja i bez traga. A čak i sada, kada je pronađen, kad se nad svetom nadvija tama, on se ne vraća.

Ali njegova priča i dalje živi i, prvi put, Kvout će je ispričati...

Pošto se zamerio jednom moćnom plemiću, Kvout je primoran da napusti Univerzitet i krene u svet u potrazi za srećom. Prepušten sam sebi i bez novca on odlazi u Vintas gde ubrzo biva uvučen u dvorske spletke. Dok pokušava da se dodvori jednom moćnom plemiću, Kvout razotkriva pokušaj ubistva, nalazi suparnika u još jednom ezoteričaru.