Dirljiva životna priča

Da li je ovo najbolji božićni poklon ove godine?
Jutarnji.hr

Mladić, koji se na društvenim mrežama predstavlja kao "Joe Trombone", odlučio je da za Božić na poseban način iznenadi svoje roditelje - što mu je i pošlo za rukom.



Naime, mladić je uspeo da otplati njihovu hipoteku na kuću, a to im je saopštio na originalan način.

Dok je sa svojim roditeljima i kucom sedeo na trosedu, majci je dao kovertu. Kada je pročitala što piše u pismu, počela je da plače. Nedugo zatim suze je pustio i njegov otac. Na kraju su se svi srećno zagrlili.

Ovu priču je na "Reddit-u" objavio njegov prijatelj, a ona je ubrzo postala hit dana. Uz to je objavljen i video na Jutjubu koji je izazvao emotivne reakcije brojnih korisnika.

- Kako si ti predivan sin i ljudsko biće. Stvarno si me dirnuo u srce. Hvala ti - napisao je korisnik Segan-ES.

- Ovo je predivno. Nadam se da će tvoji roditelji živeti dugo i uživati u svom poklonu - poručio je korisnik Tae Jo.

VIDEO > Video koji je dirnuo mnoge:

Vozač autobusa je izgubio svijest tijekom vožnje, a onda se pojavio mali heroj!

Ovaj vozač autobusa je izgubio svijest tijekom vožnje, ali zahvaljujući brzoj reakciji mališana je spriječena tragedija.

Sve se desilo na putu ka školi kada je vozač autobusa iznenada izgubio svijest. Autobus je nekontrolisano vozio ulicom, a samo nekoliko trenutaka kasnije je jedan mališan prišao, zgrabio volan i spriječio autobus da udari u crkvu.

Drugi dječak je prišao vozaču i uradio vještačko disanje, dok je treći zvao hitnu pomoć…

Pogledajte video :

NAJTUŽNIJA PRIČA: O dječaku koji je do smrti bio uz svog malog brata!


Džo O’Donel u Japanskom gradu Nagasaki uslikao je najtužniju fotografiju. Bio je na službenom zadatku, išao je da dokumentuje štetu koja je izazvana u Japanu vazdušnim napadima i atomskim bombama za američku vojsku.



Sedam meseci 1945. godine proveo je na službenom putovanju po Zapadnom Japanu i pratio razaranja, prebrojavao žive, mrtve, ranjene, beskućnike i siročiće. Slika koju je zabeležio je jedan delić patnje…

Na fotografiji je dečak koji stoji uspravno, a na leđima nosi svog mrtvog brata. Stav dečaka odaje vojnički uticaj, a pokušaj da izgleda hrabro u trenutku kad mu se srce razbija – oličenje je duha poraženog naroda.

Godinama kasnije O’Doneli govorio je o ovom jedninstvenom prizoru, poražavajućem za svakog čoveka:

– Video sam jednog dečaka. Nosio je bebu na leđima. Tih dana u Japanu, često sam viđao i drugu decu, ovaj dečak je bio drugačiji. Nije nosio cipele. Lice mu je bilo grubo. Činilo se da beba koju drži na leđima spava. Stajao je nepomičan, u tom stavu desetak minuta. Ljudi u belim maskama su mu prišli i skinuli konopac koji je pridržavao dete na njegovim leđima. Tog trenutka sam video da je beba mrtva. Muškarac je držao telo umrlog deteta, a potom ga bacio u vatru. Dečak je i dalje stajao bez pomeranja, gledajući u plamen. Grizao je donju usnu tako da je zasijala jarkom bojom krvi. Plamen je počeo polako da se gasi. Dečak se samo okrenuo i otišao.

Po ovom događaju 1988. snimljen je i crtani film pod nazivom “Groblje svitaca”, koji govori o dečaku i njegovoj sestri koji pokušavaju da prežive rat.

Izvor: srbija danas

Ona Je Rodila Trojke, Ali Ono Što Je Uslijedilo Će Vam Potpuno Slomiti Srce

Nekada život piše najljepše, ali i najtužnije priče. Ono što slijedi će vam slomiti srce.

Ubrzo nakon što je ovaj par stupio u brak, našli su se u drugom stanju s trojkama.

Njihov život je bio super, sve do 22. sedmice trudnoće.

Njihove trojke su došle prerano na ovaj svijet i bile su previše slabe da prežive. Samo četiri sata nakon rođenja su nas opet napustili.

Roditelji su napravili ovaj video kao znak sjećanja…


virealno

Ovaj 13-godišnjak je dobio najljepše moguće iznenađenje na košarkaškom terenu.

Majka mu je bila u vojsci u Kuvajtu i nisu se vidjeli 8 mjeseci.

Kada je dječak trebao izvesti slobodno bacanje, njegova majka mu je prišla s leđa.

Njegova reakcija je neprocjenjiva…

Siromašni otac je prije 30 godina dao sinu obećanje koje je sin tek nakon njegove smrti shvatio


Ovaj kratki film pod nazivom “The Promise” (Obećanje) dira pravo u srce i svako bi ga trebao pogledati. Film govori o životu samohranog oca, njegovom sinu i njihovoj dubokoj povezanosti koju simbolizira kišobran.

Radnja se događa tokom tri desetljeća, od 1980. do današnjeg Singapura. Za to vrijeme vidimo kako kišobran predstavlja njihovu ljubav, koja se prenosi kroz tri generacije.

Obećanje ljubavi i pažnja koju dobijate od porodice je kao zaklon od kišobrana…

Pogledajte i podijelite video s prijateljima:


magazin.ba

Vejavica,smeh,cika...tup... muk


Docek Nove godine organizovali su na mestu sa istim drustvom ,za istim stolom. Njihova prva godisnjica.Razlika u odnosu na prethodnu je njihov otvoren a ne stidljivi pogled .Ovaj sada pun neznosti i ljubavi.,i njen lepo zaobljeni stomacic,zbog koga su se svi radovali.
Kada je otkucala ponoc na podijumu za igru njegova i njena ruka su se srele na njenom stomacicu.Zelja je bila ista,i poljubac,ne onaj proslogodisnji krajickom usana vec pravi,pun,nezan,
Dane do Babnjeg dana proveli su u posetama u cestitanjima,i prijemu prijatelja i rodjaka.
Za Badnji dan po dpgovoru cele porodice odlucili su da svi odu u brvnaru ispod planine.Dani puini snega ,prava zimska idila kojoj su se najvise radovala deca njene brace.
Muskarci su sa decom kitili veliku jelku kojoj su vec odredili mesto za sadnju s proleca,a zene skriveno punile su carapice za poklone deci.
Ujutro polozajnik bice baba i deda,smehom su odlucili.
I bi tako,Babe i deda doneli su veliku curku i tortu i naravno poklone svima.
Bozic je bio najlepsi dan.
Sutradan su tate povele klince na sankanje dok su zene spremale rucak i cavrljale smesne price.
Brzo se smrkava,i vetar jue zaduvao.Veliki kamin nasred sobe pucketao je vatricu i svako je ispricao neku kratku Bozicnu pricu.Tako su se decica uspavala.
I jos jedan veseli dan prodje.
Zavejalo je opet. Dogovorili su se da do Srpske Nove ostanu tu.
Svega ima dovoljno.Eh, te radosti!
Narednog jutra deca su molila da ih Ginger povede na padinu ,na sankanje.Padina je od brvnare oko 200m. Samo dvoje malisana je dobilo temperaturu jer su predugo ostajali napolje.
Zato je ona sklopila pakt sa njima ,ima ih troje idu na tri spusta.A onda na vruci cajic sa kolacicem. Ura..srecno prihvataju dogovor.
Lepo su se spustali niz padinu. Kada je treci zavrsen,vec crveni obrascici i nosici rekli su :pa jos jedean teto.Nas je troje i ti to je cetiri. Nista im ne bi odbila pa ni to.Samo je sa no no prstom mahnula.
Sanke su poletele ,jedno ispred nje,jedno iza nje i najstariji na sinama sanki.
Negde na pola puta ,detence ispred nje spustilo je nogice.Ginger se uplasi,uhvati nogice desnom rukom,,sanke skrenu dvadesetak santimetara desno, pod nesigurnom rukom.
Videvsi da visoki bor ne moze da zaobidje ,vikne i najstariji iskoci mali iza nje stegne je jako .Ona rukama zastiti ispred nje detence i ...tupppp.
Sanke udare svom silinom o bor.Ginger glavom o isti.
Cika dece pretvori se u jauk dok su trcali ka kuci.
Braca i Moma poletese napolje.Nadjose je mirnu na sankama.Lagano je odvoje od bora..Hvala Bogu neko rece nema puno krvi..ali ona samo dise.
Roverom sa lancima polako su se izvukli do auto-puta a onda pod sirenama do bolnice.
Proslo je duze od sata dok su stigli.I vreme cekanja na snimke. Ona ne dolazi svesti ali kažu vide se lezije,otekline,treba i MR.
Istrcavaju i odvode u prvu privatnu kliniku. Stalno ponavljaju Spasite je...
Bebe su pomocu neke injekcije rodjene.Male,malo vece od muskog dlana.A kosate..On,Jelen,njeno Lane crvenokos i ona Srna njena Lana,garavo crna,sa izrazenim loknicama.Tek je 27, nedelja!
Ona ih vidi u inkubatoru i opet utone u san. Veliko krvarenje u mozgu.
Ni liqvor iz kiicme nije mogao da ocisti.
Dani zabrana poseta zbog viroza,
Poznanstva omogucuju da se nadje do nje i da ih vidi.Prognoze nisu dobre..On je ocajan...Ona veruje da su svi dobro.Moli ga da umesto nje javi odredjenima.Drhtavom rukom kuca i ne skida pogled sa nje, kao da je upija duboko u sebe.
i stiže Bogojavljanska noc.
Put svetlosti ugledao je prvo Jelen, pa Ginger,koja je povela Srnu.
Sutradan je Vladeta/ Roibus/ stigao sa vecnom opremom.Nem.
Posle par dana, u sali za kremaciju tiska se svet.
Smenjuje se straza.Svi bi da odaju postu.
Roibus neprekidno ponavlja Zasto?
https://www.youtube.com/watch?v=pmKQvf8Hsnc

Momo ponavlja Ti si moj zivot..

Kao Horsko jecanje sve tise da ne naruse nestvarnu tisibnu

https://www.youtube.com/watch?v=tPGJFDy0-10

Njena pokrivena glava i onaj nežni osmeh pobednika,kao da kaže :zajedno smo,jer kao dva Andjela zamotuljka,on u njenom desnom narucju sa palcicem u ustima i trsavom maminom kosicom,i ona sa leve strane,sa gar crnim loknicama,kao da mase,kao na ekspertskom ultrazvuku,spustase se ka Ognju u snezno belom kovcegu,sa nezno roza ruzicama, do nebeskih polja.

Dok grcam, samo znam da kazem:..

Pocivajte u miru!

АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ
Март 1943. г. Јасеновац

Зовем се Надица Млађеновић, од оца Митра и мајке Љубице Млађеновић. Рођена сам 21. маја 1925. г. у селу Орахова. Од петоро дјеце, у животу нас је остало само троје. Миладин, најстарији од нас, има 21 годину. Ја, као средње дијете 18, и Славко, најмлађи само 9. У Јасеновцу сам већ 10 дана. Било је хладно зимско јутро када су нас заробили. Отац и Миладин су отишли да нахране стоку, мајка је правила пуру а ја сам учила Славка да чита. Након што су Усташе заробиле сеоског учитеља, нико није могао да школује дјецу па су школу затворили, тако да сам ја морала да образујем брата. Све је било нормално и уобичајено, док кроз врата авлије нису упале звјери (Усташе).
Нисмо стигли ни да пустимо глас, а већ су нас стрпали у камионе. То је био последњи пут да сам видјела своје вољене. Иако је женски логор у Старој Градишки, југоисточно од Јасеновца, мене су из неког разлога оставили у овом централном, Јасеновцу III. Мајку су ми вјероватно одвели у тај женски а Славка у дјечији у Сисак. Знала бих да су овдје јер има јако мало жена и дјеце. Оца и Миладина су са мном довели. Као што рекох, никога од њих више нисам видјела нити сам чула нешто о њима, Можда су и мртви. Сигурно су мртви. Лакше ми је да тако мислим него да знам да их муче и кидају попут комада меса. У нади да ће неко некада наћи ово писмо, последње атоме снаге трошим на овај крвави папир. Јасеновац. Некада је то био само обични градић у близини Загреба, а данас је пакао на Земљи за све Србе, Јевреје и Роме. Људски ум није могао сам све ово да смисли. Ђаво је ушао у њих и претворио их у аждаје, у људождере. Занима ме само преврћу ли се њихови преци у гробовима када виде каква (не)дјела њихови потомци чине?

За ових 10 дана доживјела сам оно што се могло само у кошмарима срести. Чим су ме довели, ошишали су ме, истукли и ишибали. До сада су ме силовали свега 15 пута, убили сву чедност у мом невином тијелу. На лијевој руци немам 3 нокта, ишчупали су их некаквим справама за мучење. Данима ништа нисам јела, а од пића сам пила само мокраћу јер су ме натјерали. За разлику од других добро сам прошла. Усташе кољу посебно обликованим ножевима, сјекирама, чекићима и маљевима. Па бандерама и дрвећу висе беживотна тијела а по Сави плутају обезглављени лешеви. Људе осљепљују забадајући им игле у очи. Месо им кидају па соле. Деру им кожу на живо, сијеку језике, удове. Парају утробе. Жене силује ко стигне, а о дјеци нећу да пишем, не могу… Ти, што читаш ово писмо, вјероватно осјећаш мучнину читајући ове грозоте, кожа ти се јежи а сузе саме падају. А можда си и ти једна од жртви овога пакла. Ако јеси, желим ти брзу и безболну смрт, јер то је најбоље што ти 13293311_10206390741990909_1546735_nсе може десити. То је слобода. А ако срећом ипак читаш ти, слободни човјече, радуј се! Скачи и пјевај на сав глас јер си жив и слободан. Нема никога ко ће се иживљавати над тобом са таквом бруталношћу да смрт желиш више од свега. Радуј се, јер не ишчекујеш када ће звијери доћи по тебе да те муче. Прочитај ово писмо свима, нека сви знају истину. Не дозволи да се овај пакао икада више понови. Бог све види. Казна ће стићи све оне што нам чине ово. Угушиће се у сопственој крви, у сопственој мржњи. Неће им бити спаса. Прогањаће их ликови свих страдалих, плач и урлици. У својој дјеци ће видјети ону коју су тако крвнички побили. Умријеће и они. И док пишем ово, једну Јеврејку управо муче. Чујем је како вришти, али не осјећам ништа. Огуглала сам. Затворим очи, видим своје родно мјесто. За разлику од данашњег времена, снијега и хладноће, ја видим прољеће, мир и своју крсну славу Ђурђевдан. У ваздуху не осјећам мирис крви, лешева и измета, мирис смрти, већ осјећам мирис тамјана, славског колача и свјеже покошене траве. Не чујем урлике, пуцањ. Чујем попа како чита молитву, црквена звона и пјесму из куће. Све то осјећам упркос свему. Проживљавам изнова док чекам да смрт дође до мене. Нека Сава носи нашу причу, нека таласи шапућу о нашим несрећним судбинама. Нека свако упали свијећу да нам освијетли пут. Нека се не хода нормално овом земљом натопљеном нашом крвљу. Свима причај, освети нас. Свети Ђорђе је убио аждају, и ми ћемо. Ово је крик свих нас. Ја сам Надица Млађеновић, Српкиња, и то је мој највећи гријех за њих.



Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.
Ауторка текста и колажа: Емилија Савић

Marko ima 33 godine i od srednje škole je na HEROINU! Ovo je njegova POTRESNA ISPOVEST

Moj život je uništen. A za to sam samo ja kriv. Priznajem to i ne tražim da me iko žali, već da moja priča dopre do što većeg broja mladih ljudi koji su postali zavisnici.



Ovako svoju ispovest za Kurir počinje Marko Jovanović iz Beograda, dugogodišnji narkoman kome je droga potpuno razorila život.


- Imam 33 godine, a izgledam kao oronuli zapušteni starac od 100 godina. O sebi mogu samo najgore da kažem. Sve je počelo u srednjoj školi. Želeo sam da se dokažem u društvu, nekim nebitnim klincima koji danas imaju porodice, posao i prijatelje, a ja ništa. Sa samo petnaest godina sam počeo da duvam lepak. To je trajalo nekoliko meseci, a onda sam prešao na travu, pa na lake droge. Kao sin jedinac, imao sam sve jer su mi roditelji bili imućni. Majka mi je umrla prošle godine od brige i stresa zbog stanja u kom me godinama gledala. Doživela je infarkt kada su se u Urgentnom centru borili za moj život jer sam se predozirao kokainom. Mislio sam da će me njena smrt promeniti, ali ne. Nastavio sam po starom. Droga mi je pomutila um i napravila pakao od života - kaže Marko.
Ovaj zavisnik od heroina kaže da mu je zdravstveno stanje loše i da je siguran da mu se bliži sudnji dan.


- Pitanje je dana kada će me neko naći u beogradskom haustoru. Živim kao slepac, a bez droge ne mogu. Otac je ugledni biznismen i radi u inostranstvu, a ja nemam za hleb jer i hiljadu dinara kada pozajmim od drugova ja dam na drogu. Otac za mene ne želi da čuje. I razumem ga. Potkradao sam ga i kupovao narkotike. Razočarao sam ga, a on mi je želeo samo dobro. Da vam ne pričam da sam dužan i bogu i narodu. Bežim i skrivam se od ljudi koji su mi finansijski pomagali. Sada sam heroinski zavisnik i ne mogu da se skinem s tog zla. Sada, dok vam ovo pričam, u normalnom sam stanju, ali već za dva sata ću biti u svom narkomanskom svetu - kaže Marko.

mrtvu u stanu njegovog druga


Jovanović apeluje na omladinu da im njegov život posluži kao primer.


- Sramota me je da izađem pred svet. Nemam društvene mreže, prijatelje. Imam jedne farmerke i živim u straćari jer sam prodao i svoju i majčinu nekretninu zbog droge. Ne bih voleo niko da me gleda i žali, ali bih bio srećan da moja životna priča nekome pomogne. Meni se bliži kraj, zdravstveno stanje mi je veoma loše. Non-stop sam bolestan, opala mi je kosa, a knjižicu nemam, pa se sam lečim kako znam i umem. Porodica je bila uz mene, pomagali su mi, lečili me, ali ja sam izigrao njihovo poverenje i sada nemam nikoga. Sam sam, nesrećan, prljav, zapušten, često danima gladan. Bio sam prinuđen i da kradem hleb. Apelujem na sve. Čuvajte se jer droga je nešto najgore što može da se dogodi - završava Marko.


(Kurir.rs/Ljljiana Stanišić